Збирка мутних мисли једног малодушног орла.

9. новембар 2015.

Крај

Па, дошао је и тај дан. Време је да пустим Барутану у свемир. Желео сам да то буде на петогодишњицу блога, али и овај дан је добар као и сваки други. Не мора све да има неку симболику, сувише се оптерећујем тиме... Овде сам објавио скоро 900 постова, што је преко пола милиона речи и ето, сада завршавам своју причу. Милион написаних речи је, мислим, најверније мерило када си спреман да постанеш писац. Ја сам, када се све сабере, поприлично близу. То ме некако радује. 

Углавном, осећам да је време за неке нове, веће ствари. Да сву своју енергију усмерим на писање нечега што ће заиста имати смисла. А знајући себе и моменте које сам провео на Барутани, уколико не будем писао те речи или ћу полудети или написати нешто добро. Трећег нема. Што је избор који ћу врло радо прихватити. 

Било је овде свачега. И неостварених љубави, и беса, и борбе против неправде, и невиђене жеље за успехом... Овде сам одрастао, упознао неке сјајне људе, провео много лепих тренутака... Једино што ме је нервирало с времена на време је то што нисам могао овде баш да пишем о неким шкакљивим питањима, јер се током година повезао мој лик са овим делом и свако је почео да га чита... Људи који ме знају и који би то у неком тренутку можда искористили против мене на овај или онај начин. Но, јебеш то. Најчешће сам говорио шта сам хтео, чак и када су ми говорили да сам срање, да пишем ужасно лоше... Мени то никад није представљало неку отежавајућу околност, већ ме је неки инат увек терао напред... И то је океј. Реално, ако одустанеш након пар лоших речи, онда и не гориш баш неким нарочитим жаром...


Ако сам икада икога повредио речима на овом блогу, желео бих да зна да нисам хтео и да ми је жао. Много ствари сам у животу говорио и писао, а тек после бих схватио како звуче људима и да могу баш да повреде. То је баш срање. Радим на томе да то поправим. Судећи по најновијим извештајима, и не иде ми баш супер. Али биће боље једног дана.  

И тако. Мислио сам да ћу имати баш много шта да кажем на растанку.
Читајте Трансметрополитен. Пијте чајеве. Волите се. И ако вам се учини да би овај корпорационизам могао да падне, ангажујте се, сиротиња рачуна на вас. А ако си сиротиња, треба да радиш на томе да се извучеш. А кад се извучеш, постарај се и да извучеш што више осталих. Ако се будемо помагали, можда кроз пар деценија слика буде потпуно другачија. И тако. Одох да читам неку књигу. Будите сви океј.

Воли вас Митоман

8. новембар 2015.

Идемо горе

Зурим у празан папир... И таман размишљам о томе шта желим да кажем, а мој мачор устане и дође и легне код мене. И шта да размишљам. Јебеш размишљање. Рекао сам неке ствари потпуном странцу. И осећам да коначно видим решење за неке ствари. Кроз два месеца ће све бити тотално другачије. Малопре сам сковао један озбиљан план. И имам поред себе једног озбиљног сарадника који ће ми помоћи да га остварим. 

7. новембар 2015.

Је л' ти тата терориста?

Данас су у пошти мислили да ћу да их опљачкам. Те дигни руке, те скини капуљачу, радница и чувар побенавили зато што сам вадио телефон из џепа док сам журио да уђем у пошту. Не знам шта да мислим о томе. Разумем их, ипак је то мала пошта и сами су, а и драго ми је што раде свој посао како треба. Али брате, јебено, толико се трудим да изгледам пристојно и опет испаде да изгледам као пљачкаш поште? Фак ит. Имам мачора коме треба да се извиним, јер сам му стао на шапу. У шта се мој живот претвара, Боже драги. :Д 

5. новембар 2015.

Записи из поткровља вол 2

Гледао сам сада послове у великим компанијама... Нисам још увек ни близу да будем идеалан кандидат. Мислим, имам ја сад кинту и све, супер ми је, али некако, желим и то да пробам. Нећу цео живот да будем слободњак, хоћу да имам лепу каријеру. И тако. 

Пишем једну књижицу, требало би да буде готова до краја месеца. Мислим да ће бити пун погодак. Лансираћу је у свемир тамо негде око Нове године. И та Нова година... Већ сад знам да ћу је дочекати сам. Прошлу сам преспавао. Шта курац. Ниједну лепу Нову годину нисам имао у животу. Једном сам имао с ким да плешем и да се љубим, али ни то ми није учинило цело то вече мање лошим. Нешто увек недостаје.

Мислим да ми је то иста она одбојност коју имам према рођендану, јер никад се не осећам лепо када ми је рођендан. Исто тако и за Нову годину. Све то као да ми указује - време пролази, а ти не постижеш довољно. Бедак. Ова година, за сада, ми је сигурно била најуспешнија у животу. То је тако лепо... Али опет, не осећам се нешто остварено. Не знам шта треба да урадим да бих се осећао остварено. Можда ћу знати идуће године.

Могао сам можда и да нађем девојку, да лежимо и гледамо у плафон. Немам више ламперију, сада је ту гипс. Али свеједно, лепо је гледати и у плафон. Можеш видети разне облике ако пажљивије погледаш. Мој проблем је што се понекад свиђам са емоционално недозрелим особама. И те особе никада у свом животу нису изразиле лепу емоцију, па онда изражавају ружне, мислећи да је то исто. А мени је с годинама баш постало безвезе да трпим ружне емоције под изговором да скривају лепе. Ја теби нудим све. Ако ти мени не можеш понудити бар нешто, онда нема сврхе да уопште и разговарамо. 

Сестра ме смара да нађем девојку. Можда би и требало да нађем неку која воли да се хвали како има начитаног дечка, па да седим са њеним другарицама и слушам је како говори о најновијем роману Данијеле Стил. Је л' можеш да замислиш моје мртво лице сада? И тако, сваки дан, ради парчета меса. Или бежања од самоће. Шта год. То је апсолутно неприхватљиво. Видео сам скоро идеалну везу... У серији мр Робот, Тајрел Велик и његова жена. Јесу негативци, али бато... Савршена љубав и оданост до коске. Такво нешто је претешко наћи данас. 

Радим на томе да подигнем неке пријатеље са дна. Не радим то да бих се осећао као неки добар лик, него зато што заиста желим. Желим да им буде бољи живот. Некако, не могу да уживам у парама ако знам да су око мене људи који немају. Џаба то што сам их зарадио својим радом, чисто и поштено. 

Чујем да неки другари у крају причају о мени неке лепе ствари... Кажу - он има добру причу, зато и зарађује паре... Јесте, продајем добру причу. Али оног тренутка када продам причу, морам доставити квалитет, иначе та прича пада у воду, а и ја са њом. Дакле, можда нисам експерт за ово или оно, али моји радови јесу довољно добри да ти људи буду задовољни. А ако су они задовољни, задовољан сам и ја. И шта, као да их онда занима ко сам ја и шта заиста у животу радим. 

Искрено, да ја плаћам некога, болело би ме јаје да ли је бео, црн или жут, да ли је криминалац или доктор наука, да ли је педер или поп или певач, све док ми доставља квалитет за који плаћам. Али тако ти је то. Много ме нервира што огромна већина популације када види да некоме иде добро, почне да тражи рупе и разлоге зашто је тај обичан појединац успео, уместо да каже - он је успео, хајде да видим шта то ради, па да пробам и ја. Тако сам и ја доспео овде, гледајући шта успешни раде. А реално гледано, ово и није неки велики успех, ал' јебига. Лакше је кудити директоре него постати директор. Замисли будеш директор. То је тако јебена позиција. Ух, сад желим да будем директор. Да пробам да се носим са свим срањима које то место доноси. Могао бих да напишем записе из фотеље... И да се надовежем на Записе из мртвог дома. И да потпомогнем пад олигархије. 

То што си дошао на врх поштено, не значи да имаш права да газиш све остале. То ми је опасан шит, као, много сам радио да дођем до врха, а онда ћу да пишам по сиротињи, уместо да јој помогнем. И да нико не буде сиротиња. Не знам, људи су срање. Једино са мачорима знаш на чему си.  

1. новембар 2015.

Можда некад одиграмо опет

Она је изгледала дамски умишљено,
а често и глупо...

Хаљина и шминка, увек,
али се чинило да јој сабирање и није јача страна...

А онда сам је провалио...
Она је брилијантна...

Играли смо ту игру,
и први пут сам у животу изгубио...
Била је боља.
Нисам то очекивао.

Њена игра је била негде горе, ван домашаја деце...
И чини се као да цео живот игра...
Изузетна глумица...

А онда је засукала рукаве и развукла неко тесто...

Како је могуће да некога тако лоше процениш?

Баш је лепа.
Мислим, наравно,
никада јој то не бих рекао...
Не верујем да типови попут мене имају шансе
код таквих девојака.
А и има она два зуба као зец.

Јебига.
Можда за две године,
када будем човек од кошуља и одела.


Copyright © БАРУТАНА | Powered by Blogger

Design by Anders Noren