Збирка мутних мисли једног малодушног орла.

27. фебруар 2011.

Тако лепо, тако дирљиво

Костур је плесао са мртвом дамом. Само њих двоје у љубавном заносу. Откад је отишла преко, није имао мира. Говорио је: "Смрт је само болест, наћи ћу начин да те излечим." О да, волео је своју драгу више од живота. То је било тако лепо, тако дирљиво...
Ходао је улицама града сам, испијених образа и сасушених руку. Мртав човек тумара лавиринтима своје савести, одавно заборавивши на овоземаљске потребе свога тела. Тело је корачало, а мозак се сећао ње, тражио лек. Заборав је желео, а није га је добијао. Тумарајући мрачним улицама, наишао је на салон за масажу. Многе жене су га волеле, пружале му утеху...
Продао је кућу, и све дао за лек, за заборав. Заборав који би му дошао на трен, па заувек нестајао. Често је плакао. Сви су видели да је дубоко несрећан. Жене су биле пажљиве према њему. Све док је имао пара...Потом је избачен на улицу, само обичан бескућник без икакве контроле над својом боли. Нема пара, нема сажаљења. Вукући се тако по патосу живота, угледао је њу, његову драгу. Очи засијаше, и он јој приђе:
- Ћао лепа моја Истино...знао сам да ниси отишла заувек. Знао сам да си ту, тако близу ми, а ја те не видим. Одувек сам знао да си ту, да ме тражиш...
Зачуђена девојка, помало подругљиво му изрече смртну казну...
- Ја нисам Истина, ја сам Обмана...Мора да јако личим на ту девојку коју тражиш чим ти очи тако сјаје...
Затим се насмеја отровно. Он је поново био мртав, угашених очију и болно стегнутих вилица, баш као пре...Полако је прошетао булеварима, дошао до једне мрачне улице, дошао и обесио се каблом за струју. Једна беба је плакала те ноћи у страшном мраку насталом нестанком струје. Плач се разлегао маленом уличицом. Поново је жив, са свом силином животног осмеха...
Музика је стала, костур је пољубио мртву даму. О да, волео своју драгу више од живота. То је било тако лепо, тако дирљиво...

26. фебруар 2011.

Како сам проживео смрт


"Ко ће да иде горе, мени по цигаре?" "Ја, ја, ја!" Сви су викали, а ја сам ћутао. Сви су жељни оног света, а ја нисам, као. Ја, који жудим за слободом више од свих њих. Лоши поступци су ме уништили...Остарио сам, за ових неколико вечних година у овом врућем бездану. Остарио, осушио се гонећи камен узбрдо. Јебига, било је лепо док сам био горе, не вреди жалити сад. Аристофелес показа на мене: "Ти ћеш да идеш." "Океј Арчи", рекох. Уморан сам од свега овога. Некада пријатељи, а сада...Он је господар, а ја слуга. Нервира ме...Кренуо сам полако. Требало је прећи безброј степеника до светлости. Требало је победити себе. Тумарајући кроз мрак, кроз вечност, усредсређен само на тешке камене степенике угледао сам трачак светла. Трачак који обасја моју душу више него све ватре пакла и звезде неба заједно. Стигао сам до врха степеништа. Разнобојна светлост се просипала унаоколо. Ништа лепше нисам видео. Затим очистих самртну прашину и запутих се у оближњу продавницу. 
- Добар дан.
- Добар дан, изволите?
- Даћете ми дволитру минералне воде и једну Дрину, меко паковање.
- Изволите.
- Хвала.
А онда се сетих да ми Арчи није дао кинту...Пих, мораћу да импровизујем. Брз окрет, и трк ка излазу. Звук метка који пролете некуд...
Сео сам на почетак степеништа. Није ми се ишло назад. Нарочито не да бих Арчију донео цигарете. Испијао сам воду, воду које сам био жедан годинама. Та вода пробуди у мени жељу за животом, тако јаку, а опет бесмислену, јер сам, ипак, мртав. Одлучио сам да се не вратим. Могао бих да одем горе, да погледам је л' има места, размишљао сам. И тако сам и учинио...

23. фебруар 2011.

Катастрофални бег

Заспим ти ја ноћас, преуморан, и обрем се у кошмару. То и није тако лоше, ваља помало страха у животу. И тако. Углавном, будим се ја, аларм зврнда, а ја му јебем све по листи. Звони и звони и звони...Нигде краја. И ништа, узмем ти ја полако и устанем. Лажем, није било полако, било је брзо. Скок из кревета, и облачење за минут. Умивање, доручак, све...Онда лагани кораци до станице и бус који одлази. Бесконачно стајање и долазак другог буса. Свађање са контролом и наставак пешачења на следећој станици. Затим, за промену, седох у воз и кренух у школу. Брже је, али никад не идем возом, јер никад не мож' да се поуздаш у њих. Некад ћеш доћи на време, а некад ћеш каснити два и по сата у школу. А такво кашњење је мало теже оправдати. Одем возом, стигнем на време, изађем и полако корачам по храпавом плочнику. Затим видим бус како наилази и уђем у њега. "Мрзи ме..."
Не идем у школу, идем до старе тврђаве, да седнем на клупу и прочитам новине. Ипак је пролећно јутро, тако лепо и сунчано. Излазим из буса, мрачне мисли ме обузимају док ме сунчеви зраци обасјавају...Улазим у подземни пролаз, не слутећи да је пут за пакао. Пар корака и погледи на масу безличних људи. Затим поглед на црну реку. Једно тридесет цигана је ушло у пролаз са леве стране. Остало ми је само пар корака до степеница, до спаса. А да бих дошао дотле, морам да пресечем њихову колону. Неки немир ми се увукао под кожу. Затим пар корака, провлачење поред њих и корак на степеништу. Спашен сам, добро је, помислих, а онда ме неко ухвати за руку. "Бато, имаш неки динар?", упитао ме је крупни циганин. "Немам ништа", рекох некако отресито, да сакријем страх. Затим ме опколише његови цигани. Њих једно десетак. Каже идемо, чврсто држећи ме за руку. Ходали смо полако ка мрачном делу тврђаве. Ка ћошку из ког нема излаза. Мислио сам ако завршим тамо да се више никада вратити нећу, па сам се сконцентрисао на бекство.
Рекао сам да имам паре, и полако скинуо торбу са рамена. Затим стегох дршку палице у торби и ударих главног палицом, маскираном торбом. Вилица пуче, а крв пљусну унаоколо. Затим прескочих неку клупу и кренух да трчим. Трчао сам и трчао, нису ме стигли. Застао сам на трен и извадио палицу из торбе. Трчао сам даље, и закачивши неку жену у ланеној хаљини, окренуо се. Затим сам ударио у нешто чврсто и пао. Погледао сам горе и угледао два полицајца из интервентне. До'ватили су ме и тукли и тукли гуменим палицама. Све је тако болело...Чак ми и смешно дошло то што ме туку на сред улице. Онда ме један подиже, други ми тутну моју палицу у руке и стави ранац на леђа и рече: "'Ај сад у школу и буди добар." Кренух у школу..."Добар дан, извините што касним, тукли су ме па нисам могао да стигнем." "У реду је, знам", зачу се нежни глас професорке, а ја седох на место у чуду...

Писано по сећању на ноћашњи сан. 

Адреналин џанки

Одлучим ти ја да одем на пусто острво. Што и јест фино, да се има пара. Ал' се нема. И оно, пакујем се и пакујем. И планирам да пођем. И признајем, лагао сам. Много сам лагао. Пустио сам да ми писање пређе у живот, и живот у писање. И сада идем да се одморим од свега. Само, постоји један проблем. Сувише сам уморан да вам то све опишем. Али, сутра...да, сутра ћу вам све испричати...



21. фебруар 2011.

Нема душу, само наслов - Мрак и жеље

Ушетао сам у црнило. Лепо, пространо...милина. И мој мозак је престао да боли. Око је и даље гледало, око је и даље тражило. Шта? Не знам. Мрак је. Лепо је овде. Пришао сам малој бринети са црвеним крајевима и упитао је да ли има упаљач. Извадила је бацач пламена. Кул, пролете мисао помешана са болом услед нестанка мојих обрва и косе. Нисам ништа битно, нисам ништа добро, али...Али. Увек очекујеш оно савршено, оно добро, оно најбоље. А добијеш....добијеш све то, само без гаранције. Поступци, половни поступци. Убише ме. А немам пара за нове. И шта онда човек да уради? Дођеш пред капије царске и немаш свилене рукавице да покуцаш. И шта онда? Проблем. Окренеш се и вратиш се у свој брлог, да уживаш у лаким стварима. Ово је кул. Оставићу то тако.

Ипак ћу наставити ово. Дама са црвеним крајевима бујне косе је кршила основно правило - НЕ ПЛЕСАТИ СА КОСТУРОМ, чак ни ако вас замоли. Костур је устао од шанка који се налазио у мрачним дубинама сећања, а јогурт се раширио по углачаној површини шанка. Пришао је дами, плесали су. Дама се запалила, изгорела, а затим се вратила и села на једну од високих барских столица. Кренуо сам назад у свој брлог, јер се осећам непожељно овде. А уствари сам оно што су одувек чекали. Питао сам, рекли су. Краљ подземних барова. Прескочио сам бару на сред мрака који је ускакао у шанк. У бари су се огледале наше душе, а испод ње је био пакао. Полако сам пришао шанку и сео. Наручио сам виски, добио сам јогурт. Мизерне жеље су се претварале у гримизне реке. Ово је прави свет, свет чуда, свет жеља, тихо сам шапутао најгорим од свих. Све је лепо сада. Једна звезда, звезда звана Кец, по истоименом роману који сам читао са својих 7 година. Кратак, а некако чудан и тежак роман. Углавном, та звезда је падала. Тужан сам био некако. Устао сам и затражио цигарету. Тона дувана се сручи на мене, а вриштеће жене потрчаше ка излазу. Ком излазу?

19. фебруар 2011.

Реинспирација

Субота вече, кинте нема, друштво растурено, седим кући. Лепо ми је...Шта радити на ово суботње вече? Повратити изгубљено. Одлазим на Вукајлију, кад тамо - малолетници преузели сајт и каљају моје цењено име. Таман. Субота вече, мисија - Рехабилитација. 


Киша лије, улазим у круг болнице. Болница за ментално оболеле, лепо - нема шта. Тетоважа ме жуља, још увек инфицирана. Махнито корачам док ми капи кише улазе у уши, очи, уста...Све ми је мутно, снажно...Отварам врата уз дуг јаук, настао вишегодишњим неодржавањем. Корак из блата, и улаз у мрак. Светло неона је треперило, губећи се повремено. Тетурао сам се ходницима, гледајући разорене пултове и изгребане зидове. Видео сам и прст, одавно смрежуран, како стоји заривен у зид. Није ме потресло. Ходао сам и ходао док су се ходници деформисали у уске вијугаве стазе које сежу до најцрњих дубина...Чуо сам врисак, и погледао лево. Тамо је стајала једна чупава унезверена средњовечна жена са дугим ноктима. Стално је говорила: "пссст, пссстт", а онда би вриснула нељудски. Прошао сам поред ње...Стигла ми је порука. "Спалити пре читања" је писало на крају. Па ако је спалим пре читања, како ћу је прочитати? И како да је спалим кад ми је стигла на мобилни?! 
Много ствари ми није било јасно...Знао сам само да је морам пронаћи. Ходао сам поред ћелија, а неко биће из мрака је шапутало неке зле ствари. Нисам обраћао пажњу, очи су ми фокусиране само на њен лик. Човек са пола лица се створио однекуд. Извадио је велику секиру и кренуо ка мени. Нисам имао избора, пуцао сам. И даље је ходао...Пуцао сам опет и опет. Ништа. Био је тако близу да сам могао да му видим зеницу ока, а ја сам пуцао у њега ћорцима. Потрчао сам уназад, саплео се и пао преко неких болничких колица. Манијак са пола лица је замахнуо и замало ме промашио. Дохватио сам апарат за гашење пожара и ударио га у главу. Опет и опет...све док није пао у локви крви. Нисам био свестан, и даље је мутно...Мутно, мутно све! 
Даљим током, зли језици су све више говорили...Један ћелави буљаш ме је молио да му дам лизалицу, а ја нисам имао. Почео је да шизи па сам му дао оловку, и ударио га апаратом за гашење посред ћеле. Насртали су, одбијао сам их...све док...
Дошао сам до једне мрачне ћелије, сасвим ушушкане мраком и злом које се осећало у ваздуху. Мирис трулежи се осећао, вероватно од мртве болничарке која је лежала пар метара даље. Ту је била она, она по коју сам дошао. Полако сам отварао ћелију, уз неминовну шкрипу...Направио сам један корак, а затим стао к'о укопан. Мала девојчица масне косе је стајала на сред собе, а злобни осмех јој је поигравао на уснама. Језа ме је подилазила, а она је то осећала. Нераскидивом везом везани. Без ње не постојим, ни она не постоји без мене...Кренула је полако ка мени, а ја сам почео да трчим низ ходник. Лево, десно, доле, десно....Трчао сам као луд. Адреналин је учинио да екплодирам, па сам трчао веома изнад својих граница издржљивости. Онај лик са пола лица се таман придизао када сам пројурио поред њега. Застао сам, окренуо се и шутнуо га у главу. "Вратиће се Јанко, јебаће вам матер!" Затим сам наставио да трчим. Чинило ми се да нема краја...И коначно угледах светло, и ону вриштећу жену пред вратима. Затим застадох и узех је за руку. "Ти си сада моја инспирација." "Пссстт", и трк у светлост...
Ужасно је сврбело...Кренух да се почешем, а кинез ме удари по руци: "Но-но!"

18. фебруар 2011.

Спашавање љубавног терапеута, масажа и смех

Заракијасмо се ми пре неко вече, онако жестоко. Сви полегали по поду, фајронт већ, а ми нећемо да идемо. Уствари, није да нећемо, него не можемо. И кренемо ти ја некако, први, кући. Разбијен као мајка вучем се кроз уснуле улице. Милица ме оставила, каже да сам пробисвет и битанга, и да она не може да буде са тако неким. Каже њој треба неко ко је разуме. То ме мало растужило. Мало више, па сам се налио да заборавим. Идем ти ја тако, даље, кад наједном угледам човека и то горе, међу светиљкама, високо. Протрљам очи једанред, па онда опет. Мали дебели чова и даље седи на једном прастаром стубу међу светиљкама, а под њим - ауто-пут. Нико га није ни примећивао у ове касне сате...
"'Алоооо рођаче, шта радиш горе? Пашћеш..."
"Тражим просветљење. Иди ти својим послом, не брини за мене."
Какав лудак, помислих, а онда продужих даље. Тек што сам направио пар корака сетим се једне изванредне идеје! Идем тамо и натераћу оног психопату да сиђе. Бићу херој, спасилац, а Милица ће ме опет волети. Да, да, тако је! Пришао сам му и кренуо нежно да га наговарам да сиђе...
"Рођо! Брате, 'ајде сиђи, купићу ти шта год желиш."
"Не интересују ме материјална добра...И пусти ме на миру, тражим просветљење."
"'Ајде силази бре, учинићу шта год желиш. Било шта! Само сиђи, нагрдићеш се."
"Не. Медитирам, одлази."
"Е има да сиђеш, милом или силом! То је за твоје добро", рекох и кренух назад до кафане.
"Људи, 'ај се дижите, треба да ми помогнете да  повратим Милицу."
"Шта треба се ради?", зачу се глас испод стола.
"Ма ништа посебно, треба само да скинемо неког лудог лика са бандере."
"Ништа, идемо онда. Стево, узми и ону пушку за успављивање слонова што мој деда донео из Африке, ено је на зиду тамо. Маре, Чедо 'ватајте платно са мном, па д'идемо..."
Догегасмо се некако, а онај горе ни да трепне. Медитира. Маре, Чеда и Риста раширише платно око стуба, а ја понишаних у оног дебелог горе. Окинем једном, он ништа. Изгледа да сам промашио. Окинем други пут, и чова паде право на платно. Ми се таман порадовасмо, кад одједном бану мурија и оплетоше нас по главама, ребрима, и осталим болним местима. Потрпаше нас у марицу, и одосмо ми, хероји задовољних лица.
Аларм је пиштао, а Милица онако сањива, устаде и укључи тв. Слушала је најновије вести: "Наиме, како наша мрежа сазнаје, јутрос око четири часа три младића и један старији грађанин су блокирали саобраћај на ауто-путу Београд-Нови Сад да би, како они кажу скинули малог дебелог човечуљка са стуба, да не би представљао опасност по возаче...Полиција је утврдила да су сви били пијани, те да су имали халуцинације изазване великом количином алкохола. Дружина "хероја" ће бити оптужена за ометање јавног реда и мира, а нама остаје да видимо како ће се све ово завршити...А сад прелазимо на вести из света: Један Јапанац се усмртио тако што му је у каду упала секс играчка укључена у струју. Играчка је наводно, припадала његовој жени, која како тврди није могла бити задовољена, па је потражила помоћ...Један Ирац је скочио са бандере након..." Милица је стајала пред екраном и питала се каква је то дружина...Све јој је то било јако познато. Затим промени канал, и угледа слику свог бивше драгана како даје изјаву: "Ја сам само желео да спасим тог човечуљка, да будем херој...Да повратим моју Милицу...Воолим те Милицеее!" Би јој некако жао док је гледала како га одводе. Он је луд, тихо рече, а затим се насмеја.

16. фебруар 2011.

Спас је на дохват руке

Један староградски кицош, коцкар и пробисвет се враћао кући у касну ноћ након партије у којој је изгубио све. Изгубио је чак и златни ланац, што му стари даде пред полазак на небеске њиве. Са неким тужним бесом је шутирао некакву конзерву што је бацала одсјај уличних светала у његове уморне очи. Ходао је тако, поприлично дуго, и осетио потребу да седне и да се исплаче. Никад то није урадио, чак ни кад је сахрањивао старог. Угледа један леп и широк пањ недалеко од пута, сакривен у тами. Баш оно што му треба. Пође ка њему, али нешто се деси и преврну му свет наопачке...Мрак је био свуда, једино се месец видео горе, далеко...
Сеоски добротвор Милоје је пошао у лов на лисице, раном зором. Још није било свануло, а он је тражио погодно место да се намести и сачека ловину. Свима је помагао, и сви су га поштовали. Једино што је мрзео су лисице. Лисице, које су клале његове коке, коке које је толико волео да је то било напросто тужно. Тако је било откад је остао удовац. Крену Милоје и угледа леп пањ на њиви, једино погодно место да се скрије у овој пустоши. Пође, а потом се стрмекну, зачу јаук и и сам зајеча. Погледао је око себе, свуда је био мрак. Затим виде приказу поред њега и најежи се. Погледао га је мало боље и препозна кицоша...
"Где сам ја? Шта је ово?", упита Милоје.
"У некој смо рупи...ја сам још ноћас упао. А ти ми се сад придружи...веселог ли друштва." 
"Морамо да изађемо некако. Овуда људи не пролазе често. Уствари, овуда људи не пролазе никада. Шта ти је са ногом?"
"Угануо сам ногу кад сам пао...Не могу да ходам. Изаћи ћемо некако матори, опусти се."
Први дан је прошао, дозивали су...Други дан је прошао, урлали су...Милоје је поделио воду са коцкаром. А он је само седео у ћошету и ћутао. Мислио, кајао се...Кајао се за већину ствари које је урадио у животу. Скривао сузе од маторог. Тешко му је било на овом месту...Месту које га тера да мисли. Матори се трудио да га утеши, али није смео да га пита шта га тишти. Причао му је о својим кокама, које сада нема ко да храни...Очајање је расло, а воде је било све мање. Након пет дана већ су знали много један о другом. Невоља их је зближила, ослепела за разлике и занемела за критике. Причали су шта ће урадити када изађу одатле...
"Ја ћу нахранити моје коке."
"Ја ћу отићи старом на гроб, да га видим...Нисам одавно, има већ седам година откако је умро."
Шестог дана, упркос свим недаћама и тоталној несташици хране и воде, из рупе се чуо смех. Забављали су се чачкајући бубе и организујући трке...Убрзо потом поче киша. Кап по кап, лагано, па све јаче...Обрадовали су се. "Вода, коначно вода." Киша је падала цео дан...А потом и целу ноћ. Рупа се полако пунила водом...Већ им је била до грла...
"Ти си млад, треба да живиш...Моје време је ионако одавно већ прошло...'Ајде попни ми се на рамена, и покушај да изађеш одавде. Ако ништа друго, преживећеш док неко не наиђе..."
Уто коцкар поче да се буни, не желећи да остави старину...Али старац га набеди некако, и овај му се с тешком муком попе на рамена. Гледао је старчева леђа ослоњена о ивицу рупе...Гледао је његове очи како се губе под водом...Како престају да сјаје животним сјајом. Усправи се некако он, ослонивши се на лошу ногу под тврдим страчевим раменима. Размисли пар тренутака, а онда покуша да скоком дохвати корен оног пања...Ухвати сламку једну, а затим се стропошта у амбис...Бледо је пар пута замахнуо рукама, без жара, без жеље...а затим и његове очи изгубише сјај у болним дубинама....

15. фебруар 2011.

Живот после сна

Сунце се помаља на небу, полако. Звуци звона се разливају долином. Слушам звекет ковачких чекића, и гледам дечурлију која трчкара унаоколо. Због њих и идемо тамо. Тамо далеко. Полако сам ишао.  Река људи се сливала у цркву. Тешким ходом, напојени молитвом, крећу се ка истоку. Дошао је и мој ред...Крв и тело Исуса...Смирено сам углачао свој штит, узјахао вранца и спустио визир шлема. Прикључих се реци светих ратника. Понегде се видела храброст, понегде страх, а понегде лудило. Обични људи хрле у смрт да сачувају оно мало светиње што имају. Чуо се плач жена, мајки и деце. Рекох јој да ме не чека. Вероватно се нећу вратити. Рекох јој: "Удај се...не чекај ме." И би ми некако лакше. Сад немам шта да изгубим. Дани су пролазили, бес је растао. Багра напада нашу земљу. Земљу наших дедова, који су гинули да би је сачували од освајача. И ми ћемо тако. Радовао сам се овој прилици, јер је неки никад ни не дочекају. Радовао сам се, јер ако погинем, умрећу као јунак, а не у постељи, ширећи посмртни смрад и изазивајући сажаљење. Тешки звуци челика су се чули у даљини...
Јутро је. Најлепше јутро које дочеках икада. Молитва пред бој...Вранац и застава на копљу. Јуриш.
Киша стрела, јунаци падају...Судар двеју војски, као двеју река...Срушише ме са враног коња, потегнух своју сабљу и подигох барјак...Укус крви, ударци тешких топуза...Крици, јауци, урлици...Душмани јуришају на мене. Глава лети, другог одбих барјаком. Подигох крваву секиру, док кроз искривљени визир гледам своју све мању војску...Мирис зноја, крви, суза...Мирис бола. "Нема предаје! Ни корак назад!", неко је викао...Ударих једног, ударих другог...Тукао сам до изнемоглости. Страх се претворио у бес, а бес у лудило...Више ништа није важно, само удри...Удри! Један ми је с леђа пришао и бацио се на мене. Други је прилазио са секиром. Замахнуо је, измакао сам се. Забио ми је у ногу. Нога се готово одвоји од тела при удару...Зубима откинух пола лица оном душману што ме је држао, и дохватих сломљену стрелу коју му забих у срце. Скинуо сам шлем и њиме тукао до смрти, оног што ме је напао са секиром. Тукао и даље, са секиром у нози. Крв је шикљала...Пао сам на колена. Знао сам да ћу, ако извучем секиру, умрети за пар тренутака. Шакали су скакали на мене, тукао сам, гризао...Савладали су ме. Дохватише ме тројица, а један узе јатаган и замахну...
Светло, магла...Ударам, ударам и даље..."Полако, полако...смири се...смири се, човече!", викао је груби мушки глас. Полако ми се избистрила слика пред очима. Угледах човека са брадом, свог у белом, и помислих да сам на небу. Рекох: "Боже, примаш ли ме у своје краљевство?", а он се само насмеја. "Нисам ја Бог, ја твој лекар. Није ваљда да имаш амнезију?", рече са широким осмехом на лицу. Сад си добро, причаћемо касније...одмори се. Пробудио сам се касно увече, у једној соби са милион неких пиштећих апарата. Дошао је доктор. Упитах га: "Шта ми се десило?", а он одговори: "Имао си сепсу, тровање крви...зато смо ти ампутирали ногу. Бићеш ти океј. Можда сада изгледа страшно, али није. Жив си, то је важно..." Открих се и погледах ногу која ме је сврбела до малопре. Није је било. Рекох добро, није страшно...Жив сам.

14. фебруар 2011.

Заједно

Бал к'о бал, није био ништа посебно. Гомила накинђурених госпођа и уштогљене господе, пар високих лустера, и много шампањца. Био сам умртвљен, све док није дошла она. Дошла, и упитала да почнемо испочетка. Али...једно велико "али" је стајало међу нама. 
Сели смо једно поред другог. Под месечином седимо. Пакла цигарета је празна, празне су улице...Само ми. Причали смо о прошлим данима, старим данима. Данима који се више вратити неће. Тада смо били лепи, срећни. Проводили време заједно. За мене je била ружна и досадна...Лепо нам је било. Причао сам јој неке ствари којих се сећам до детаља, а она се смејала. Време је летело...једном сам рекао да више волим нове почетке, од лоших трајања. Преварио сам се. Причали смо још дуго, дуго. Устали смо са терасне ограде и изашли на улицу. Шетали пустим улицама прекривени мраком. Почећемо испочетка, рекох јој. Само, не знам како ће нам бити. Ти си сада лептир, имаш крила. А ја сам во, имам ружне шиљате рогове...Ружне ожиљке носимо, обоје. Моји су можда већи, а можда и не. Не знам како ће се пријатељство између наша два света одржати. И извини. Никада те више нећу расплакати. Ниси то заслужила. Заслужила си лепе ствари...ја то не умем да пружим. 
Један благи смешак, претходник суза, нам је играо на лицима. Како ће нам супер бити када поново почнемо. Скроз другачији, бољи...савршени. Душе, које су коначно пронашле тела...Лептирица и бик трче у сукоб ветру, заједно. 

13. фебруар 2011.

Бол

Ово је мало дужи пост, ако немате времена или жеље, ни не почињите са читањем. Ето, написао сам причу и све што ми на души лежи. 

Једног тмурног дана сам се враћао из школе. Био је то гадан дан, препун лоших ствари. Маторци су се поново свађали. Добио сам кеца из математике. Вода ми је ушла у патике. И поврх свега, Марија ми се само благо осмехнула на моју необичну изјаву љубави. Чак је и Баки, мој папагај, почео да псује. Једном речју, лош дан. Ходао сам равно, трудећи се да у два корака пређем раздаљину између две беле линије које су се периодично појављивале на плочнику. Киша је лагано клизила, тек понека кап ту и тамо. Није било ветра. Ја мрзим ветар, он увек поквари кишу. Само мала, лепа кишица, плочник и ја. Пут у бездан. Пут кући. 
Ходао сам изгубљеног погледа у даљини, у високим зградама и скулптурама којима су биле украшене. Један тупи узвик, затетурах се и падох на плочник. Освестио сам се и погледао испред себе. На метар или два од мене је лежала једна прелепа девојка. Двадесет и нешто година, лепе зелене очи, равна кратка коса са шналицом у облику лептира и рупица на чарапи коју сам јој ја направио својом непажњом. Брзо сам устао и рекао: "Извини, нисам гледао куд идем", и подигао јој торбу. Лепим нежним гласом ми је рекла: "У реду је мали. Види шта си урадио", и показа ми рупицу на чарапи. А чарапе су скривале прелепе ножице. А оно "мали" ми дође некако тако слатко и лепо...Не знам, свидела ми се. Знао сам да немам никакве шансе код ње, ипак је она доста старија од мене и све, али опет - свидела ми се, баш. Ставих прљаву и ишврљану торбу на рамена, и упитах је да одемо на пиће, да бих се искупио. Желео сам да проведем још пар минута поред ње. Одбила је, рекавши да жури...
Тај један сусрет ми је улепшао дан, па недељу, и на крају месец. Растежући моје путовање кући, угледао сам је пред библиотеком. Осмех ми је заиграо на лицу, и пожурио сам к њој. Пар речи, један мали смешак, и кренусмо у кафић. Седели смо, необавезно ћаскали. Примећивала се разлика у годинама. Не толико физички, већ ментално, у начину размишљања. И даље ми се јако допадала. Ризиковао сам и пољубио је. Није се опирала. Сувише много сам пропустио у животу да бих дозволио себи да је пустим да оде тек тако. Пар корака, пар осмеха...И завршисмо у њеном стану. Студентска рупа, али је зрачила неком ученом елеганцијом. Не умем да објасним. Први пут са женом. Са богињом. Сваки дан после школе сам одлазио код ње. Било је лепо, летео сам. Умирао и рађао се поново, сваки пут...
Јутро је. Сунце се пробија кроз мрак. Ништа не видим, све је мутно. Покушавам да устанем, али не успевам. Зашто? Како? Бол у грудима...није ми дозвољавао да дишем. Кашљао сам. Погледао сам око себе - мрак. "У сандуку сам, јеботе!", прошапутах док сам долазио себи. Покушавао сам да изађем, није ишло. Тукао сам рукама и тукао...али биле су слабе, млитаве. Пробао сам ногама, и након безброј удараца, отворио сам га. Светло је било свуда, нисам могао да гледам. Уместо у сунце, гледао сам у своје крваве табане. Нешто ме је заболело, погледао сам. Велики рез се пружао по сред груди, лоше и у видној журби закрпљен. Болело је, као ђаво. Сишао сам са тог неког брода, и пао на пристаниште. Замало да паднем у море. Нико не би ни приметио. Кроз маглу сам видео рибара како вуче пуне мреже рибе и разних гамади. Ушао сам у неку колибу...и пао. Остао сам на топлој земљи једно време. Не знам колико, али довољно дуго да ми прсти утрну. Нека жена је нешто причала на шпанском, а ја се нисам мицао. Потом је отишла. Устао сам. Затетурао пар пута и одлутао даље. Ходао сам кроз неко лишће, гране. Дошао сам до неке напуштене плаже и угледао брод са кога сам изашао како се удаљава ка пучини. Онај огромни шав ме је болео ужасно. Хтео сам да крикнем, али нисам имао снаге. Само сам седео у песку.
Размишљао сам о нама. О сусрету, тачније, судару. Сећао се дана, ноћи које смо провели заједно. Питао се много ствари. Много питања, а одговора нигде. Где сам? Шта радим овде? Где је она? Откуд овај рез на мени? Шта се дешава? 
Вече је. Чују се жабе крекетуше и зрикавци. Гледам кроз прозор, поглед на море, палме...Неки чича је упалио тв. И појачао до краја. Сестра је улетела у собу, и љутито му одузела даљински. Звука није било, али сам на вестима видео онај брод са ког сам сишао...и о ком не знам ништа. Потрудио сам се да прочитам нешто - Ухапшене су четири особе...шверц и продаја људ...Ништа више нисам прочитао. Мутно ми све. Али полако сам склапао коцкице. Не знам како сам доспео на брод, ал' знам зашто имам рез на себи. Хтели су да ме продају у делове, тек сад капирам. Али из неког разлога нису стигли да ме распарчају, попут торте. Оставили за касније. Ужас ми прође испод коже и повратих по себи. "Нема везе, нема везе, нема везе...Добро си, добро си...", викала је једна сестра док је покушавала да ме смири. Сав сам се тресао. Боли, све ме боли...
Поправљао сам кравату пред огледалом. Добио сам солидну кинту за претрпљену бол и страх...Шавови су често пуцали током ових пар месеци, али ево сада сам потпуно здрав. Закопчао сам и последње дугме на капуту. Нисам желео да гледам ожиљак. Сетио сам се ње. Само на тренутак. Довољно. И онда ми пред очима прође наша шетња парком...и шналица коју видех на вестима. Не желим да знам. То је сада иза мене. Све је то иза мене. Изашао сам из болнице, ставио шешир на главу и...нестао.

Упознајте људе, и бежите од њих!

Вечерас сам упознао екипу, Вукајлијаше. Фин народ, јако фин. Нико није онакав каквим сам га замишљао, осим Минга. Он је баш онакав каквим сам га замишљао. Попричао сам са свима помало, било кул. Једном сам чуо: "Ах, ти си онај романтични..." Да ли сам? Ах, да...јесам. 
Такође сам чуо и да сам онај зиљави који не пише сленг од члана који се чинио сасвим кул на сајту...Нисам се увредио, ал' ми и није по вољи тај његов "Јасамфаца" став. Луда Лемаја ми је сада  и уживо делила савете у вези жена. Стварно зна да помогне кад треба. Кул је и уживо. А најпријатније изненађење је био мој егзекутор. Човек који ми је хладнокрвно обећавао егзекуције, и томе слично, човек кога нисам могао да прокљувим и никад нисам знао да ли је озбиљан или се зеза, је једна људина. Добар лик, зеза се...стварно ме одушевио. Стекао сам и пријатеље, разменио бројеве телефона, и уговорио одлазак на неки концерт са Јоцком и Лудим Чаком. И све то у тој нашој секти, како је, између осталог, називају...Кева натнат ме је такође изненадила својом позитивношћу. Хипнос, прелепа девојка, (тренира тучњаве - не бих сад о томе) ме је такође одушевила, ћутљива онако. Буцко Минг је легенда...Ма цело то друштво је саткано од невероватних људи. Извињавам се људима које нисам поменуо, ал' биће прилике, полако. Такође се извињавам, јер једноставно пишем своје импресије, и све ово нема (или има?) неку поенту (мада, мој је б(р)лог, може ми се). Кренуо сам на једну журку после окупљања...поздравио се са свима, и полако кренуо. 
Чекао сам ноћни четрдесет минута. Истих тих четр'ест минута сам могао утрошити на разговор са неким паметним на окупљању. Ал' јебига, глава трипује да зна распоред полазака бусева, а не зна. И тако, беше ми глупо да долазим на журку у пола три, па сам кренуо кући. Само дуга, уска улица, преко дана закрчена хрпом аутомобила, а сада тако усамљена и мрачна. Само нас двоје, невидљивом везом везани. Једино што се чуло је дуги, спори низ мојих корака...корака у мрак. Дошао сам кући, отишао на интернет...видео да никада нећу имати жену коју волим...ништа посебно. Ништа ново. Устао сам и кренуо. Мрачни месец горе, дуга уска улица доле...и ја. Кључеви су  жуљали, нисам марио. Важно је отићи. Отићи што даље, и не вратити се никад.

I'm not real, i'm just a Myth.

11. фебруар 2011.

Ток мојих мисли бр.2

Ово вече. Ово вече. Најгоре. Дан је био стварно добар, а вече? Хм...добро је. Ако изузмемо онај осећај туге у стомаку, бола у глави и тешке уздисаје у грудима. Све остало је супер. Осећања навру, убију те пар пута, и онда оду, поново, под земљу, покопана мислима. Лагана музика, иста она коју сам пре неко вече закопао негде мислећи да ми неће требати у скорије време...Осећај одбачености и један дуг поглед ка људима који не разумеју. У пар дана сам "покварио" пар пријатељстава. Нешто због истине, нешто због једноставно мене. И после питају што лажеш? Како да не лажем, кад ме убију сваки пут кад кажем нешто. А ја сам ја, често наопак, и погрешно тумачен. И оте ми се један дуг уздах...ето. Марија - тако инспиративно име. Милион и једна песма која може да те убије у трену...а ја немам Марију у свом животу. Немам своју Марију. Дубоко несрећан на трен постадох...онај осећај очаја, као када кола иду низбрдо, право у залеђену реку, а ти не знаш да пливаш, не можеш да одвежеш појас, као ни да отвориш врата. Тај осећај. Пробајте једном, погинућете, скоро сигурно. И мутне мисли ме обузму...како? шта? Никако и ништа...то је прави одговор. Што се више трудиш, све горе бива. Тињају ватре. Тињају.  Једна песма, со на рану. Мићун је напољу негде, јури оне његове олињале сојке. Требало би и ја...ето има пола године како сам сам. Сетио сам се оне врх лепе студенткиње из буса, од данас...мали капутић, мали минић...све је мало, баш лепо. Наиђе ми смешак благи на лице, а потом тамна сена се поново надви над мене. Не бих желео да будем сам, ал' оно - што се више трудим, све горе је. Ћутим све више. Пишем све више. Све лошије. Квантитет испред квалитета...о да. И то буди незадовољство у мени. Има пар ствари које ми добро иду. Већину сам запоставио (или је забрањена)...па ми је ово једино преостало. Писање неко, као. Трипујем, о да. Много сам јак, много сам добар. Устајем, остављам виртуелни свет и...Млаз топле воде ми се слио низ лице, затим правац соба и сто експлозивних склекова. Опет сам знојав, као раније...нема везе. Јавио ми се Ћоми. Правимо сајт. Прави, велики, добар...можда буде нешто од њега. Добро се осећам...ипак се добро осећам.

Тражећи слику за ову причу, нашао сам, сасвим случајно, моју слику. Слику мог животног мотоа. Можда је то знак. Да, то је знак...

А можда и не. 

Жена која је волела руже

Недавно је постала удовица. Тек што је загазила у четврту деценију живота, остаде сама, без иког свог. Сироче некада давно, а сада и удовица. Срца сломљена данима је седела на прозору и гледала кроз дрвеће, улицу, људе. Није ништа видела. Све док једног дана није приметила мали пупољак руже како цвета тик испод старе кајсије давно заборављене од свих. Сваким даном је тај пупољак растао, а њој је било све лошије...Отишла је код лекара и сазнала да је трудна. Ружа је расла, као и њен стомак. Боље се осећала само када гледа ружу. Након порођаја, засадила је руже свуда. По целој кући су биле руже, а тужни поглед би ишчезао када би се забављала радом око њих. Све је кренуло на боље. Ружа испод дрвета је расла, и постала поприлично велика. Године су прошле, дете се играло војничићима...Били су срећни, ако се то тако може назвати. Помислила је да јој је мир коначно ушао у душу.Једног дана, жена која је волела руже је дошла на прозор, као и сваког дана...и угледала увелу ружу. Ружа је постала превелика, па је почела да смета кајсији...и ето. Нема је више. Удовица која је волела руже је ћутала, данима. Није ни хранила дете. Мали је плакао, а она није марила. Вуцарала се још пар дана ту, унаоколо...Све руже по кући су венуле од небриге. Клинац је сам узео да једе. Жена која је волела руже је отишла да их сади на неком бољем месту. Сахрана је била мала и скромна. Малена војничина се играла играчкама.

9. фебруар 2011.

3 минута

Дошли су по мене. Коначно. Чекао сам овај дан, дуго дуго...И ево, коначно сам га дочекао. У мени је увек тињала мала, малецка нада, да га никад нећу дочекати. Извели су ме из ћелије. Тешки окови и дуга брада - ни трунка од оног човека који сам некад био. Успешан, велики, леп и здрав. Прсти су клизили по хладним решеткама. Тачно 2004. металне шипке треба да додирнем до места мог коначног пребивалишта. Упитао сам колико је сати, а матори чувар ми рече да је 14:57. Лепо је то, лепо. Ово место, сваки корак, сваку мишију рупу, циглу у зиду, трунку прашине - све ја знам. Овде сам довољно дуго одлагао неодложно. Одлучио сам да се предам, да се не борим више. И сада имам та три минута, моја три минута и неколико секунди, по слободном прорачуну, да проживим цео живот поново и покајем се. За шта да се покајем сада, када нисам ништа учинио? И онда чујем одјек мисли - нисам ништа учинио...ништа учинио...ништа...И схватим који је мој грех, и цена коју морам да платим. Учинити зло, или не спречити га, исто ти се 'вата. Гледам себе, мало дете, које грли мама. Ех, мама...извини што сам те разочарао. Знам да си желела да будем доктор, али ето...јебига. Потом, моја прва туча...крвав нос, сузе. Сада ми је све то смешно. Прва ноћ са женом, неком старом јефтином...Средња школа, зезање...Полазак на факултет. Она кобна ноћ...ти и ја...затим само ја...ја и два леша непознатих пролазника. Прође ме језа помало, док сам мислио на то, поново. По милионити пут. Буковски, ех...добар писац, најбољи. Добри стари досадни руски класици - жао ми је што нисам прочитао још који. Овај пут не бих прескакао бесконачне описе предела, часна реч. Она лепа црвена уста да ми је да пољубим још једном...Да, то бих желео, више од свега. И ред чоколаде - оне моје, јефтине, са рижом. Ништа више, само то. Поглед на велики сат - 15:00. Стигли смо. Увели су ме у малу собу, сместили на столицу. Завеса је склоњена, публика је била ту. Радосна, озарена лица. То је зло. Када прижељкујеш нешто лоше другоме, када се радујеш његовој крви, крцкању негових костију. То је зло, поновио сам. "Aut viam inveniam, aut faciam", тихо изустих свој животни мото, и дозволих да ме мрак прекрије. 
Три минута потом, у мали собичак је утрчаo судски извршитељ носећи згужвано парче папира у рукама, и клекнувши поред мене тихо прошапута: "Ниси био крив. Ниси...Ниси био крив..."
Јесам, тихо рекох и бацих се у велико ништа.

Човек који је слагао своју музику

Једног лепог дана један ружан човек је слагао своју музику. Имао је стотине плоча...Не, не стотине - хиљаде плоча и десетине хиљада песама. Он је био помало лењ, за све остало, осим за сређивање своје музике. Његова усамљена велика кућа је мамила посетиоце предивним тоновима попут сирена које маме Одисеја....А он је био срећан када би сређивао своју музику. Није волео посетиоце, а стално су долазили. Повремено би пустио понеког у кућу, послужио га чајем и колачићима, ал' то само кад је добре воље. А често није био добре воље. Зидове унутар његовог дома су прекривале полице...свуда полице са плочама. Ретко који зид се још белео на јутарњем сунцу. Његово срце је била музика. Волео је музику, чак и сувише...Његова музика је била класификована по годинама настанка, абецедном реду, и на милион других начина...У тренутку је могао пронаћи плочу која му је потребна...међу хиљадама других. И био је поносан на себе. Истог тог дана, док је слагао музику слушајући лагану оперету непознатог аутора, неко је позвонио. Једном, полако и дуго. Нервозни ружни човек је отворио врата с намером да отера госте, али...На вратима је стајала заносна  плавуша, са погледом који осваја. У њему прокључа крв, и уз благи смешак пусти је унутра. Ћутала је, и повремено би се, на неку његову сасвим обичну лепу реч о музици, громогласно насмејала. Мали ружни човек је отишао да пристави чај, а када се вратио...све је горело. Полице су пуцкетале, плоче су падале, плоче су крцкале...А ружни човек који је волео музику је гледао и плакао. По први пут у животу је плакао. Једва су га спасли из пожара. Није хтео да се одваја од својих плоча...Време је прошло, мали ружни човек је пронашао заносну плавушу ђавољег погледа и...
Мали ружни човек је слагао своју музику на свом новом лаптопу, уз савршену ноту заводљиве виолине.

8. фебруар 2011.

Чудан сан

Сањао сам ноћас један леп сан. Сањао сам како спавам, немирно се преврћући по кревету. Све нешто лоше сањам, никако да дођем себи. И онда дође она...горска вила црне испреплетене косе и пољуби ме у чело, онако полако и нежно. А ја се све нешто смешкам у сну...онако, врх. И све 'оћу да се пробудим, ал' ми не иде. Да се пробудим, да је видим...да знам да је стварна. Ал' не могу. И тако...једва се ја некако пробудих у сну, ако ме капираш...И видим нема је, немам ништа на челу, нигде ништа...осим једне дуге црне власи на мом јастуку. Опет је била ту, а ја је опет нисам видео. Снуждио сам се сав некако. И док све то сањам, осетих како ми се приближава, како се надвија над мене, како ми нешто лепо шапуће, и онда, на крају, одлази. И опет сам хтео да се пробудим, овај пут стварно, али нисам могао. Тако сам жарко желео да се пробудим, ал' ми није ишло. И тако, мучио сам себе да бих се пробудио скачући са зграда, пропадајући у поноре, дозвољавајући ватреном бику да ме удари, уништи...Ништа није помагало. А онда, након неколико дозивања и дрмусања, сестра ме пробуди, а ја скочих као опарен из кревета. Будан. Коначно будан. И легнем, мало да се смирим, у самоћи и тишини...Онда угледам опет ту дугу црну влас на мом јастуку...и помислим: "Шта ако све то није био само сан?" Онда је ставим у један мали ћошак сточића крај кревета...Тамо су биле још три такве власи. Увек је остављала по једну, да бих знао да је ту...да бди нада мном. 

Засновано на истинитим догађајима које сам проживео пре пар часова. 

7. фебруар 2011.

Један сусрет, једно парче неба и једно кајање...

Враћао сам се из лета, сасвим стандардног, орловског. И угледах је...око моје дубоко види све. Ходала је у хаљиници од свиле, а лице јој је било као у анђела...Да, да...Наравно да није било тако. Враћао сам се, као што рекох, из лета, скитања по белом свету у потрази за знањем...И угледао сам је. Надвила се над мене, и обасјала ме попут сунца. Била је то нека специфична лепота...црне очи као мрак, црвене усне као жар...црне старке доле, један пирсинг горе...лепи осмех на беломе лицу...Некако, слободна...тако бих је назвао. У слободи је лежала њена лепота. Имала је поглед који се заробити не може...додир небески нестваран...имала је све. Све за мене. Остали нису видели ништа посебно у њој. Била им је одвратна, секташица и слично...чуо сам их како шапућу. А знао сам већ напамет речи тих злурадих шапутања. Гледао сам је...и гледао...и гледао...И ћутао. Ја, који сам увек могао, чак и најлепшим девојкама да кажем све...Ја сам ћутао. Срце је јако тукло, покушавајући да провали тамницу саткану од крвавих жила и белих костију...Желело је да буде слободно. Слободно, попут ње. И лаганим покретима додирујући јој ручице крадом...крао сам слободу. Њен мирис, мирис бунтовништва, отпора...опијао ме је. Слудео тотално. Њена коса, њена прелепа црна коса је ширила тај мирис километрима у даљину. И тако, запечаћених усана и погледа који је тражио њу, само њу, полако заврших свој лет...На тренутак сам је изгубио из вида, само на тренутак...а она је нестала. Срце је плакало, кости су болеле, крила су отежала. Нисам више краљ неба, нисам уловио слободу. Али, али...ако се једног дана поново сретнемо...сигурно хоћу. 

Митоман

Сад сам рекао на Вукајлији да сам фин младић, и још понешто...а онда ми једна Вукајлијашица рече: "Ма то не постоји, то је само мит."  И ја се замислих...

Пробудио сам се у соби три са три, један зид оронуо, други сасвим бео и чист, јер је донедавно био скривен неким огромним плакаром. Плакаром кога више нема. Тај плакар сам продао, да бих купио...да бих купио шта? Нову тастатуру, јер сам уништио стару. А стару сам уништио услед свраба проистеклог из шавова, конаца који желе да изађу из сраслог меса. Тај свраб је једна тотално неприродна ствар. Осећао сам га од самог почетка мог постојања у овом свету. Под "овим светом" мислим на интернет, ђавољу ствар која чини милијарде људи срећним. Један од тих људи је и Митоман. Да, управо он. Он је некада био и неко други, а не само мит. Некада је  Митоман био само фаза, нешто пролазно, звер у коју би се Јанко претварао на пар сати, а потом би поново постао Јанко. Јанко је био један незадовољни дечак. А можда и није. Откуд знам. Углавном, преко дана би био Јанко, а преко ноћи Митоман. А онда је га је прогутао мрак. И то је тако трајало, и трајало. Жена га је оставила...другови напустили. Није одговарао на позиве...Није плаћао рачуне. Није радио ништа, осим...Паа, постојао је. Митоман је стамено стајао на сред те велике ливаде зване интернет, препуштен борбама мисли, и затвореним ложама срца свог. Митоман  је тукао, Митоман је убијао. Све рекорде побијао. Писао сваки дан, по цео дан. Био добар, био стварно добар. Више га нису интересовале земаљске ствари...није јео, није се купао, није излазио из свог малог брлога...није живео. Није стварно живео. Живот је провео у свом малом свету, остављајући траг...Паа, траг на одређено време, док не дође неки нови Митоман, неко још бољи, још уморнији, са још већом жељом за бежанијом од окрутног света. Онда је, са последњим трагом његовог постојања који спраше кише бољих слова, нестао Митоман...Митоман је постао мит, легенда за коју нико са сигурношћу не зна да ли је постојала. Осим...

6. фебруар 2011.

Јебени птеродактил

Кренем ја до банке да платим харач, седнем у моја нафурана колица и, наравно, кренем. Возио сам триста и нешто преко ограничења. Било кул. И онда наиђем на неку гужву на семафору, а мали цига то искористи да ми очади шоферку. А ја наравно, као сваки захвалан возач, тутнем му стотку само да не брише више. Возим даље, баба ми се бацила пред ауто, сва срећа што имам оне аутоматске кочнице, па је мој авион сам закочио док сам гледао тв. И тако...
Таман скренем лево од парка, кад оно тамо, пљачка. Ништа, продужим ја поред те банке, контам неће имати да ми врате кусур, и зафурам се ка следећој. Улетео сам под ручном десно од парка. Било кул. Само што ми се накачила три комбија пуна специјалаца на врат. Мислили ваљда да сам пљачкаш. Возим ја тако, а возе богами и они. И ја узмем и скренем код парфимерије, и ушетам у банку. Нека плава накарминисана службеница ми је изгледала сасвим уљудно, па сам се упутио ка њој. Правац на њен шалтер број 8.
"Добар дан."
"Добар дан."
"Ја бих да платим харач, па да идем."
"Ох, месје Јанко, харач за овај месец износи неколико много пара."
"Ох, мадмoазел, ви знате моје име. Предивно."
Дадох јој неколико много пара, и више него што треба и рекох: "Сасвим је у реду. Лепи сте ми мадмoазел."
Изашао сам из банке, и запутио се према мом нафураном најскупљем аутомобилу, аутомобилу који треба да има душу кол'ко је скуп. Прилазим полако, гледам га онако сјајног, финог, мог. И онда одједном, из ведра неба, долеће птеродактил и покупи моју сјајну бебицу. Ја онако, у неверици, гледам...И онда се сконтам, и крећем да трчим за њим. Трчим кроз мале уличице са парчетом неба изнад, и маленом тачком високо горе која представља то одвратно створење, тог лопова, који ме је одвојио од мог лепог аутића. Узимам бицикл једном малом клинцу и јурим за психопатом који краде мој ауто. Мој ауто, пичка му материна! Још оне мале педале, па ми ноге спадају и изломих се жив. Последње што сам видео је да се она птичурина, лоповска птичурина  која је украла мој сјајни нови ауто са душом, упутила ка старом млину изван града. 
Пробудио сам се на сред улице без сата, пара, кошуље и златног зуба.  Сад ћу да ти јебем нану нанину, рекох и потрчах ка старом млину изван града. Стигао сам тамо после четири сата трчања, пузања, и псовања. Провирио сам кроз једну малу рупицу, и видео ужасну слику. Птеродактил, баба која ми се бацила под ауто, мали цига и плавокоса шалтеруша су продавали аутомобил непознатој особи у сенци. Задовољно су делили неке силне многе паре. Улетео сам унутра и бацио се на главато чудовиште што ми је украло бебицу, а потом је и продало. Једва се спасао, захваљујући малом циги који ме је ујео за глежањ. Тукао сам се са њима, а они су се смејали...
Нашао сам се, сав уредан и чист, у постељи. Плакало ми се. 
"Драги, ох драги, жив си!"
"Бејб, шта ћеш ти овде?"
"Па дошла сам чим сам чула шта ти се десило."
"Изненађен сам бејб...ниси хтела да ме видиш од развода. И где ми је ауто?"
"Ех, драги, пусти сад то, битно је да си ти добро. Који ауто? Ти немаш ауто."
"Како немам? Имам бре, ауто, најскупљи на свету, па возио сам те у њему, зар се не сећаш?"
"Бунцаш драги, бунцаш. Ти немаш ауто. Возили смо се у таксију раније...док си још био познат писац. Сада не бисмо ни то могли. Идем драги. Чувај се", рече и пољуби ме у образ.
Запитао сам да ли уопште имам ауто? Сан? Да, да...мора да је све био сан. Птеродактили су изумрли пре пар милиона година. Био сам некако потиштен, што ништа од тога није било стварно. Нешто ме је заболело када сам покушао да се померим. Склонио сам прекривач, и приметио трагове зуба на мом глежњу. Лепо, рекох са осмехом. Потом сам чуо кључ како се окреће у брави мог фенси аутомобила, а затим и смех који је умногоме подсећао на бејб.

5. фебруар 2011.

Смакнуће читавог једног света

Ноћас је био ремонт на Вукајлији. А ја сам то искористио да размислим...Са мислима о паклу гледам сав онај напаћени свет како је похрлио на ђавољу мрежу. И онда, слушајући ужасне крике напаћених душа док чекају поновно отварање капија Раја, запитах се...

Јутро је, будим се мамуран, са великом црном рупом на лобањи. И осећам се некако труло. Нико више не вришти. Нико не плаче. Смак света је дошао и прошао. Трчим кроз тунеле, а тунели се продужавају. Видим светло на крају, али ми стално измиче. И онда се бацим ка светлу, и одједном...падам, губим тло под ногама, пропадам, умирем. Две мале огреботине, само. Устајем, отресам прашину, и гледам делиће разорених мисли, уништених дела, и пропалих душа. Прошао сам поред крвавог клошара који је јео, који је јео...малу девојчицу. Ништа, јебеш га, криза је.
Шетао сам даље, и видео клинца како јури Мићуна кроз неку гареж. Ухватио сам клинца и бацио га пет метара кроз ваздух. Није се мицао после. Затим сам узео Мићуна. Није имао црну рупу на глави. Уствари, нико је није имао, само ја. Кул. Отишао сам до оближњег кафића и узео једну од ретких очуваних столица. Некако сам се извукао из сивих рушевина и ставио је на сред ауто-пута. Један галеб се приближавао великом брзином покушавајући да ми ископа око. Измакао сам се у последњем моменту, сломивши столицу у паду. Галеб је зграбио оног клинца што је јурио Мићуна, и винуо се у небо. Погледах мог мачка, и видех да он спава...увек је био такав. Живот је пролазио поред њега, а он је спавао. Будио се само када треба да се једе. Вероватно је зато био тако дебео. Устао сам, и држећи Мићуна попут бебе, кренуо улицама без краја. Ходао сам, гледао...Мрачно је било, увек мрачно. Једва да се примећивала разлика између дана и ноћи. Изопачене очи су светлеле из мрака. Навикао сам се...Прошао сам поред старог торња са сатом на себи и приметио да је време стало. Један део времена је чак био откинут. Лепо, помислих,  овде ћу живети вечно. Мићун је и даље спавао, повремено се протегнувши, чисто да знам да је жив. Црна рупа дома мог се ширила...Уплаши ме то помало. Ал' онда...преживео сам смак света, преживећу и ово.
Ушетао сам у једну зграду, наизглед читаву. Имала је чак и прозоре. И све што сам видео је огромна чистина, са малим човеком у ћошку. Приметио сам да држи Библију у рукама. "Не помаже то рођаче", рекох, "Али дај да се помолимо." Након молитве, устао сам и кренуо даље. Он се и даље молио. Шетао сам. Не лутао, него баш онако, лепо и полако шетао. Дилер цигарета се рве са лавом код старе тврђаве, где је некад био зоо-врт. Било је чудно посматрати силуете како плешу кроз мрак, канџе које пролазе кроз картон, тканину, и месо, на крају. Гомила цигарета расута по блату. Само то је остало. Жена вуче крвавог човека кроз, некада, најпопуларнију улицу у граду. Мачка је брижно преносила своје мачиће у неки нови брлог преко улице. Мала камила је трчала, а за њом три крволочна пса. Дрвеће се ретко виђало. Видео сам те како спаваш у дому свом, у чистом и топлом кревету. Тебе смак света не дотиче. Стакло те дели од ужасног света. Било ми драго. Лудило је обузимало свет. Мањина је постала свет. Сиво небо је било Рај. Нешто најбоље што ти се могло десити је било да када се пробудиш угледаш - сиво небо. И тако, јурећи неку патку са искривљеном виљушком која је имала један и по зуб, ударих у бандеру и улична светиљка засија. Чудо, испрва помислих. И престадох да толико пажње да поклањам околини. Размишљао сам, након вечере.
Ипак сам уловио ону патку, ал' нисам имао ватру, па смо ја и Мићун поделили месо по имену Бети, некадашњу припадницу зоо-врта, братски, по заслузи. Одлучио сам да кампујем испод уличне светиљке, једине на свету која ради. Године су пролазиле, уловио сам чак и оног лава. Млатнуо га пар пута о зид, а потом нахранио нас, и обукао. Црна рупа на мојој лобањи је поново порасла. Онда су једног дана дошле рушилачке војске Апокалипсе. Не, нису били јахачи, биле су то металне звери. Трчао сам, бежао...сакрио се у неку рупу на пар дана. Отишли су. А ја сам се вратио до светиљке, није сијала. Суза ми склизну низ образ, а ја се полако окренух и наставих лутање.
Жеља за миром ме је изједала, па сам сишао у катакомбе испод града. И онда, сасвим случајно, саплетох се и падох на меку траву. Права, мекана зелена трава. Трачак сивог неба се видео кроз отвор изнад мене. Њен прозор, прозор који је чува од овог света, се такође лепо видео кроз једну рупицу на источном зиду овог лавиринта. Лепо је овде, помислих. Затим сам сео на мекану траву дома мог, и написао ово. Мићун је мјаукнуо, гладан. Мали дебели пацов је промакао, а велика црна рупа је расла. Прогутаће ме једном. Насмејао сам се. О да, поново у мом свету. Свету малих чуда и великих звери.


Посебно се захваљујем Lowlanderu на подршци. Вратио сам се, а нисте ни приметили да ме нема.

Ништа.

Написао бих нешто, али не знам шта. Пет недовршених текстова ноћас, ниједан прави. Ниједан да опише како се осећам. И тако. Одох да спавам. Можда једног дана објавим понешто. Можда објавим све. А можда заувек сачувам тајне вирова мојих мисли, и одем преко са кључем у зубима. Можда је и боље тако. Хеј, види ме што сам се расписао. Али ово писање је потпуно небитно, јер ја много кажем, а ништа не кажем. А понекад кажем све у једној речи. То је уметност. Јесте, то отворено кажем, без лажне скромности. Рећи нешто, а не рећи много...Рећи све, а не рећи ништа....Не рећи ништа у четири тома написана...то је уметност. То не може свако. И онда, тако...батерија на топу ми се празни, а и моја је при крају. Нећу ни стићи да објавим ово ништа, вероватно ће ми отићи у хибернацију. Хибернација - то је кул. Заспиш, и спаваш....спаваш....спаваш....спаваш...

3. фебруар 2011.

Параноја

"Види цвет, али он може да процвета у џиновску секвоју и убије нас."
"Кул."
"Јес' ти дрогиран човече? Иди закључај врата. Шта ако неко види да је откључано, па нам упадне у стан и побије нас све. Те серијске убице само то чекају."
"Јесте, 'оће они тако некада."
"Дабоме да хоће, него шта! И немој да пијеш то пиво, ја сам чуо да пацови скачу по јечму, шта ако добијеш неку неизлечиву болештину?"
"Да, то би било кул. Можда и умрем само да те више не слушам."

"Ћао, ја сам Јанко."
"Ћао, ја сам Параноична."
"Кул. Шта пијеш?"
"Не пијем, може да се деси да ти чаша пукне таман кад почнеш да пијеш, па да се озбиљно повредиш."
"Кул. У коју школу идеш?"
"Не идем. Поред школа пролази много аутомобила, и неки би могао да ме убије. Зато не идем."
"Побогу, шта радиш онда овде, у кафани, у два ујутру сама? И поврх тога, још и причаш са незнанцем?!"
"Волим акцију. Прави сам адреналин џанки."
"Кул. Одох до напоља мало, сад ћу се вратим."

Сутрадан је непажљиви Јанко четири пута опљачкан и двапут убијен. Једном је на њега пала џиновска секвоја, а други пут га је убио његов Мићун забивши му канџу у око. 

2. фебруар 2011.

Одисеја

Све у свему, мој живот је добар. Бољи. Најбољи. Најгори. Гори. Лош. У једном тренутку гледам себе, џукца који се ко зна куда смуца...Гледам себе како пишем. Гледам себе како причам небулозе. Наједном ућутим. И тако...ја нисам ја. Капираш? Све у свему се сведе на мене, само мене, како седим у хладној соби и слушам сат како куца. А онда видим себе, након овог чудног, да не кажем апстрактног дана, како испијам вино у светлој атмосфери дневног боравка. Тотално ван свих токова моје стварности. Ненавикнут ни на шта. Једем мортаделу. Морте - хм, шта ли је умрло да бих ја сада преживео? Нос ми цури, а ја га бришем са четири листа убруса које откинух јуче, а који, упркос својој слабашној грађи и структури, грчевито се држе у живахном стању, грцајући у слузи. Такође запамтих један поглед, поглед који ме некако посече, постављен уз загонетан осмех девојке са минђушом. Неподобан, то је говорио тај поглед. Други поглед је говорио: "Добар си, диван, али ниси довољан." А трећи ми рече: "Читаћу те и даље, искрено ми је драго." Ти погледи су сасвим јаки били, и помало говорили, а ја сам сам допуњавао. Знам да ће се ти погледи овде пронаћи, па сам решио да прикажем моје виђење те наше стварности, па нека грешим. Грешка - то би било тако добро, тако супер. Човек који никада нигде није трчао, оптрчао је град. Одисеја, одисеја! Стаза трња или стаза орхидеја? Пијем другу чашу, ништа посебно. Зовем један број, заузет је. Нико се никада јавити неће. Свако јуче исече човека, а ледена крв на сунцу блиста. Ко тражи - пронађе. Ко лута - залута. Живот - то је само нова Одисеја...

Трговац

Маглом кроз векове. Сео ја на бициклу, и отишао да јурим сосе. Младе, једре, ихх...видиш, имао сам један мали проблем. Кад год бих заспао, пробудио бих се негде другде. У почетку је било фино и узбудљиво...а онда сам почео да пијем брда кафе како бих остао у том неком свету, који ми се допао, још који тренутак. Али, увек на крају заспим и онда...оп, ето ме на неком мосту, хоћу да скочим. И дође  неко фино чељаде са прелепим окицама и каже: "Марко, силази одатле сместа!" И ја сиђем, шта ћу. Не знам ни ко је Марко, ни ко је она, ни шта ћу на сред моста. Отишли смо кући, волела ме је. И онда бам, неки непријатан осећај влаге, и пробудим се везан, седећи на столици, сав крвав и изубијан. И наравно, мокар. Залише ме, да процветам, к'о цветић. Један огромни ћелави Мексиканац је нешто брбљао. Ни реч нисам разумео. После је други питао где су паре, а ја нисам знао о чему прича. Мада, већ сам навикао, опуштен сам постао у тако тим ситуацијама. Таман ми прислони пиштољ на чело, кад упадоше специјалци и ја остадох жив. Сад сам се звао Хуанес и био сам неки жестоки коцкар. Таман што сам купио неку нормалну одећу и ауто, наслоних главу и...Динг! Седим у авиону, поред терористе са педесет кила експлозива на себи. И још једно пар тона иза нас, у делу за пртљаг. Крене он нешто да ми вришти, евидентно дрогиран, а ја лепо падобран мени на леђа, шаку њему на образ, и одох да живим. Пар сати. Мрзео сам све то, више ми није било узбудљиво...Нисам успевао да склопим слику како је све почело, све док нисам срео мог доброг друга који је умро пре пар месеци. 
"Хеј Јанко, јеси то ти човече?"
"Јесам, а ко си ти?"
"Ма ја сам Сале, твој ортак, човече. А црнац сам зато што...", и објасних му све укратко. Поверовао је. 
"Извини Јанко, али ја сам чуо да си умро."
"Замало", рече он, "опаки су ти возови."
Упитах га да ми помогне, да сазна зашто ми се ово дешава? Рекао је да зна. Он зна, помислих. Како зна? Запалио је цигарету, и отпочео:
"Чуј мали, увалио си се у гадан сос. Потписао си пакт њим. Продао си му три четвртине душе да не би умро од тумора. Опак си ти трговац тада био, а види се сад... сада сваки дан умиреш од сна. Ставља те у тела душа које је већ узео. А теби не да мира...никад га нећеш ни имати. Продај, тако је најбоље."
"Не могу више овако, не могу. Продајем, нек узме све...само нек ме пусти да проживим још пар година, ову младост, па нек ради са мном шта хоће", рекох у једном даху, и осетих неко ослобођење. Баш сам слабић. И тако...возао сам једну сосу на бицикли док сам размишљао о свему томе. Мала душа, срећна што је ту.

Copyright © БАРУТАНА | Powered by Blogger

Design by Anders Noren