Збирка мутних мисли једног малодушног орла.

28. април 2015.

Оптимизам, чак и када пада киша

Понекад су кишни дани океј.
Тад сретнеш добру чупаву мачку.
Или ти мачор дође у кревет да ти исприча
шта му се невероватно десило.
А ти га слабо разумеш.

Понекад се осетиш добро,
иако нема баш разлога за то.
Твој најбољи друг можда има дијабетес.
А можда и нема -
и баш ту лежи неки велики разлог за срећу.

Чак и кад су ствари црне,
оптимизам је добар избор,
јер ће те сачувати од распадања на парчиће
и спремити за коначну победу
у рату који повремено зовемо
Живот.

И зато,
пригрлите своју мачку
или љубав свог живота,
шољу кафе пригрлите,
пригрлите чоколаду,
и објасните им како ћете следеће године
у ово доба бити милионери,
упркос свему,
и да имате све под контролом.

Јер нема ничег лепшег него кад знаш
да имаш удела у контроли коначног расплета догађаја
и да ћеш све урадити да ствари постану океј.
Чак и ако се сада чини да ни за хиљаду година то не би могло да се деси.
Јер ти си оптимиста
и чуда су могућа.

24. април 2015.

Емпиријски доказ

- Не знам шта да радим, рекла је, уколико не изгубим невиност кроз два дана, никада нећу моћи постати свештеница старе Емпирије. 
- Па зашто не пођеш са мном? Све се може уредити, рекао сам.
- Али... Занемари ме, пијана сам. 
- Да, пијана си. И вероватно желиш неког сјајног. Ја то могу обавити. 
- Па, не знам... Осећам се као да ће срце да ми експлодира.
- Не брини, то је све нормално. Осим тога, запитај се колико јако желиш да постанеш свештеница Емпирије?
- Желим... Више од свега. Добро, хајдемо. 
- Супер. Ходи на ову ливаду. 

Након што смо обоје доживели неке узвишене моменте телесних задовољстава, замолила ме је да објавим боговима да више није девица. Нисам знао како бих то учинио, па сам уперио киту ка небу и потом пола сата викао разна објашњења зашто би она требало да постане свештеница Емпирије. Богови су се смејали, осећао сам то. Али мој посао је био обављен. Легао сам поред ње и заспали смо. 

Када се пробудила, прва ствар коју је приметила јесте да смо голи. Обукла је своју хаљину у журби, па се још увек све видело, а она као да се и није пуно трудила да то сакрије. 

- Ми смо, дакле...?
- Јесмо, дакле. Ниси више девица. Богови су срећни.
- Ма који бре богови, јеси ли ти нормалан? Имам испит из старе Грчке, касним, а и где смо сад?
- Па на двеста метара од факултета, видећеш већ кад кренеш. И повуци ту хаљину, види ти се жбун. Жбуњена си. 
- Кретену.

Отрчала је ка факултету. Лепа мачка. Штета што није веровала у Емпирију. Емпирија је најлепша земља на овом свету, макар је била задњи пут када сам је посетио.

20. април 2015.

Револуције су започињане у мање од четрнаест квадрата

Седим овде, у својој столици... Цар сам, јебени Император сувереног краљевства од четрнаест квадрата... Познајем ово место боље него било које друго на овом свету. Хладно ми је, али се осећам тако добро, тако живо, док пишем... 

Вечерас сам легао у кревет у седам сати. Било ми је досадно и осећао сам се лоше. Обукао своју сиву пиџаму и легао у кревет. А онда сам добио позив. Посао. Осмех ми се одмах вратио на лице. Нисам веровао да сам рођен да радим. Некако ми се све то чинило као - па, превише посла. Али пре пола године сам схватио - ја стварно нисам рођен да радим неке буђаве послове. Али јесам рођен да пишем. Макар себи дајем за право да то кажем. Седим, смејем се и пишем. Пишем о неком црнцу који је постао шеф полиције. Црње добијају све већа права. Браво за њих. Желео бих да се исто деси и са Жутаћима. Осећам се важно... Као тип који има задатак да ти саопшти неку нову вест. То треба да изгледа добро. И изгледа добро, када је ја пишем.

Никога не мрзим вечерас. Сви су ми океј. Вечерас сам попио чај од кантариона и чај од мајчине душице. Можда је због тога. Али ја волим да верујем да су сви људи вечерас добри. Да нису ретарди. Да нису зли. И то не само зато што сам ја попио два чаја за смирење без разлога. Него онако, зашто што је ето, двадесети април, леп и округао датум, или није, па ето прилике да вечерас сви будемо, макар на сат времена, баш овај сат док ово пишем, пристојна и добра људска бића. Сви. Без изузетака. 

То значи да нема убистава, мржње, нема љубоморисања на другарицину нову хаљину, нема смарања људи због начина на који говоре или пишу, нема ничег осим међусобне топлине, доброте, комплимената, лепоте и узвишености која ће испунити ваздух одавде па до Сатурна.

Гледао сам данас Interstellar. Скоро цео филм сам плакао. Много је љепо. Имам тај генетски проблем. У животу сам поприлично хладан, видим ствари јасно, али сам страшно слаб на фимске емоције. Или књижевне. То ми је на кеву. Јеботе, плачем чак и када гледам неку комедију и појави се дечак и спасе пса од јежа који га јури. А ја сам као - херој! он је мали херој! И сузе ми иду. Чак и када се из авиона види да ће витез спасити принцезу, ја ипак плачем кад се он појави. Јебига. Није баш мужевно, али боли ме патка. Не могу ја да ти глумим неку мушкарчину кад ћеш и сама кад тад видети како плачем уз неки скроз небитан и обичан филм или књигу. 

Дакле, вечерас је вече када су сви људи добри, када сву све животиње сјајне и веселе, када смо сви океј. Ово нема везе са филмом или чајевима. Него, једноставно, докле год ја суверено владам у ових четнаест квадрата, ствари ће бити у реду. Коме се то не свиђа или му треба таласање, може слободно напустити планету. Или макар ових сјајних четнаест квадрата. Тако то иде. 

Морам да идем, време је да напишем чланак о великом вођи Нигерије. Демократском вођи, пардон. Сјајно. Волим овај посао. И дефинитивно морам да купим лампу.

19. април 2015.

О Богу и мени

Бог је... тамо негде. Али увек једним оком мотри на нас. Некако, одувек сам мрзео оне "научнике" који тврде да су сви који верују у Бога блесави и да треба да обезбеде доказ да Бог постоји, тачније, ако постоји. Верници, с друге стране, кажу да научници треба да обезбеде доказе да Бог не постоји и све ће бити решено. Искрено, не волим екстреме. Верски фанатици ме плаше, јер су у стању да све оправдају кроз Бога. Научни фанатици су, у суштини, арогантне сероње које те одмах гледају као нижу врсту ако верујеш у Бога. Највише волим људе који су у стању да пусте друге да живе онако како желе. Наравно, пошто се много тужних живота живи на овој планети, најлакше је гледати у друге и упирати прстом. Зато су ти људи који знају да пусте друге да живе онако како желе врло драгоцени. 

Морам да кажем пар речи о Богу. Он је један велики свемоћан тип. Ако га опсујеш, он зна да ли си то мислио или не. Он све зна. Увек је ту да те награди или казни, уколико скренеш са твог пута. Уколико знаш да размишљаш и знаш да уочиш његове знаке, све ће бити у реду. Волим да верујем у то. 

Када сам био клинац, на путу из школе сам нашао чудан новчић. Имао је два човека напред и мапу Београда назад. Сијао је у блату и ја сам морао да га узмем. Иначе никада ништа нисам узимао са пода, јер сам увек волео да ми руке буду чисте. Али сам тада морао. Када сам стигао кући, размишљао сам мало и дошао до тога да је судбина одредила да пронађем тај новчић. Бацио сам га у ваздух и поставио питање. Када је пао на земљу, добио сам одговор. Бог је разговарао са мном. Био сам пресрећан.

Од тада се није много тога променило. И даље имам новчић, али га не бацам у ваздух. Сада постављам питања директно, гледајући ка горе, и чекам неке догађаје који ће ми дати одговор. До сада је увек функционисало. 

Некако, осећам да сам драг Богу када помажем другима. Знам, звучи сулудо, али не говорим ово као некакав фанатик или слично. Када помажеш некоме, а не очекујеш ништа за узврат, Бог је у фазону - овај човек је био добар и зато га треба наградити. Онда те награди. Не мора то бити ништа велико. Можда киндер јаје. Или сунчан дан. Свеједно, увек је нешто лепо. 

Исто тако, када си папак, Бог те казни. Он не чека да умреш, па да се ту воде неки преговори око казни. Он то ради одмах. Све што дође после је бонус. На пример, требало је да добијем неки страшно добар посао недавно. Много сам био срећан због тога, па сам свима причао о томе. Глава ми је била у облацима. Шта ћу са толиким парама? Куда ћу? За годину дана бих могао да обрнем свој живот наопачке! Али нисам схватио да грешим док ми он није указао на то. Већ петнаест дана не радим ништа. Не само да нисам добио тај посао, већ ми се ни постојећи клијенти не јављају. Седим... и чекам. Нисам при неким великим парама, али повремено чукам оне поруке за гладну децу. Дајем паре просјацима. Помажем коме год могу. Радим ствари које чине да се осетим вредним. Ја, углавном безвредан тип. Слаб, смотан, дрзак и безобразан (гени, шта ли) и уопштено гледано не тако добар. Можда се ствари врате у нормалу. Можда Бог схвати да ипак нисам похлепни папак, већ да сам само био срећан због указане прилике.

Бог је један велики љубичасти тип и ја га волим. Волим га зато што је праведан. Увек ће те казнити ако заслужиш. И увек ће те наградити ако заслужиш. Када се ствари тако поставе, ти си слободан. Својим поступцима можеш створити себи један леп живот, уколико хоћеш. Наравно, дешаваће се да патиш, али то само значи да мораш бити бољи. То је све. Обожавам правду, строгу, неумољиву правду и до сада, једино је Он испунио моја очекивања. Тај љубичасти тип је сјајан. А сви они који ће ми рећи да он није љубичаст или да не постоји, могу да га дудлају. 

18. април 2015.

О малим борцима

Када сам напунио четири године, мајка ми је рекла да идемо да изаберем мачку. Волео сам мачке много, увек су чиниле да се осећам добро. Када сам угледао шест слепих мачића, насмејао сам се, онако како само болешљиви клинац од четири године може. Сви су изгледали некако исто, а одабир мачета је била највећа одговорност коју сам икада имао, па сам се мало уплашио. Шта ако изаберем погрешно? Онда сам угледао једно сиво маче, подаље од осталих. Када сам кренуо да га помазим, он је поносно фркнуо на мене, иако је био скроз мали и слеп. Схватао сам да смо некако повезани, али нисам знао како. Рекао сам мами - узећемо овога.

Мој мачор Радашин је много порастао од тад. Напунио је шест година пре неки дан. Мама ми је рекла да смо се договорили да му рођендан буде првог јула, јер се лако памти, а и отприлике се тад родио. Цео живот је био незгодног карактера и увек се тукао. Није имао два зуба, један му је био окрњен, реп му је био крив, јер га је сломио негде, а и једно уво му је било оборено, јер је толико пута било поцепано да није могло више усправно да стоји. Стално су му ишле сузе на лево око, јер је оштетио негде сузни канал. Упркос свему, био је сјајан мачор. Баш ме је волео. Волео сам и ја њега. 

Држао сам га у рукама када су њихови војници ушли у село. Видео сам мајку како покушава да ме дохвати. Неки човек је шчепао за косу и одвукао ка кући. Жене су вриштале свуда, а старци су или ћутали или молили за милост. Деца су бежала. Ја сам само стајао тамо и гледао шта се дешава. Ништа нисам разумео и нисам осећао страх. Не знам зашто. Неки човек са великом брадом и косом ме је ухватио и однео мене и Радашина у неку оставу испод степеништа. 

Унутра је било мрачно и ниско, нисам могао да се усправим. Радашин ме је чувао и није престајао да преде. Били смо заједно у овоме. То је чинило да се осећам добро. 

Спавали смо и будили се на истом буђавом месту. Ваздух је био загушљив, скоро ништа нисам могао да видим, а пошто смо и мачор и ја какили у једном углу, било је још мање места за седење. Сваког јутра сам добијао тањир куване траве коју сам јео, иако није било неког смисла у томе. Радашин није добијао ништа. Гледао сам га како полако умире од глади. 

Понекад је долазио човек са великом брадом и косом и извлачио ме из затвора. Тукао ме је и псовао. Онда би дошао неки ћелави човек и рекао му да ме остави на миру, па би ме он бацио назад у мрак. Тако је било скоро сваки дан. Знао сам да морам нешто учинити. Једном, док ме је тукао, сам успео да ухватим виљушку са стола. Мој мачор је скапавао од глади. Када ме је бацио под степениште, био сам спреман. Изуо сам папучу и загризао је. Онда сам виљушком одвалио средњи прст леве руке. Потом сам замотао рану и прст бацио мачору. Мало је живнуо и почео да једе. 

Сутрадан ме је ћелави човек извео напоље и рекао да ћу ја, као син непријатељског генерала, бити одведен на размену тог поподнева. Нико ме није питао шта ми је са руком. Али ме је чупави брадати човек погледао и насмешио се. Схватио сам да ће бити размене, али да ја вероватно нећу бити тамо. Када су дошли по мене, мачора сам сакрио под мајицу и потрчао. Потрчали су за мном. Наравно, није им било потребно пуно да стигну слабашног дечака. Али ипак сам успео да стигнем до врата. Спустио сам Радашина и он је отрчао. Викнуо сам - немој више да се тучеш! Живи дуго! Онда сам га изгубио из вида. Он је борац. Ја нисам. Слаби клинци не постају хероји баш често. Насмешио сам се задовољно и пошао на размену.

17. април 2015.

Преживи сада, умри касније

Моји дани су били готови. Печени. Нисам имао ништа што би ме извукло. Будућност ми није била светла и ја сам то знао. Свакога дана сам имао два важна циља. Први је био да тог дана, само тог дана, успем да се сачувам од тоталног лудила, а други је био да се свим силама опирем поривима да се бацим под воз, прережем си гркљан ножем за хлеб или једноставно скочим са неке повисоке зграде. Радио сам на градилишту и сваки дан је био тежак. Не мислим на обичан рад, увек сам знао како да професионално забушавам, већ на моје отежало стање. 

Седео бих на скели, негде око трећег спрата, и гледао доле. Девојке. Неке од тих девојака сам познавао. Већина их је окретала главу правећи се да ме не познају. То је било тужно. Али једна ствар о којој сам константно размишљао су била њихова тела. Гледаш, и прво иду глежњеви, лепи листови, океј колена, па сјајне бутине и још боље парче гузице... Узак струк, лепа леђа и, понекад, чупава коса од које су ми сузе знале кренути. "Тако је лепо," рекао бих,  и наставио да плачем, можда, ето, зашто што такве девојке нису биле за мене. Та тела су била предивна. То ме је одржавало у животу. Свакога дана се нисам бацао под воз на путу до градилишта и нисам се у паузи секао ножем умрљаним паштетом и нисам се бацао са зграде на којој смо радили. То је био успех. Оно што је било још теже од опирања тим жељама био је задатак да се сачувам од лудила, и мислим да сам ту битку почео да губим. Прво сам почео страшно много да разговарам са собом. Сви су говорили да је то знак здравог разума, али ја сам већ тада почео да губим додир са реалношћу. Често нисам знао где сам ни шта радим када бих се освестио из транса.

Једном је пролазила прелепа девојка поред, малена, али заиста компактно лепа. Насмешила ми се. Накезио сам се и викнуо - хеј, девојко, чекај ме ту! Када сам сишао са скеле, стварно је била ту. Позвао сам је на кафу. Пристала је. Сјајно. Пар дана касније сам дао отказ на градилишту и нисам више размишљао, није ме било брига да ли сам полудео, било је тако сјајно... Желео сам да живим, и могао сам да стојим на станици и гледам у воз како долази, без страха да ћу се бацити истог трена под њега. Секс је био сјајан. Дане смо проводили у мом стану, било је баш добро. Мислим, баш добро. Умро бих за њу.

Пар дана касније су нам у стан упала два маскирана типа. Један ме је ударио пиштољем. Када сам се освестио, био сам везан, са двоцевком у устима. Мањи, мршав тип са маском крокодила ми се обратио - "Не померај се. Уколико се помериш, мозак ће ти се пресликати на овај зид иза... Слушај. Знамо да си богат. И ми само хоћемо те паре. Имамо твоју девојку. Уколико треба, раскомадаћемо је. Али даћеш нам те паре."

Успаничио сам се мало. Али нисам смео да се померим. Полагано сам климнуо главом. Други, такође мали и мршав тип ми је принео папир и оловку. Записао сам им где је. Брзо су га пронашли. Тако је то када не чуваш паре у банци. 

"Да га оставимо овако?", питао је мали мршави пацов са маском анђела.
"Наравно, што да не", одговорио је крокодил. 
"Хеј, слушај! Узећемо и девојку, за сваки случај", добацио ми је крокодил. 

Онда сам је видео. Била је крвава по лицу, ништа много, али... Била је крвава. Моја девојка. Мрзео сам их. Мрзео сам их до краја света и назад због тога што су повредили њу... И желео сам их мртве. Више од свега икада. 
 
Она ме је само погледала, помало хладно, чинило се као да каже - готово је са нама, јебига, сјебали су нас. Онда су отишли, вукући је за косу. 

Одмах сам почео да се рвем са механизмом за опаљивање. Можда нисам могао да се баш ослободим, али сам могао да преживим. Тако сам размишљао. Ионако бих могао умрети од жеђи овде, нико ме никада није посећивао. Цимао сам - напред, назад, напред, назад. У страну. Одједном, двоцевка је опалила. Бол је био ужасан. Желео сам да вриштим, али цео десни образ ми је био откинут. Зуби су углавном остали на својим местима.  Почео сам да врдам зглобовима и након много крви, успео сам да извучем једну руку. Ослободио сам се. Осећао сам се као херој. Спасићу је. Закрпиће ме. Волећемо се до краја живота и бићемо срећни. 

Узео сам двоцевку и истрчао из собе. У кухињи су седели они, који су наводно отишли, и она, са њима, смејући се некој глупој шали у тренутку када сам ушао. 

- Хеј, овај те је провалио - рекао је крокодил. 
- Ћути будало, одговорила је она. 
- Зашто нисте отишли? - упитао сам мирно држећи пушку уперену у њих.
- Па, искрено, чекали смо да се убијеш. 

Повукао сам обарач. Ништа се није десило. Анђео је пришао и разнео ми мозак. Тако то бива када ти живот није Холивудски филм. 

13. април 2015.

Када ти се вино умеша у снове

Најбољи дани у мом животу су били они када бих устао без неких битних обавеза и упутио се негде, међу моје људе, да седимо на сунцу, слушамо џез и пијемо неку кафу, вино или пиво. Сваки пут када би се то десило, нашао бих неку изузетну лепоту у животу и могао сам да пишем, баш много. Током протеклих година, тога је било баш доста. У задње време, слабије. Али, радимо на томе. 

Данас смо зујали у празно и причали о неким будућим временима... Моја блиска пријатељица би желела да се одсели на Кубу или Карибе и живи у колиби. Мој заиста добар другар такође. Ја - па, знаш, ја сам закерало. Мени треба нешто више. Не пуно. Кућа и једна црна дебела куварица. И моја дивна жена. Куварица би била као фамилија, оно, кувала би, а све остало бих јој ја помагао, јер бих врло мало радио. Моја жена би ме волела, али ја бих њу волео трипут више. Често би пао неки секс на плажи. Пили би умерено. Слушали би џез, умерено. Све би било сјајно. 

Куварица би знала, у пет поподне би ми доносила пиће, одређено за одређени дан у недељи, а ја бих лежао на лежаљци и читао књигу. Знала би кад сам гладан, када желим да оде, а када да остане. Бринула би о мени, баш онако, кул, а ја бих је волео. Не оно као - ти си служавка. Не. Више као - супер си плаћена и ја те волим, јер си сјајна и разумеш ме. Питаш се шта би моја жена радила? Шта год пожели. Никада не бих могао да заробим своју жену неким сулудим жељама које имам стално. Шта да радим кад је волим. И из поштовања јој никада не бих могао тражити да ми донесе пиће у одређени сат сваког дана. 

Живот би био сјајан. Само она и ја и наша куварица. Пар мачора и један кер. Можда и неки глодар, чине се мекани. Мноштво књига. И лагане музике. Тако те ствари. 

И свакога дана бих желео да изјутра седимо на сунцу док доручкујемо. То је важно. Онда би били срећни. Звучи лепо, зар не?

12. април 2015.

Питања, обична глупа питања...

Па, да ли пијеш вино?
Да ли гледаш серије?
Имаш ли кога свог?

Да ли си одувек изгледала као мали слатки глодар
или је то постало очигледно откад си ме срела?
Да ли волиш слатко?

Имаш ли неке лепе речи да ми кажеш,
као на пример -
желим да ме одведеш негде далеко?

Умеш ли да се слободно смејеш?
Млатиш ли рукама када се кикоћеш?
Да ли си спремна за највећу авантуру твог живота?

Верујеш ли у судбину
и да ли си ме икада сањала?

Играш ли игрице?
Да ли се казаљке често склопе
док размишљаш о мени?

Мени си ти апсолутни пират,
потпуно мистериозна
и скроз чудно биће.
А сва ова питања су у ствари била ту
да бих ти неприметно могао рећи -
лепа си.

10. април 2015.

Не можемо да ускладимо сатове, опрости

Пљоснати керови
јуре низ док...

А ја их гледам
и знам где иду,
и колико ће се задржати
и зашто смо сви
тако мртви
и усклађени...

Девојке се лежерно
сунчају на плажи,,
а мали керови трче
да им стргну купаћи,
добро истренирани од стране
покварених власника...

Наравно, они би успели,
сваког дана,
и увек си могао чути неку
баш згодну жртву
како без горњег или доњег дела купаћег
трчи преко песка,
покушавајући да сакрије своју дивну природу.

Покварењаци би седели на доку и смејали се,
а ја бих маштао о другачијем свету,
баш сваког дана.

Маштао бих о револуцији,
о дану када ће се све девојке појавити голе на плажи
и потом протерати псе и покварењаке са докова.

О данима када ће покварењаци коначно преузети посао својих керова.
Стално сам маштао о данима који одишу нечим сјајним,
лепим и нарочито другачијим.

Наравно, то се никада није дешавало,
девојке су увек вриштале,
покварењаци су се увек смејали,
а сладиле су се обе стране,
јер то је био идеалан обичај за
спознају неких нових свиђања...

А ја сам увек маштао и маштао, потпуно будан,
али та промена никада није долазила...

Све док једног дана,
коначно,
неко није потровао псе.

Онда су дечаци оптужили девојчице,
а девојчице су добровољно скидале купаће
у знак жалости за керовима које су тако волеле,
иако то никада нису баш желеле да покажу.

Ствари су се покренуле са мртве тачке,
и коначно,
заиста сам био срећан,
ја,
суверени покретач овог света,
човек који је видео колико смо мртви,
човек који је знао да не постоји смисао,
али да ће све, на крају, бити у реду...

Био сам срећан,
јер дани усклађеног мртвила су били готови...
Било је време за неке веће ствари.
Било је време за мало соли, љубави и крајње лошег вина.

9. април 2015.

О тешком раду и родитељима

Јако је тешко живети са родитељима. Раније је било - морам да их слушам, под њиховим сам кровом. После је било - само да завршим средњу и палим одавде. Онда факс. Сад... Сад је - куда да идем кад ми је све ту?  И другари, и кер, и мачори, и породица... И јебига.

А онда, с друге стране, седиш и слушаш и не верујеш... Понекад баш не верујем шта се догађа. Једном су ме чак оптужили да сам украо кључ од купатила. Шта бих ја радио са кључем од купатила, јеботе? И никада ме нико није потапшао по леђима и рекао - добар си, верујем у тебе. А тај моменат, тих пет секунди, ми је требало у хиљаду прилика до сад, али га никад нисам дочекао. Увек је било - ма нећеш ти то моћи... Ма ниси ти за то, иди ради у магацину... Прича се сада променила. Сада имам диплому, па више није - иди ради у магацину, већ - иди ради негде... Није важно што овде радим оно што волим. И што зарађујем више него што бих могао као мучени инжењер почетник. Не. Важно је да је овде малтене грех бавити се писањем, послом на ком не грчиш своја леђа, не радиш прековремено, већ седиш, пијеш чај и пишеш... 

И никада, баш никада нећу разумети радничке породице... Јесте, ми смо дошли овде са две торбе. Сада имамо и кућу и југа (не знам је л' смем рећи "кола") и сасвим океј живот. То су моји родитељи створили. То је у реду. Али ја, који сам одрастао како сам одрастао, не верујем у тежак рад. Презирем тежак физички рад и сто сам се пута закачио са старим због тога што радимо све по десет пута... Стављамо ствари овде да би их сутра носили тамо... Градимо привремену гаражу, уместо да додамо који динар и направимо праву гаражу. Али не, ми градимо, па ћемо да рушимо, па ћемо опет да градимо! И тако те ствари. Тежак рад је срање. Треба бити вредан, али не уз лопату. Да се разумемо, океј је ако ти то волиш. Али ја сам гребао и гребао да бих коначно могао да седнем и кажем - јебеш тежак рад, важан је паметан рад! Ради паметно! 

Јеботе, колико људи не разумеју. Уколико радиш паметно, зарадићеш паре. Парама можеш да платиш људе да одраде те физичке послове. Не мораш све ти лично да урадиш! Фазон, уколико радиш на мешалици цео дан, изгубићеш више пара него да си седео у својој фотељи, чист, и радио, а платио неког да ти то заврши... Одбијам, категорички одбијам да поверујем да је тежак физички рад неопходан за живот. То моје одбијање и чињеница да немам девојку само подгревају притиске којима сам константно изложен. 

Кево, а и ти ћале, иако си сад поносан што сам нешто постигао, но пасаран! Неће проћи! Јебига. Да сам вас слушао, сад бих радио у магацину и имао бих троје деце са женом коју не волим. Заборављате да сам перфекциониста. Не неки лажни, већ онај прави, одистински, онај што се клати на граници са опсесивно-компулзивним поремећајем. И зато, мој живот ће постати добар. Средићу си гајбу и одвојити се. Радићу шест сати дневно и имаћу баш паметну жену. А и лепу. Лепе жене баш иду уз ружне мушкарце. Имаћемо кутак за читање, сулуду спаваћу собу и свуда ће владати апсолутни мир, без икаквих потреса, размирица и сличних зајебанција. Дијалог и секс, јеботе, како људи не виде да је то пут до савршеног брака?! Па, добро, шта ја знам, нисам никад био ожењен. 

Али једну ствар сигурно знам. Нећу да ринтам! Нећу да живим просечно или лоше! Хоћу да живим добро! И има да живим добро! И све те приче о томе какав сам можете да причате до миле воље! На крају ће епилог бити исти као и са оптужбама за крађу кључа од купатила - након две године је пронађен испод веш-машине, а ви ћете, као и тада, признати да нисте били у праву. 

Срдачно ваш,
Митоман

5. април 2015.

Нека живе страсти

Јозеф и Кала су седели на лежаљци и гледали у тмурно небо. Није било ништа што су могли учинити по том питању, па су пошли у кућу. Јозеф је увек био уредан, савршено обријан, а Кала је била девојка која је волела да се ваља гола по песку. Он је био стар, имао је сигурно око шездесет година, а она је имала двадесет и једну. 

Калини родитељи су изузетно богати. Њен отац се школовао са Јозефом. Он је потом основао своју банку, а Јозеф је радио као благајник у једном предузећу. Јозеф је страсно волео да се коцка, тако да никада није успео да се обогати. Али је ипак живео сасвим пристојно. И више од тога. Када је Кала пошла на школовање у престоницу, родитељи су јој све средили. И стан код једне угледне старије госпође, и приватне часове француског, а нашли су јој чак и једног младића, Стенсона, који би био идеална прилика за њу. 

Калу ништа од тога није занимало. Испод маске послушне мале богаташице, крила се пркосна и дивља девојка, склона уживању у месу као и у опијатима. Волела је слободу. Испочетка јој није требало много. Искрадала се ноћу и давала се свом својом душом пороцима, а госпођа код које је становала није ништа слутила. Временом су се ствари промениле. Кала је тражила да јој пошаљу новац за нову торбицу, шешир, бицикл, али када би јој родитељи дошли у посету, увек је лагала како су се ствари негде затуриле или их је "баш јуче позајмила пријатељици". Опијати су јој начели душу и постала је неопрезна. Долазила је рано ујутру кући, и није пазила да не пробуди своју станодавку. Након што су њени родитељи дознали шта ради, решили су да јој укину финансијску подршку и да је тако приморају да се врати кући. 

Уместо тога, она је срела Јозефа у једној кући опијума, где се коцкао са неколико кинеза, села му у крило и рекла - извини, не носим гаћице. Била је то љубав на први поглед. 

Она је била гадно зависна о опијуму и сексу. Он је био одмерени коцкар. Умео је да свира трубу. Понекад би јој свирао док је пушила опијум. Било је баш лепо. Купили су кућу на брду, и поставили лежаљку између два дрвета. Сваке вечери је Јозеф одлазио у илегални казино, након што би добро секснуо Калино мало нежно дупенце. Остајао је тамо целе ноћи, а она би, након што би јој свест добила прихватљив облик, сређивала њихову лепу кућу и чекала га да се врати. Понекад би и она отишла негде, по неко ново парче меса. Све је то било нормално. Разумели су једно друго. Обоје су имали страсти и знали су шта то значи. Нису желели сузбијати своју природу...

Јозеф и Кала су ушли у кућу и играли карте. Неку смешну игру, магараца. Она се смејала очима пуним живота, а његово скидање кравате је говорило - Кала, волим те Кала. Живели су своје животе онако како су желели и није било ничег погрешног у томе. Јозеф и Кала, двојац који је успео.

4. април 2015.

Реалност и снови једног желитеља

Данас сам подигао диплому. Никада нисам имао среће са тим свечаним тренуцима. Рецимо, када сам завршавао средњу, нико од мојих није био ту. Стари у болници, кева на послу, сестра у школи. Нисам имао ни превоз. Мислим, не јебе мене то што сам ишао бусем, ишло је сигурно још хиљаду клинаца. Мене јебе то што нико није био ту. Данас, дођем, донесем ту јебану диплому, која, у суштини, вероватно неће наћи своју сврху, јер ЈА САМ ПИСАЦ, НОВИНАР, и ја радим оно што волим, и јебе ми се за диплому струковног инжењера.  Али сам баш желео да имам слику са дипломом. Потрудио сам се да изгледам као човек данас. Ошишао сам и обријао. Навукао сам скупу кошуљу и скупе панталоне и скупу јакну преко. Платио сам да изгледам као човек. Није ми  то био проблем, него само кажем - потрудио сам се око овог дана. Дођем гајби, неки хаос, свађа, и не добијем своју слику са дипломом. Срање. Нема везе. Покушаћу опет на свадби. Или можда све прође како треба када добијем клинца/клинцезу. Једном ће ствари морати да се промене. 

Некако, ствари видим мирно. Понекад имам осећај да сам ја једини овде који види реалност. На пример, вечерас сам пио неко пиво у крају. Крај је већ једно две године подељен. Како пролази време, све се више делимо. А некада смо, такви какви смо, мучени, били ипак некаква група. И свако је знао где припада и знао је да има неког ко му чува леђа. Тога сада нема. Имаш џанкије и стрејтере и запослене и незапослене и површне и дубокоумне и имаш оне који би ти увек помогли и оне који не би никад. А најтужнија ствар од свих јесте, да сам ја једини тип на ветрометини. Свуда припадам и не припадам нигде. Решавам проблеме у крају. Размирице између џанкија и ових других. Између богатих и сиромашних. Између ових и оних. То је дужност, као, и увек се радо одазовем, али ово је превише... 

Сасвим сам сигуран да је ветрометина добро место за моје писање. Али није добро место за мене. Ја стојим, а ветар дува са свих страна и никако да ме одува негде... Ја само желим да припадам негде... Али такође верујем да нико од њих није у праву. Ни џанкији ни стрејтери... Ни они што су лукави и оговарају, а ни они што би дали ти све, јер су будале и то би урадили за свакога... Нико баш није потпуно у праву. Не виде себе. Не знају да греше. Јебига...

Реалност је, схватам, да ми више од свега треба добра жена, моја жена. Немам времена више за ове обичне које нису праве... Довољно ми је да поразговарамо на сат времена и знаћу... За сваку знам, видим, објективно, како би то нешто наше изгледало... И врло ретко наилазе оне које имају потенцијала... И до сад никада није успело између нас... Што је девојка савршенија за мене, то ме мање хоће, упркос покушајима да будем што бољи тип за њу... Некако, заиста желим, да седим у нашој фотељи и да ми она седи у крилу, да јој својим храпавим гласом читам књигу и да светиљка буде лагана, да имамо тај романтични тренутак међу свим тим књигама и том благом светиљком... 

Наравно, заборављам да сам сувише компликован, да су моје мане често неиздрживе... Не једем поврће, волим да је све уредно и чисто, понекад сам опседнут распоредом ствари, нарочито књига, мрзим да се свађам, чак и онда када треба ради мира у будућности... Волим да контролишем ствари, волим секс, можда чак и превише, и генерално умем бити понекад баш сјебан... Не бих да звучим умишљено, али, можда је та сјебаност последица реалног сагледавања ствари... Ипак, имам неку дозу оптимизма у себи, и увек сам насмејан. Не због себе, већ због других људи. Желим да имају наду. Желим да верују да могу једног дана бити весели Јанко, без бриге на свету, који сваки свој проблем може да реши... Моја жена би морала да се носи и са сјебаним Јанком, не само са веселим. Верујем да је то велики проблем.

И кажем, све долази на своје место, само још та ситница, та жена, моја жена, да се појави, јер некако, мислим, када би се појавила, кроз пар година, свет би био под нашим ногама. Уз њу, ништа ме не би спречило да грабим и гризем и гребем напред, до врха... Никада нисам имао неку подршку од породице или околине... Макар не онда када ми је требало...  Лако је сада мојима да ме тапшу по рамену јер пишем за Нигерију и Канаду и Јужну Кореју... Лако је сада... И зато кажем, када бих имао искрену подршку жене, жене која ме воли, за све велике ствари у које желим да се упустим, мислим, у ствари, не - ЈА ЗНАМ, да бисмо нас двоје суверено владали нашим срећним животом. То је све што желим.

2. април 2015.

Ослободи се

Није важно... Ни то што кажеш чула сам да си постао инжењер, честитам, не мења ништа... Све док си везан... Док ти је душа везана за околности, људе, слабости, никада нећеш бити слободан... И ништа никада неће бити важно. Да ли је могуће икада се ослободити? Не знам. Али слободна душа је једна од оних основних ствари које ти је Бог или неко с оне стране мора подарити да би опстао у овој средини...

Луташ, и лебдиш и луташ... Чак и када рмбаш у неком магацину, ти си слободан... Твој дан не мора да буде сив. Можеш га обојити у коју год боју желиш. О томе су ти многи говорили. Али да ли знаш колико је важно да ти то мало парче живота унутар тебе, буде слободно, не покорено, не покварено, не туђе, већ твоје. Размисли... И ослободи се. Живи, макар изнутра. 

Copyright © БАРУТАНА | Powered by Blogger

Design by Anders Noren