Збирка мутних мисли једног малодушног орла.

23. новембар 2013.

Супер Шабанићу

1. О не! Нестало ми је вињака!
2. О не! Нестало ми је ризле!
3. О не! Немам сопствени вајрлес интернет!
4. О јебига, немам карту за превоз!
5. О срање, немам лове!
6. О курац, не могу да купим пиво пре двадесет и прве!
7. О пичка, нестало ми је кондома!
8. О Боже, нећу више да пијем никада!
9. О ћаћа, куд немам сад неку штанглу да умлатим оног типа!
10. О животе, опет није дошло црвено! Ђецо, нема ужине ове недеље!

Ако сте икада у животу изговорили било коју од ових реченица онда се вероватно срели овог јунака о коме ћу да пишем. Ако га пак нисте срели, вероватно живите далеко, укурац. Дакле:

Супер Шабанић! Пријатељ пробисвета, светац заштитник лопова, курви и коцкара, човек који ће ти подвалити бушан кондом када кондома немаш, лажни динар кад динара немаш, човек који ће ти дати неонку да тучеш цигане и умирати од смеха док те јури разјарена маса... Супер Шабанић! Човек који ће ћапити малолетницу за дупе и окривити тебе. Човек који не носи плашт и маску, већ само гаће преко панталона. Човек који фалсификује картице за прес конференције и уваљује људе у проблеме, јер побогу, ти брадати плећати човече, ти ниси Бранкица Станковић. Човек који ваља пајдо у облику Кики бомбона. Човек чија деца краду шахтове. Живи на ивици. Страшно је спор и смотан. Не уме да ради. Човек који зове цигане цигани. Доживотни студент Више пословне школе. Његова жена буде плава ако дође црвено. Његов кер се зове Мачор. Човек који се обраћа Уставном суду јер непушачи нарушавају његову околину. Чобанин. Будала. Вечито насмејан, никад успешан! Супер Шабанић! 

Ма, боли ме курац, одох прошетати кера. 'Тео ја писати песму, ал' није ишло, па ми некако ово излете из ждрела. Боље да сам се исповраћао. Хајд сад, ти испљувку модерног друштва, поздрави кући, па се видимо у граду. Сви смо ми помало Супер Шабанић! 

22. новембар 2013.

Клонуле главе у јурише

Је л' се удараш ти? 
Па МАЛООО...
Две кафе и два продужена еспреса... Бокте.
Мислим, у суштини, није то ништа страшно, знам људе који пију шест пута више и скроз су олрајт. А ја. Мислим, и ја сам пио доста кафа током школовања. Ал' вечерас ми чука прескаче. Мислим, ово сам попио у кратком временском интервалу. Ал' ето ме у прединфарктном стању. Боже. Не знам. Све је ово чудно некако. Имам нова светла у соби. Мислим, лустер са две лампе. Тако нешто. Фино је. Неке нове погледе ми даје на ову моју мучену собу. И ова књига што читам. Кћери сатане. На енглеском. Који треш. Као хорор. А није. Смешна је. Стрпали у књижицу од сто страна и археолога који је полу-поп и професора који је призивач ђавола и девицу и нацисту који се претвара у звер ноћу и нимфоманку и наложеног инспектора, боктејебо, већи је хорор читати о тим несрећно скованим ликовима него сама радња романа... Али... Пукла ми је бројаница пре неки дан. Да ли је то знак? 

И нисам човек верује у коначну победу ђавола. Дошао сам до тог закључка чистом логиком. Хијерархија бато. Бог. Па анђели. Један анђео полудио и каже - што ја не бих био Бог. Још пар их се помамило. Млатили се свуда по свемиру. Бог победио. Јер Бог има већу моћ. Мислим, капираш. То ти је к'о кад би шеф једног Маскија полудио и рек'о - 'оћу ја да будем Мишковић. И онда дође Мишковић са адвокатима и дође шеф са адвокатима и онда на крају шеф заврши у ћузи јер је прошао на црвено пре шест година. Мислим, не зато, већ зато што Мишко има јаче адвокате. Више кеша, више све. И тако. 

И неки паметан човек је верујем ово давно још рекао, али - кад би сви људи радили свој посао, свет би био савршено место. Не забадај нос где му није место. Ради оно што треба да радиш. И цео свет ће бити до јаја. Рецимо. 

Гледам ове моје књиге. Бомбоне гумене. Све изгледа тако фино и спокојно. Дође ми да ставим срце.  И ЗАТО ШТО САМ СТАВИО СРЦЕ ЦЕО ПАСУС МИ ОТИШАО У НЕПОВРАТ... ГЛУПИ БЛОГЕР МИСЛИО ДА ЈЕ ХТМЛ. НЕМА СРЦЕ, МРШ У КУРАЦ!

...


Треба јој спасење и пријатно друштво порочних друшкана, људи који не осуђују човека који пише заиста лоше песме... И треба јој сећање и после сећања, и иако та моја душа можда неће знати да је се неко сећа када умрем... И иако можда не постоји Рај или пакао или место на које бих могао отићи кад сам мртав, опет, док постоји, моја душа сања да ће је се неко сетити и давно када је не буде... Сања о томе јер ће тада једино доказати да је вредела. И све што сам чинио да је вредело. И сва ова слова која сам написао и која ћу написати треба да чувају слику, делић онога што сам некада био... Човек који је куцао затворених очију бесконачне стране великих глупости... Слика човека који је волео свет који је мрзео... Довољно сам рекао. Ионако, тешко ко ће ово прочитати, а још теже ко разумети. И заиста је благослов бити писац иако и баш није... Контрадикторно, знам, али најлепша је ствар када их пустиш да твојим речима дају значења... И свако од тих значења је боље од онога твог, почетног... И сви мисле да си ти неки јебени геније, а уствари си обичан просечан момак који уме да склапа реченице нешто боље од остатка обичних просечних момака који иду унаоколо, пију и јебу рибе...

У СЕДАМ САТИ ИЗЈУТРА НАПАДЕ МЕ МУВА

Отварам очи под принудом, пробуђен констатним ударањем и ходањем муве по мени, а сунце ми бије право у очи кроз размакнуте завесе. И све се то чини некако сулудо и указивачки. Јер - шта ако је та мува неко кога ја познајем, само што је зачаран или умро па оживео или експериментисао превише са дрогама? То би објаснило необјашњиву упорност и хиљаду слетања на мене, да ме пробуди. То би можда и објаснило размакнуте завесе, можда је тај мој другар или пријатељ или познаник целу ноћ из све снаге својих мушицарских ножица вукао не би ли ме пробудио сунцем. И ето, сада је негде око седам и нешто изјутра, ја сам пробуђен, покушао сам убити муву пар пута без успеха, прво рукама, а касније и папучом. Сувише сам успорен и још увек на ноћном режиму рада, плус оперишем у малом простору и имам мали домет, само они ударци који не захтевају устајање из кревета или било какво протезање и цимање у ове јутарње сате. 

Одувек сам мрзео муве. Зато што зује и зато што су прљаве и досадне и зато што их не можеш игнорисати као комарце... Комарац лепо слети на тебе, теби ако је мрско да га тераш, само га пустиш да те боцне и он је завршио за тај дан. А мува, код муве тога нема. Мува је као порезник и асистент на испиту и клинац коме си идол... Сви те мраче, зује и немогуће их је игнорисати. И сад, ако ова мува није неки мој познаник, пријатељ или другар, стварно ћу бити бесан. Јер сам пробуђен. И сунце ме малтретира, буквално немам где да сакријем главу од њега. Устајање би решило све. АЛИ НЕЋУ ЈОШ ДА УСТАЈЕМ. Морам доћи до дна ове ствари. Морам уловити муву, посадити је на малену справу за мучење, уперити светло у њу и отпочети испитивање... Мора да одговорили или напише или потпише неко признање да је неко кога знам и тако ми олакша постојање и смањи нервирање јер сам пробуђен од стране једне обичне буђаве муве. Ма само нека клима главом, оно - да и не - и биће све до јаја. Исусе. 

Каже лепо у Библији - не узимај узалуд имена Господа Бога својега. Сад лежим у дилеми, да ли је ово било узалуд? Мислим да није. Јер никад не знаш, нико ти не може потврдити да реинкарнација не постоји, да људи не долазе назад као муве или да се људи не претварају у муве од неке дроге или да људе не краду владе и онда врше експерименте и пресађују њихов мозак у мувља тела. Можда Бог има посебне критеријуме за Рај и пакао, па свако ко је између буде послат на поновно суђење, тј. иде назад на земљу, али тотално насумична коцкица са хиљаду триста шездесет и два поља одређује шта ће тај повратник бити у следећем животу. Онда, кад проживи и тај живот, укупни скор се гледа и одлучује се. Теоретски је могуће да неко мора да проживи стотину живота пре него што вагне на једну или другу страну и буде послат на вечни починак. Исусе. Шта једна мува учини. 

Имам једног паука у ћошку. Морам га ангажовати. Ухватим га и ставим поред кревета. Па нек исплете мрежу, да 'ебемо кеве муви. Али понављам, шта ако је та мува неки мој човек и заиста му треба услуга? Оно типа, да га бућнем у лимунтус и да се претвори назад у човека. Не волим да разочаравам моје пријатеље. Али ако је ово неко мој ,заиста је досадан и да није постао мува, вероватно бих га ја убио неком батином. Сада - сада је то само још лакше. Одлазим сада, путем којииим идууу кукавицееее, јербо морам ићи устати из овог пакла у ком сам заслепљен сунцем које ме пржи и измрцварен мувом која је потенцијално сексуални манијак пре него неки заиста стваран човек.

19. новембар 2013.

Врли нови свет

Постоји нешто јадно у овом животу... Једна виша животна филозофија о формирању човека... Јер шта је данас човек? Човек је данас животиња више него икад. Човек престаје полако бити биће са највишим познатим нивоом свести, човечанство је у курцу... И шта ја у ствари хоћу сада да кажем? 

Људи су пригрлили овај капитализам као предиван систем. Амерички сан, једнака шанса за сваког. То можда и јесте било тако кад је тек уведен. Али погледај свет сада. Народ диже владу, а влада ради оно што им кажу богати. Богати желе остати богати и ето ти, раде све што морају... У суштини, ако ја имам кући и пара за море, зашто би ме било брига за то? Реално. Али проблем лежи у слободи. Бога ти, дозвољено нам је све и свашта, превише слободе за кретене и идиоте ако мене питаш... Имамо луде на сваком ћошку, које служе за разоноду грађана... Али другар. Иди у бровзер и укуцај гоогле.цом. Где си завршио? На гоогле.рс. И шта ја треба да мислим о овом "добронамерном" потезу? Ако сам укуцао .цом, хоћу .цом. Али не. Цензура је неопходна. И тај јебени интернет, на коме наводно можеш било шта да кажеш, постаје невероватно пропагандно средство... Узми сад и кажи нешто лоше или претеће за политичара, бићеш ухапшен. Чак и ако си писао под псеудонимом на страном форуму. 

И ту се играју игре невидљивих господара, а ми срећни пратимо Фарму... И није Митоман заинтересован за политику и није га брига ни за свет ни за масоне... Ни за цензуру. Али јебига, доконом човеку свашта падне на памет, па чак и да дигне револуцију... Мислим, ако се револуцијом може назвати тридесет и шест клошара пропалица које могу скупити и поделити им транспаренте да их носају сат-два док нас не набатина марица и примора да обећамо да нећемо више никад...

Смејурија... Ширина револуција данас је пресмешна... Ма чак су нам и револуцију продали... Навучеш мајицу са Чеовим ликом и вичеш - Револуција! Револуцијааа! - и ти си сад неко. То није револуција, то је бре протестић унесрећеног детета у теби, хипстеру глупи! Јој кад видим те људе... Па неће те одело учинити великим! Ни та мајица ни брада ни војне панталоне... Колико су људи глупи... И који ће деран покренути ствари? Неки Армагедон, нешто...? Нема тог дерана, сви су јунаци по форумима скривени, кују завере под будним оком сопствене државе која им се смеје осмехом господина Бернса... Тркнеш, напишеш графит - НЕ У ЕУ - и ето, ти мислиш да си успео, герила борба ре-во-лу-ци-ја! И супер теби, а супер и држави, јер ако не дозволи неким тако малим људима да се мрште, биће сувише сумњиво, као - све је у реду... 

И јебе ми се да ли председник има диплому. И јебе ми се ко је на власти. И јебе ми се што ми је интернет цензурисан, а живот ограничен. Права слобода лежи у глави и то мораш чувати. И стварно је једино оно што видиш и та стварност зависи само од твојих очију... Једино што ја видим је колико пара имам у џепу. И колико правих људи имам око себе. И што би рекао Чорба - За идеале гину будале, кретени дижу буне и гину. (Тешко је било ово ветеранима да прогутају, али су на крају и они скапирали.) И јебе ми се шта ће ко да каже.  

Тужно беспомоћан

Седим на дну бездана и гледам,
баш се отворило небо,
хоће киша да пада...

Уништи овај лаптоп,
уништи овај блог
и скоро све што је ова луда глава створила
у мрви прашине нестаје...

И то је тако тужно...
Знати да сам тако слаб.
Сутра...
Сутра ћу штампати неко од мојих дела.
А можда и прекосутра. 
Или никад.
Исти курац.

15. новембар 2013.

О храбрим делима адолесцената и оних који то нису

Моје име је ВААСАНАКАМИИИИИ и припадник сам племена чије име не бисте могли да изговорите. Живим, наравно, у прашуми. Волим да ловим. И да хватам девојке за груди. Код нас то није ништа безобразно - свако воли да пипне нешто мекано. Имам црну ћебасту косу и танак сам јако. Не могу да се угојим од хране коју једемо у селу. Зато сам донео једну кључну одлуку - уловићу јагуара. Ако уловиш јагуара, постајеш изузетно поштован овде. Можда ме тад и ожене, напослетку, имам већ дванаест година. 

И тако сам ја узео своје копље и пошао да тражим јагуара. И убрзо сам га пронашао, лако је било пратити трагове. Јагуар је био огроман и јео је печурке. Код нас, јагуари стално једу печурке од којих им се привиђају ствари и боје. Тако су ми рекли старији који су их исто јели. Али јагуари их не једу због боја и привиђања. Јагуари много боље лове и јачају чуло мириса и могу да нањуше плен док је веома далеко и да оду и да га ухвате. Јагуари су пичке надрогиране.

Таман сам кренуо да га убодем, када ме је спазио. Рикнуо је баш страшно, а ја сам појурио на дрво. И тако је отпочело наше дружење. Он се доле облизивао и покушавао да се попне на дрво без ниских грана, а ја сам држао уперено копље ка њему и викао му да је готов и да ћу га средити. Седели смо ту пар сати и разговарали, док јагуар није мало дошао себи. О свачему смо причали. О девојчицама. О храни. Закључио сам да јагуар воли пикантнију храну. О оном језеру где обојица купамо, само не истовремено... Онда ми је јагуар пружио шапу. Сишао сам са дрвета, руковао се и узјахао га. Био сам највећи ловац свих времена. Када се вратим у село јашући јагуара с копљем у руци, постаћу одмах поглавица. Сигурно. Кренули смо уз поклич - ЈИИИИИИИИХАААААА!

                                                                      ***
- Мустафа! Мустафа! 
- Ој комшинице?
- Је л' онај твој мали опет пушио хашиша?
- Није болан, умлатио сам га задњи пут.
- Болан, ено га јаше кера и држи неки штап у руци и све виче ЈИИИИИХХАААААААА!
- Па шта, игра се дјете... Тако ћемо сад и Фатима и ја... ЈИИИИХАААААА!

14. новембар 2013.

Лоша прича

Не знам зашто сам одувек био слаб на курве. Понекад бих само лежао пијан, након што сам прокоцкао више времена него пара у једном ванредном кафеу (никада нисам волео реч илегала, то је асоцирало на нешто одвратно и јуначко истовремено, а мене ниједна од те две ствари није никада занимала) и само гледао негде, кроз зид, волећи ову или ону и мрзећи истовремено тај њен (не)морал и осмех... Поприлично сам сигуран да сам скоро свакога дана волео неку другу, лежећи тако напуштен и напушен... Волео сам их тако јако да сам могао видети сваки део њихових тела, у хаљинама или без, са осмехом или без, са љубављу и увек без. Могао сам осетити њихов мирис и углавном су то били мириси који опијају до вртоглавице, слатки и јаки, попут њих. И тако, скоро свака би учинила неку сулуду сулуду ствар. Ето, имам времена, а ти си ветар, па могу са тобом поделити један делић онога што ми се дешава сваки дан.

Био је петак. Неприкосновен дан. Сви су насмејани и одлазе у чопорима или појединачно да се напију, побију или појебу. Лежао сам на душеку коме је искочио само један федер и то баш на месту где иначе држим леђа. Не држим их, јел'те, на полици. И тако, тај федер ме је убадао директно у жгољаву кичму, а ја сам био пијан и напушен и цео дан сам изгубио у кликерању са клинцима који су ми ћапили поприличну лову коју сам добио на греб-греб срећки. Све се чинило у реду, док ме мој другар Шиле није позвао и замолио да одем по његову девојку на аутобуску станицу и одведем је негде на који сат, јер он ради другу смену и не стиже. Шиле је био стари курвар и поприлично сам био сигуран да му то није девојка, јер он никада није имао девојку, он је имао само жене које је јебао, онако леп, и жене које су јебале њега, онако разне - лепе, ружне, дебеле и мршаве. 

Отишао сам на станицу и сачекао мало. Стао је бус, а из њега је изашла плавуша у краткој сукњи, на високим штиклама и заиста сјајног осмеха. Знаш, све курве имају посебне осмехе. Смеју се тако лепо и кварно, безобразно, а тако искрено, да понекад се запиташ да ли је могуће, да ли је могуће да постоји такав осмех, осмех који разара и истовремено лечи сваког човека кога огреје. Нисам знао где бих је одвео, а нисам имао ни пара, тако да смо пошли код мене. Она је константно причала, о Шилету, о вину, о возачу аутобуса... Бураз, није престајала да прича. Само сам чекао када ће почети да причао о његовом курцу, то би ме заиста докусурило. 

Сместила се у фотељу и прекрстила ноге. Какве ноге. Најбоље ноге које сам видео икада у животу. Нисам имао ништа од пића у кући, па сам покушао на суво, онако мало, да опустим ситуацију. Пришао сам и рекао - Малена, ја те заиста морам имати. Само се насмешила - Је л'? Озбиљно - рекао сам ја. Који си ти паћеник у ствари, јеботе - смејала се отворено. Дођи - рекао сам и прихватио је око струка. Опалила ми је шамар. Опалио сам и ја њој један. Било је сулудо. Лудачки смо се смејали. Онда ме је повукла за руку до терасе. Стајали смо ту, ветрић је пиркао. Рекла је - цигани лете у небо! - а затим ме повукла са њом у скок... Разумео бих зашто цигани лете у небо да смо ми цигани и да ја живим на једанаестом спрату, али овако, с обзиром да живим на другом, ништа ми није било јасно. Имали смо гадне ломове. И јебига. Овај свет је препун лоших, празних прича. Ево још једне. А ти си ветар, теби могу испричати.

Тужне судбине

Људи имају неки таленат...
Као свиње, некако,
оно што покушаваш да сакријеш
истерају њушком...

Напишем неко срање
кога се стидим,
али га не обришем са блога
јер нећу да цензуришем себе
иако ме је срам сопствених речи...

И тако,
док ја јачам сопствени карактер,
та нека буђава ствар постане
најпопуларнија на блогу.
Па пресвети Боже, има ли те?
Мораш ли ме баш
на сваку грешку подсећати?

А ви, не читајте свашта,
већ бирајте.
Прочитајте У четири изјутра...
Или тако нешто.
Та ми се донекле допада.
Иако сам је писао пијан и ужасан.
Иако сам и сада луд,
јер ме је пробудила нека вриштећа жена
изразивши жељу да јој поправим рачунар...

13. новембар 2013.

О зрну без прашњавог дна

Један млад човек по имену Мома је кренуо у провод. Зачешљао је косу тако да му покрије залиске који су се полако појављивали, иако је имао само двадесет и једну годину. Обукао је карирану кошуљу и назуо своје џомбасте ципеле. Онда је ставио упаљач и цигаре у џеп и изашао у маглу. Напољу није било ничега осим магле. Ходао је и ходао, напамет, док није угледао станицу. Онда је ухватио бус и возио се пола сата. Па се нашао са друштвом. Три момка и две девојке. Једна од тих девојака је имала оно нешто што је Мома тражио. Не мислим на ону ствар међу ногама. Мислим на ону врсту посебности којом нека девојка сија, а ти си отприлике једини који види то и заиста се осећаш посебно што имаш прилику да будеш поред ње, тако посебне. 

И тако, ноћ је почела, сели су у кафаницу и наручили туру. Па још једну. Па још једну. Смејали су се и плесали. Знаш оно, стандардан излазак просечног младог човека и његових пријатеља. Онда су кренули у шетњу. Глуво доба ноћи, а њих пар шета по кеју. Мирна вода, неке мртве гране и магла. Клупе. Посебнија од две девојке никада није обраћала пажњу на Мому на неки други начин осим другарског. С друге стране, она мање посебна и мање дивна је одувек сматрала Мому за једног изузетног младог човека. Иако је био мршав. И клемпав. И имао залиске. 

Друштвањце се окупило око једне клупе. Неко је запалио нешто налик на цигарету, повукао дим или два и проследио даље. Тај мали ритуал се поновио још два пута у следећих пола сата. Девојке су се смејале. Онда је она мање посебна упитала Мому да је отпрати кући, јер одскора не живи у истом крају као и сви остали, већ код кеве, на другом крају града. А ноћ је, магла, има разних манијака... Мома и није баш желео да одвоји очи од његове посебне девојке, али је пристао, смејући се због чињенице да је сасвим сигурно не би могао спасити од манијака када би се појавили...

Време је брзо текло. У једном тренутку су ишли кроз тихе улице и слушали своје усамљене кораке, а у другом је она била на њему и сочно му гризла доњу усну. Све се одиграло поприлично брзо, толико брзо да је напушени Мома престао бити Мома и постао изгубљен. Убрзо затим је заспао. И сањао један чудан сан.

Мома је држао један кликер у рукама. Прво што је пожелео је да тај кликер буде већи. И кликер је порастао. Онда је пожелео да буде још већи. Кликер му је одлетео из руке и отишао тако далеко да га више није могао видети. Али га је могао замислити. Био је страшно огроман. Затим је оживео шаре на њему. Све шаре су постале живе - и плаве и зелене и браон. Онда је створио нека мала бића која ће ходати по његовом кликеру. Па мало већа. Па још већа. Онда је створио тако велика и страшна бића. Па их је уништио. Био је одушевљен свим стварима које може учинити. И чинио је. Замислио је мале људе. Па им је дао ватру. Онда је схватио да људи многе ствари сами откривају, попут њега. Пустио их је да се играју, заинтригирано посматрајући. Онда је склонио поглед са њих само на трен, да упали цигарету. А када је вратио поглед мали људи су већ лансирали ракету која га је погодила право у лево око. 

Mома се тргнуо из сна. Читав један свет се окончао. Мома је био бог, а не само човек који је напушен јебао погрешну девојку, девојку која не сија посебним сјајем љубави...

На другој страни свемира, једна посебна девојка се пробудила разочарана што у њеном животу не постоји неки клемпави мангуп који полако губи косу, али је воли више од било чега на свету... И тако, свемир у зрну прашине се лагано љуљао кроз вечност, стварајући разне приче о разним људима који нису постојали... 

12. новембар 2013.

Тмуран дан...

Ово је једно од оних ужасних јутара,
када и нисам баш свој...

Из моје шпиље у поткровљу
имам поглед на једно десетак квадратних центиметара 
прозора у ходнику...
А тих десетак центиметара ми приказују
тмурно небо сада...

И питам се зар није лепше да видим лепоту кроз
тих десетак квадратних центиметера стакла,
па макар и не била стварна,
макар напољу беснела олуја,
зашто не видим неке стварне боје кроз тај прозор...

И цела соба је црна
и завеса је сива
и цео свет је мртав,
а једино што ме раздваја 
од те мртве природе је
осећај неописиве глади 
и звук откуцаја кинеског пластичног сата...

И кажем себи -
устани, још један усрани дан је почео...

11. новембар 2013.

Распутинове ми браде

Одувек сам сањао жену која ће ме дочекати раширених ногу... Не курву, већ моју жену, жену која ће ми шапнути нешто безобразно док стојим на каси са две кесе и новчаником... Жену која ће ме желети, онако крвнички, иако и нисам баш фантастичан... Да је свет црно-бео и да жене бирају мушкарце као што мушкарци бирају жене, дакле - периферним видом, ја никада не бих водио љубав, никада не бих добио прилику, а чак и ако бих је добио то би била нека радодајка којој један више или мање не значи много на скали поштења. Али, рецимо да је Бог праведан, јер ко год је створио овај свет, савршено је калибрисао све. Зато жене слушају и смеју се заводничким осмесима у којима можеш прочитати понешто, ако си паметан... 

И сад, погледај мене. Мршав, орловски нос, ретка брада, клемпаве уши, улубљене груди, страшно маљав, у последње време тако слаб да би ме и клинац мали могао тући... Причам ово потпуно објективно. Стил живота је узео данак. И у последњих пар месеци сам почео да схватам да није ово за мене... Ни пиће, ни цигарете, ни трава, ни блејање по целу ноћ ни блејање по цео дан на интернету... Све је то ништа, све је то мало за оног човека који желим постати... И све ми је теже... Нисам ја матор, мислим, оно, тек сам мало закорачио у трећу деценију. Али ето, одем у прошлу недељу у неку пивницу и попијем седам пива. Ништа више. Понедељак сам отпочео чашом воде, мртав, у боловима, и тек кад сам отишао до факса и тамо попио три ђуса и три чаше воде, мало сам дошао себи. И сад ти читаш ово и мислиш - која будала, имао мали мамурлук и сад глуми да је опасан. Ма боли ме туки, него човече, раније сам сто пута боље подносио и пиће и све остало. 

И све што хоћу је да стварам, да ове моје речи чита неко и да осети нешто док их чита... И све што хоћу је девојка која ће ме желети, која ће ме некад заскочити, јебеш га, сит сам од толиког труда и нећу више да будем ловац... И све што желим је да украдем ону слику из кафића Фарбара на спрату, ону са црвеним аутом... И ако неко чита ово, нек окрене ону камеру на другу страну, предобра је, та наизглед јефтина уметност... И нећу да ме сваки пут неко зајебе, ето, само зато што мисли да сам неки луди човак који чита књиге и не гледа фудбал... И хоћу да кажем - јебеш ти све, човек који је написао најбоље редове које сам икада читао, незамисливо добре редове, био је вечни пијанац... И ја када сам пијан, заиста пресупер пишем. Знам, не верујеш ми. Али не верујем ни ја теби. Замисли, за пар година, када успем бити добар са речима чак и када нисам пијан или депресиван... Замисли, а оно на Сајму књига моје име, а на корици женска која скида грудњак... И то неки предобар грудњак, један од оних које само пијан или луд може откопчати из прве... И интервју... 

- А имате ли ви прави посао господине ауторе? 
- Наравно да имам, госпођо новинарко.
- У ствари, ја и нисам новинарка, само пишем неки таблоид, али у суштини, имала сам четири из српског, тако да сам једна од преквалификованих за овај посао, па су ме послали...
- Предивно. А ја сам столар.
- Ах, па отуд тај пепељасти сјај у вашим очима и коси...
- Срећо, то је пиљевина. А сан ми је да живим од писања, иначе. Ја сам као чаробњак, вечито у неким визијама, висинама, гањам веверице...
- Е, изеш ми муда, чаробњаче, ја радим за два'ест 'иљада, нисам дужна да ово трпим! И мурш! Нећу ни да пишем о теби...
- Чаробно. Апсолутно чаробно.

Какав човек. Почнем нешто озбиљно о жељама, завршим са... Па, опет жељама. Само нешто другачијим. Одох спавати. Много сам леп вечерас. 

Митомане, терај се...

Размишљам ја сад - реко' - отворићу нови блог! Па седим. Именујем га. Нешто као - Распутинове ми браде. Јест, звучи сулудо. А ја сав узбуђен, као клинац. Као, отварам блог. Све испочетка. И онда седнем, јебеш га, запитам се, а што ја отварам нови блог? Контам, стари је отиш'о у курац. То сам хиљаду пута чуо од којекаквих блогера. Али то не постоји. Како може блог отићи у курац? Да ли је блог отиш'о у курац ако те нико не чита? Побогу, пиши сваки дан, вратиће се читаоци, некад. Дакле, схватио сам да блог не може отићи у курац. Нарочито не мој блог. Ало, Митоманова Барутана. Бокте. Но, разлог због ког сам хтео отворити нови блог је она општепозната слобода говора која ми је, на неки сулуд начин, почела недостајати овде. Сувише много људи је повезало моје име са ликом и престао сам говорити ствари које желим рећи јер ме људи мраче, стално је неко увређен... И лако бих ја да се неки тамо чова увреди, али је поприлично тешко када су то људи које виђаш сваки дан и који ти значе, јебига. И ето, Митомане, не смеш рећи ово, не смеш рећи оно, лепо да ти кажем Митомане, иди ти у курац.

Но, једна супер чињеница се одиграла у међувремену. Блог је потпуно напуштен. Сада је време да пишем! Е сад не тако супер чињеница - заборавио сам. Све. Да пишем. Да се зајебавам овде. Реченице лепе. Све. Једино кад се напијем баш кидам. Али ја скроз ретко пијем. Готово да не пијем уопште. И то је све. Крај. Један од оних тужних крајева серије. Али нека. Писаћу. Морам! Морам, душа ми изгоре, живота ми...

Copyright © БАРУТАНА | Powered by Blogger

Design by Anders Noren