Збирка мутних мисли једног малодушног орла.

31. јануар 2012.

Блуз у дугачкој ноћи

Свиђа ми се ова соба, фали само још неки блуз да се чује и то би било то...Замисли, замисли сад једна танка дрвена врата са много замућеног стакла, као што имају детективи, замисли одмах и једну огромну жуту завесу, баријеру за тенкове, химере и сва друга белосветска бића...Замисли стари лустер као сунце и комоду храстову, а на њој стари бајонет из рата и још пар страних сечива, пар стрелица за пикадо и један изгребан кликер који сам довукао у ђону једног дана, чак из школе. Погледај лево, ту је тај сто. Видиш неке слике изнад њега, праве слике лепих девојака, фигурицу Вука од гипса и брдо школских књига набацаних у три слоја...У ћошку чучи стидљива библиотека, књиге сакупљене са свих страна гурају се у по' метра простора...А неке су сувише велике и битне да би биле ту, друге су пак сувише ситне, ћуте мислећи да нису кул...И календар је ту, онај мини, још увек је новембар...Мало изнад стоји св. Георгије израђен од само шибица, права ствар. И он изгледа старо, а уствари је од скора ту, као и све остале ствари...

Можда и није тако, девет година има бар...Није он толико млад, него сам ја помало стар. Одмах поред стола лежи и један те-ве, прашњава људина са добрим плавим оком у средини...Гледа он мене, али не гледам ја њега. И тако је већ дуго...Ту је и једна луда фотеља која је угостила много мојих пријатеља, сада то мало ређе чини, јер, хеј, ни другови нису оно што су били. Дугачки кревет са куглама на ћошковима, неколико јастука - један танки са штрумфовима, један огромни карирани, омиљени мали и још пар обичњака...Леже ту, а преко њих је најчешће изврнут прекривач, као да бије битку свог живота, тако изгледа сваки пут. Сточић поред, шоља од кафе, тегла нутеле и два велика паковања плазме углавном су ту...И једна лампа, скромно сагнуте главе прати ме кроз живот, надајмо се - дуг. Испод сточића мноштво стрипова, Политикиних забавника и осталих лудих ствари...Једна слика преко целог зида, млади јелени ричу гледајући женке, а у бистрој води им се види лик...Постер са пандом прекрива ружну електричну кутију која и није тако ружна...

И то би било све...Само неки блуз да свира и ти да ми не даш мира...Да ми кажеш како сам удобан и да оставиш још коју длаку на мом јастуку...Хеј, још увек сам исти позитиван негативни тип. И знаш већ, понекад бриљирам, понекад и не баш...Ортак са разним дрипцима и пропалим наивцима...Уствари, само сам још један од њих. Пашћу сутра испит, нема потребе од тога правити фаму, и не знам, копка ме сад, како би било сад, баш сад да се појавиш? Вероватно бих ти рекао да си дебела и говорио ти неке безобразне ствари, а ти би се смејала...И одлазили би возови, а ми би били овде, на топлих минус десет, штипкао бих те и ти би се љутила...Џабе овај блуз, сувише сам незгодан да бих био са било којом...Ти си ме знала и без намере неке чинила да се осећам као цар. И увек се на исто своди, мрзим ликове који се опијају годинама због тамо неке, мислим да су фолиранти клети, а ја још увек пишем теби, иако ово одавно не читаш. Има ту разлике неке, ти мени помажеш да будем бољи, а њима ће требати јетра у двадесет и првој, и ко им јебе матер, ти си права ствар. 

28. јануар 2012.

Ђаво је носио браду

"Хоћеш цигару?", упитао је. Рекох: "Наравно", тако нешто се не одбија. Седели смо у тој огромној соби, мислим баш огромној, требало је око десетак минута да се пређе са једног краја на други.  Заваљени у огромне фотеље на сред собе, гледали смо кроз огромне прозоре који су ишли скроз до плафона и само смо вукли димове. Пар минута је ћутао, замишљено гледао у излизани под и повремено тресао пепео на њега. Ја сам био заузет разгледањем околине, понајвише саме собе и њега. Памтио сам детаље, јер ипак - био је то историјски састанак. Један од оних што се десе једном у животу и одреде твој пут, хтео ти то или не. Након још пар дубоких димова, проговорио је тромо: "Извини, ал' споро се прилагођавам.", и раширио руке показујући око себе. Погледао сам још једном собу и стварно је изгледала романтичарски старо - огромна врата и прозори, намештаја мало, у удаљеном ћошку радни сто и једна огромна полица са књигама иза, пар ових финих фотеља и то је било све. Рекох: "У реду је." Шта друго да кажем кад је све било савршено, макар мени...Њему не требају хвале или придике од неког као што сам ја.

"Знаш, свету требају хероји...", отпочео је полако, а ја нисам био сигуран да ће оно што ће рећи бити исправно у мојим очима. "Створио сам вам свет, створио сам вас, створио сам све, а ви сте све усрали...Уместо да будете слободни, ви имате владе, краљеве и краљице...Убијате се и отимате једни другима жене, једете, пишате и идете на јадне послове, све по команди радите...А на мене сте заборавили." Лагано је прешао руком по седој бради и наставио: "Кажем ти, требају ми хероји...Има их мало, а свет тоне...И хтео сам да те питам...Требаш ми и ти. Такви као ти, са том искром у оку, одувек су чували свет." "Шта треба да урадим?", упитао сам бојажљиво. "Бори се", рекао је и лагано пуцнуо прстима.

Седео сам за столом у свом ћумезу, тона папира је била око мене, порђали бајонет што ми је донео стари из рата и мноштво паучине око слабе сијалице на плафону...Укључио сам тв, а на вестима су говорили о цензури интернета, о Анонимнима, о нередима..."Почело је", помислих док сам гледао крваве сцене. Написао сам пар речи на полеђини једне књиге и изашао напоље. Трчао сам низ улицу у црвеној мајици на којој је писало Херој радничке класе...Ех кад помислим да сам се некад смејао томе...

Деца револуције никад нису пролазила добро, али су баш зато дуго остала упамћена. Јебига, то је права ствар.

27. јануар 2012.

И то је све.

Знаш, читав живот бијем битке које не могу да добијем. Битка са женама, битка са ћалетом...И она најгора - битка са временом. Шта год да радиш јебени сат куца и то је баш гадно. Кашљем сад и осећај је добар, као некад...Астму вучем од шестог месеца живота, није да се жалим, само, смирила се мало и сад ме ова прехлада ил' шта год да је подсећа на та времена...Оно, нисмо имали пребијеног динара, јебига, ал' био сам дебељушкаст, добар. Сад...И нисам тако добар. 

Често лежим на овом мом кревету, као сад, гледам у ламперију и размишљам...Ништа корисно, ништа дубоко...Само, мислим о људима, о себи...Постављам си најпопуларније питање на свету - где идем са својим животом? И нема одговора, нема...А и какав одговор могу да очекујем од неког као што сам ја...Лепе жене одлазе у град, комшија полира кола....И нисам нигде, канда студирам, ништа корисно, заварам себе да умем да пишем и да ћу можда једног дана имати неку ситну колумну у новинама и пар романа иза себе, макар један право добар...Али не,  вероватно ће слагање кутија са утичницама бити нешто најближе струци што ћу радити, вероватно ће овај блог бити највећи домет мог "стваралаштва" и вероватно ћу оженити неку луду жену која ми неће дозвољавати да јој додирујем косу и јебеш то...

Ако желим, сутра бих могао да будем у неком градићу у Енглеској, да перем судове по петнаест сати дневно и да ми буде добро...Једина ствар која има смисла сада, док гледам све ово лудило око мене...И све се своди на паре, јебене паре, не могу да имам пријатеља више, а да није битан новчаник...Који сам јебени адолесцент...

И...Ова соба добро изгледа у мраку...Ова соба увек добро изгледа. Испите имам на сваких три до пет дана, и свиђа ми се овај ритам...Мало спавам, много седим за радним столом, слушам музику и читам неку рандом књигу коју сам извукао са полице, само да не бих морао да се бакћем са школом...На крају, узмем и то и научим...Јебеш га, мало по мало...Бићу опет препотентни гад и рећи ћу - волео бих да сам као обични људи, само мали и срећан. Неко је рекао да су велики људи сувише паметни и свесни да буду срећни. Нисам велики, али нисам ни срећан...Шта да очекујеш од човека чији се гени зајебавају још од рођења...Жуља ме коска, ово лево раме одлази...Не волим више ни докторе, осим једне у оближњем Дому здравља...Лепа, таласасто плава, драга...Још једна права...И овај свет је сјебан, чим кажеш жени једну сувишну реч она оде, једноставно нестане и не јави се никад...Мало је псујем, мало је мрзим и онда ми буде боље. Као и са свим осталим уствари...И међу овима са факса има багре, мало псујем, мало мрзим и ето...Јер не знам, понављам не знам шта бих урадио да имам неко гадно оружје...

Волео бих да све буде океј. И да су сви срећни. А немам четири године. Јебига, још један проблем. 

И то је све. 

24. јануар 2012.

Срећници

"Хеј", рекох му, "Нисам неки жесток момак, али кунем ти се, одраћу те ако не подигнеш тај папир." Устао је и подигао папир, прошетао до канте и бацио га. Кокан је био бивши зависник, уосталом, можете закључити откуд му надимак...Био је дилеја каква се ретко среће и имао је све што је потребно да буде мој добар пријатељ, ако тако нешто уопште и постоји. Изгледао је помало тупаво, увек у неком беж мантилу и увек поспан, чак су и подочњаци одустали од њега. Само смо седели тако, ја сам пио, а он је палио цигару за цигару. Када би нам понестало пића и цигара, неко од нас би прошетао до неке удаљене продавнице, одморио се мало од оног другог, вратио се са пуним кесама и онда бисмо наставили.

Док смо тако дангубили понекад нам се дешавало да се затекнемо у сред неке тешке филозофске расправе, онда бих се само насмејао и одмахнуо рукама и Кокан би се само насмејао и баталили бисмо то. Било је лако са њим. Није се чак ни трудио да људима запамти имена, а опет, када бих га упитао како се зовем само би то изговорио, полако, разлажући на слогове. Каже, памти оно што га занима...Волео сам га, јер је умео да искаже поштовање, и тако наизглед мутав, често је знао да каже нешто о чему бих мислио сатима, чак и данима. Уз све то, а знам да то није много, али био је и геније за математику. На пример, када би ми пала на памет идеја да јурим неку женску као некад, само би лагано почео да ми прорачунава шансе...Након пар минута баталио бих ту идеју и наставили бисмо да пијемо и пушимо цигаре са превише катрана.

Једном сам обрнуо два круга око блока и купио пиће и цигаре, сунце је било високо и пекло је покушавајући да се усели под кожу, а мени је било свеједно. Отворио сам врата стана и застао - било је гадно. Кокан је седео у фотељи, а нека дамица је испред њега спремала бело жилетом. Свуда унаоколо су били људи, њих можда десетак, два ил' три клошара и много дама, црних, белих, дебелих, мршавих...Јако гадно. "О, па јебеш га!", рекао сам. Најдужем периоду мира у мом животу је коначно дошао крај. Ушао сам и начео боцу. Једна дебела дама ми је седела у крилу, а ја сам јој причао луде приче и она се кикотала тако смело и тако дуго да сам понекад помишљао да улаже велики труд у то. Чешће до тога сам се питао - хоће ли икад да ућути?

На другом крају собе, Кокан је вукао црте и зезао се, пушио цигаре са много катрана и додиривао даме, а оне су се само смејале док је сунце залазило. Након пар сати и неколико боца пића, одгурнуо сам дебелу даму и почео да вичем: "Марш напоље! 'Ајмо сви сад марш напоље!" Али нико се није мрдао, само су се смејали. Скинуо сам стару кубуру са зида и повикао: "Побићу вас све, маму вам јебем! Марш напоље!" Ућутали су и кренули полако. Кокан је упитао: "Зар и ја?" Рекао сам: "Да, и ти." Када су сви изашли, затворио сам врата, окренуо два пута кључем и нагурао кауч на њих. Попио сам још једно пиће, сам, а онда сам устао и сео за сто, извукао парче папира и оловку и почео да пишем. Писао о свему, прошле су већ две године како сам био чист, много је времена протекло, требало је све то надокнадити...

Писао сам пет дана, са по три-четири сата сна, и било ми је добро, тако добро...Са прозора сам видео једном Кокана, узимао је доп од лика са капуљачом. Изгледао је срећно. Напослетку, то је изгледа најважнија ствар у животу - да будеш срећан. Е сад, то што људи као што смо он и ја граде своју срећу на темељу порока, то је већ нека друга прича. Нисмо били идеални, то стоји, али се нисмо ни трудили то да постанемо. Са тридесетак година у буљи, без пријатеља и жене, време је да престанеш да се трудиш. Наставио сам да пишем..."Дуг живот, пријатељу мој!", полако сам откуцао, а онда сам устао и прошетао до средишта собе...Тако сам хтео да још нешто напишем, нешто смислено, али нисам умео и то је била ствар гора од смрти. Осмехнуо сам се док ме бол у грудима пресецао. 

22. јануар 2012.

Пар речи о Матором покварењаку

У то време сам читао свашта, можда мало више Орвела и Прачета него остале, и било ми је сасвим добро. Док сам разговарао са неком од тад још неоткривених хипстерки, рекла је - "О, читам Букоовског, како је генијалан перверзњак!", и послала ми неколико његових прича. Прелетео сам их погледом тад, изгледале су занимљиво, и продужио даље. Прошло је тако пар дана, довршио сам књиге које сам читао и отишао у библиотеку. Када сам узео нови товар и стигао до врата, рекао сам: "Је л' имате нешто од Буковског?", додао једну танку књижицу у торбу и запалио гајби. Прочитао сам књигу, више изненађен него одушевљен. То је био први пут да сам се сусрео са нечим прљавим, написаним са псовкама, уличним говором, са много лудих сцена које се никад не би могле наћи у класичној књижевности. Нису ми се нарочито допале секс-приче, јесу биле ефектне, али исто тако сам могао пустити порнић и завршити са тим...То није било оно што сам тада тражио. Ипак, наставио сам да га читам због тог језика, и тих блиставих момената са мало филозофије, мало пијанчења и пар занимљивих људи са маргине. Права ствар, блиска, иако је живео на другом крају света...На крају, свуда је то исто. 

И гледам чак и сада, годинама касније, како хипстер клинке читају како матори цепа лепотици најлонке и дискутују о томе на малим одморима и мука ми је...Вероватно ће тако бити до краја света, или макар, бар до краја века. Њима треба нешто другачије, а он је другачији, Он је тако куул... 'Ало, па није поента садржана у тим јебачким причама! То што тебе сврби, то је твоја ствар. Стари је и сам рекао то...Кад су га питали зашто толико јебања у причама, он је само лагано одговорио: "Знаш како, писао бих причу и онда стао и рекао - сад је време за мало секса. После бих послао причу порно магазину и они ми послали чек на триста долара, ето." Нисам ја Месија, ал' покушавам да изразим своје мишљење. Јебига, имам тај проблем са искреношћу и лажима, никад не знам да уравнотежим то, ако лажем онда лажем превише, ако говорим истину кажем је превише и онда ме људи не воле...Још један разлог зашто сам почео да читам маторог. Понекад ми не иде, онда читам његове ствари и ето, буде ми боље. Има ту много више филозофије него што се наизглед види, добра ствар ако се прописно удубиш, као и све уосталом, ако се прописно удубиш. 

Што се поезије тиче - њу сам одувек мрзео, због свих оних правила којих мораш да се придржаваш, нисам неки бунтовник, али не волим правила, а ни оне гадне риме које има тону у поезији. Букове песме...Па, ни њих нисам хтео да читам јако дуго времена, мислио сам да је као сви ти гадни песници којих има свуда, а они су лоши и сви их воле. Случајно сам почео да читам на нету и то је права ствар. Волео бих да умем да напишем песму као он, није да му завидим, али бих волео, само једну, мада, ако не читаш поезију, не можеш ни писати поезију, то стоји, а ја мрзим поезију и пишем је само када сам јако пијан и када се сетим једне фине девојке. Једини квалитет ових пар мојих песама је емоција, остало ништа у њима нема, а што је најгоре, мислим да сам једини који види ту емоцију. Но, није ни важно, вратимо се на праву ствар. Написао је Бук доста добрих песама, али ова је права ствар, најјача ствар коју сам икад прочитао.

Најбоља дела настају из искуства, а он каже да је деведесет и пет посто онога што је писао, и ја му верујем. Мало преувеличавања, мало секса и ето - хипстер клинке и даље луде за тим човеком. Јебеш овај свет...На хиљаду људи иде један који види свет изван кутије и то је све...Сви остали гледају тв и једу пице, јебу дебеле жене и мисле о фудбалу. Мали људи, зар желите читав живот да будете мали, јеботе?!

Ништа...То је све што сам желео да кажем. Волим "Тог курвиног сина", и такође климам главом док ми неко тумачи моје дело, иако појма немам о чему сам писао. Мада, да би био велик, данас је и боље да не знаш о чему пишеш. "Пиши пијан, исправљај трезан", рече Хемигвеј и би у праву. 

21. јануар 2012.

Увек је добро

Било је ту пар добрих цица, било је много пива, мало сунца - све што човеку треба да буде добро. Лежао сам у лежаљци, неко тело ми је донело пиће, испратио сам погледом и узео дубок цуг или како се то већ зове кад вучеш из малене црвене сламке. "Ћао Мајки", рекао је познат глас. "Ћао Џо", рекао сам. "Шта радиш Мајки?", упитао седајући поред мојих ногу. "Живим Џо", рекао сам и зафрљачио сламку ка канти. Промашио сам. "Требало би некад да пробаш то...Фино је." "Да, да", рекао је Џо. 

Џо је имао жену Џени, гадне нарави, али пријатне спољашњости, а и кога данас, ког врага, брига какве си нарави, ионако су сви на Прозаку. Била је експонат, као и Џоов кадилак.  "Идем Мајки, шљака зове." Ту сам малко крцнуо. "Уствари", отпочео сам полако, "највећа грешка коју човек прави је то јурцање и цимање и пеглање, од осам до пет, и онда крећу три седе, па пет, десет, сто...Увек би да ти буде боље него сад, а и сад ти је добро, него то не видиш. Видиш само како би добро било да ти буде боље, да имаш водени кревет и једну добру женску у њему, сјајна кола пред гаражом и папагаја који зна да прича, пева и ћути кад треба. Слепче..." "О. Па шта ћеш...Видимо се Мајки." Јебено луди Џо. Чистунци увек први умиру. Они кажу да их Бог награђује тако што их раније пушта у рај, али ја не верујем у то...Јер, хеј, што да идем тамо негде горе, кад ми је и овде сасвим добро? Луд је ово свет. 

Суградан, док сам довршавао пиће и бацао форе сунцу и тим поцрнелим гузама, неко ми је заклонио сунце. Гадна навика тих чистунаца, направе хлад где год се појаве. "Ћао Џо." "Ћао Мајки." "Седи Џо." "Нека Мајки...Радије бих да легнем", рече и изврну се у лежаљку до мене. "Хо хо хо", рекох ја. "Ма...Оставио сам Џени", рече он. "Добро месо", рекох ја. "Хеј, не причај тако о мојој жени!" "Зар је ниси оставио?", рекох док сам повлачио пиће кроз сламку. "Јесам...Хоћу да ми буде мало добро као теби...Како успеваш то Мајки?" "Шта?" "Да живиш овако..." "Ноћу перем судове у овом ресторану прекопута, а преко дана...Хех, видиш...Краљ." "И као не би волео да имаш жену, добар посао, кола? Не сери Мајки!" "Наравно да бих волео...Али, мени је и сад добро. Кад ми не буде више добро, онда ћу гледати да нешто мењам, да постанем папуча као ти...Тај неки фазон." 

Гледао сам сунце и оно је гледало мене и био сам у фазону - дођи да те загрлим. Јебига, нисам то могао извести, али сам зато пригрлио најцрње тело на плажи, са највише сунца на себи, и играо и играо...

Џо је почео да се фарба и продао је кадилак. И он је био у фазону - дођи да те загрлим. Понекад је плакао зато што се Џени удала за мене и зато што возим кадилака...Ма битно је да нам је добро. Волим те Џо.

19. јануар 2012.

Понекад

Понекад само седим у овом нереду, изгубљен и сам. На јастуку те нема већ дуго времена, а мени дође да те потражим...Мени само треба једна као ти, да ме разуме погледом и награди осмехом, само то. Јебеш романтику, лош сам у овоме...Увек боље прође неки квази шмекерчић који ти пусти Сергеја и ти одеш са њим, а не би требала. Штавише, требала би да будеш овде и сада, поред мене, да ти се мрси коса и да не могу да дишем од ње, да чујем како дишеш, као пре...

Знам много људи који се напијају због промашених љубави или живота, али само једног који пише да не би полудео, због тебе.  Држи се за реч као за сламку и не пушта, понекад се само ухвати за главу и ћути у мраку, чекајући да се појавиш однекуд као вила...А тебе нема, ниси више девојчица...

Некад си ме звала - чудо моје, али већ дуго времена ме не зовеш уопште...Изгледа да чудо више не сија као пре...Изгледа да је само још једна карика у ланцу судбине...

Кад си ми рекла да је мој живот шит, била си у праву...Спавам много, понекад одем на факс и понекад се напијем много...Има ту и разних дама, неке волим више, неке мање...Али, чињеница је, моја мила, да их волим. Не као тебе, наравно, то никад...Некад играм фудбал, шутирам јако и помало псујем, буде ми боље на трен, онда напишем нешто добро и ето...Мало се разболим, као сад, па оздравим и онда све испочетка. 

И даље често сањам, али немам коме да испричам те луде снове, бар не неком ко би разумео. Понекад...Ма ништа. 

Фалиш ми, ето...Иако ово одавно више не читаш, можда...Можда схватиш колики је универзум, чуо сам да се само шири и шири...Е, толико ми фалиш...Лепото.

18. јануар 2012.

Јебени јануар

Овај јануар,
гадан месец за слепе и свевидеће, 
за студенте и пензионере,
за уметнике и осталу багру. 

Не волим јануар,
књиге даве и само даве,
купатило ми је поплављено,
и све што добијам су тоне јаве и трунку сна. 

Ноћас сам копао рупу, 
снег је падао по мени као да нисам битан,
цев је пукла, те проклете цеви никад не потрају,
као ни људи око мене. 

Бели јануар, 
са минус триста и сунцем горе високо,
чудан месец и траје дуго, далеко дуже од осталих. 

Јебени јануар, 
кад небо се сручи
на рамена обичног човека, будале и уметника. 

17. јануар 2012.

Круг око блока

Те ноћи сам седео са Џеком и још пар компањона, пили смо и картали се. Ништа посебно није наговештавало ишта бољу ноћ од претходних пет. Месец је и даље стајао горе, сјајан и велик, улична светиљка испред Џекове гајбе и даље није радила, а ми смо и даље били пијани и безнадежни. Понекад би неко преврнуо сто или извукао какво хладно оружје и то је било све. О Боже, уморан сам од овог живота. 

Ујутру сам се пробудио ослоњен на Џека, у руци је држао нож и изгледао је спокојно као какав клинац. Ослонио сам се о његово колено и кренуо да устанем, поскочио је. "Исусе! Да ли си ти нормалан?! Замало да ми око ископаш!" "Сам си крив Томи...Увек опрезан!", рече ударајући се у груди песницом. "Курац си ти опрезан. Могао сам те однети са све столицом, не би ништа приметио." Изашао сам напоље и обрнуо круг око блока. Било је обично, занимљиво и заморно. Ништа није занимљивије од обичних људи на овом свету, јер уметника, будала и политичара има свуда и довољно за још три века. Полако почињем да мислим да су сви они једна те иста багра и да је свако из те масе и уметник и политичар и будала.

Када сам стигао на крај, а уједно и почетак круга око квадратног блока, угледао сам нешто што је превазишло сву досадашњу обичну занимљивост малих људи. Стари Ал, човек који мрзи цео свет, је раскопао улицу безуспешно покушавајући да пронађе пукотину на канализационој цеви испред његове радње, а десетак клошара, пре свега џентлмена, су седели са стране и вриштали од смеха. "Стижем Алфи", рекох и скочих у рупу. Никад нисам волео те сељаке који само седе са стране и хране се туђом несрећом. Ма колики смрад био тај несрећник. Ал ме је само зачуђено гледао док сам избацивао земљу, а делегација је ућутала на трен. Након још три замаха лопатом, цев је зашиштала и бум - Ал и ја до појаса у градској чорби. Поново су вриштали. Извукао сам се некако, а онда пружио руку Алу, говнару који ме је хиљаду пута пријавио због овога или онога, није више ни важно. Ал ме је гледао чудније него све те незанимљиве будале које су седеле унаоколо. Па добро, шта сад, испао сам добар, морам сада да сносим последице. Скинуо сам се на сред улице, и све што је остало иза мене су биле панталоне, ципеле и бела испрекидана црта.

Улетео сам у Џеков стан, и даље је смрдело на грех, сувише много грешника на једном месту, осети се. Пајтоса није било, он је спавао на поду, а његова девојка је нешто лепо кувала. Имала је добре ноге, али то и није важно, и имала је те усне и тај луди поглед као да ће ме убити сваког часа, ни то није важно, и само сам хтео пар тренутака са њом насамо, али их никада, за име Бога, нисам могао добити. Рекох јој: "Бејб, теби треба прави мушкарац. Пођи са мном у рај." "Побогу, не носиш чак ни панталоне", рекла је. "Дуга прича", рекох: "Али, веруј ми, тако сам добар, добар у овом живљењу, веруј ми." "Верујем ти", рекла је. Привукао сам је себи, а онда је Џек одједном улетео у кухињу. "Шта то јебено радиш?! Јеботе!" Окренуо сам се ка њему, пришао полако, загрлио га и рекао: "Џек, друже, тако сам јебено добар у овоме", и насмејао сам се искрено, из дубине душе. Упитао је: "У чему?" "Уживљењу, Џек, у живљењу. Не животарењу, живљењу." Ухватио се за главу. Ударио сам га, пао је. Онда сам полако ишетао напоље, сунце је грејало, а воз за негде креће ускоро. Можда још један круг око блока и то је све.

14. јануар 2012.

Наслов нема

Пробудио сам се, жив, опет. Устајем, ал' нешто ме вуче доле. Онда легнем и буде ми боље, лакше. Лежим тако и тражим смисао и лек.

Понекад ми се чини да сам дошао до врхунца себе, а уједно и до дна живота просечног човека. Нема смисла све ово што гледам око себе, а нема ни лека. Не могу тек тако да се прилагодим, незгодан је ово свет. Ова соба је топла, тиха и добра - права ствар. Када бих могао да никад одавде не изађем, да никад више не видим те њушке које чине свет, био бих мало боље. Не бих био срећан, јебеш га, за то треба много или мало, а најчешће је то једно те исто.

Направим напор понекад и позовем неке људе на гајбу, и ту се пије и смеје, глумим да ми је до јаја, а мрзим те људе и једва чекам да престану да додирују моје сувенире, да листају моје књиге, да гледају моје слике и дишу мој ваздух. Нарушавају ми мир, а то мрзим више од свега. Знам можда пет људи који ме не нервирају, и ти људи су сушта супротност мени, повучене добричине од два метра. Са њима могу да разговарам сатима, данима и није досадно, добро је чак. Али, време пролази, ветар их полако односи, а ја остајем сам, овде, међу зверима које уништавају све, прљају чистоћу простора у ком почивам. А жене? Жене су друга ствар. Волим жене. Са њима могу сада и увек да проводим време, да слушам њихове мале приче, да гледам те њихове беле ножице и те лепе осмехе...Углавном ме воле, волим и ја њих, као пријатељ сам добар, али сам тежак као црна земља за било шта друго.

Не знам, ово пишем и звучи смешно, исто патетично као и раније, али знаш шта? Боли ме патка шта људи мисле. Није више ни важно...

Имам још један проблем, трипујем се да ћу престати да пишем ако заволим неку женку, а то је срање, као кад мораш да бираш између музике и пића или чоколаде и бурека или...Слушај сад. Забодем и не знам шта да ставим под треће "или" и одем на Гугл и након претраге, искочи, нико друго до ја. Пази, у прошлости сам решио проблем, и сад се појавим. Ево, гле - Решење. Понекад се запитам, као сад, да ли сам обрнуо круг и дошао опет на почетак? Вртим се са истим безначајним и тако да их назовем, "реторичким" питањима. Како другачије назвати питање без одговора? Ето видиш. Ово питање ти је чист пример безначајног реторичког питања. Јебеш то све, већ ми је боље. Одох да устанем, па ћу да видим да напишем нешто право, а не више ове патетичне тужбалице. Терапија успела, пацијент жив, опет. 

11. јануар 2012.

Ја имам проблем (можда не више)

Ја имам проблем. Не могу да кењам, не могу јебено да спавам, не могу ништа. Замислите коња који сам себе зауздава. Е, тај коњ сам ја. Написао сам пет прича откад сам рекао да ћу ређе објављивати ствари и само једна је иоле ваљала и објавио сам је. Напишем пола и онда све избришем, јер није довољно добро, а ја тако хоћу да буде добро. Лежим у кревету са угашеним светлом и мртвачком тишином и не могу да спавам. До пре пар дана бих само легао у кревет, наместио се било како, затворио очи, проживео неки луди сценарио у глави и заспао за трен. Сада само лежим, мртав, затворим очи и покушавам да проживим неки луди сценарио, али ми мозак каже: "Овде ти фали јебени зарез, а ова реченица у којој описујеш собу ти уопште није потребна." Шта кој курац?!

И кева ме трипује, ужас један. Поставила жена неке оштре кактусе на степенице. Хм, како да вам објасним бре...Степенице су завојне, једноставно круже око једног подеста који блеји у средини. Уствари, не круже него...коцкају. Правоугаоне степенице. Требао сам да нађем слику, јебем ти. Е сад, немам ја ништа против кактуса, добро је то цвеће, жилаво, волим их чак, него имам ту гадну навику да трчим уз степенице завијајућу телом на ту страну где су кактуси. Имам трип да ћу једном тако да се саплетем и пробуразим главу са хиљаду оштрих и дугих игала, јер сам будала и увек трчим уз степенице. Такође ми иду на куру и сви они који мисле да су величина. 

Живим живот мртвачки уморан, само бих да спавам, а проклети мозак ми не да. Боли ме све живо кад пада киша. У праву су они да старе повреде саме праве прогнозу. Имам теглу неког немачког крема поред кревета и имам плазму, али шта ми вреди када је крем сада пао изван домашаја проклето кратког кекса. Није плазма крива, волим плазму, него сам сувише глуп да се сетим да донесем кашику. 

И тако...Хиљаду тих проблема, испитни рок је ту само споредна ствар, незадовољан свеукупним животом пантљичаре вапим за променама као прави револуционар. Штета што сам тврдоглава старомодна мазга, можда бих и могао да променим на овом свету. 

Али, све у свему, кад застанем мало у својој манитости и сагледам ствари...Па ја пишем тек годину дана и нисам јебени Кнеле, не мора све сад и одмах, читао сам јуче биографију Бука и како је био срећан када су му објавили једну песму, а писао је тек пар година. Човече, фора је да пишем за себе, лепо, као сад, да ме боли патка за све и да људи читају ова срања што пишем, јер неко има урођени таленат за то, да кења, и не треба ти ни школа за то, јер у тим стварима једина разлика између школованог и нешколованог дрипца лежи у неколико великих и тешких речи као што су елоквентно, доколичари, списатељ, утилитаризам, ниподаштавање... 

Мислим да би то било све што имам да кажем за сада, срце ми је мало мирније, а и даље немам кашику за крем и мршти ми се кунг фу панда са постера који скрива једну ружну струјну кутију. О Боже, какав свет, какав луд свет!

Ти људи


Сунце ме је затекло за избразданим тешким столом, а глава је причала своју причу како је најбоље умела - одзвањајућа мачка је скакала по мојим рецепторима за бол. Нисам био весео, јер сам се сувише много пута пробудио овако да би ми то била нова и драгоцена ствар. Неко би ме упитао: - Па шта драгоцено има у мамурлуку, ког врага?  У мамурлуку лежи живот, рекао бих ја. Ту су успомене од синоћ, било је добро - мора да је било добро и иако се осећаш као говно тренутно и знаш да немаш ништа, довољно је да се сетиш пар ствари кроз маглу и да ти тај дан буде леп. 

Неко је позвонио. Устао сам и отворио врата. Била је то џангризава баба из суседног стана. "О Боже", рекох, "Шта хоћеш?" "Хоћу да престанете да сакупљате те, те људе са улице." "У реду", рекао сам и затворио врата. Звонила је поново, али сам ја већ био далеко од ње, смирен на својој дрвеној столици. Почешао сам се по глави, а рука ми је остала плава. Не поново. "Хало Жак? Покупи неко друштво и дођи горе." "Ту смо за пар минута. Стандардно?" "Стандардно." 

Мало сам разгледао стан док сам покушавао да скинем флеке од мастила са чела и учинио ми се право занимљив. Једини проблем са тим проклетим мамурлуком је тај што човек не види те неке занимљиве ситнице које могу да направе разлику између доброг и лошег дана. На пример, у ћошку те велике собе у којој сам имао само тај сто и тону столица стајала је нека скулптура од ливеног гвожђа. Никад је раније нисам видео, вероватно зато што ми је стан увек био пун тих људи са улице. Таман кад сам почео да разматрам шта би требало да представља, неко је позвонио, једном и дуго. Отворио сам. Био је то Жак са две боце вина и две оскудно одевене даме. Њих две су селе на шкрипаве дрвене столице, а Жак је отворио вино. "Шта има Арчи?", упитао је након што је сипао девојкама по чашу. "Видели смо се синоћ. Шта ме то, ког курца, питаш? Знаш и сам да сам преспавао читав дан." Њих две, танке роспије из центра које су биле само ноге, дуге лепе ноге, су се кикотале свему што би Жак или ја рекао. И јебеш га, након треће чаше ти постане свеједно, почео сам и ја да се смејем са њима. 

Након још три боце јефтиног вина, схватио сам да нисам завршио чланак за јутарње новине. Није да сам марио, али стварно ми се није селило одавде, било је добро и пространо, имао сам велики масивни сто и старицу која се и даље буни као у време револуције и то је била права ствар. Сео сам за сто и почео да пишем. Рекох: "Тише тамо!", али нико ме није чуо. "Курве, марш напоље!", кипео сам, али ме је сачекало само једно: "О'лади Арч". Бацио сам флашу о зид, оне су се и даље кикотале, а са њима и Жак. Флаша чак није ни пукла. Лежала је доле читава и то је била увреда за мене. "О Боже", лагано сам изустио. Жак је вриштао и трчао у круг, а ноге су се кикотале. Ухватио сам сјајну скулптуру од гвожђа и ударио Жака по глави. Пао је и остао да лежи у локви крви. Две танке даме из центра су истрчале вриштећи као жене. "Ох, ох..." Завршио сам чланак, Жак је и даље лежао доле, само је било мало више крви. 

Скинуо сам се и легао у каду. Вода је шуштала и ништа се друго није чуло, чак ни она луда старица из суседног стана која је пречесто вриштала. 

8. јануар 2012.

Проглас

Драги читаоче, пре него нешто почнеш да читаш овај текст молим те да попуниш ову анкету десно, веома би ми значило. Сада када смо то решили, имам пар озбиљних ствари да ти кажем. 

Од данас па надаље нећу писати сваки дан. Уствари, писаћу, али нећу објављивати овде. Размишљао сам о овоме већ пар дана и сада ћу покушати да образложим зашто сам донео ту одлуку. 

Прво, нисам задовољан  већ дуже време мојим причама. Једноставно, није то то. Имам по коју добру реченицу ту и тамо, али нема поенте, поуке, не преносим никакву поруку читаоцима, а требало би. Пишем као мува без главе, само седнем и жврљам. Не иде то тако. Такође и стил ми је слаб, то сам закључио скоро. Често правим грешке које већина вас не примећује, али ја их видим и то је проблем. Све то заједно ме чини незадовољним и зато сам одлучио да пробам нешто ново. Читаћу више него што пишем, а писаћу полако и одмерено. Прво ћу стварати концепт, потом писати, а након тога се посветити уређивању те приче на најбољи могући начин. Такође ћу се трудити да приче не буду обичне, да имају неку поруку и да, за разлику од мог досадашњег писања, буде што мање мене у причама. Трудићу се да поштујем бар основна правила писања, јер мислим да са овим што пишем сада нећу далеко стићи. 

Друго, циљ свега овога је да читалац оде задовољан са блога, а не само краћи за десетак минута живота. Наравно, још важније од тога је, ма како то себично звучало, да ја будем задовољан. Мислим да имам тај неки потенцијал, много људи ми је то рекло, али сада треба да се потрудим да  те добре реченице и добре заплете мало уредим, обучем у златно руно и проткам неким битним порукама више него фикс идејама којима су била зачињена моја досадашња дела. Ако се могу назвати делима. Једна ме ствар мучи. Нисам сигуран да ли сам напредовао временом или сам се покварио. На почетку сам писао добре ствари, мрачне приче, али биле су кратке и грубе, а сада пишем сасвим обичне приче, али су нешто дуже и финије уређене. Не знам ни сам, али мислим да би комбинација мене са почетка и мене од сад можда била права ствар. Уосталом, видећу то како време буде пролазило. Једино што сам схватио - схватио сам да желим да напишем квалитетну ствар више него да будем објављен негде. Сад сам, такође, схватио шта ми је профа говорио у средњој о писању и свему, и био је у праву човек, ал' ваљда је требало да прође неко време да бих то схватио. Како год било, потрудићу се да окренем нови лист. Ако то којим случајем не упали...Па, макар сам покушао. Свеједно, у свако доба могу да одем да перем судове у Енглеској и да ми буде лепо, као Орвеловим момцима. 

То је све што сам желео да вам кажем. Поздрав! 




6. јануар 2012.

Хвала

Соба пуна дима, камара пара на столу и нови шпил у вештим рукама...Играли смо већ дуго, а нико се није дигао од стола читаву ноћ. И док је мали Исус носио крст уз брдо, ја сам мртав хладан повукао даму на деветнаест. Мало зноја се појавило на мом челу, тек онолико да покаже како изгледа човек у паклу. Док је Јоца поштар грлио новце, лагано сам устао и отишао до купатила. Умио сам се хладном водом, погледао се у огледало и видео мрак. Упале црне очи, коса разбарушена, лице безизражајно, отупело од хиљада животних шамара које сам себи лупио. Стегао сам песницу желећи да осетим нешто, било шта...Ништа нисам осетио. Ударио сам из све снаге у огледало - да, жив сам. Црвена крв је полако капала из мене, а огледало је приказивало хиљаду ситних приказа који су личили на мене. 

Доста је. Изашао сам напоље без речи и пошао некуд, имајући нејасну представу шта ми је чинити. Успут, док сам се борио са ројевима мисли, једна крушка се као светло појавила испред мене, ту, у дну авлије. Излаз. На њу је била окачена једна стара љуљашка направљена од канапа и камионске гуме. Пресекао сам везе маленим трговачким ножићем, гума је пала, а ја сам приступио послу. Излаз. Једино о чему сам размишљао је та слобода, нема више проблема, проклетих слабости, нема више удараца испод појаса, само светло, чисто и лепо, вечни снегови. Док сам се вртео у тим мутним мислима, појавила се ту и мама...Сећам се неких чудних ствари...

Стари и ја смо седели за породичним столом и пили вина, док су мајка и сестра спремале чесницу...Сећам се звона која звоне, а напољу као да је ратно стање, сви пуцају и вичу, веселе се...Али зашто? Христос се роди! О да...Родио се син Божји, Исус Христос. Три мудраца су се поклонили краљу неба и земље, а ми смо славили његов рођендан сада, много касније и много гласније. И био је мир у кући, маторци се нису свађали, стари мачор је спавао код пећи, а птичице су јеле мрвице са ограде. Све онако како треба. Али хеј, не би ваљало да је овако сваки дан. Навикли би се и  онда нам опет не би било по вољи, јер човек је једна чудна зверка - није му добро кад му је лоше, а није му добро ни кад му је добро. Везао сам омчу око врата и попео се на гуму, а затим је одгурнуо. Висио сам ту мислећи о паклу, јер не могу овакав у рај, и гледао бело, све лепо и бело, руке су ми пролазиле кроз вечни снег и био сам тужан што не може опет бити исто као кад сам био клинац, тако тихо и лепо као за Божић тих брескарних ноћи. Онда се нешто десило, отворио сам очи и био сам на земљу, осећао се мирис влажне земље и љубичица је ту израсла, поред, замало да паднем на њу. Грана је пукла, можда стара крушка ипак није била најбољи избор...Благо сам се насмешио и устао.

Па...Обећао си да ћеш доћи опет. Чекаћу те, али пожури баћо мој, како је кренуло склопићу руке, а тебе неће бити...Пожури, и...хвала. 

Христос се роди! Све најбоље пријатељи.

5. јануар 2012.

Слепац о свету

Тог поподнева сам отказао интервју који је требало да ме избаци на насловне стране, окренуо се и изашао напоље по новине и пиво. Након пар корака срце је штуцнуло, једна лепа мала дама је седела на клупи сјајна, сјајна од сунца, лепа борећи се са неукротивим праменовима. Није да ме било брига, али имао сам пик на те младе даме са тим пркосом у очима, навикао на борбе са ветрењачама, са благим смешком дочекујем још једну, јер то је оно што ја радим, ударам главом о велики метални гонг, а нисам будиста ни Дон Кихот. Пришао сам и сео поред ње. 

"Дуго чекаш?" "Да, већ пар часова", рече хладно. "Није ти хладно лепото?" Запалио сам цигарету и повукао један дубок дим. "Не, у реду сам...Уствари, ја сам тебе чекала." "Мене?" "Да." "Па...фино изненађење. И ја сам тебе чекао, само мало дуже...један живот дуже." "Је л' истина да си ти бог међу писцима?" "Они који су ти то рекли нису ништа паметнији од конзерве гулаша. Или у најмању руку нису читали маторце попут Достојевског или Буковског...", отпочео сам проповед. "Они кажу да ти најбоље пишеш. И сада и увек. Све твоје приче имају поруку и кажу да си најбољи, у свему", прекинула ме је. "Ти не мислиш тако?" "Не. Не могу да те читам. Слепа сам." "Зашто си онда овде?" "Хтела сам да те питам нешто, јер ти си бог писања." Срце ми је штуцнуло и ја се болно ухватих за груди. Рекох: "Немој, ја ни не знам шта пишем, те поруке измишљају људи којима је досадно и ништа није тачно шта си чула о мени, истина је да пијем много пива и спржим три кутије на дан, само то је једина и права истина о мени...", али она као да није ништа чула осим зујања пчела на цвету иза клупе, ухватила је један немиран прамен и смирила га, као мало дете. 

Било је чудно, отворио сам се, а она као да није чула, седела је ту, поред мене, мирна и хладна, неосетљива на ветар који је почео да дува. "Какав је свет? Ти знаш да га опишеш, зар не?" Ћутао сам. Јебеш га, по први пут у животу нисам могао да кажем истину. Шта би било са њом када бих јој рекао да је овај свет срање, да су солитери високи, дрвеће зелено, а жене пластичне? Шта би рекла када бих јој описао гладне просјаке, сјајне аутомобиле, пушке и крв?Рак грла и плућа у који бежимо од света? Не знам, али мени се не руши тај замак од песка у њеној глави, не...

"Чуј...Кад сам био клинац имали смо ту велику кајсију испред куће и ја сам једног дана одлучио да ту саградим тврђаву. Док су се маторци бавили битним стварима, ја сам мешао блато и слагао делове цигала који су лежали свуда унаоколо. Када сам је завршио, тврђава је имала четири куле, степениште, чак и покретни мост. Имао сам мале пластичне војничиће и играо сам се сваког дана ту. Тврђава је стајала на путу одраслима и скоро сваки дан сам морао да је поправљам, јер би недостајала једна кула или пола зида због тих њихових великих стопала. Сваког дана сам је поправљао, а и нека огромна трава је израсла код једног зида. Одмах сам је претворио у тобоган за војнике и замолио старије да је не униште. Чак су и неки енглези дошли да је сликају да покажу њиховим клинцима са играчкама и компјутерима како се играју деца код нас. Поента је, мала, да имаш маште и да будеш доследна. Једино тако ћеш упознати овај свет." "Шта се десило са тврђавом после?" "Срушили су је, сравнили са земљом и ударили пола метра бетона преко, али то сада није важно..." Седела је ту, непомична, гледала испред себе, гледала и једна бисерна суза јој је склизнула низ образ. "Лоше причаш приче за једног бога", рекла је. Рекох: "Јебига, али зато пијем и пушим за тројицу." Насмешила се, видело се да се труди, али јој није ишло. Лепота...

Неки црвени бус са бројем девет се појавио ниоткуда и лагано стао испред нас. Упитала је: "Који је број?" Рекох: "Девет." "Збогом", рекла је. "Збогом", махнуо сам док је седала на кожно седиште. Бус је отишао, а ја сам остао још мало да довршим кутију опорих цигарета. 

Бацио сам последњу, читаву цигарету на бетон, згазио је, устао и кренуо кући. Увукао сам се у кућу, никог није било, попео се уз степенице и легао на мекани кревет у соби, тај мекани кревет...Срце ми је опет штуцнуло, бол се спустио до пета, вратио се и ударио ме у главу. Раширио сам се по кревету. Идем да спавам, само да спавам...Да сањам нешто лепо, лепоту окупану сунце и подојену ветром...Тај прамен...Да сањам, заувек...

4. јануар 2012.

Лилит

Гледао сам је у очи, гледала ме је у очи. Те њене очи биле су на чудан начин плаве, вишеструко плаве, и човек се лако могао изгубити у њима ако не пази, јер та дубина осваја. Упитах је: "Ко си ти?" Ћутала је. 

Окренуо сам се и сео у ћошак. Почео сам да кружим погледом по соби, била је мала и мноштво кутија је било унаоколо. Зидови су били метални и нигде није било врата, само кутије, она и ја. Нисам се сећао како сам доспео ту, а она је само тихо изустила: "Ко сам ја?" Нисам умео да јој одговорим. Онда сам схватио нешто - ни ја нисам знао ко сам. Ни имена, ни успомена, чак ни лице своје нисам познавао. Као да ми је неко чачкао по уму, не желећи да се сетим. Једина сијалица у маленој соби се заљуљала без разлога. Устао сам и кренуо да шетам унаоколо прескачући кутије. Нисам завиривао унутра, али видео сам да је у њима била храна, одећа, алат и једна нарочита секира, оштра и сјајна. Плашио сам се да је узмем у руке, али сам се још више плашио да је она не узме у руке. Осећао сам да би нешто страшно могло да се деси ако останемо овде заробљени. Почео сам благо да паничим и константно сам пролазио руком кроз косу мислећи да је то једини начин да она не посумња. 

"Шта није у реду?", погледала ме је тим дубоким очима и ја сам погледао њу и помислио - лепа је бичарка. Само једна мисао је уследила - љепота. Не лепота, него љепота. Снажна, јака као бик на пролећном ветру. Рекох: "Ништа", и то је била истина. Ништа није било у реду. Случајно сам подигао главу и угледао вентилациони отвор сакривен иза неке ситне решетке. "Хоћеш да идемо одавде?", упитах је. "Може...Али, ко сам ја?", тихо је рекла. "Само ти дођи овамо...а о осталом ћемо да бринемо после." Пришла ми је, ухватио сам је за руке, биле су хладне и нежне, затим сам је привукао себи...и подигао. Имала је те предивне беле груди и то затегнуто малено дупе, замишљао сам само како наслањам главу на њене груди, како ме гледа оним много плавим очима и пушта косу, ох боже, ту коврџаву плаву косу, а она пада...и пада...пада по мени, слива ми се низ образ и губи се негде на мојим грудима. Замишљен тако затетурах се мало, а она ме стегну бутинама око врата све док нисам поплавео и ухватио је снажно за колено, онда је пустила. Рекла је: "Извини, али још мало па сам скинула решетку. Нисам смела да те пустим." "Океј је", процедих кашљући. Нешто је зазвонило поред мене тако да сам скочио - била је то решетка.

Нисам хтео да јој кажем да устане са мене, било ми је лепо, рајски...Свеж ваздух је надирао испуњавајући ми груди, а она је била ту, непомична, на мени. Само је дисала, полако и тихо, горећи као искрица. Онда је устала је и пружила руку да ме подигне. Помислио сам још неку добру ствар о њој, али  и даље се није смејала, тужна из неког разлога, баш као и ја. Подигао сам је горе, поново, и ту су биле мердевине које су водиле бесконачно ка горе, вртоглаво и нестварно. Спустила ми је део тих мердевина, попео сам се. "Кренимо", одлучно је климнула главом, а ја сам пратио то витко тело, то тело, ако треба и на месец. Након неког времена је само застала, окренула се и упитала: "Ко сам ја?" Ћутао сам неко време гледајући у њу, у та уста, носић, груди, образе, косу, свуда само не у очи, само не у те очи, нисам желео сада да се изгубим у тим немирним дубинама, не у оваквом тренутку. Тик-так...време је пролазило, не знам колико дуго, можда минут, можда и десет или сто, није било важно...Само се окренула и наставила да се увија, да врцка тим телом откривајући повремено трачак светлости која је допирала одозго. 

"Стигли смо!", повикала је: "Видим крај!" Осмехнух се благо, нелагодно, помешаних осећања као у супи живота да стојим и не знам да ли сам срећан или тужан или бесан или заљубљен...Не знам ништа, само то тело, те груди, та дубина и та коса, то је свет, један јако леп свет и не желим да видим то што се налази горе...јер, пронаћи ће неког бољег, читав је то свет, много рибе у мору, пронаћи ће неког бољег од мене, а таман сам осетио ту искрицу и зашто, зашто сам морао да јој кажем да идемо оданде, зашто?! Тужан, а тако много светла је око мене, сећам се неких ствари које сам учио у школи, али не сећам се лица учитеља, сећам се неке теореме, неких закона, знања се сећам, али не и људи, не и топлине, не и живота. 

Изашли смо напоље и застали на трен, било је то огромно брдо на ком смо стајали и гледали смо...у пакао. Читав град који лежи пред нама је био у рушевинама, море је ударало с друге стране брда и нигде није било животиње, човека или Бога. Све је било пусто, само биљке изникле из бетона, међу њима и једна ружа, лепа и црвена...Гледали смо тај спектакл, а ту, одмах поред, биле су новине са последњим датумом у историји и говориле су о свету, од корица до корица, није било ни политике ни спорта, само - "У Кини поплаве, Јапан нестао", "Европа разорена нуклеарним ратом", "Америка покошена непознатим вирусом", "Суше опустеле Африку"...Само то, ти наслови и нова карта света, са океаном и пар тачкица. 

"Хеј...Мислим да знам ко си. Мислим да знам твоје име." "Ко сам ја?", насмешила се пакосном дубином плавих очију. "Твоје име је Лилит", рекох тихо гледајући ружу изниклу из бетона, тако лепу и црвену.

2. јануар 2012.

Само ти бејбе!

- Ћао лепа. 
- Знаш како,  рекла бих ти исто, али...разумеш ме. 
- Али сам њушка, капирам. 
- Ништа лично.
- Опусти се...Пиће?
- Имам.
- Пољубац?
- Не.
- Макар сам покушао. Знаш, имаш те прелепе ножице...
- Па? 
- Волим такве жене, бејб. Отресите...

Пљас! 

- Довољно отресито за тебе? 
- Сасвим. А и јака си као бик. 
- Диван комплимент. 
- Знам како да удовољим дами. Малени пољупчић? 
- Не бих рекла, њушко.
- Океј је. Знаш да играш?
- Не.
- Ма дај, сви знају. 
- Ја нисам као сви.
- Али ипак имаш пар најлепших очију, груди и ногу у универзуму, све то укомбиновано са том твојом црвеном косом...Одлепио сам бејб. 
- Ти си луд. 
- А ти ниси са овог света. 
- Окееј...Сад си постао безвезе...А таман ти је кренуло добро. 
- Фак. Пиће?
- Може. 
- Изволи. 
- Ружа? У децембру? 
- Све што пожелиш, бејб.
- Али...Ја сам тражила пиће. 
- Ако се напијеш, могао бих да искористим ситуацију, бејб...
- Хахах...Не можеш ти мени ништа. 
- Океј. Ево, узми моје...
- Дивно. Сад још делим пиће са таквом њушком као што си ти. 
- То није битно, знаш и сама. Жвака? 
- Дај. 
...
- Бежи бре кретену, мислила сам на орбит! 
- Макар сам покушао. 
- Њах...Глуп си. 
- Помало. Хоћеш да прошетамо? 
- Нека, прескочићу. 
- Када би сад упао терориста овде и кренуо да пуца унаоколо, ја бих те заштитио бејб...
- О чему ти размишљаш...Какав кретен. Мислим да ћу да идем сад.
- Примио бих метак за тебе, бејб! Волим те! Ћао. 

Након пар тренутака лик са фантомком је улетео у кафић и почео да пуца из неког старог магнума. Бацио сам се и примио метак за бејб. Загрлила ме је јако, а онда пољубила. 

- И...тако се то ради! 
- А?! 

Лик је скинуо фантомку и помогао ми да устанем. Пољубила ме је још једном, а онда устала и из торбице извадила магнума. Упуцала ме је. Добар осећај. 

1. јануар 2012.

Нова година

Са новом годином у нове поразе...Ти си била прелепа, али ја сам био преглуп...Али не, ја не признајем ову годину, не, хоћу нови почетак, не, не признајем, четрнаестог ћу вам пожелети све најбоље и загрлићу прелепу девојку, шапнути јој на уво да је волим и бити срећан цело  вече. А сада ћу да заспим пијан као мајка, знајући да сам упропастио једној девојци вече, знајући да сам зезнуо још једну прилику да коначно почнем са једним успоном нову годину, јебену нову годину која се неће нимало разликовати од прошле, а ни од будуће. Срећна нова година лицимери, срећна нова година свима. 

Copyright © БАРУТАНА | Powered by Blogger

Design by Anders Noren