У мрежи

Мој другар Мо је луд. Има ту смешну фацу, мале уши, густу косу и младу браду, понегде. Мала глава, непропорционална са телом џина, чини да се запиташ да ли је сав свој. Добри, криви зуби и мали дебели нос. То је Мо. 

Мој другар Мо седи испред куће, на степенику, и пева. Певуши неку песму коју не знам. Кажем - 'Де си Мо? Мо и даље пева ту неку тиху песму. Седнем поред њега, кажем - Ш'а има Мо? и чукнем га у раме. Престане да пева и каже - Види, чудовиште. Дај Мо, немаш више десет година, кажем ја. Онда Мо настави да пева. Песма, успаванка, као из хорор филмова.

Његова ми је мама дала триста кинти да се дружим са њим. Довољно за брдо сладоледа. Шта да радим кад сам незапослен двадесетједногодишњи младић, без пара, посла, жене, прашка за веш, пића, школе и генерално - без перспективе. А и Мо је мој другар. Зато радим ово. 

Чудовиште, каже Мо и показа на небо. О, јебига, Мо, не видим га - кажем ја. Упери прстом и каже - гледај. Видиш какво је, ружно. Ћутим и гледам. Кажем - ахаа, видим га Мо. Не видиш - каже Мо. Паметан је Мо. Не видим - кажем ја.

А какво је то чудовиште Мо? питам. То је највећи паук кога си икад видео - каже он док затвара очи. До јаја, кажем ја. Мо поново почне да пева. Чукнем га поново. 'Еј Мо, 'ајмо на сладолед? 

Устанемо и кренемо полако. Нисам Моу ни до рамена. Кратак, мршави, брадати тип. Застанемо код прве тезге, кажем - дај Моу неки од јагоде, а мени нађи неку ванилу. Мо нервозно цупка ногом, гледа у сладолед и благо се насмеши, па опет цупка ногом. 

И док стара снажна жена копа по фрижидеру, учини ми се као да је неко угасио светло нада мном. Погледам горе, нема ништа. Узмемо сладоледе, ја од ваниле, а Мо од јагоде, кажем - 'ајмо на клупу, седнемо и кренемо да хасамо. Цури ти Мо, једи то брже - кажем. Мх - отпухне Мо и настави по свом, полако. 

Одведем Моа гајби, његова кева ми да још триста кинти да дођем и сутра, кажем - свакако госпођо, доћи ћу и кренем кући. Успут, учини ми се као да сам видео нешто горе, што ми заклања сунце, али се онда само насмејем и кажем - ниси ти Мо, будало, и ударим си нежан шамар. 

Кући, скинем се у гаће и легнем у кревет, размишљам како би било кул имати сада неку топлу рибу поред, и лаганица заспим, у шест часова послеподне. Пробудила ме је жеђ, био сам жедан као кер и морао сам да устанем. Попијем много воде, одем до прозора, погледам доле, светиљке. Погледам горе и скаменим се. Огромни паук плете мрежу око света. Вриштим као жена и показујем људима - видите, видите! Људи, прво ужаснути, касније сморени, неки се смеју, неки ме терају у кураца двеста... А нико га и даље не види.

Моја мајка улеће у собу и уплашено пита шта је, кажем - види чудовиште, јеботе, види! Она погледа кроз прозор и ништа не види. Каже - лоше си сањао. Да, мора да је то - кажем. 

Сутрадан, трчим кроз град, право код Моа, видим га како куња на степеништу... Видео сам га Мо, видео сам га! - кажем. Шта си видео? - пита Мо. Огромног паука, огромног - кажем. 

О, па ти си луд - каже Мо смешећи се. Не постоји тако нешто, каже гледајући ми преко рамена. Окренем се и видим три човека у белом.

И док огромни паук плете мрежу око света, мој другар Мо седи на степеништу и пева успаванку, сам. Седим у белој соби без прозора, и осећам се изузетно глупо овако везан. О, јебига. Мора да сањам.