Збирка мутних мисли једног малодушног орла.

9. новембар 2015.

Крај

Па, дошао је и тај дан. Време је да пустим Барутану у свемир. Желео сам да то буде на петогодишњицу блога, али и овај дан је добар као и сваки други. Не мора све да има неку симболику, сувише се оптерећујем тиме... Овде сам објавио скоро 900 постова, што је преко пола милиона речи и ето, сада завршавам своју причу. Милион написаних речи је, мислим, најверније мерило када си спреман да постанеш писац. Ја сам, када се све сабере, поприлично близу. То ме некако радује. 

Углавном, осећам да је време за неке нове, веће ствари. Да сву своју енергију усмерим на писање нечега што ће заиста имати смисла. А знајући себе и моменте које сам провео на Барутани, уколико не будем писао те речи или ћу полудети или написати нешто добро. Трећег нема. Што је избор који ћу врло радо прихватити. 

Било је овде свачега. И неостварених љубави, и беса, и борбе против неправде, и невиђене жеље за успехом... Овде сам одрастао, упознао неке сјајне људе, провео много лепих тренутака... Једино што ме је нервирало с времена на време је то што нисам могао овде баш да пишем о неким шкакљивим питањима, јер се током година повезао мој лик са овим делом и свако је почео да га чита... Људи који ме знају и који би то у неком тренутку можда искористили против мене на овај или онај начин. Но, јебеш то. Најчешће сам говорио шта сам хтео, чак и када су ми говорили да сам срање, да пишем ужасно лоше... Мени то никад није представљало неку отежавајућу околност, већ ме је неки инат увек терао напред... И то је океј. Реално, ако одустанеш након пар лоших речи, онда и не гориш баш неким нарочитим жаром...


Ако сам икада икога повредио речима на овом блогу, желео бих да зна да нисам хтео и да ми је жао. Много ствари сам у животу говорио и писао, а тек после бих схватио како звуче људима и да могу баш да повреде. То је баш срање. Радим на томе да то поправим. Судећи по најновијим извештајима, и не иде ми баш супер. Али биће боље једног дана.  

И тако. Мислио сам да ћу имати баш много шта да кажем на растанку.
Читајте Трансметрополитен. Пијте чајеве. Волите се. И ако вам се учини да би овај корпорационизам могао да падне, ангажујте се, сиротиња рачуна на вас. А ако си сиротиња, треба да радиш на томе да се извучеш. А кад се извучеш, постарај се и да извучеш што више осталих. Ако се будемо помагали, можда кроз пар деценија слика буде потпуно другачија. И тако. Одох да читам неку књигу. Будите сви океј.

Воли вас Митоман

8. новембар 2015.

Идемо горе

Зурим у празан папир... И таман размишљам о томе шта желим да кажем, а мој мачор устане и дође и легне код мене. И шта да размишљам. Јебеш размишљање. Рекао сам неке ствари потпуном странцу. И осећам да коначно видим решење за неке ствари. Кроз два месеца ће све бити тотално другачије. Малопре сам сковао један озбиљан план. И имам поред себе једног озбиљног сарадника који ће ми помоћи да га остварим. 

7. новембар 2015.

Је л' ти тата терориста?

Данас су у пошти мислили да ћу да их опљачкам. Те дигни руке, те скини капуљачу, радница и чувар побенавили зато што сам вадио телефон из џепа док сам журио да уђем у пошту. Не знам шта да мислим о томе. Разумем их, ипак је то мала пошта и сами су, а и драго ми је што раде свој посао како треба. Али брате, јебено, толико се трудим да изгледам пристојно и опет испаде да изгледам као пљачкаш поште? Фак ит. Имам мачора коме треба да се извиним, јер сам му стао на шапу. У шта се мој живот претвара, Боже драги. :Д 

5. новембар 2015.

Записи из поткровља вол 2

Гледао сам сада послове у великим компанијама... Нисам још увек ни близу да будем идеалан кандидат. Мислим, имам ја сад кинту и све, супер ми је, али некако, желим и то да пробам. Нећу цео живот да будем слободњак, хоћу да имам лепу каријеру. И тако. 

Пишем једну књижицу, требало би да буде готова до краја месеца. Мислим да ће бити пун погодак. Лансираћу је у свемир тамо негде око Нове године. И та Нова година... Већ сад знам да ћу је дочекати сам. Прошлу сам преспавао. Шта курац. Ниједну лепу Нову годину нисам имао у животу. Једном сам имао с ким да плешем и да се љубим, али ни то ми није учинило цело то вече мање лошим. Нешто увек недостаје.

Мислим да ми је то иста она одбојност коју имам према рођендану, јер никад се не осећам лепо када ми је рођендан. Исто тако и за Нову годину. Све то као да ми указује - време пролази, а ти не постижеш довољно. Бедак. Ова година, за сада, ми је сигурно била најуспешнија у животу. То је тако лепо... Али опет, не осећам се нешто остварено. Не знам шта треба да урадим да бих се осећао остварено. Можда ћу знати идуће године.

Могао сам можда и да нађем девојку, да лежимо и гледамо у плафон. Немам више ламперију, сада је ту гипс. Али свеједно, лепо је гледати и у плафон. Можеш видети разне облике ако пажљивије погледаш. Мој проблем је што се понекад свиђам са емоционално недозрелим особама. И те особе никада у свом животу нису изразиле лепу емоцију, па онда изражавају ружне, мислећи да је то исто. А мени је с годинама баш постало безвезе да трпим ружне емоције под изговором да скривају лепе. Ја теби нудим све. Ако ти мени не можеш понудити бар нешто, онда нема сврхе да уопште и разговарамо. 

Сестра ме смара да нађем девојку. Можда би и требало да нађем неку која воли да се хвали како има начитаног дечка, па да седим са њеним другарицама и слушам је како говори о најновијем роману Данијеле Стил. Је л' можеш да замислиш моје мртво лице сада? И тако, сваки дан, ради парчета меса. Или бежања од самоће. Шта год. То је апсолутно неприхватљиво. Видео сам скоро идеалну везу... У серији мр Робот, Тајрел Велик и његова жена. Јесу негативци, али бато... Савршена љубав и оданост до коске. Такво нешто је претешко наћи данас. 

Радим на томе да подигнем неке пријатеље са дна. Не радим то да бих се осећао као неки добар лик, него зато што заиста желим. Желим да им буде бољи живот. Некако, не могу да уживам у парама ако знам да су око мене људи који немају. Џаба то што сам их зарадио својим радом, чисто и поштено. 

Чујем да неки другари у крају причају о мени неке лепе ствари... Кажу - он има добру причу, зато и зарађује паре... Јесте, продајем добру причу. Али оног тренутка када продам причу, морам доставити квалитет, иначе та прича пада у воду, а и ја са њом. Дакле, можда нисам експерт за ово или оно, али моји радови јесу довољно добри да ти људи буду задовољни. А ако су они задовољни, задовољан сам и ја. И шта, као да их онда занима ко сам ја и шта заиста у животу радим. 

Искрено, да ја плаћам некога, болело би ме јаје да ли је бео, црн или жут, да ли је криминалац или доктор наука, да ли је педер или поп или певач, све док ми доставља квалитет за који плаћам. Али тако ти је то. Много ме нервира што огромна већина популације када види да некоме иде добро, почне да тражи рупе и разлоге зашто је тај обичан појединац успео, уместо да каже - он је успео, хајде да видим шта то ради, па да пробам и ја. Тако сам и ја доспео овде, гледајући шта успешни раде. А реално гледано, ово и није неки велики успех, ал' јебига. Лакше је кудити директоре него постати директор. Замисли будеш директор. То је тако јебена позиција. Ух, сад желим да будем директор. Да пробам да се носим са свим срањима које то место доноси. Могао бих да напишем записе из фотеље... И да се надовежем на Записе из мртвог дома. И да потпомогнем пад олигархије. 

То што си дошао на врх поштено, не значи да имаш права да газиш све остале. То ми је опасан шит, као, много сам радио да дођем до врха, а онда ћу да пишам по сиротињи, уместо да јој помогнем. И да нико не буде сиротиња. Не знам, људи су срање. Једино са мачорима знаш на чему си.  

1. новембар 2015.

Можда некад одиграмо опет

Она је изгледала дамски умишљено,
а често и глупо...

Хаљина и шминка, увек,
али се чинило да јој сабирање и није јача страна...

А онда сам је провалио...
Она је брилијантна...

Играли смо ту игру,
и први пут сам у животу изгубио...
Била је боља.
Нисам то очекивао.

Њена игра је била негде горе, ван домашаја деце...
И чини се као да цео живот игра...
Изузетна глумица...

А онда је засукала рукаве и развукла неко тесто...

Како је могуће да некога тако лоше процениш?

Баш је лепа.
Мислим, наравно,
никада јој то не бих рекао...
Не верујем да типови попут мене имају шансе
код таквих девојака.
А и има она два зуба као зец.

Јебига.
Можда за две године,
када будем човек од кошуља и одела.


27. октобар 2015.

Понекад је довољно да попричаш сам са собом...

Па, шта има? Шта радиш, како си? Зашто више не ствараш? Где су приче, песме? Зашто само седиш и кукаш, а понекад се и тресеш? Зашто ти који си преко дана најстабилнија личност на овом јебеном свету хипервентилираш када легнеш у кревет? Тресеш се, имаш нападе тоталне неуротичности, нервозе, не можеш себи никако да помогнеш и ништа не може да ти помогне. Чак ни писање. А писање је увек помагало. 

Зашто причаш сам са собом? Мислиш ли да ће те то спасити од неминовног лудила? Вероватно се и питаш зашто особе одлазе од тебе? Не оно као годинама да се круг људи мења, већ као да само у неком тренутку оду... А јебено си љубазан. И добронамеран. И смешан. И никада не допушташ том неком црнилу да исплива. Ниси чак ни сигуран да ли је икада ико видео то црнило. Увек дође када си сам. Без сведока се обрачунавате. Некад победи оно, а некада победиш ти. Али ове нове околности су проблем... 

Не можеш победити ако се тресеш и срце ти лупа и нервоза те нека јебе у главу, па не постоји ствар која може да те умири... Како да победиш? Све што радиш изгледа као да си себе натерао на то и ниједна емоција не може надјачати тај осећај беспомоћности... 

Човек са којим сам одрастао и који ми је био најбољи пријатељ је рекао да ће ме звати сутрадан, да се видимо и испричамо, ипак је прошло годину дана... Није звао. Девојка коју сам желео да видим се не јавља више. Ако се икад и јављала. Лик кога сам срео и који ми је рекао да га сачекам два минута па да ме баци до куће се није појавио ни након двадесет минута... 

Волим да мислим да је све њих ударио камион и да постоји заиста добар разлог... Мада, сваки је добар. Али ово није о њима, ово је о теби и мени. Сећам се када је блогосфера била пуна људи који су били као ја, повремено сјебани... Сада не смем да отворим јебени фид, све нека срећа, сви су срећни, пишу о дечацима и девојчицама и чоколади и о томе како је јако лепо бити ту... Мука ми је од тога. Нико није толико срећан. Него људи живе неке друге животе овде, срећније... 

Имам тог једног пријатеља ког не виђам баш често... Скоро сваки пут када се видимо, њему треба нешто од мене. Лисица је. Али је то је сасвим у реду. Можемо да се не видимо годину дана и за сат времена да наставимо тамо где смо стали. Помогао сам му милион пута, а и он је мени једном када сам баш зајебао ствар... И то ценим. Дошао је када ми је био потребан. Он зна да сам и ја лисица. А лисице су мирне и сталожене. И никада не откривају све карте. Можда сам зато тако добар у покеру. 

И тај покер. Мислим да би требало да опет почнем да играм. Тако је добро играти и читати људе и борити се са срећом и својим лицем и рукама... Када дођеш до финала турнира па ти се руке тресу од адреналина, не можеш чипове да помераш, други их слажу за тебе... Али узима јебено много времена. Не могу сваку ноћ да играм покер. То убија живот и каријеру и писање и све. А кад кренеш да играш, неминовно је да ћеш поприлично често играти по целу ноћ. То је бедак. 

И ето. Чим си почео да мислиш о тим лепим стварима, ствари почињу изгледати мало боље. Срце је на месту. Глава - скоро. А све ове ствари које сам ти споменуо су безначајне. Јер ти ћеш постати писац. Идуће године. И свет ће знати ко си ти. И волеће те и мрзеће те због тога. И биће сјајно. 

26. октобар 2015.

О ћелавости

Данас сам схватио да ћелавим. Бићу брате ћелав к'о врана до тридесете. Имам огромне залиске, а мислим да је то од стреса. И тако. Објашњавао сам једном другару свој посао сад, оно, да га уведем мало у причу. И након неког времена каже он мени - Јанко брате, ти си баш ушао дубоко у ову причу. Па јебига, мораш ако хоћеш да створиш нешто. А то доноси стрес. Мада искрено, једино што бих баш да створим сада је књига. Имам толико тога да кажем. А тешим се да ћелавост доприноси карактеру. А посао доприноси стресу. Дакле, могу да радим и будем карактеристичан, а могу и да не радим и да будем исто ружан, само са косом. И онда је ту избор лак, шта има везе.

Мислим да морам да учиним неке ствари док још имам косу. Нисам још сигуран које су, али верујем да би требало што више слика да направим у наредном периоду, док ме још коса служи. Мени длаке расту свуда около, а само тамо где треба не расту. И јебига. Будеш најдлакавији човек на свету, а ћелав. Који бедак. Иронија убија. Да будем носилац свемирских пошалица. Свемир када жели да се шали са светом, он прво проба да неком кретену, да буде сигуран да то ради. Можда колико сутра сви људи буду ћелави и онда нико ни не примети да сам ја природно оћелавио. Сасвим природно, ћелавко извештава. Можда одем у Јапан, они су чудни, можда се баш лоше на ћелавост. Ух, замисли, у Србији ништа, а у Јапану будеш познат само зато што си ћелави странац. Још ако им кажем да су сви ћелави тамо одакле долазим, има да ме толико поштују да ће чак и цар да се рукује са мном и подели пипак оних Кракена што воле да једу.

Јеботе, мој је ђед у гроб отишао са косом. Мој стари сад отприлике има више косе него ја. Нисам ти ја баш ћелав ко врана сад, али бићу. И сад, јебига, ја стварно не знам, ено мајка кука, плаче, оће да ми купи онај шампон што се трљаш по ћели па ти никне коса опет... Сестра ми виче да не перем косу често, а чини ми се да ме мачор шпрда, јер ми је донео пуне шапе длака које је скинуо са других мачака, методом пуном насиља. Мада, можда је само добронамеран и жели да ми помогне. Не знам, нисам паметан.

Већ сад ми деца вичу ене га Гаргамел кад ме виде, шта ће бити за пар година, то сами Бог зна. Мислим да бих могао наћи опасан тим адвоката и да тужим све редом за претрпљену бол, јер такав сам рођен, ћелав, па ми је после порасла коса, али је онда опет отишла својим путем и то је тако, шта... Мислим, јеботе, шта ако све те тужбе прођу? Бићу ћелав, али ћу бити толико богат да ће ми новинари морати фотошопирати косу кад год ме усликају како излазим из базена обнажен, у пратњи верних ми адвоката. Реално, могао бих ја да средим косу да ми набаве од неког тамо црње, ону јаку, густу, и да више не будем ћелав, пошто имам толико пара, али искрено, не бих то радио, јер паре се извуку, а после опет да будем ћелав и сиромашан, мислим да је то најгора комбинација. Мада када имаш оволики орловски нос, реално, ствари не изгледају нимало боље. Кажу људи да се нос неће видети ако се угојим. А како се ћела неће видети господо?! Постоји ли начин?! 'Де да се угојим па да ме зову Џеј. А ја чак нисам ни црн. Баш сам бео. Какав проблем!

Можда ако одем на онај бунар жеља у Италији и бацим пар новчића... Али шта, доле у бунару седи лик, ћелав к'о ја мање-више, посао му је да лопатом сићу згрће и избацује на површину са друге стране... Држава Италија тако заради милион евра годишње. Није лоше за једног ћелавка, а?! Ћелавост може бити знак успеха. Ено ти погледај, Харис Џиновић није почео згртати кеш док није оћелавио. И Вин Дизел! И други. Знаш како губим косу? Исто к'о Џејсон Страндаматам.


Овако догодине. И тако. Ајд, одох сад сунут горке сузе у чај за обнављање власи косе, на кутији нацртали неку плаву жену, има више длака но Чупакабра, нисам сигуран колико је то маркетиншки сигуран потез, јебига. Расти косо косице, морамо још јурит девојчице оо ооо ОООоооо

23. октобар 2015.

Ватра је лепа

Имам ту ватру у стомаку... 
И смејем се...
Јер та ватра гори сада 
и нико не може да је угаси.

Та ватра значи да ћу урадити 
ту једну ствар коју желим.

Та ватра је тињала,
али вечерас заиста гори...
Можеш осетити топлину 
ако ми приђеш...

Не знам јесам ли икада горео овако...

Осећам се тако слободно,
јер имам страст...

Смешно је
како је тренутак довољан
да запали човека,
да га мотивише
и подигне до неба,
као дете,
вртећи га у круг...

Тако је то са ватрама...
Лепе су, 
и греју...

19. октобар 2015.

Неке ствари никада не можеш да средиш

Моја глава боли. Зато што превише гледам у екран. Одувек сам мислио да је технологија кул. И зато ми је сада све на рачунарима. Што повлачи још времена испред екрана. Очи су ми тако уморне. Имам црне кругове око њих. Изгледам као да сам узимао лекове за шизофренију и спид, заједно, пар дана. Претварам се у сенку оног човека са хиљаду пријатеља... Не идем нигде, не дружим се много. Посао ми је пред екраном, забава ми је пред екраном, живот... Па, већином. Не желим да тако живим. Али шта ћеш. И екран те може прогутати исто као и дрога или пиће. Мислим да је ипак најгоре када те прогута пичка. Не могу ни замислити колико ти људи пате. Људи којима треба секс, осамнаест пута дневно, да би били нормални. То је баш јебена прича. 

Некада сам могао да средим нешто. Типа, треба ти нека услуга, јебига, могао сам да позовем некога и да то буде сређено. Сада не могу скоро ништа да средим. Чак ни себи. Чак ни ситнице. Замисли то. Добијеш неке као паре, а изгубиш све остало. Немаш жену, немаш ни један посто некадашњих пријатеља, не можеш ништа да завршиш. Често немаш ни са ким кафу да попијеш. Тих пар људи који ме воле раде, исто као и ја. Нема кафе кад год, где год. Нема посета. Нема виђања. Нека било кад било где. Само по договору. Јебени град. Јебени брзи живот. Јебени превоз. Јебена кафа. 

Нисам већ скоро годину дана упознао неку нову особу. Можда неког у пролазу, али то се не рачуна. То су особе које видиш једном у животу, отприлике. И то је исто тужно. Мислим, не сажаљевам се ја, живим као краљ кад се упоредим са остатком популације. Али ме јебено боли глава. Зато што гледам у рачунар. И зато што лежем и будим се са истим осећајем да сам у неком срању. Био сам пар пута у животу у срању и тада нисам ноћима могао да спавам. Тада сам и лагао много. Сада говорим истину, баш много. Има већ пар година како сам то решио. Сада могу да спавам, и нисам у срању. Али осећај је баш исти. Кад устанем и када идем у кревет. Ово између прегурам некако. 

И шта, лежим и читам стрипове по Интернету. Добри су стрипови. Али неким данима чак ни они немају смисао. Прочитам, насмејем се, али то је све некако површно, ништа унутра није дирнуто. Унутра је све по старом. Причам са старим пријатељем синоћ... И он је сјебан исто. Муче га нека питања. А наслућујем колико га још питања мучи када остане сам. Мислим да њему више треба помоћ него мени. И зато се трудим да му помогнем. Желим да помогнем свим људима којима могу. Јер то је исправна ствар за учинити. 

Каже ми он - ја те више видим као тешког циника. И то је у реду. Ја и даље смртно мрзим све сероње које ходају овом земљом, прљаве капиталисте, квази уметнике, фашисте, нафуране роспије и многе друге... Ту се ништа није променило. Једино што се променило је мој поглед на свет. Не желим бре да будем у том грчу, нећу да посматрам свет као непријатеља више. Желим да ако згазим некога у бусу, без много околишања лепо и гласно кажем - извини. И да помогнем неком бакутанеру да пређе улицу. И ако некоме треба моја помоћ, да помогнем. А не да једем говна како ће то неко други сигурно учинити. Не помажем зато што сам ја неки добри самарћанин, већ зато што то тако треба. Када би сви учинили тако мало, живели би срећније животе сад и много би нам лепо било.  

Можда ја превише серем. Можда само треба да погледам неки филм и да одем да спавам. Можда боље да одмах спавам. Јер ме глава убија и очи су ми направљење од кромпира. Можда треба да купим пиштољ и да се једном случајно пред спавање упуцам. Не знам, нисам паметан.

18. октобар 2015.

Када су двоје идиоти

- Ћао.
- Ћао.
- Ш'а радиш?
- Ево, ништа, била на факсу, па сад са тобом се нашла и тако.
- То је баш лепо.
- Јесте.
- Овај, и шта кажеш, шта радиш?
- Паа... Рекла сам ти, отприлике.
- Извини брате, нешто сам ти сав погубљен, не знам ни шта да те питам ни шта да причам ни ништа.
- Ја сам баш мислила да ти знаш то.
- Да причам? Како не. Причам екстра. Знаш како знам да причам. Могу да ти испричам какву хоћеш причу.
- Хајде, испричај ми неку причу о нама.
- Па не могу.
- Што не можеш?
- Па зато што ћу ја ускоро да одем у Замбију да помажем малим црнцима да иду у школу, а ти ћеш да останеш овде и будеш највећа скотина која је ходала земљом.
- Дај не сери да ћеш да идеш.
- Хоћу.
- И што си рек'о да сам ја скотина?
- Па кад јеси. И енергетски вампир исто.
- Ма мрш кретенчино, шта ти умишљаш?
- Умишљам да ми је доста тога да ме третираш као само још једног небитног лика.
- Само умишљаш.
- Па не знам баш. Мислим да ми је стварно доста.
- Ја сам дакле скотина и енергетски вампир.
- Да.
- И ти остајеш при томе да ћеш да одеш у Тунгузију и храниш црнце?
- У Замбију, да. И не, нећу да се љубим са тобом.
- Нисам те ни питала!
- Па добро, ако ме ниси ни питала, онда ћемо да се љубимо, шта сад.
- Ма нећу да се љубим одјеби.
- Искрено, бићу далеко срећнији када не будем морао да будем у близини таквог злотвора, криминалца и идиота.
- Сјајно! Иди! Срећан пут! Ретардиран си као веверица!
- Веверице су сјајне!
- Ретардиран си као твој мачор!
- Мој мачор је сјајан!
- Али је ретардиран и ретардирани сте обојица!
- Изађи напоље.
- Нећу.
- Изађи напоље и затвори врата.
- Ово је кафић, не можеш да ме истераш.
- Океј, онда ћу ја изаћи напоље.
- И затвори врата!
- Хоћу!

- Јебени кретен.
- Јебена кретенуша.

15. октобар 2015.

Неке мисли које у суштини не служе ничему много

Постао сам пророк, велики и моћан... Говорим истину. Певам. Осећам да живот није само глупа бара пуна крокодила. Сетио сам се једног клинца данас... Био је млађи једно чет'ри-пет година од мене и био сам му као узор. Рекао ми је то једном, а прво што сам помислио је било - брате, мали, баш си нашао на кога ћеш да се угледаш, од оволико људи на свету. Милиони паметних људи, људи који знају шта раде, људи који су неустрашиви и велики, а ти мене сматраш за некога на кога се треба угледати.

Много ми је то некако тешко. Стегне ми се срце када помислим да би он тада урадио било шта, само да сам му рекао. Тада сам био још увек млад и глуп и нисам знао да му објасним да треба да преиспитује све. Слао ми је неке своје текстове и блог, и искрено, био је баш лош. И рекао сам му да треба да вежба још. Али сам био млад и нисам му указао на све што треба да чита, да прошири видике. После је напустио тај блог и сада не знам где је. Јебеш узора. Ништа паметно није чуо од мене. А толико се поносио тиме што ме познаје. 

И овај блог, брате, често само нешто серем, ништа паметно не кажем. Постоје неки ликови који објављују само паметне ствари, типа, једном месечно, и људи их поштују и воле. Ја никада тако не бих могао. Пишем брате кад год хоћу и објавим, да постоји, јер можда некоме то буде од користи. Или смешно. Или га подстакне на размишљање. Ја ако размишљам о себи у будућности ала Побеснели Макс, пишем о томе. И пишем о томе како ме је један лала заробио и играмо вешала, он ми поставља тривиа питања, а ја ако не знам пет одговора, он ће ме обеси. А мени објаве са његове тривиа странице никада скоро нису искакале на фејсу, па их не знам много. И тако. Људи повремено мисле да сам потпуно полудео. А ја им само приказујем једну другачију верзију стварности, оно као, не морамо сви исто да се понашамо, може неко и да ради неке полуделе ствари. 

Некако, баш волим сада да дајем клинцима савете како да на неки начин заврну систем. Мени није имао ко да каже, све сам увек морао да научим сам. Бедак. И много се изнервирам када видим да неко неће да се потруди, а ти му сажвакао све. Неће да издвоји дан или два, а теби требало двадесет или тридесет да обавиш исти посао, јер ниси знао форе. И трудиш се да помогнеш људима да се они не муче као ти, а они то не цене. И то је бедак.

И баш је бедак када те мрзи да радиш и понашаш се као ултимативни прокрастинатор 2000. 

13. октобар 2015.

Пре свега тужно

Данас сам имао баш емотивно мешовит дан. Био сам до града и купио сам јакну. И добра је баш. Штити бубреге и дупе. Осећам се као деда када то кажем, али те ствари су ми постале баш битне. Читам неку књигу о унапређењу памћења и брзом читању и заиста ради. Виде се резултати. Мислим да бих, ако се потрудим, могао постати човек са много знања. И са тим знањем помоћи свету. Каже ми другар да тих снова нема ништа. Па, са тим ставом сигурно не. То је велики циљ. Али испуњавањем малих циљева, свакога дана ћу бити све ближи испуњавању великог циља. Мој друг је песимиста. Не тражим да постане оптимиста, али када би био песимиста са планом, много би му лакше било у животу. 

Данас сам се, такође, разочарао у човечанство. Стојим у бусу и улазе две циганчице. Лепо обучене, чисте. Млађа има шест или седам година, а старија можда девет или десет. На истој станици је ушла и мајка са девојчицом њихових година. Дигла се цела халабука и не само да је девојчица села, већ се нашло место и за њену мајку. Циганчице су стајале поред мене. Млађа се држала за шипку са обе руке, а старија сестра се обухватила око ње, да млађа случајно не падне. И сви их гледају, а нико неће да им устане. А оне су чак и навикле на то, па само стоје ту, ни не труде се да се наметну, као што неки далеко старији од њих чине. И тако пола сата. Укаже се једно слободно место, а преко њих се неки прдоња претури да седне. На крају се укаже још једно, а ја им кажем да иду и седну тамо. И да је неко сео ту пре њих, не знам шта бих урадио. Стварно не знам. Јебем ти бре људе, какви су то људи, ја не могу да верујем... 

Стојим ту и гледам дете од можда девет година које већ зна све. Видим јој по погледу. Она зна да није иста као остали, јер је циганка. И да ће јој врло ретко неко указати љубазност или устати у бусу или олакшати постојање на било који други начин. А само је особа, нормална, обична и лепа. Да је макар као они прљави наркомани што си праве ране да би узели паре, па да разумем зашто се људи толико гнушају... Не могу да верујем какве је људе изродио овај град...

Можда сам само данас нешто осетљив, шта ли. Срео сам и прву љубав данас, у улици. Није била у мом крају поприлично дуго. Иде код сестре. Не могу да је провалим. Чак и након толико година. На моменте се чини као она искрена и чиста особа коју сам баш волео и то је баш лепо... А онда у другом је та особа, ултимативни олош, безобразна, себична бичарка... И идемо улицом и она ми прича нешто... И ја је гледам... И говорим себи - коњу један, што то ниси јеб'о кад си мог'о. Стварно си будала. Ја не могу да верујем каква си ти будала! 

Такви су мушкарци, шта ћеш. Мада, на тренутке мислим да она и заслужује такво размишљање, јер ми је направила хиљаду проблема у животу. Био сам сам против целог света због ње. Седамнаест година. И у суштини, хвала јој због тога, јер то је била врло вредна лекција за мене. Не знам какву особу треба да сретнем да бих опет без икаквог преиспитивања стајао иза њених поступака, као што стојим иза сопствених. 

И не могу да провалим шта је са том, сада сам већ уверен, истином, да што си гори, то су жене боље према теби. Ја се већ дуго, сигурно има година, трудим да будем што боља особа. И често ми се насмеје нека девојка када јој помогнем, нека ситница углавном, али све остаје на томе. У ствари, то сам сам крив. Мада искрено, нисам сигуран колико њих би било са неким ко се труди да буде неко ко ће поправити свет. Пре би биле са неким ко их опасно зајебава, вероватно. Јеботе, чак ме и моји укућани сматрају лудим. Вичу да ми је глава у облацима. Ја им некако покушавам објаснити да када бих рекао себи - океј, имаш добру плату, и живиш океј, не бих могао да устанем из кревета. Било би - зашто да устајем? Чему то? Шта, то је то? Добра плата и океј живот? Не могу више ништа да постигнем? Не могу да напредујем на било ком пољу, икада? Бре, зато сам и поставио неке велике циљеве и имам мале циљеве и радим на томе, стремим ка неком напретку, макар изгледао као потпуно луд лик... И мислим да тако треба да буде цео живот. 

И тако. Идем сад да одрадим неки послић на брзину, па да читам мало. Накуповао сам се неких књига преко нета и на бувљаку и сад сам у були, имам тону материјала који захтева моју пажњу, па се осећам некако притиснуто. Али на позитиван начин. И тако. Емотивно мештовит дан, јебига.

12. октобар 2015.

О цвећу љубазности

Мали цвет је растао,
а сви су га чупали и газили.

И на месту где је био листић,
увек би никла нова два.

Као хидра.
Али био је леп, зелен и миран...

Цвету су се смејали,
али он је пружао своје латице високо ка сунцу.

И сунце га је пржило
и људи су га газили,
изнова и изнова,
али цвет је увек био ту,
лепо је мирисао и није имао бодље.

И док су га сви мрзели,
он их је волео.

И док је тај цвет живео,
ако је макар једно дете научило
да треба да сади цвеће,
а не да га чупа,
сврха тог цвета је испуњена...

Његово постојање је допринело свету,
и ширењу једне лепе филозофије
у којој је једино битно да будеш љубазан...

Чак и када постанеш бесан,
јер те газе и сунце те пали
и хоће да те ишчупају из земље,
остани љубазан...

Ко зна какав су дан имали ти људи...
Смири их.
И не мрзи.
Бес је одлика слабих цветова,
а ти ниси слаб цвет.

Ти си најјачи маслачак који је свет икада видео.
Чиниш свет за мрвицу бољим местом.
И у томе лежи твој значај.

8. октобар 2015.

Зашто мислим да не треба правити компромисе са животом икада заувек

Нешто гледам, скоро сви су за компромисе. За договоре. За миран и леп живот. И ја сам био до скоро. Међутим, све ми се то баш згадило. Увек компромиси. Да се разумемо, мени су компромиси међу супротстављеним странама сјајна ствар и требало би да их буде што више. Али оно што је баш срање су компромиси са животом.  

Јеботе, цео живот неки компромиси. Клијент жели компромис, само зато што сам предложио нешто краће чланке (ради очувања квалитета), хоће да ме плати упола мање. Ћале сматра да само зато што волим кера, треба да потпуно преузмем бригу о њему. Храни, шетај, купај, а ја нисам ни желео пса. Околина ме притиска да нађем девојку. Шта, било која ће ваљати. 

Ало. То апсолутно не долази у обзир. Такве ствари нећу да прихватим. Не може. Нема компромиса. Нећу да пишем разводњено срање, моје име стоји само иза квалитета. Не могу да посветим толиком много времена керу, шетајте га и ви мало. Милион пута сам трчао из града само да прошетам Џоа, јер ми је јебено жао ако не оде у шетњу. И нећу јебено да покупим прву клинку на коју наиђем само да бих имао девојку. Боли ме бре курац што ми пролази време. Хоћу праву ствар, нећу неку са којом не могу да разговарам и која ће само да ме нервира. Зашто бих правио компромисе са животом? Имам двадесет и три године, а не педесет. Ма чак ни у педесетој не треба прихватати мање од онога што мислите да је исправно. 

Слушам неке људе који су дуго у браковима, као, немогуће је наћи особу са којом ћеш се поштовати и након двадесет година. Ма пушите бре, цигаре, ја ако не нађем особу која ће ме поштовати као што ја поштујем њу, нећу ни да се оженим. Нећу да радим ствари само зато што тако треба. Мислим да управо такве врсте компромиса срозавају животе многим људима. Зашто не можемо сви да кажемо не компромисима, будемо мало храбри и живимо нешто срећније животе? Није тако тешко као што се чини.

Планирам да отворим неку малу фирму. Биће сјајно. Знам шта желим од те фирмице и нећу да правим компромисе. Уколико треба дати више пара - даћу, иако ће ми маторци гунђати како трошим (сопствене) паре, али квалитет мора бити на месту. Желим квалитет, јер ме то чини срећним. Јер моје име ће ту да стоји. И искрено, много ме нервира када видим како лако неки људи праве компромисе. Имаш бре људе мојих година који труну у магацинима и скроз су се помирили, као - то је то, то је живот, нема се капацитета за нешто више, боље... Јеботе, тек си почео да живиш и већ си направио компромис за цео живот. Или као, нека тамо крес комбинација затруднела, па се жениш. Многи су и потајно срећни кад се тако нешто деси, јер ту нема размишљања, ето лаког компромиса - жена која жели(?) да се уда и лик који жели да се ожени. А пре тога се једино знали док су били у кревету, можда провели укупно два сата разговарајући. И после остаје само да се помире са "судбином."

Сад ће неко сигурно да ми каже како није баш све тако једноставно. И није. Ја то знам. Али и даље мислим да је прављење компромиса са животом једна баш баш лоша ствар. Направи компромис са комшијом, са женом, са поштаром, али немој са животом. Оног тренутка када по први пут направиш компромис са животом, увек ћеш се задовољавати са мање од онога што можеш и заслужујеш и никада нећеш стећи храброст да доживиш свој пуни потенцијал. Тако ја то видим. Јебига. Тако тужно. И не читајте књигу Српски психо, много је лоше написана, буквално сам бацио цело јутро у бунар (јер не волим недовршене ствари, прекинуо бих иначе). Нећу бре да читам буђаве књиге! Прочитајте Најнормалнијег човека на свету. Осећајте се лепо! Сви ви буцмасти гномови Интернета! И запамтите, нема компромиса, слобода или смрт!

6. октобар 2015.

Запис из поткровља

Ствари се дешавају. Гледао сам јуче неки романтични филм у ком она риба и онај магарац препуштају све судбини, као, ако се опет сретну, судбина је. И цео филм неке хаварије, оно јебига, слаб сам на те лепе тренутке, шта ћу. Ал' оно што ме је много сјебало - прво, он треба се жени и она треба се уда и они се на старту скроз отворено мувају. Који курац? Је л' вам ништа није свето?! Друго, тебра, да она каже да је судбина ако се опет сретнемо, изнамештао бих такав сусрет да није свесна. А овај идиот све нешто смушено у старту, сетио се након седам година да иде да је тражи. 

Једина ствар због које ја, када ми се допада нека девојка, морам препустити ствари судбини јесте чињеница да бих вероватно испао заиста језив тип када бих се само појавио и као - е, ја сам прешао пола милиона километара, упознао ти фамилију и обавестио твоје пријатеље да смо заједно, па сам мислио да се упознамо и тако то. Људима је данас све језиво. Можда има мало и до мене, изгледам као луд лик. Нем појма. 

Направио сам једну куглицу од фолије од чоколаде пре неки дан. Бацам је да удари о полицу над столом. Данас сам направио још једну, јер ме некад мрзи да се сагињем када ми испадне. Мачор мрзи лоптицу, не може да спава од буке. Увео сам му неки скраћени режим исхране, јер не може више да прескочи ограду него чека да му отворим капију. И кад силази низ степенице иде степеник по степеник, а дупе као му се ренда низ степенице, уопште скоро не помера задње ноге. Много ме мрзи јер има три оброка дневно, само. Биће ми захвалан једног дана када буде имао тридесет година. Заиста желим да живи много дуго и да му миксујем кашице од изнутрица и да буде сав сед и да буде супер мудар, па да ми помогне мало у животу.

Данас ми је стигла књига. У ствари, две, али ова једна се рачуна. Продавница тајни, Дино Буцати. Књига због које сам пожелео да будем писац, први пут у животу. Јебено савршена. Не зна баш много људи за њега, глобално, али ту књигу би свако требало да прочита. Да схвати шта је уметност. Има неки супер чудан мирис књига, много је лош. То ми мало квари угођај, јер иначе књиге миришу кул, чак и када су баш старе. И скинуо сам конце данас, али имам неку огромну рупу, види се кост. Ваљда ће ми то зарасте, да могу нормално да отворим уста. Видиш, смешна је то ствар, неки људи ми говоре како нисам нормалан што сам ишао на две интервенције за пар дана. Брате, зар није боље да одједном имаш дупле конце, шта те брига, осећаћеш се и онако бедно, боље да смањиш губитке и изгураш то заједно. Не знам, људи су чудни. 

Осећам се некако пријатно док пишем ствари о себи, за себе. Помаже ми да се средим. Сви треба да пишу себи, о себи. Нешто сам размишљао... Можда напустим Барутану једног дана. Чини ми се да неке веће ствари долазе. И чини ми се да је можда Барутана место где се моја личност мења и постаје тотални мрачитељ. Можда имам шизофренију. То би било олакшање. Онда би ми било јасно како стоје ствари у мојој глави. Можда је само утицај књига... 

Идем сад да радим. Нешто сам данас у курцу. Глава ме боли цео дан, па сам нервозан. Не волим то, стално праснем на сестру, а она није то заслужила. Она је заслужила да будем баш добар брат, и ја се трудим, али нисам сигуран да ли је то довољно добро. Цео дан сам провео зујећи около и сад ћу тек да радим. Јебеш прокрастинатора. 


4. октобар 2015.

Октобар је доброчинаст, онако

Овај октобар и није тако лош. Вадим све јебене конце ове недеље. У уторак једне, у четвртак друге. Пишем једну ствар, биће велика. На пролеће ће неке велике ствари да се десе. Ако будем жив и здрав до тад. А потрудићу се да будем. Прочитао сам књигу, зове се Најнормалнији човек на свету. Вратила ми је веру у домаћу књижевност. Сјајна. Имам неке идеје и људе са којима бих могао те идеје да реализујем. Сви смо млади, они умеју, а ја их само дигнем на ноге и нешто серем да би ентузијазам остао на високом нивоу. Врх. 

Трудим се да будем кул стриц некој разној деци, а то подразумева стрпљење и куповање чоколада. Није лоше. Мислим да бих могао створити врхунског клинца, када га будем једног дана имао. Знао би свашта и био би нормалан и било би скроз свеједно ког је пола, јер је мој клинац и сигурно ће моћи да покори свет. И објаснио бих му како свет функционише, објективно. Не субјективно, како је мени стари објашњавао. И научио бих га да се уздигне изнад папака, сукоба и осталих срања. Мени је требало много година да то научим. Било би супер кул да то зна од старта. И тако.

Имам неке релативно мале жеље, па сам мислио да почнем да си испуњавам неке од њих. То би требало да ми помогне да се осећам лепо, у континуитету. Желим да будем у могућности да донирам пола милиона долара у добротворне сврхе. И да си створим име. Данас сам у сред дана имао сан. Као, један познат лик је пристао да одрадимо неку ствар заједно. Јебено савршенство. Људима иду сузе колико је лепо. Људи нам дају милионе долара, а ми те милионе дајемо сиротињи и не задржавамо ни цент... И баш зато што не  задржавамо ни цент, све више људи нам даје све више пара и на крају испада да су два шпрдача учинила нешто баш добро и баш велико за свет...

Када бих ово некоме рекао, смејали би ми се. Када бих некоме у крају рекао да желим да покорим свет, умрли би ми од смеха. Они не виде даље од тих четрдесет и пет хиљада које представљају утопију за њих, као, лаган посао и те паре и то је свеопшта победа, ништа више није потребно, икада... Мени је то јако тужно. Разумем када је неко блејач и срећан са малим стварима, али тим људима је доста и двадесет хиљада... Ови остали су једноставно ограничени. Јебига. 

Мислио сам да си уведем као неки задатак, да упознам бар десет нових људи месечно. То звучи кул, као да би могло да ме тргне из летаргије. Међутим, нешто ми се чини да то нећу да радим. Услед неких космичких подешавања, осећам се сасвим океј и сам, а нарочито ако сам са мојим људима, за које знам да су баш величине, у другарском и моралном смислу, пре свега. А неки су и у физичком. А неки су само ђембели. 

И тако. Слушам неку репчугу. Нисам баш дуго времена слушао нешто са моћним речима, углавном слушам неку епску музику. Осећам се спремније да покорим свет ако ми иде у позадини нека епска музика. Идем да спавам, треба сутра опет да радим на овој мојој ствари, неће постати велика сама од себе. 


2. октобар 2015.

Кратко, о поштовању

Једини људи које желим да задржим у свом животу су они који имају поштовања према мени. Поштовање је, мислим, једина ствар која заувек остаје. Све може проћи, али ако си некога поштовао са двадесет, поштоваћеш га и са педесет, па макар се и замрзели у међувремену. И имам ту некако грубу навику да сечем људе из свог живота ако ме не поштују... 

Нарочито уколико већ немамо успостављен однос... Једно је када те је неко испоштовао стотину пута, па му се омануло једном, а сасвим друго када неко не може да те испоштује ни за најмању ситницу, за коју треба буквално један минут. Или мање. А немате успостављен однос. Ја имам велико поштовање за нове људе који ми улазе у живот, јер желим да се осећају лепо и да све функционише фино. Међутим, неки људи то једноставно неће. Боли их курац. Само кажу - ах, требало је ја много штошта да урадим... И на томе се завршава све. 

Њихово правдање. И моје поштовање за њих. 

Не правим више компромисе. Апсолутно ме не занимају особе које не указују никакво поштовање свету око себе, већ глуме неке надмене кретене и мисле да се све врти око њих... Понекад се запитам да ли сам ја будала што верујем у поштовање, да ли и ја треба да почнем да кршим обећања као и сви остали, кад год стигнем, без гриже савести, само да марширам кроз живот и наивно мислим да ми карма неће залепити сво то срање за потиљак...

Ако кажеш нешто, испуни. Ако не можеш, немој ни обећавати. Јебено једноставно. 


Последњи преостали

Последњи човек на свету је седео у својој столици и гледао у наговештај сунца које би требало да се ускоро појави на хоризонту. Онда је неко покуцао на прозор. Сто за којим је седео последњи човек на свету није био у приземљу. Човек се уплашио, али се ипак окренуо. Тамо није било никога, само кутија таблета. Последњи човек на свету се тако жестоко дрогирао да му је на крају додељен женски надзорник за условну, па су се множили и напунили земљу... 

У ствари, он је имао жену и није уопште био последњи човек на свету, већ најобичнија кретенчина која је продала и телевизор за сопствену сахрану... И док је његова брижна женица покушавала да га оживи љубећи му балава уста, он је гледао у наговештај сунца и питао се зашто је баш он остао? Где су сви отишли? Последњи човек на свету...

У ствари, његова жена је одувек желела да буде херој, а била је хероина, и она је изазвала целу ту збрку наговоривши га да продају клинца и телевизор и да оду на неко лепше место... Њу није одмах ударило као њега, она је још увек била свесна док је он тонуо у кому... А клинац се смејао код свог новог тате...

Тачније, клинац је имао врло битну улогу у њиховим судбинама. Он се родио ван брака, и вероватно је био потомак Сатане, а имао је тако лепе плаве очи да су његови родитељи, иако су се мрзели док су били при чистој памети и здравој свести, одлучили да остану заједно. И зато су и завршили ту где јесу, јер да није било њега, одавно би се они растали...

И тако се та прича завршава. Ланац кривице може ићи до праскозорја историје, али то опет ништа не би променило. Уосталом, као да је важно... Последњи човек на свету је имао седамдесет и шест година и држао је клинца који је узроковао смак света само једним својим осмехом... И то је било то.


30. септембар 2015.

Суди, не поштуј, јеби си матер

Имам ту неку куглицу направљену од фолије из чоколаде... И све што радим већ два дана се своди на бацање те куглице да се одбије о сто, па о полицу да ми се врати. Запао сам у неко мртво стање духа. Читам овај неки стрип о клинцу који је последњи мушкарац на земљи. И његова рођена сестра је, када су сви мушкарци помрли, постала феминисткиња (гле чуда) и по сазнању да је он жив, јурила га са бандом да га убије. Јебеш све. После таквог стрипа ти једноставно дође да кажеш - јебеш све - и да одеш негде у пичку лепу материну, у Аустралију, на пример и да седиш у сред оне пустиње и да гледаш у небо и да будеш срећан јер нема људи нигде око тебе. 

Читао сам у једном другом стрипу да је Сатани једног дана докурчило, узело лик лепо и закључао Пакао, одсекао си крила и отишао да живи у Аустралију, крај мора. Пије коктеле. Боли га курац. Замисли, негде у сред пустаре седиш са ђаволом и он уопште није лош тип, само му је запала таква улога. Као кад неко звекне некога и одмах је убица, ништа друго није битно, нико неће да се дружи са њим, никога га не воли, нико му не да посао иако је одлежао своју казну... А можда тај тип уопште није суштински лош. 

Народ, светски, уопште, воли много да суди. Ја сам некако с годинама почео да се баш суздржавам од осуда других људи. Јебеш га, шта ако се та старлета скида гола, брате, не зна ништа у животу да ради, а хоће да заради лову, кога боли брига што сева дупетом? Мислим, не сматрам њу и њену сорту кривима за ова срања, првенствено кривим медије. Они седну, израчунају профит, узму груну хаос и народ полуди давајући им кешину. Колико је та прича озбиљна говори и то да сам пре неких месец дана прочитао у новинама да се плаћају десетине хиљада евра за трансфере из једног ријалитија у други. Бизнис бураз, бизнис!

Све ти је то тако сјебано. А знаш колико би нам боље било када би свако гледао своја посла. Брате, било би до јаја, јер би људи учинили нешто да поправе своју ситуацију и били би срећнији, а самим тим би свет био бољи. Много изгледа волим да серем о свету као малој куглици од фолије где се магично могу поправити ствари. Али ја мислим да се то може. И има она фора са тренирањем врана да доносе светлуцаву сићу на хранилице и када убаце новчић, добију храну. И годишње се зараде неки милиони и град буде чистији и те паре не заврше у смећу као што би иначе завршиле. То би исто да волео из дна душе да неко одради. Можемо бре и да истренирамо вране да иду и у Хрватску и да краду новчиће, па да буде и неки међународни инцидент са наше стране, а не само са њихове. 

И знаш шта би исто било до јаја? Да се лепо поштујемо. Јеботе, све може да успе када се поштујемо. И посао, и пријатељство и љубав и све. А не ово једење гована, свако гледа само како да зајебе неког другог пре него што тај други зајебе њега. И као, није битно да ли је то посао, пријатељство или веза, битно је бити на врху ланца исхране. Преварити пре него што те преваре. Па да га јебем, ако се ништа не промени, тачније, ако ништа не успем(о) да променим(о) у наредних десетак година, тако ћу отићи у неку пустару, у три лепе пичке материне, па неће ме свет више видети (осим ако дођу по мене, к'о што су по Рамба дошли у онај манастир, и кажу ми - Митомане, свету си потребан - е онда бих мор'о ићи, јебига, не диже се хеликоптер за џабе, скупо је то). Ја чак ни не волим Аустралију. Сматрам је најгорим местом за живот на планети. Али брате, има да одем и да живим тамо, у сред среде оне пустаре, да живим један нормалан живот, где ћемо оне кобре и дабри и остала гамад поштовати лепо и живети к'о људи. Чак и звери капирају, само ми не.

С поштовањем,
Митоман

29. септембар 2015.

Мазохиста, шта ли

Поприлично сам храбар када треба да се иде на неку операцију. Ако неће нико, увек ћу ја први. То ми није проблем. Проблем ми је бол који уследи после. Као, боли ме и осећам се баш живим, али толико се осећам живим да правим уже од пластичних кеса и качим га на лустер. Јебени умњаци. Пола вилице ти искасапе да дођу до мртвог зуба који је решио да фура свој фазон и расте на неку тамо страну. И онда те оставе гладног, отеченог као бундеву, и живљег него икад, да се обесиш ужетом од пластичних кеса. 

Никада у животу нисам имао шеснаест копчи на телу одједном пре данас. Осећај је страва. И волим то стање у ком сам полу-мртав, тада ми идеје само пљуште... Имам тако добру идеју сада... Нешто што ће заиста променити свет. Нешто велико. Уосталом, видећете на пролеће. Треба да припремим све. Бићу богат, ви ћете бити срећни, а свет ће бити мало лепше место за живот. Факин бинго! 

Идем сада да стварно покушам са овим кесама, везао сам Гордијеве чворове, да ми се не одвезују. Поздрав сељани, било је лепо вас познавати!


25. септембар 2015.

Речи, сузе и бол

Осећам тако много физичког бола... Нисам сигуран зашто. Све ме нешто подмукло боли и чини да баш тешко функционишем. 

Некако, чини ми се да је бол почео да се јавља када сам упознао ту једну девојку. Имала је око тридесет хиљада малих тетоважа на себи. Реченице и речи. Носила је црвену хаљину која је много откривала, а тетоваже су биле свуда. Пошто сам добар са бројевима, мислим да их је укупно било око тридесет хиљада, с обзиром на површину њеног тела.

Док се држим окупираним нечим, не осећам тако много бола. Зато сам и рачунао... Израчунао сам и број корака које бих морао да направим да бих стигао до Месеца, као и колико је младића имала једна моја комшиница. Међутим, све су то биле привремене мере, на свега неколико часова, а нисам имао довољно знања да истражујем, да се бавим неким радом за који би требале године и који би макар на неко време одагнао бол...

Та девојка се није представила, само је тог јутра села на клупу поред мене, док сам чекао аутобус. Погледала ме је, сажаљиво се насмешила, ја сам се исто тако насмешио њој, а онда сам ја ушао у аутобус и све је почело да ме боли. Ишао сам и код лекара, али они су рекли да не постоји ништа што указује на те болове које имам и послали ме кући са четири кутије Прозака. 

Не знам... Покушавам да се сетим речи које су биле свуда по њој... Чини ми се да су биле баш лепе. Као срећа, љубав, пријатељство, поверење... Почео сам да пијем Прозак и седим сам у соби, одсечен од бола неком умирујућом музиком... Чини ми се да је понекад видим, очи су јој потпуно црне, али никада то није јасан призор, увек само наговештај, сенка, нешто што је можда последица лекова... 

И болело је. Све више и више. Некада сам скичао у агонији, склупчан у ћошку... Коначно, након неколико пријава комшија, дошли су лекари и полицајци и одвели ме у менталну установу. Знао сам ја и где сам и зашто и нисам уопште био луд. Само је тако много болело... 

Прошло је неколико месеци, а онда је једног јутра нова сестра дошла на посао. Имала је тридесет хиљада тетоважа на телу. Ставила ме је у колица, умртвљеног од јаких лекова, и одвела у шетњу по парку. Ишла је лаганим кораком и причала ми о томе како је лепо цвеће и како је ова башта некада била омиљено место за одмор неке велике краљице чије име сам заборавио... Болови су били јачи него икад, и да нисам био умртвљен од лекова, вероватно бих се грчио и молио за милост или бих поново покушавао самоубиство... 

Када смо зашли у део баште где није било никога, зауставила је колица и чучнула испред мене. Када је почела да говори, бол је престао. Рекла је - "Могао си да будеш велики писац да ме ниси срео. Али јеси. Немаш среће. Болеће те цео живот, и то све више и више. Нећеш моћи да умреш када ти хоћеш, ма колико желео и покушавао. Постоји још људи попут тебе. И они леже у установама попут ове. Ваш бол нема сврху, немој дозволити да те убеде у супротно."

Ћутао сам и гледао у њу, а бол се вратио чим је престала да говори. 

"Збогом сад", рекла је пољубивши ме у образ, "ово је последњи пут да ме видиш." Онда ме је само напустила. Једна старија сестра ме је пронашла пред мрак и чини се да ме је грдила, али нисам је ништа чуо од болова. 

Сутрадан сам кришом бацио лекове и плакао цео дан на поду. И дан након тога. И још неколико дана такође. Потом сам устао и побегао преко ограде у парку. Болови су ме често терали да проклињем и молим некога да ме убије... Није успевало. Онда сам поново почео да пишем и речи су ми биле заиста пуне тешког бола... 

За пет година сам постао највећи... Штампан у пет стотина милиона примерака. Преведен на стотину светских језика. Мртав од болова, понекад ми је за записивање најобичније реченице требало неколико часова... А онда сам једног јутра устао, узео револвер из фиоке крај кревета и сместио себи метак у главу. Пао сам на под, a смрт ме је загрлила као некога ко је чекао предуго... И бол је нестао. 

24. септембар 2015.

Живи нормалност, екстра је

Јуче сам ишао да скинем младеж. Имао сам тај један младеж од око центиметар у пречнику, на левој сиси, што би рекли. А на леђима, са те исте стране, имам неколико мањих младежа. Пошто неке вештице тврде да су карактеристични младежи обележје тога како си умро, закључујем да сам био гангстер и да су ме убили у мафијашком обрачуну. То би објаснило неке ствари. 

Но, раскајишила ме она докторка, имам најмање осам, а можда и више копчи. Било је сјајно. Осећао сам се јуче тако живим, јер ме је болело. Сада хоћу опет да се обесим ужетом од најлонских кеса, јер ме сврби као ђаво. 

Какав је ово живот? Крпили су ме једно пет пута до сад. И мислим да једино када источим мало крви и осетим бол се осећам заиста живим. А крв не смем да дајем, јер имам као астму. Није ме напала већ неко време, али волим да верујем да је ту негде, седи у сачекуши. Такође осећам неописиву потребу да користим паметне речи... Узвишене речи, речи које звуче пресмешно људима као што сам ја... Типа - дај ми Боже улогу наивчине и свирца у овој Божанственој комедији... Какво срање. Такве сам ствари некада говорио. Јесам ја наивчина, али не опраштам када ме неко зајебе. И какав свирац, Бог те не убио лудог, не знаш ни Смок он д ватер да погодиш на гитари, о осталим инструментима да ни не причамо. Ниси знао ни ксилофон да свираш на музичком, а ти би улогу свирца наивчине. Какав кретен.

Једна особа ми је рекла да смо ми сјебане сродне душе. Одмах сам се побунио. Шта курац?! Ми смо нормални! Нор-мал-ни! Свет је сјебан. Данас ти свако може бити нормалан, а да ми не можемо. Јесте сад. 

Сваким даном срећем све више људи које муче исте ствари. Проблеми које само људи попут нас могу да имају. Мислим да би могла да се направи скупина нормалних људи. И да на састанцима разговарамо о проблемима. На пример, ја мислим да се ђаво упузао у мене док сам јуче био на операцији, јер нисам имао бројаницу. И ти људи ће мени да помогну да схватим да то није истина. Или неко мисли да није у паклу дроге. А има десет кила. И ми људи ћемо да му помогнемо да схвати да има проблем. Или неко мисли да хоће стан да га убије. Па ми одемо и потврдимо то, па га преселимо. Могло би бити забавно, и надасве корисно. 

Осећам се сјајно, јер бол се опет враћа, а свраб престаје. Идем да скинем уже од најлонских кеса са лустера.

21. септембар 2015.

Борите се патке и мачори

Мислим да у мојој глави живе духовне животиње...
И тренутно су нападнуте... Под инвазијом сила зла...
Нуклеарни рат их тамани, а киселе кише падају и причињавају ми изузетан бол...

Зли нацистички медведи јашу диносаурусе и пале мале духовне животиње нуклеарним бацачима зелених пламенова....

Уколико се моје духовне животиње не реорганизују,
најебаћемо сви заједно...

Тако бих волео да знам да ли су моје духовне животиње ту,
да ли такво нешто постоји,
да ли постоје силе зла које нападају нуклеарним оружјем и хоће да нас униште...

И желим да знам да ли бих могао извртети малу рупу на глави, оним ручним сврдлом, и довести додатни ваздух до мозга, који би потом почео нормално да ради и не би ме проклето болео...

Желео бих да постоје духовни мачори и духовне патке и да крену у контраофанзиву и да изваде очи нацистичким медведићима који јашу диносаурусе и да се читава битка заврши крвопролићем епских размера, а добро, као и увек, превагне...

Томцан ми нуди уже од пластичких кеса... Растеже се. Можда ћу морати скочити кроз кровни прозор да бих се обесио тим ужетом. Уколико и тад буде радило. Исусе, какав ванвременски бол...

Још увек нисам мртав, нажалост

Имам страшну главобољу...
И осећам се као да ми је ово први дан у паклу...

А немам никога ко би ми пружио парче канапа,
да се обесим.

Уверен сам да постоји нешто тамо иза...
И да ћу се сасвим сигурно у једном тренутку
наћи у сред свемира,
без тла под ногама,
стојећи пред тим великим умом...

И биће толико огроман и толико ружан
да ћу се бесконачно бојати,
али се то неће видети
јер ћу бити ћелав врло брзо,
ако се ствари наставе овако одвијати...

Он ће, наравно, знати да се бојим,
сагнуће се и шапнути -
хеј малиша
не бој се ништа,
ја сам те створио и волим те...

Онда ће ме одвести на сопствену сахрану...
И биће ту тако много људи,
а неки су ме заиста и волели...
Гледаћемо их, а он ће ми држати руку на рамену.

Потом ће ме ставити у малу теглицу пуну неизмерне среће,
и отправити ка машини за рециклирање.

И онда ћу се опет пробудити у овој буђавој рупи,
са најужаснијом главобољом на свету...

Лекове не смем да пијем,
дајте ми конопац...

Читање пет минута, мудрост цео живот

Вечерас желим да вам испричам једну поучну причу. О мом мачору, наравно. Рођен је првог јула 2009. године. Његова кева је живела са нама већ неколико година када га је родила. Пошто смо морали поделити неких мачака околним људима, а одлучили смо да узмемо једно за нас, ја сам добио ту привилегију да одлучим кога ћемо задржати. Одем тамо, гледам, сви нешто ћуте, само овај мој фркће на мене, а ни очи још није отворио. И узмем га, шта ћу. Борили смо се много око имена, али сам на крају превагнуо и добио је име достојно једног великог мачора - Мићун. То беше почетак потешкоћа за млађаног јуношу. 

Одрастао је са мајком и био је врло размажен. Мајка му је била изузетна у борилачким вештинама, чак је Малог кера Џоа (мешанац ротвајлера и овчара) успела да пребије једном. Имала је срце као Русија. Када му је мајка преминула, Мићуна је почео да млати отац. Отац му је био комшијски мачак од десет кила, звао се Тигар, а и био је те негде величине. А Мићун је ћутао и чекао свој тренутак. Стално је био крвав и увек сам морао да чувам стражу док он једе. У то време мачке нису смеле у кућу, по директиви моје мајке. 

И тако, дани су пролазили, а мој мачор је био кост и кожа, стално умлаћен, али са јаком вољом за животом. Све док једног лепог сунчаног дана Тигра није покупио ауто. Ни дан-данас не знам да ли је то била намештаљка. Мићун никада не говори о томе. Напослетку, био му је отац. Но, тада су ствари почеле да се мењају. Мачор је почео да расте и да се развија. Чинило се као да ће све бити сјајно. 

Међутим,  једнооки мачор са другог краја насеља, видевши упражњено место у овом делу је дошао по своје... Али Мићун се није дао. Пеглао се сваког дана током годину дана. Изгубио је пола увета, реп је сломио, оштетио сузни канал, шапу опржио, и имао је једном хематом на глави величине његове главе. Мислио сам да ће умрети, али се он сутра појавио сасвим нормалан. Мачка, јебига. Онда је и тај једнооки умро под мистериозним околностима. Макар ја мислим да је умро, јер га нигде нисам видео после тога. Да не мислите да сам га ја убио. Немам ти ја душе за убит мачку. Највише што могу да убијем је нека зла животиња, типа ћурка. И прасе, али прасе није зло, али се једе и укусно је и има ту сврху, па јебига.

Мићун се млатио са многим мачорима током година, али никада није одустајао. Постао је највећи и најјачи мачор у крају. Временом смо се изборили за једнакост људи и мачака, па сада има сва права као и ми људи у кући, осим што не сме да краде батаке са стола у кухињи, мада не смем ни ја, тако да смо и ту једнаки. Фале му два зуба и изгледа много смешно када се смеје. Хрче као топ кад спава, брате, не можеш у истој соби бити. Оженио је мачку по имену Чуле, мислиле комшије да је мушко. Чуле га поштује и воли и мислим да се бави криминалом, зато што уме да отвори врата сама и украде нешто. 

Данас сам кренуо у шетњу са Малим кером Џоом. И Мићун је прво шиштао, али се померио једно два метра да прођемо. Кер к'о кер, глуп, он не гледа Мићуна као вечеру, већ као играчку. И хоће да се игра са њим. И тако, вратимо се ми из шетње, кад ето ти Мићуна, седи на клупи испред куће, скрстио шапе. И не мрда. Кер пролази, лаје, овај само ћути и неће нигде. Зашто? Зато што је на врху. Био је мали и слаб, али није никада одустајао. Сада је велики и јак и има седам кила. И ето, за који месец ће нашакетати ђембелог кера и онда му нико у овом крају неће смети ништа, осим мене. Ово је прича о највећем мачору који је икада живео, а тек му је шест година. До двадесете ће се кандидовати за председника синдиката мачака у месној заједници Батајница. 

Поента приче је - не одустајте од борбе. Ко зна кога ће ударити ауто и вама омогућити просперитет и блиставу будућност. Ево једна фотка Мићуна, ово му је са свадбе, видите како је замишљен. 


Толико од мене. Мислите о томе.

Воли вас Митоман. 

19. септембар 2015.

О контроверзности и осталим нормалним појавама

Лежим, знојав, под дебелим покривачем, покрај отвореног прозора. Контроверзни уметник. Какво срање од титуле. Изговор за сва срања која неки чине зато што су неуравнотежени или једноставно глупи. Времена су некада била боља... Ниси могао постати контроверзни уметник преко ноћи... Није било довољно да објавиш тридесет слика сопствене гузице на клоњи. Некада си морао баш да радиш сјебане ствари да би добио ту усрану титулу. А да би радио све те ствари ниси смео да будеш нормалан. Или уравнотежен. Или срећан. Морао си баш да зарониш у ту причу, да покажеш целог себе јавности, да ти се смеју и гађају те јајима и осталим јефтиним глупостима... Буразеру, никоме није ни падало на памет да се потруди мало и баци нешто скупо на тебе. Нико те не би гађа кавијаром. Само јајима, парадајзом и салатом. И све то није гарантовало да ћеш да изађеш из целе приче са неким парама. 

Данас су ствари много једноставније. Погледај мене, лежим под дебелим покривачем, али сам отворио прозор јер је јебено вруће. Контроверзно. То што носим јакну на тридесет и пет степени не значи да сам избушени наркоман, већ да сам уметник. Види ме, контроверзан сам! Има ли неке лове или макар телевизор, телефон, нешто? Тако ствари функционишу данас.

Тако се праве паре. Одеш у неки ријалити, јебеш се пред камерама, свађаш се, тучеш се и увек причаш како си добра и лепа особа, дубоко изнутра. И руља кличе твоје име. Арена је коначно стигла, директно из ваше фотеље гледајте контроверзне борце за шаку динара... И свима је као чудно што се такве ствари гледају. Мени није чудно. Ако су стари Римљани уживали у призору човека кога прождире лав, зашто не би данашња руља могла да види мало прцања, који избијен зуб? Где је разлика? Шта, ми смо се толико цивилизацијски уздигли да више немамо те анималне потребе? Јесмо курац.

Некада, просечан човек је напуштао Колосеум поприлично срећан. Срећан што једе тај буђави хлеб, ради по цео дан и пати од опаке болести. У поређењу са оним мучеником кога је појео лав, он живи фантастично. Тако је и данас. Немају људи скоро ништа, али у поређењу са оном јадницом што се јавно осрамотила хефтајући се са оним ђембелим, па јој после избили оба кеца и вређали јој фамилију, све је савршено океј. Живи се екстра, кад мало размислиш. И нек нико ништа не дира, нешто ћемо сјебати. 

Контроверзне су нам вредности. Јеботе, овде се више цени шмекерај, пичкарење, трошење великих пара него било шта друго. И људи су нам контроверзни, сви се труде да буду  у центру пажње... И ова контроверзна ноћ ми се заиста чини као потпуно промашена... Дали би данас био само још један хипстер са брчићима... Ко зна колико се заиста контроверзних уметника, правих уметника, крије међу свим тим паганима, поганим курвама и криминалцима... Можда данас контроверзно значи бацати моторне тестере у публику са бине. Или обући хаљину од меса. Можда ништа друго на овом свету није контроверзно више, јер је свет постао искривљен и другачији него пре. То би објаснило много ствари. 

Углавном, не могу да мислим да је неко био контроверзан само зато што је умро од сиде. Могу да мислим да се јебао, као и сви ми, али не и да је био контроверзан. И сасвим сигурно не мислим да је неко контроверзан зато што хаварише пред камерама. То би требало да већ буде уобичајена појава, не знам шта је са људима.

Поздрави од контроверзног уметника,
нећу написати чак ни псеудоним, срамота ме.

17. септембар 2015.

Зашто је добро бити смртно заљубљен

Понекад само седим, у гаћама, као сад, и схватам да ми фали један део мене. Зујим по Интернету и видим неку љубавну причу. Али не онако буђаво љубавну, већ причу коју је могао написати неко ко је баш смртно заљубљен... Седим и схватам, кад год сам био заљубљен, макар то било и платонски, писао сам добре речи. Јаке, пуне емоција. Недостају ми те речи. Тај осећај ми не недостаје, јер ме много нервира, због осећаја да не владам у потпуности собом. Али те речи. Емоције које куљају из мене, незаустављиве, снажне и велике.. 

Како би било добро седети ту негде и рећи тој једној особи - могао бих да се заљубим у тебе. Само то. И гледати њен осмех, који јој не дозвољава ишта да каже. А и не мора. И можете рећи да сам пичкопаћеник. Није ме брига, називали су ме и горим именима. Али стварно је моћно бити заљубљен. 

И као, све се своди на покретач. На тај неки део тебе или мене који функционише само када си заљубљен(а)... Онда, макар у почетку, не седиш у гаћама. Обријеш се, иако те мрзи баш много. Трудиш се да изгледаш нормално, иако ти је глава у већем хаосу него икад. А управо због тог хаоса пишеш боље него икад. Тако то функционише.

Сутра морам опет да вадим крв. Кажу да ми јетра није добар друг. А можда је тако од првог дана. Углавном, мислим, када бих био заљубљен, сада, не бих био овде где јесам, и не бих називао скотовима оне људе у мантилима који хоће да им сутра опет дам моју драгоцену крв... Дао бих им све и рекао - слободно узмите, ја имам све што ми треба. Иако то звучи глупо и поприлично клиначки... 

Идем да обучем панталоне. И да прошетам кера. И да сазнам све о првом убиству у мом крају. Какав дан... Понекад мислим да овај свет чини све да ми да добру причу, а ја као да упорно одбијам да је напишем... И та борба траје... А ја седим у панталонама иако нисам смртно заљубљен...

15. септембар 2015.

Какав савршен сто

Данас сам схватио две ствари. Прва је била желим велики канцеларијски сто од махагонија. Друга је била да имам десет књига које чекају да их прочитам. Понекад мислим да је свет отишао до ђавола. Мислим то зато што сам некада читао као звер. Сваког дана. Сваког тренутка. Живео сам у том неком свету и тада сам најбоље писао, ствари које сада не бих могао да поновим ни за милион долара... Сада, морам да си правим распоред да бих одвојио сат времена дневно за читање. То више није природно стање, то је сада обавеза. Какав бедак. 

Понекад се замишљам како седим за столом од махагонија и читам о неким уврнутим ликовима модерних аутора... Онда моја жена дође и донесе нам чај. Потом седне у фотељу покрај великих полица са књигама и прекрсти ноге. Онда поразговарамо. О свему. Она је дама, али када смо сами, нормална је. Уме да псује и назива ствари својим именом. Зна да се речи као што су пенис, вагина и откачено употребљавају само ако си сноб или не желиш да будеш "вулгаран" у јавности. Онда попијемо по чашу вина, спакујемо клинце у кола и одемо у куповину. Направимо неко пиле у пиву. Блеја. 

И онда се пробудим. Заиста желим тај сто. Макар га држао на ливади, има да га купим наредне године. То се зове микро циљ. Микро циљевима се најлакше стиже до макро циљева. То сам научио док сам писао чланак за новог клијента. Јебено волим овај посао. За годину дана сам научио толико много ствари и то све док сам радио свој посао. Какав посао. Уз овакав посао дефинитивно иде сто од махагонија. И вино. И постер највећег новинара свих времена - Спајдер Јерусалима. У позлаћеном оквиру. 

Могао бих метнути ту и Роршака, Распутина из "Корто Малтезеа", Дедпула, Зараки Кенпачија, Ал Свеђена, Јагами Лаита и Сендмена. Каква би то дружина била. Зашто неко јебено не направи стрип са свим овим људима?! Вероватно зато што би свемир експлодирао од толико легендица на једном месту. Сад кад сам код тога, мислим да ћу морати направити места за све те постере. И тако. Какав савршен сто. Морам да почнем да читам поново, као човек. Да напишем нешто кул, да се обогатим и коначно купим ову љепоту. Микро микро циљ - прочитати нагомилане књиге. Идемо браћо, сад је време за делање!

12. септембар 2015.

О олошу који је увек ту када треба

Понекад
уз овог мачора
осећам се као богаљ
коме је срце топло
и дисање ограничено,
док ми лежи на грудима.

Он зна зашто сам данас мало потиштен.
И већ пет пута сам га отерао,
али се сваки пут,
неумољиво,
упорно враћао.

Дође,
и само скочи на мене.
Не пита да ли сме,
као иначе.
Легне, гледа ме у очи
и преде.

Поприлично је стар,
па звучи као покварени авион...
Али ја волим тако,
боље је од оног умиљатог тона који имају мачићи...

Као другар
који каже
разумем те...

Мислим да стварно разуме.
Свет, уопште.
И мене, врло добро.

Гледали смо документарац о Џингис Кану...
Мислим да хоће да ми поручи
да ће претерати хиљаду мачора
преко мога гроба
онога дана када умрем...

То тако епски звучи...

A oнда само устане,
забије канџе у моју руку и сиђе на под,
као да ништа није било,
љуљајући се од дебљине
на путу ка кухињи и четрнаестом оброку у току дана.

И то је сасвим у реду.

11. септембар 2015.

О малом човеку који је желео да исправи све

Ходам низ улицу. Полако. Погнут. Са цигаретом која само што ми не испадне из уста. Питају ме да купим цвеће. Једна девојка ми пружа нешто у руку. Узимам папирић на коме пише где могу купити најбољи избељивач у граду. Видим оног досадног типа који продаје картице за помоћ угроженима. Дајем му пар новчаница и показујем да одјебе од мене. Дан је при крају. А мој бес тек се буди.

Бацам цигарету и улазим у кућу. Моји родитељи гледају телевизију. Стари су, али ипак прате дешавања. Иду на гласање. Плаћају рачуне. Ни не питају ме где сам био, јер знају да сам свуда и нигде. Писац. Новинар. Човек који ставља догађаје у речи, а речи на папир. Седим на кревету у својој соби. Тишина. Пружам се преко кревета и вадим из штека боцу пића. Ако је оставим на видном месту, старци ће је испити. Или бацити. Шта год. Потежем гутљај и укључујем радио.

На радију пуштају неку баладу. Потом дубок женски глас говори - "Вести у осам." Економија. Катастрофа у Јапану. Безначајне ствари. Хроника. "Један тинејџер је убијен док је покушавао да заштити другарицу од непознатих нападача." То је то. Већ неко време сам бесан... И мислим да је време да неко заведе ред у овом граду. Узимам качкет и навлачим јакну. Из шупе узимам лопату. Време је да се повуку неке границе.

У овом крају града само је један тип могао починити тако тежан злочин и остати непримећен. А ја сам знао где да га нађем. Стајао сам на углу и чекао. Прошло је три сата док се коначно одлучио да пође кући. Пришао сам му и развалио га лопатом по њушци. Пао је на земљу. Шутнуо сам га.

- Убио си тог клинца. Убио си га, и мислио си да нема ко да ти суди. Али ето. Ја сам ту.

Кренуо је нешто да каже, али сам га шутнуо по сред носа. Чуо сам га како пуца. Узео сам лопату да га довршим. Онда је он попут мачке извукао пиштољ и пуцао ми у колено. Пао сам. Пуцао је још неколико пута. Сваки пут је погодио. Онда ме је подигао и убацио у своја кола.

Након неког времена ме је извукао из кола, још увек сам био свестан. Узео је моју лопату и почео да копа. Када је рупа била око метар дубока, убацио ме је унутра. Тек када је земља почела да пада свуда око мене, схватио сам да ово можда и није била добра идеја. Правда. Помислио сам на правду и био сам разочаран. Нисам успео.

Онда му се придружио неко. Понео је своју лопату. Заједно су бацали земљу на моје непомично тело. У једном тренутку је придошлица застао, пљунуо и рекао:

- Жао ми је што си морао да убијеш малог.
- И мени је жао. Али нисам могао допустити да постане животиња... Ти разумеш, зар не?
- Наравно. Постоје правила.

Онда су наставили да бацају земљу све док је нису поравнали, лепо и детаљно. Потом су мало гледали у месец и кренули, ногу пред ногу, ка болници. Моји родитељи су пратили кулинарски шоу, а један мали силоватељ ми се кезио са капија пакла. Свет је био лоше место, али ту и даље није било места за смешне претпоставке и велику правду.

10. септембар 2015.

Чудовиште

Киша пада на овај прљави град. Толико мизерних људи на окупу... Журе. Они у колима се смеју злим осмесима док додају гас да би запљуснули бедне пешаке. Млади. Први пољубац се не рачуна, први секс у шестом разреду. Сви су на дрогама. Не треба ни да питаш више. Пљују по плочницима. Трудна циганка се нуди да ми га попуши. Грубим храпавим гласом кажем - не. 

Лик који касапи своју ногу за четристо динара. Еманципована курва са вештачким ноктима караконџуле са својим тридесет година старијим спонзором. Мушкарци који шетају у тангама јер је то начин да добију своја права. Жене које голим грудима траже једнака права која и нису тако једнака. Леш мачке на улици. Салама од отпадака пилета у тањиру. Дама која из џипа пружа телефон саобраћајцу. Две речи с оне стране жице и салва извињења дами. Коверта код судије. Коверта код лекара. Коверта код свештеника. Онај лик коме увек фали сто динара за карту кући. Мали циган који пита за неки динар иако му из торбице вири просечна плата касирке у супермаркету. Средњошколка која се јебе за кило наранџи и такси до куће. Мали кер кога студенти шутирају. То је наш град. Упрљан литрама крви, пишаћке и семена.  

Видео сам га. Живим ту. Међу лоповима, дилерима, преварантима... Одрастао сам у граду где ће родитељи гладовати цео месец само да би купили сину прескупе патике да би он могао да глуми неки лажни статус. Као богат је. Где је главна тема разговора међу девојчицама - која је невина, а која није. Где родитељи купују телефоне клинцима само да им они не би постављали много питања. Где можеш да убијеш ако си иоле богат. Где можеш изаћи из затвора за тридесет хиљада евра. Где доћи на позицију значи добити део колача, а не део одговорности. Где ћеш бити поштован ако си криминалац, а кажњен ако уређујеш јавне површине на своју руку.

То је овај град... Прљави град... Град некултурне багре. Град где се смеће баца у канту само у специјалним приликама. Град где се пиша свуда осим тамо где треба. Град где је највећа фора ући на утакмицу на гурку, за џабе... Град где је све скупо, а једино људи су јефтини...

И? Шта? Ништа. Киша ће престати, дилери ће поново изаћи на улице, политичари ће поново красти, богати спортисти ће поново позвати курве на дружење, клинци ће разговарати о својим силиконски издеформисаним идолима, а дан ће трајати двадесет и четири часа и земља ће се окретати око сунца. Међутим, постојаће једна мала разлика. Сада када сам ти рекао све што сам видео, биће нас двоје у борби за бољи плочник, бољу улицу, бољи парк, боље насеље, бољи град... И можда, када се све сабере и одузме, нас двоје заиста можемо то да урадимо. Корак по корак. Скроз до краја. А то је све што се рачуна.

9. септембар 2015.

Новинари, слушајте овамо, глуп човек говори!

Нешто сам размишљао... Стварно сам глуп. И дан-данас. Увек. Међутим, чини ми се да радим једну ствар како треба. Ево о чему је реч. 

Дакле, сви смо ми били глупи у неком тренутку у животу. И испадали невиђени пацери, веверице, шабани и свашта остало. Огроман број људи је глуп док одраста. Кроз основну, средњу школу и факултет. То се не може порећи. Неко сазри пре, неко после, а неко никад. Наравно, Интернет је учинио свачију глупост лако доступном, па су ствари мало шашаве. Некада, када испаднеш глуп, нико се тога ни не сећа за месец дана. Данас, ако си испао глуп пре четири године, сигурно ће се појавити неки луђак и отпочети Интернет дискусију тамо где си ти испао глуп. 

И тако, велика већина мојих пријатеља осећа срамоту због својих некадашњих дана, када су били глупљи нешто што су данас. Осећам је и ја, и то много, јер сам много био глуп. Међутим, сви они се труде да то сакрију, обришу, униште... Зашто то радити? Мислим јесте, био си глуп као ноћ, али брате, пре пар година, то си био ти. И ако гурнеш то под тепих, постоји могућност да ћеш поново једног дана на исти начин бити глуп. А ако то оставиш да ту стоји и да те подсећа на то како си био глуп, ако учиш из тих грешака, онда ћеш ићи напред. И бићеш мање глуп сваког дана свог живота. Што отприлике значи да ћеш баш мало бити глуп негде кад пређеш шездесету. А то је сјајно. 

Узмимо за пример овај блог. Јеботе, овај блог је хаос. Пишем га од осамнаесте. Наравно, ја сам у осамнаестој био глуп као што неко не буде ни са шест година, али јебига, шта ћеш. И овде сам ти ја био заљубљен једно неколико пута, а у суштини, неке тих жена су се само шпрдале са мном, оно као, желеле су да им неко пише лепе ствари, а ја сам, ето, био тај лик што уме то да уради. Онда сам мувао милион неких девојака овде, јер сам мислио да кад неко воли како пишеш, воли и тебе као личност. У одређеном смислу то мора бити истина, јер моје писање осликава моју личност, међутим, сви смо ми читали Иву Андрића, али ретко ко би се смувао са њим, да је жив. И мрзео сам људе овде. И пљувао. И осећао се као промашај. И мислио да ћу бити велики једног дана. 

То је био пубертет. Онда сам пробао први пут ово, први пут оно и сва та искуства су овде, јер јебига, морао сам то записати. Па сам мислио да сам много луд на факултету. Јебени бруцош, нисам знао да сам жив, али битно је курчити се нешто, као тешко студирање. Бре, студирање је најлакша ствар на свету. Треба да учиш. Тачка. Нема претераног размишљања. Нема мука одраслих људи. Само учи и иди на журке. 

После сам постао шљакер и живот је био тешко срање. Факултет сам притерао крају, па сам имао времена да црнчим у магацину. И тад сам глумио лудило, као, радим много тежак посао, пребацим пет-шест тона преко руку дневно. Кога боли курац? Шта, јеси једини шљакер на свету? Онај лик из Индије би ми се исмејао у фацу да је чуо како "тешко" радим. И ето, јеботе, нон-стоп сам срао на овом блогу. То је зато што сам глуп. Међутим, никада ништа са овог блога нисам обрисао, јер ми је важно да знам колико сам био глуп. 

Иако ће можда, једног лепог дана, новинари раскупусати овај блог и наслови ће пљуштати на све стране. Иако ће ми доживотно бити забрањен приступ историјским споменицима. Иако ме ниједна девојка неће волети јер сам био говедо које је писало лепе ствари милиону девојака. И то аутоматски значи да моје речи више не вреде. Да нису искрене. Иако су, можда, биле сваки пут. Можда сам само глуп, па ми се људи лако допадају. На романтичан начин или не. За све сероње и будуће геј конотације - и жене су људи. И тако, кажем ти, иако ћу можда бити разапет зато што сам глуп, нећу да бришем моје грешке. Нећу да отварам блог за блогом као што чине неки. Нећу да бежим сам од себе, већ ћу да учим из тих зајебанција којих ме је срамота и да будем мање глуп сваке године. А овај текст ће да спомиње новинаре у наслову, чисто ако, једног дана, постанем познат, да прво њега прочитају.

Живели и не стидите се својих грешака! Није срамота бити глуп, срамота је престати покушавати да не будеш глуп.

7. септембар 2015.

Очима лудака гледао сам свет идући ка врху

Вечерас сам сигурнији но икад да ћу успети. Ово није налет оптимизма, ово је реалност. Иако многи мисле да сам преамбициозан. Иако пут није лак и није брз. Иако ће ме многи замрзети успут. Иако постоје шансе да све пође по злу. 

Када мало размислиш, сваки дан који доживиш је коцка. Од тренутка када устанеш из кревета, постоје реалне шансе да нећеш дочекати сутрашњи дан. Можда ти авион улети кроз прозор и понесе те са собом. Можда се оклизнеш на сапун и сломиш врат. Можда се задавиш кикирикијем. Можда постанеш бескућник. Можда сутра добијеш рак. Могућности су бесконачне. Али ипак, ту си. Дакле, што не ризиковати с времена на време? 

Направио сам план. Божанствени план. План који могу остварити кроз годину дана. Напред. Само напред. Увек напред. И како старим, ствари почињу да долазе на своје место. Пре пет година сам био глупи клинац, мислио сам да ћу објавити роман и згрнути гомилу лове и да ће ми живот бити заиста заиста леп. Сада знам да ствари не функционишу на тај начин. Али постоје неки други начини да се одраде ствари. Да натерам себе да пишем. Да натерам себе да живим, чак и лоше тренутке, тренутке у којима не видим смисао, али видим лепоту, јер ако проведем дан са преварантом, рецимо, моћи ћу то верно да опишем. Замисли. Дан са фенсером. Дан са месаром. Дан са политичарем. Хиљаде дана ме могу претворити у великог писца... И милион написаних речи... Тренутно сам негде на пола тог пута. Још само пола милиона речи, још само три или четири године и онда ћу бити спреман. Онда ће моје речи бити довољно добре за свет. За читав свет. 

Мислим да више нисам толико глуп као што сам био док сам био клинац. Мислим да би свет требало да чује моје речи и управо на томе ћу радити, много, заиста много... Бићу свуда, искакаћу из екрана, са папира, кроз телевизор и говорићу истину, велику и моћну, тешку буђаву истину и сви ће моћи то да виде и сви ће знати, једног дана, када кажем - време је да урадимо неке велике ствари - да се не шалим. 

Чини ми се да многи људи мисле да сам потпуно поремећен тип... Да ми је мозак олупина и да стварно не знам шта радим и говорим... Никада нисам говорио против тога. Заиста сам јебено најпоремећенији лик кога ћете икада срести, иако ћу на прву лопту изгледати сасвим нормално. 

Научио сам давно једну лекцију... Људи се боје лудила. Уколико ти неко прети или те млати или ти загорчава живот на било који начин, само се смеј. Смеј му се у фацу, певај песме, реци му како ћеш га убити, прво у причи, а потом и у стварном животу једног дана... И то ће бити то... Све ће престати... Сви се боје лудила. Када их гледаш намргођено док мазиш мачку. Када говориш као што ја говорим, испретурано, неповезано, када допустиш мислима да ти се излију на главу... Људи се боје тога. Осете неки чудан страх када пређеш са приче о политици или сиромаштву или љубави на узбуђене повике о томе како си највећи војсковођа на свету... 

А тако је лако навући се на лудило... Говориш све што хоћеш, слободан си и јачи од свих... И док сви мисле да ниси баш сав свој, ти добијаш прилику да се играш са њима... Да их провоцираш. Да сецираш њихове навике и повике и гомилаш искуства... И онда, када прочитају твоју причу, седну, попију мало воде и кажу - тако је стварна. Као да се овде догађа. И ето, највећа награда икада. Успех. 

Вечерас сам сигурнији но икад да ћу успети... Вечерас летим у небо и нећу стати док ме неко ваздушном пушком не обори... Вечерас сам схватио да чак и људи као ја могу владати светом... Неким својим малим лепим светом.

6. септембар 2015.

Желим... Мир и хладан кревет.

Уморан сам...
Осећам се као на ивици највећег понора 
и када паднем,
падаћу и падаћу и проћи ће читав век пре него што ударим од тло.

Цео дан сам радио
и константно сам размишљао о томе 
колико жарко желим да пишем...

О злом нео-либералном капитализму...
О томе како желим да будем тај анти-херој коме ће 
политичари и курве, повучени тежином своје прљавштине повикати
- спаси нас,
и желим да будем тај анти-херој који ће прошапутати - не.
Писао бих о изразито малој вероватноћи да ћеш икада срести сродну душу...
И о мом замишљеном путу у Египат...
О жени, која ме не воли и ни ја њу не волим, али је ту, и сваког дана ми говори - пиши, напиши нешто божанствено, иако смо пријатељи, иако нема никог да ми пише лепе ствари, иако си искористио моје груди као средство за твоје глупе експерименте...

И све је то тако тешко 
када си смртно уморан
као ја сада...

Желим правду,
космосе,
твоје су све ливаде,
а ја ни један цвет не могу да добијем бесплатно...

Желим да узгајам руже,
и да косим траву,
најлепшу траву коју сте икада видели,
и да печем роштиљ
и да мој кер буде изузетно дресиран
и сјајан,
док мачор дрема на мојим грудима,
а лежаљка се увија под нама,
јер више нисмо мршави,
ни он ни ја.

И тако је то,
када си тако много уморан
да ти се снови преливају у стварност
и стварност у снове...

Добродошли у мој свет...

Copyright © БАРУТАНА | Powered by Blogger

Design by Anders Noren