Збирка мутних мисли једног малодушног орла.

28. фебруар 2014.

Суштински важна песма

Хладним данима
пуштам се низ пут...
Ходам кроз стаклени зид
и опстајем потпуно обавијен маглом.
Стојим загледан у путоказ на раскршћу
и све одједном има смисла.

Суштина сломљеног стакла говори да
не можеш начинити корак назад.

Суштина магле говори да је сваки пут
којим идеш онај прави.

Суштина путоказа говори да ћеш ипак
негде стићи, ма како и ма куда ишао.

А суштина песме не постоји.
Твоје је само да корачаш.
Лева, десна, лева, десна...
И за час ћеш бити шампион у ономе што
многима тешко пада -
да корачају равномерно кроз читав живот.

Али,
ко сам ја да ти серем о животу.
Твоје је да засереш нешто.
И то је сасвим у реду.

Моје је да пишем песме.
И нисам нешто добар у томе.
Као ни ти у корачању.
Па, изгледа да је време за спавање.
Или смрт.

О чекињи редова

Па, јутарње сунце је једно од оних заиста пријатних ствари које можеш доживети ако си довољно мазохистичан да устанеш јако рано. С обзиром да је заиста потребно устати јако рано и стати у ред да би се добио било какав званичан папир, ето прилике за јутарње чаролије. Тако је Кокиш Александровић стала у ред испред полицијске станице и посматрала излазак сунца док су се људи све више ројили попут пчела око кошнице. Сунце је било лепо, округло и наранџасто, што је чинило људе преко педесет година заиста мрзовољним. Коначно, након неколико сати чекања, у пола осам су се отворила врата станице. Дебела службеница је рекла - формирајте леп ред и приступите унутра. 

И тако, миц по миц, људи су улазили у уред пун глатко избријаних униформисаних полицајаца и излазили и поново улазили стварајући интезивну збрку гласова, мириса и слика у главама просечних чекача редова. Чекач редова је, дозволите да објасним, у овој земљи одавно постало занимање, сасвим обично, попут пекара или столара. Фора је да се само појавите или окренете број телефона и изнајмите чекача редова, који ће целу ноћ провести испред неке званичне институције чувајући ред за вас, наравно, за одређену надокнаду. С обзиром да је ово велики град са ужасном администрацијом, чекач редова је перспективно занимање које не захтева нарочито образовање, али је зато врло важна реторика кроз коју се морају избећи евентуални проблеми са службеницима и што плаћеним што неплаћеним чекачима редова. Све у свему, један од јефтинијих начина да будете сами себи шеф. 

Сада када смо то рашчистили, вратимо се на оно што је заиста важно. Пар минута након што се сунце престало бити наранџасто и постало жуто, Кокиш Александровић је закорачила у канцеларију, стала испред одређеног поприлично згодног муркана који и није обраћао пажњу на њу и просула му газирано пиће са много шећера у фацу. Док је то чинила, поприлично неуверљиво је рекла - Ти прљава свињо! - а потом је смирено изашла и иако грађена као кромпир, отрчала у непознатом правцу. Када се коначно обрела у сигурности највећег парка у граду, из џепа је извукла телефон и окренула један специфичан број. Обављено је - рекла је задихано. Браво - одговори саговорница - је л' патио? О, поприлично - одговорила је Кокиш Александровић. Новац је залепљен испод клупе - објавила је саговорница пре него што је спустила слушалицу. 

Док је узимала новац, осетила је притисак хладне цеви на потиљку. Ни макац - рече дубоки глас. Крајичком ока је угледала два типа иза ње. Један је имао пиштољ на воду, био је пун сенфа. Бојала се да је онај пиштољ прислоњен на њену дивну недавно опрану и потпуно незамашћену косу напуњен нечим много горим, на пример кечапом или фарбом за расцветале крајеве, за коју није била сигурна ни да постоји. Мирно је пошла са отмичарима. Ходали су неколико минута, па су се возили аутомобилом неколико часова и коначно су се зауставили на једном напуштеном паркингу. Оно што се тога дана десило на неименованом паркингу покрај аутопута ће остати вечита мистерија, али Кокиш Александровић никада више није јела помфрит са истим жаром као некада. Поред тога, никада је више нико није видео, ни у реду ни ван њега. Назовимо то величанственом комедијом овог смешног друштва или пак замерањем погрешним људима, свеједно, али ипак није ово толико крвав свет колико се чини. 

27. фебруар 2014.

Како сам покоравао свет

Постојим, па баталим све. Па запалим цигарету, ужасан смрад катрана се осећа, и одлучим да је крајње време да постигнем нешто и заиста не желим да баталим све. Онда баталим све. Кажем јеби се доручку, бријању, писању, пиву, књигама, друговима и мање-више целом свету. Коначно успоставим упориште против света поред топле пећи забленут у филмове о мачкама и Дивљем западу, кад се појави пролеће и моје упориште попусти... Узмем да радим склекове, прво десет, па двадесет, па тридесет... Ту негде станем. Следећа три дана болови ми померају душу, осећам се потпуно живим и поново кујем планове за стављање света под ноге. Болови прођу, прескочим један дан сматрајући да је то само безначајна вежба и погађате, опет сам доле, батаљујем све осим голог живота. Онда кажем себи - јеботе, Стамболајџа Раткаше, дај постани жив. И што би рекли у Библији - И гле, жив бејаше. У суштини, можда то и не спомињу баш тако у Библији, али сам прочитао то негде. 

Видиш ме на врху света, справљам еликсир живота, јер ми никад није доста живота, желим да живим још и још и заувек ако може, а ако не, онда макар много, застрашујуће много. Миксујем кефир, зеолит, неке гљиве, мислим да сам много луд... Плацебо ефекат делује, осећам се као највећи човек на свету, најснажнији, најкомпетентнији да будем онај који ће срушити свет у шеснаестој рунди... Онда курац, осећам неки страшан бол са леве стране на препони, нека кила је прорадила или тако нешто... Потом лежим. Спавам... Гледам теве. Осећам се као житељ неког села које су Римљани тек покорили и поклали већину становника. Осећам да је отпор узалудан, јер шта је један мали човек наспрам целог света? 

Онда се затекнем, како лежим, након излуђујућег секса (за мене, за њу и не баш),  мала дамица ми лежи на грудима које немам и на ребрима које имам, а ја разговарам слушајући њен смех. 

- Сада... Запалио бих цигарету... И лежао бих мало овако... И онда бих устао, обукао гаће и покорио свет. 
- Да. Је л' теби некад неко рекао да си луд?
- Да, чуо сам то понегде. А да ли верујеш да бисмо ми заиста могли то направити? 
- Шта?
- Па покорити свет!
- Али ја нећу да покоримо свет. Ти иди покори ако хоћеш, ја нећу. 
- Причаш као девојка распамећена од сеса. 
- Па, само причам. А осећам се мало другачије.
- Па, јебига. Што би рекао мој другар - не можеш погрешити са јебига. Али и даље сматрам да треба да покоримо тај свет. 
- То је у реду, претпостављам.
- То је прави борбени дух! 
- Несуптилно ћу ти рећи да се јебеш.
- У реду. То је, претпостављам, у реду. 

Размишљао сам да задам први ударац зарађујући новац. Почетничка грешка, признајем. Почетнички ударац је требало задати испуњавајући неки од сопствених снова. "Бити писац, ха? Да. Бити писац. Писати сваки дан. Стално. Тако ћу задати први ударац. Много је удараца испред нас и неко ће пасти у шеснаестој рунди, а то нећу бити ја. Не ја." Изговарао сам те луде речи док сам стајао на тераси, потпуно сам или док сам шетао кера, опет, потпуно сам или док сам био у купатило, опет, погађате, потпуно сам. Свеједно је где сам био, могао сам их изрећи само ако сам био потпуно сам, јер људи се плаше помахниталог лудака који схвата узалудност свега осим борбе за себе, борбе са том позамашном кравом званом Свет... Мисле да би такав човек могао учинити нешто сасвим наопако тој крави чији смо сви део. И иако сам само бува на тој великој крави, замисли само наслов у новинама СЕНЗАЦИОНАЛНО, БУВА ЗАЈАХАЛА КРАВУ И ПОЈУРИЛА КРОЗ ПРЕРИЈУ! То је, рекао бих, једна од оних ствари које се скоро никад не догоде. Али то сам само ја. А живот је дуг.

Copyright © БАРУТАНА | Powered by Blogger

Design by Anders Noren