Збирка мутних мисли једног малодушног орла.

30. август 2015.

Последњем паору

Постоје вечери када се осећаш као последњи паор на овом свету. И онда упалиш комп и урониш у шарени свет интернет забаве. Читаш све те смешне ствари, али се не смејеш. Давно је престало да буде смешно. Треба нешто баш моћно да буде да би те натерало да се насмејеш. Успут наилазиш на инспиративне цитате који вриште на тебе. 

"Живи живот пуним плућима."

"Путуј и буди срећан."

"Мање се жали, више се смеј."

Шта који курац. Да, када је човек доле баш је лако применити све те цитате. Практично ти говоре - а што не живиш савршен живот? Као да су сви јебани лептири и да могу да оду, да живе леп живот пун цвећа, да могу да се смеју без разлога, било где и било када... Свет се претворио у абоминацију. Абоминација. То ми је омиљена реч. Био сам тако срећан када сам видео да постоји и у нашем језику. Данас свако зна све. Данас свако мисли да има право да те посаветује. Да ти каже - путуј и буди срећан. Слободно и ти њима дај неки инспиративан савет. Макар то био да иду и да се јебу. 

Лежиш у мраку, шарени свет није помогао. Желиш да си данас скочио са оног крова уместо што си само седео тамо. Главом о бетон. Крах. Никада више тешко вече. Никада више жаљење, само смех. Али, није ни то решење. Ништа није, јер ти си последњи паор на овом свету и то је једна велика истина... 

Понекад мислиш да ниси здрав у глави... Не уклапаш се нигде, нигде не можеш да будеш прави ти, као да ниси део овог света, већ лебдиш ту негде, између... Понекад само станеш на секунд након што си нешто урадио и запиташ се - ко ради такве ствари? Која нормална особа на овој планети ради овакве ствари? Вероватно ниједна. Зато мислиш да ниси здрав у главу. Можда си  у праву. Можда и ниси. Мање се жали и више се смеј и биће све у реду. Биће све у реду. Ето. Имаш и ти једну инспиративну реченицу да поделиш са светом. Једину која има неко истинско значење. Једина која ти не говори шта да радиш, већ ти даје неку наду. Једина која не чини да се осећаш као последњи паор, већ ти даје наду да можда једном више нећеш бити најгори, последњи паор на овом свету...

Вене те боле. И нешто те гуши у грудима. Уз мало среће, биће то фаталан срчани удар. Остаје ти само да чекаш до јутра и да се надаш. А ако доживиш јутро, онда... Па, онда постоји шанса да ћеш се осећати мало боље. Мало више као човек. Мало више као неко ко живи пуним плућима, али има баш мали капацитет плућа због Астме. А ако немаш Астму, па, не брини, за све има времена. Ти само путуј и буди срећан.

28. август 2015.

О међузвезданој проблематици љубави на даљину двоје младих мршатора

Драгана је волела Марка баш баш много. Марко је волео њу још више. То звучи тако лепо. Међутим, постојао је један проблем. Наиме, никада се нису смували. Свако је имао своје разлоге. Драгана је мислила да је он тотално незрео и глуп, а Марко је мислио да је она баш зла и да се ствари не би завршиле најбоље по њега уколико би се икада смували. 

И тако, године су пролазиле, а тензија није јењавала. Час су били пријатељи, час нису, некад су се дописивали, а некад нису, волели су баш, а нису, и то је тако текло у недоглед. Тачније, текло би да Марко није паор те га је једном приликом док је шетао малог кера Џоа по оближњим њивама ујео токсични зец, а он је убрзо добио тровање крви и преминуо ужасном ужасном смрћу. Драгана је била очајна. Ноћима није могла да заспи, само је јецала. "Зашто се нисам смувала с њим, макар једном", питала се сваког сваког дана. 

Година је прошла, али ствари се нису нимало промениле. Драгана је и даље била баш тужна. Попустила је на факултету, те је њена каријера будуће новинарке постала заиста угрожена. Свакога дана је цртала бркове само да људи не би разговарали са њом. Почела је баш баш много да једе, па се од мршаве студенткиње претворила у једну од оних девојака које наручују дијет колу уз велику пицу и екстра екстра велики помфрит. Ствари су заиста почеле да се отимају контроли. А онда, једне ноћи, десило се нешто крајње несвакидашње. Док је хркала у ритму дубстепа, неко је куцнуо по рамену.

Отворила је очи, угледала Марка и пала у несвест. Марко је полио маслиновим уљем и она се пробудила. Па је опет пала у несвест, па је он опет полио, па се она опет пробудила. Када је видела да Марко тако може целу ноћ и да неће никуда отићи, коначно је проговорила. 

- Али... Ти си мртав?
- Технички, јесам.
- Па шта тражиш овде? Јеси дошао да ме прогањаш ноћу? Боље одустани, ионако мало спавам баш. 
- Нисам, бре, дошао да те програњам, дошао сам да те зовем да изађемо.
- А?! Извини, мало сам глува, опет сам била на рејву.
- Реко' видим да ниси баш сва своја, изгледаш као мангулица, очи су ти ка у Стива Бушемија од плакања, а и факултет ако наставиш овако завршавати, има да радиш у Свет Плусу и пишеш како је Сека фризирала куче.
- Аха. И?
- И дошао сам да те зовем да изађемо.
- Па како си, јеботе, Марко, дошао из гроба да ме зовеш да изађемо?
- Па лепо сам, Драгана, дошао из гроба да те зовем да изађемо, зато што ниси хтела док сам био жив. А обећао сам ти да ћемо да изађемо једном, а ја никад не кршим обећања!
- Па... И то што кажеш. 
- Дакле, да дођем по тебе вечерас у седам?
- Не знам ништа, сад је пет ујутру, на очи не видим.
- Аман, мангулицо једна, морао сам се рвати са светим Петром да дођем овде на један дан, а ти ми се ту премишљаш. Стварно си олош.

Онда се Драгана сетила колико је плакала и рекла је да је океј да дође Марко по њу у седам. Марко је дошао по њу у седам и отишли су да блеје свуда по граду. Марко је можда био глуп, али је такође и био најбољи покојни тип у граду, па му и није било тешко да шармира Драгану која, само за ту прилику, није нацртала бркове, мада након годину дана јој се боја од маркера баш упила у кожу, те је било исто као да има бркове. Јели су вегетаријанску пицу и гледали у месец цевчећи неку слатку кокаколу. 

На крају вечери ју је Марко отпратио кући.

- И... Ето. Видиш да није било страшно? Нормалан сам лик.
- Није... Овај, било је баш кул. 
- Јесте, кад си кул.
- И ти си. 
- Знам.

Стајали су ту, а месец је био кул. Марко се баш одсекао, вероватно зато што је био умро, па више није имао храбрости ишта паметно да уради.

- Него... Је л' хоћеш ти да се ми пољубимо? Мислим не знам како стојиш са тим да се љубиш са ликом који је умро, и то пре годину дана, што је баш много и тако то, мислим...
- Нећу.

А баш је хтела да се љубе, него је идиот у души и никада није могла да каже "да" кад је неко такво неко питање пита. 

- Океј.
- Океј.
- Идем сад да умрем опет.
- Иди.
- Немој да једеш као мангулица и учи школу.
- Оћу.
- И немој више да плачеш.
- Нећу. То је од дроге, са рејва.
- Није педеру, читао сам лепе ствари које си ми писала.
- Е фак.
- Ајде да као затворимо очи сад и замислимо да смо на месецу и да морамо да се држимо једно за друго иначе ћемо умрети. 
- Али ти си већ мртав.
- Послушај ме Драгана.
- Је л' ово нека безвезе фора да ме пољубиш?
- Није. Какве су ти то трепавице? Имаш вештачке!
- Немам, види! 

Драгана затвара очи. Пољубац. 

- Опаа! Ово је безвезе фора да те пољубим. 
- Пупупупупу, пољубила сам мртвог човека.
- И допало ти се.
- Није.
- Океј.
- Океј. 
- Ћао Драгана.
- Ћао Марко. 

Марко је почео да се пење уз невидљиво уже ка пашњацима не радујући се поновном окршају са светим Петром коме је бацио облак у лице и побегао на Земљу.

- Е Марко! 
- Молим душо?
- Јавићу ти се кад умрем!
- Природном смрћу! Обавезно, папку!
- Аха! Јави се некад!

Узвикнула је последњу реченицу баш јако, али Марко беше већ отишао. Онда се стрчао одозго, ухватио је за руку и баш лепо пољубио док су га четири анђела пеглала као оног малог што је копао рупе у поправном дому.

Драгана тренутно држи рекорд као најдебља особа која је редовна на рејву, бави се новинарством и пије много кафе да би што пре умрла. Марко живи у четрнаест квадрата и једе само јабуке, јер се опасно замерио светом Петру када му је на покеру узео ону велику књигу са вицевима из које је волео да чита људима и испада фаца. Живот је баш леп.

27. август 2015.

Коначно - мој архи-непријатељ је стигао!

Коначно... Свемир ми је одговорио. Схватио сам. Морам мање да се дружим са људима. Морам да почнем да седим чешће у мраку и осећам се као неко битан. Као сада.

Данас сам цео дан размишљао о чему да пишем, с обзиром да сам гостовао на блогу бивше ми девојке, а нисам желео да прва ствар коју неки нови посетилац Барутане угледа буде песма о сисама, јер то заиста није суштина овог блога. И тако, док сам размишљао о свему, одговор је дошао баш преко те песме. 

Добио сам поприлично жесток коментар који ми је након дуго дуго времена вратио осмех на лице. Коначно неко да каже нешто са пуно страсти. Па макар та страст била и нека мржња према мом лику и делу. Ево, чим сам то прочитао, добио сам жељу да пишем. Сада бих могао да напишем било шта и верујем да бих погодио жицу. Емоције би биле ту. Тензију би могао сећи ножем. А то је оно што сваки писац жели. 

Дакле, шта би са храброшћу? Зашто на овом свету има све мање храбрости? Некада си оно што имаш да кажеш, морао да кажеш човеку у лице. И то се испоставило као поприлично гадна пракса. Онда је дошао Интернет. Онда си могао да кажеш шта год си хтео коме год си хтео и није било опасности да те неко удари у лице или макар пљуне. Али онда смо храброст бацили низ реку и увели потпуну анонимност. Господо, да ли стварно мислите да је то прави пут? Клинци стављају анонимне коментаре клинкама, каже - лепа си, а она мисли да јој је то окачио фудбалерчић и оде са њим. Ако имаш иоле другачије мишљење о нечему на овом свету, јеботе, одмах се сакријеш под вео анонимности да би рекао то нешто. И бум. Замисли, подржава те стотину хиљада људи. И они исто мисле, али ретки имају храбрости да стану иза својих речи. Ниси је имао ни ти. Да јеси, можда си могао нешто да промениш. И? Како ћемо ишта да променимо, ако нико неће да стане иза својих речи? 

Каже та, верујем, лепа девојка, да сам пичкопаћеник. Па што? Зато што пишем о женама? Немам жену, али то не значи да нисам могао да је имам. Проблем је у томе што ја не тражим било какву жену више. Ја тражим праву жену. Или макар ону која личи на праву жену. Потпуно ми је доста тих зајебанција које не воде ничему. И сасвим је у реду назвати ме пичкопаћеником. Јер као, стварно често пишем о женама. Најјача ствар од свега је што ја не желим ништа да променим у мом писању. Прија ми. Опушта ме. Чини да се осећам као краљ. 

И можда сам још увек заробљен у том периоду хроничне напаљености, можда сам и малоуман, јебига, и психић, то сасвим сигурно. Али зашто бих ја, овде, на једином месту на ком сам донекле слободан, дозволио себи да одрастем? Зар није слобода једна од најбитнијих ствари у животу? Зашто бих уништио овај део себе? Већ имам део који је нормалан, културан, има добар посао. Зашто бих онда ишчупао део себе који чини да се осећам живим, да имам неке емоције, јеботе, да могу да осетим љубав, бес, ма било шта сем равнодушности? Ако се Олги допала ова песма, и ако је њој сасвим у реду да говорим о њеним грудима, које су, узгред, фантастичне, зашто бих морао да се уваљам у блато неких друштвених норми? 

И тако. И јеботе, капирам да сам ја можда и малоуман, али шта јој је моја поезија крива? Знам да није сјајна, али брате, није малоумна. И шта, купам се редовно, кренуо сам и у теретану пре пар дана, да постанем нормалан човек коначно, а она каже да јој се гадим. Каква гадура. Стварно олош светских размера. Ух, замисли да сам јој се баш баш допадао. И онда ја, магарац, напишем песму о сисама неке друге девојке. А она можда има мале груди, па се још више изнервирала. И ето, коначно, и Митоман има свог архи-непријатеља који мисли да сам сесуални манијак. Тако сам поносан. Имао сам обожаватељке у животу, али никада нисам имао архи-непријатеље. Ух. Срце ми лупа. Много сам срећан.

25. август 2015.

Лоша поема о Олгиним сисама

И стао сам пред тог веселог типа
који би могао бити Бог,
а он ми је рекао -
С обзиром да идеш на пут,
које би две ствари понео?
Било које две.
Замисливе или не.

Зашто баш две шефе попе друже,
упитао сам ја.
А свето тројство?
А сва та мегаломанија око броја три?

Две ствари стари
па идемо па па,
неумољиво каже Он.

У реду, кажем,
понео бих Олгу и лоптицу за тенис,
сасвим сигурно.
Разумеш, кажем,
Олга има те фантастичне сисе
пуне љубави и заиста сматра
да сам један изузетан тип.

И то какве сисе,
клима главом шеф.

Ни Мона Лиза нема такве сисе.
И сасвим сигурно постоје мистериозни разлози
за постојање тако великих животних радости...
А ја само седим овде и пишем,
покушавајући да претворим нешто сјајно у речи,
речи у стихове, стихове у поему
и заиста сам лош у томе...

Ти си само будала која не схвата
да су кловнови и диносауруси морали да умру
да би се родила насмејана Олга
са тако великом душом којој није било места до
да се смести у врсне груди,
виче проћелави творац свега...

А твој је Рај ливада,
судећи по причама очевидаца,
па сам заиста мислио да би ми
добро дошла лоптица,
за тренутке безазлене забаве
са осталим финим људима.

Но, вратимо се Олгиним сисама.
Оне су тако меке и дивне
и вероватно би могле спасити свет некада...

Не расправљај се са Деда Мразом
већ дођи да ти дам један од оних ванвременских загрљаја
однекуд добацује Олга,
а ја као један од оних послушних уметника, идем.

Долазим,
и постојимо само
она, њене сисе и ја
кроз све земаљске олује и зелене светове
и поприлично је
добро, лепо и величанствено
завршити поему међу Олгиним сисама,
једном од покретачких сила света,
узроком рата на Средњем истоку
и дефинитивно предметом обожавања у Нордијског регији...

Поприлично дивно,
а ви поштоваоци античке венере
спалите своје мапе
и погледајте око себе,
те сисе су страва!

Зашто се овакве ствари увек дешавају мени?

Седео сам на столици и слушао неку страшно опаку песму на радију. Испред мене су лежале стотине пословних белешки, а ја нисам био спреман да се позабавим са њима. Било је сунчано и лепо и много је светла долазило до моје собе. Иако сам био сам у соби, неко ме је куцнуо по рамену. Пре него што сам се уплашио, махинално сам се окренуо. Био је то мој мали ђаво, вероватно је дошао да ме убије. Био је опако ружан и из плавих уста су му цуриле бале у сваком тренутку.

- Шта хоћеш?!
- Дошао сам да те убијем.
- Дај брате, одјеби. 
- А не могу брате, морам да те убијем. 
- А што брате?
- Па наређења су наређења. И ти испуњаваш шта ти се тражи на послу...
- Па да, али ја сам новинар, оно као, пишем, не убијам људе. 
- Да, али ја сам мали плави ђаво, то ми је посао, шта ја ту могу, нисам ја бирао, уосталом, знаш каква је криза, мора нешто да се ради, а и шта ја једем говна овде с тобом, што те лепо не звекнем и ћао, мирна Бачка, све кул, разу...
- Ма бежи бре тамо, кога ти да убијеш?! Немаш моју сагласност и готово! 
- Шта ће ми твоја сагласност? Ахахахах, ала си пглу.
- Извини шмекеру, шта, као, неће те гристи савест ако ти не будем дао сагласност? Знамо се сто година, не једи говна. 
- Па доброоо бре, можда мало, али шта ћеш, све у рок службе. 
- Мрш, папкаре један, мислио сам да ми будеш кум! 
- Стварно? - рече плави ђаво и сузица му се заискри у оку. 
- Стварно, рекох ја. 

Недељу дана касније сам се венчавао са дебелом жутом историчарком уметности, мали плави ђаво ми је био кум и за ту прилику се постарао да изгледа пристојно, носио је одело и није балавио и наздравио је са званицама, говорећи оним његовим храпавим гласом из пакла тако лепе ствари које нам жели у будућности, разнежен до бола. Можда сам био ожењен, али сам такође и био жив, тако да су ствари функционисале поприлично добро за мене. Плус сам имао везу у паклу, што и није тако лоше за типа као што сам ја. Оно као, зар не иду сви писци у пакао? 

- Шта све човек мора да учини како би купио још који минут на овом свету, рекох замишљено и запалих цигарету. Нека страшно опака песма је ишла на радију.

24. август 2015.

Опрости, срећа је важнија од теткиног лека

Имам план.
Ти и ја и нека велика планина и колиба.
Само на неколико дана.

Само док не обећаш да нећеш да бежиш.
Само док ме не заволиш.

Онда ћемо ићи у град
и пити кафе
и јести колаче
и све ће бити тако лепо...

И зато...
 Буди спремна.
Долазим по тебе.

22. август 2015.

Имам погрешан утисак да су могућности неограничене

Синоћ... Какво вече. Она ђевојка што пише thefabrika.blogspot.com је славила рођендан. Седели смо, само ми, добри пријатељи, а њу је очни притисак ударао у очне јабучице које су чиниле да уместо у мене гледа у Пирот једним оком, а другим у Суботицу. Нахранили су је белим луком да јој снизе притисак, па су онда још неки људи јели лука из солидарности и пијанства, па је на крају било тешко живети у том стану. Још једном, честитам рођендан младог блогерки, мом великом пријатељу и, неким чудом, од синоћ, куми. 

Сви ти људи су били баш сјајни... Иако сам схватио да многи мисле да сам пајац. Мужјаци, углавном. И није ме нешто брига, ја сам срећан када се забављамо сви заједно и када је атмосфера на нивоу. Углавном, рече ми једна персона која је хтела да ме удави неке паметне ствари. Ствари за размишљање. 

Причали смо нешто и ја сам рекао да и нисам био са пуно жена у животу. Она се уозбиљи и каже - па како да те хоће нека када ти нон-стоп причаш о женама, како су лепе, како их волиш, како ово, како оно, и онда оне мисле да си неки женскарош и неверник и тако то. 

Рече она то пре дављења и би у праву. Брате, не знам што сам такав. Волим жене. Али не у смислу да бих са свима направио неки сулуд сеск, већ некако - волим их. Паметније су од мушкараца. Миришу лепше. Причају о стварима које мене занимају. Имају деколтее. Постоји милион разлога. 

И  у праву је давитељка, брате, како да ме хоће нека фина нормална жена када стиче погрешан утисак о мени. Кад ме овако погледаш, испада да сам ја неки лик што се опасно шпрда - па ту као долазе у причу жене, пиће, цигарете, и тако даље. А ја оно - скроз контра у животу. Жену немам из горепоменутих разлога, пића ми је преко главе, да треба да га се одрекнем до краја живота овог тренутка, учинио бих то, мислим, за одговарајући надокнаду, јер ипак треба да и ја нешто радим док су сви други пијани, па да си пазарим типа оног кућног љубимца из деведесетих што смо имали, па га храниш и тако то, и на крају метнеш у џеп. А и цигарету знам да запалим само кад пијем нешто, а и не морам, тако да ни то не радим. 

Дакле, не могу више да се шпрдам. Људи стичу погрешан утисак о мени. А не могу ти сад ићи упознавати жене по библиотеци, ово је модерно доба, свакакви монструми свраћају тамо. И тако. Имам о чему да размишљам. И оне две клинке су ме одушевиле. Близнакиње. Певају најбоље на свету. Ја у животу нисам чуо ништа боље од тога. 

Мислим да имају ону тајну везу кад без разговора могу да се договарају. Мислим да чак могу и да се пресипају, типа, ако се једна опасно напије, може на крају вечери да пребаци овој другој пола и да оду кући нормалне. Или ако се обе препију, да ова једна пребаци све другој, и да је одвезе на ургентни, па после кући, без бојазни да ће платити казну ако их заустави полиција. Могућности су неограничене. Како ми се то допада. Замисли седам близанаца. Мислим, како се то већ зове. Имаш седам људи са којима можеш да се договараш у глави, да пресипаш пиће, да пребацујеш одговоре за тестове, да учиш из њихових глава и да осетиш како се љуби нека тамо риба којој се свиђа неки твој буразер. Мада, ако ти један буразер постане геј... Па, исто можеш да осетиш. Шта има везе, све је за људе. 

Управо оваква срања су разлог зашто људи стичу погрешно мишљење о мени. Одлутам негде и то у мојој глави звучи скроз логично, али није. Идем да се преврнем из кревета. Овим путем апелујем на све људе добре воље да регулишу свој очни притисак, јер кад вам се деси да вам очи лутају и гледају у небо иако је вам је плафон над главом, желећете да сте ме слушали. Можда је та млађана блогерка добила неку супер моћ синоћ, на рођендан. Можда сад може да види ко су ванземаљци међу нама или колико имаш шећера у крви. Можда може да мења филтере па да нас види у гаћама или шта нам се дешава у глави! Не знам! Могућности су неограничене!

20. август 2015.

Насмеши се и ти

Седим у паклу и пијем танку кафу...
Неки човек у оделу свира клавир,
а неке слике висе са зидова
пуне намргођених лица. 

Где су нестали осмеси?

Часописи о лепоти чуче испод малог сточића,
али ни на њима нема осмеха.
Нема их чак ни на лоше осветљеним улицама 
пуним клупа за заљубљене...

Да ли зато данас пада киша?

Не знам. Није ни важно. 
Тај тип заиста уме да свира клавир. 
И чини ми се да се смеши,
као срећан човек.

А то је отприлике све што ти треба у животу.

Да се смешиш док радиш нешто што заиста волиш.

Тако је мрачно

Напољу пада велика киша. Скоро да је мрак, иако је тек подне. На тв-у ништа паметно, само се неке голе жене смењују са типовима који имају чудне фризуре. Мој мачор спава на кревету, покрио се, хладно му је. Чини ми се да чујем кораке. Да, заиста их чујем. Одем до прозора - нема никог. Ма, учинило ми се. Седнем на фотељу и отворим неку сјајну књигу што сам читао, да се разведрим мало. Кораци. Учинило ми се да сам видео сенку како је промакла покрај другог прозора. Најежио сам се. Кораци успоравају и тачно чујем како се заустављају испред мојих врата. Звоно се огласило, дуго и гласно. Узео сам пластичну мувалицу и кренуо ка вратима. 

Срце ми је јако лупало, па сам се на тренутак борио да откључам врата. Онда се чуо клик и отворио сам их, поприлично подузет језом. Отварање тих врата је био једини паметан избор. Да их нисам отворио, умро бих од страха унутра. Испред врата је стајала мала црна девојка, са дубоким деколтеом на лепој црној дугачкој хаљини. Насмешила се. 

- Шта радиш са том мувалицом? Пада киша, сада нема тих досадних бубица. 
- Паа... - постидео сам се - ништа - рекох и бацих је негде скроз иза кауча. 

Прошло је пар тренутака у тишини. Гледала ме је неким опасним погледом. А онда је проговорила. 

- И? Хоћемо ли стајати овде на киши заувек? Нећеш ме позвати да уђем?
- Да, да... Изволи уђи. У ствари, извини, али ја те не знам. Ко си ти?
- Хахаха, какав си сладак мали дечко. Знамо се. Упознали смо се пре неколико година, сетићеш се већ. Хајде сада, скувај нам чај, морамо да разговарамо. 
- Добро, рекао сам и пустио је унутра.

Села је у фотељу, а мој мачор је нагло скочио са кауча када је она ушла у собу. Погледао је као да се знају, а онда појурио ка мени и сео ми уз ногу. 

- А какав чај пијеш? Имам много врста, има и меда...
- Није ми то уопште важно. Било какав ће бити добар. Стави мало меда, рекла је она и прекрстила ноге. 

Није могла имати више од двадесетак година. Када би је човек срео негде на улици, вероватно би се заљубио на први поглед у њу. Била је баш лепа. Скувао сам нам чај, а мој мачор није погледа скидао са ње, иако је седео поред мене, код шпорета. 

Послужио сам чај и сео прекопута ње. Мачор је пратио и сео на кауч поред мене. 

- Па... О чему си желела да разговарамо, ти непозната лепа девојко? - упитао сам.
- Морамо да разговарамо о теби. Али нећемо то учинити тек тако. Не би било фер. Хоћеш ли да играмо шах? Волела бих да играмо шах. 
- Ужасан сам у шаху. Хоћеш ли можда да играмо карте? Или ризико? У томе бих ти био раван, верујем. 
- Не, ризико ужасно дуго траје, а карте су тако досадне... Хајде да играмо шах. Дошла сам нешто важно да ти кажем. 
- Шта то? 
- Хајде прво да отпочнемо партију. 

Дохватио сам шах са полице и посложио фигуре. Инсистирала је да играм први, јер она тако воли црну боју. 

- Опасно отварање - рекла је девојка са најлепшим грудима које сам икада видео. 
- Хвала, али је то је отприлике све што знам о овој игри. 
- Онда ти се не пише добро - насмејала се. 

Насмејао сам се и ја - Такав је живот, некада добијаш, а некада губиш. 
Климнула је главом смркнуто. Након пар тренутака тишине, проговорила је. 

- Дошла сам да ти кажем да ћеш умрети данас. 
- Па, добро... Али откуд ти то знаш?
- Не могу да ти кажем, али знам.
- Јеси ли ти попут оног типа из прича који се претвара у црно чудовиште са хиљаду очију и убија људе у име Смрти?
- Нешто такво, да.
- Онда... Волео бих да ме убијеш у кревету, док се волимо. 
- Нећу те ја убити, не брини. Али можемо се волети, ако то желиш.
- Нећеш ти? Али ко ће онда? 

Није одговорила. Уместо тога, узела ме је за руку и одвела у собу. Мачор је ишао за нама, не испуштајући је из вида. Читао сам негде да мачке могу препознати чудовишта. Гурнула ме је на кревет и попела се на мене. 

- Немој се претварати у чудовиште сада, молим те - полузбуњено рекао сам ја. 
- Нећу мали, не брини - насмејала се - ово ће бити нешто за памћење. Нешто за збогом. 

Свукла је хаљину једним потезом и видео сам је целу. Док смо се волели, мачор је седео поред и с мржњом зурио у њу. Или у нас, нисам могао да провалим. Можда се наљутио што сам легао са чудовиштем од кога ме он чува. 

Када је било готово, легла је поред мене и загрлила ме. Онда сам се сетио. То је била иста девојка коју сам пре неколико година покушавао да наговорим да не скочи у смрт. Наравно, имала је другачију боју косе и говорила је другачије, али то је била она. Скочила је, ипак, упркос томе што сам је преклињао да не скаче. Годинама сам се гризао што јој нисам успео помоћи. 

Док се облачила, упитао сам је - јеси ли била чудовиште и пре скока или не?
- Хаха, сетио си се. 
Ћутала је мало. Онда је наставила док смо ишли ка вратима.
- Била сам и пре, нажалост, али нисам знала шта да радим... Тек када сам умрла, ствари су дошле на своје место. Упознала сам неке људе и...
- Јебига, знаш да ми је жао. 
- Знам, рекла је и пољубила ме за збогом. 

Затворио сам врата и сео на кауч. Мој мачор је пратио. Сео је покрај мене и рекао - мислио сам да та вештица никада неће отићи. Мислио сам да је дошла да те убије. Мислио сам да ће ми украсти посао, као прошле године. 

Онда се претворио у чудовиште са лицем најлукавијег мачора на свету. Осетио сам крв како ми удара на очи, а потом и неописиво јак бол... Киша је престала, али је и даље било страшно мрачно свуда унаоколо.

18. август 2015.

Писмо из гроба

Док је цветало цвеће, ти си плакала. Било је прелепо. Нисам ни слутио да ћеш се толико потрести што сам мртав. Ко ће ти сада косити травњак? Коме ће сада моћи да не даш? Ко ће те волети без да ишта очекује заузврат? Смешио сам се. Мора да ти је сада криво што ниси никад била моја. Одлагала си то, игрица је била тако сјајна, а онда сам те ја зезнуо и умро. 

Сад имам најлепше цвеће на гробу у кругу од сто километара, покојна Ружа са старог гробља ме шије јер јој неки мученик Васа сади неке зајебане егзотичне врсте већ петнаест година по гробу, иначе бих имао најлепши гроб у региону, гарант. 

Како си ти? Не плачи магарицо једна, шта има везе, креснућемо се кад умреш. Све се може кад си мртав, а и имаш времена, није као кад си жив, па све нешто мораш да обавиш и никако да се прихватиш битних ситница у животу. 

Ја сам ти добро, хране нас овде добро, иако наводно ни нема потребе, јер смо умрли. Кажу, то је само испочетка, да нам не буде чудно. А и неки су знали да умру двапут, јер су се уплашили глади, па је то онда стварало дупли посао надлежнима, и ето, сад имамо народну кухињу за новајлије. Није храна срање као у народним кухињама кад си жив, овде је баш супер. 

Шта ти радиш? Немој случајно да си се прихватила Пере сад кад ме нема, он је сав у кошуљицама, а и ти си натовила, па ти пали стандарди, а ни мене нема и јебига... С гробља право кући да идеш, јест' да се нисмо узели, или креснули или пољубили или волели, то јест, али то не значи да ти треба сад да се прихватиш Пере. Ја сам цео живот говорио - ко се зове Перо, тај је тешки папак. И олош. И папучар, ал' то заборави да сам ти рек'о, допало би ти се, па оде ти, а ја оста. 

И немој пуно да се трошиш на свеће кад долазиш, пошто већ долазиш често, јебига, ем ти је скупо, ем нам чади горе, а нема неке практичне сврхе, па слободно ти припали који цигар или што друго, има нас разних овде горе, па да макар неком буде лепо. Од свећа ретко коме буде врх, једино овим металикама што су скакали по гробљима стално, па их сећа на старе дане.

И тако срећо, припази се још коју годину, па се видимо горе. Направићемо лом, а можемо и да се узмемо, шта има везе. Не знам баш да ли можемо усвојити неко црнче овде горе и како то функционише, али добро.

Пуно поздрава ти шаље твој момак кога си зајебавала цео живот и који је зато умро.

16. август 2015.

Митоманов водич за како да постанеш писац

Седим овде, напољу пада киша... И размишљам да напишем књигу. По стоти пут. Онда кажем себи - јебеш то, опет ћеш бацити дан или два, десет или двадесет страница и одустати, отићи да радиш нешто друго, нешто што те не кошта ништа... Но, да почнемо.

Дакле, ти желиш да будеш писац. Сјајно. И ја желим, исто. Пре него што наставиш са читањем, дозволи да ти се представим. Можда се предомислиш. Ја сам писац у покушају... Али тај покушај траје предуго. Ја сам ужасан у спорту, у певању, у јебању, ја сам ужасан чак и у живљењу... То звучи мало зајебано, ха? И јесте. Па, хајде да испишем пар редова о томе како можеш да постанеш велики писац... Мислим, зашто да чекам педесету, поприлично добро знам шта треба и сада...

Мотиви и зашто треба да те боли патка за њих
Прва ствар која ти треба јесте жар. Али не дозволи да ти серу како мора да те стеже у души да би добро писао. Или како мораш сваког дана да пишеш да би добро писао. Твој жар је само твоја ствар. Мизеран си и само када си мизеран добро пишеш? Буди мизеран. Колико јако желиш да будеш писац? Буди мизеран, ако је то твој жар. Лош си? Ужасан? Желиш више од свега да пишеш? Пиши, лоше, сваки дан. Ватра ће те прочистити. То сам прочитао негде, звучало је баш глупо, али овде је океј... Јесте, изгорећеш, али твоје речи ће бити боље... А то је оно што си и хтео, зар не? 

Пишеш да би имао паре? Славу? Пиши. Не мораш имати величанствено узвишене циљеве да би писао. Боли те курац. Пиши бре, нека те препознају на улици, нека те обожаватељке заскачу по тоалетима елитних ресторана. Заради милионе, купај се са рибама, вози најбољи ауто икада, умри од срчаног у базену. То бих и ја волео, уколико не сретнем неку фину малу дамицу ускоро. 

Пишеш због жене? Хеј, ко може икада да ти каже да је то погрешно? Пиши. Пиши јој, нека буде твоја. Учини све. Ја то разумем. Због жена су ме тукли, мрзели, разапињали, али када ти се неко допада, онда чиниш све што треба. Можда си купиш вечност у покушају да освојиш једну сјајну жену. Она жели писца? Постани писац, тако је једноставно. И с обзиром да си заљубљен, постани најбољи писац икада.  

Желиш да те памте? Да оставиш нешто иза себе? Велике списатељске њушке кажу да је та жеља погрешна... Да никада нећеш постати писац ако то желиш... Шта они знају? Ионако су сви мртви! Лако је срати када знаш да си себи купио изузеће од заборава, макар на стотињак година. То су све лицимери. Пиши, али не усиљено, пиши реченице које желиш да људи памте. Пиши тако да сам себе памтиш, јер видећеш - када напишеш стотине хиљада речи, почећеш да заборављаш шта си то написао... Осим ако твоје речи не буду прејебено добре. За памћење. Рецимо, ја се сећам тек неколико мојих прича и песама. Тек неколико, од скоро две хиљаде текстова. Јебига, тако ти је то. Ако не можеш да то урадиш одмах, пиши док ти то не уђе у крв. Онда пиши још мало, да те запамте.

Уколико имаш неки сасвим десети мотив за писање - па, пиши. Хитлер ти је идол? Кога боли курац. Пиши. Покушај. Постани неко. Сањариш о мучењу, убиствима, сексу са животињама? Кога брига? Пиши. Можда постоје људи који би то читали. Можда би подигао свест о силовању папагаја, па би овај свет постао боље место за шарене птице. Ко зна.

Техничке ствари и остали турци
Да би био баш добар писац, брате, није довољно само да се цимаш и желиш. Јебига. Фора је да знаш. Фора је да будеш најбољи. А како то? Лепо. 

Када идеш негде, укључи мозак. Када видиш цвет, љубичасти цвет, мало поцепан на врху, са листовима као џунга, запамти га. Запамти како мирише. Запамти како изгледа. Опиши га и запамти опис. Знам да нећеш успети. Нико не успе из прве. Али вежбај. Опиши пукотину на путу. Запамти тај опис. Искористи га негде, једног дана. Слушај шта људи говоре и којим акцентом. Скини њихове акценте. Памти разговоре. А онда иди кући и напиши најбољи дијалог који је свет икада видео. Разумеш? Те форице су поприлично битне. 

Ваљало би и да читаш књиге. Оно, јебига. Ако си читао док си био млад, то је до јаја, читаћеш и даље, када нађеш посао, када нађеш жену, када ти уграде бајпас... Ако никада ниси читао, пробај, читај... Ако не иде, иди у кафану. Иди се курвај. Иди проси. Иди ради на пијаци. Иди гледај филмове. Читај флајере за креме за депилацију... То би требало да помогне. Ако већ баш мрзиш да читаш. Ма, ко га јебе, чак и ако читаш, иди и ради све ове ствари... Јер ти си писац, што би рекао онај фини господин Киш. 

Пробај све што можеш. Религија? Може. Две или три религије? Може. Дрога? Може. Пиће? Може. Апстиненција? Може. Експлицитни тв шоу што заглупљује народ? Може! Искуство је најбитније за писање. Уколико си прошао нешто, поприлично је лако да пишеш о томе. И звучи тако истинито и лепо. А нико не мора да зна да си то заиста и прошао. Искуство је најдрагоценија ствар на свету. Мораш имати или моћну машту или искуство или обоје. У супротном, бићеш лош писац. Брале, све што знаш, све што си проживео је јако важно. Јер твоје речи ће погађати права места и онај који чита ће осећати део онога што си ти осећао док си рецимо, клао прасе или делио слаткише малим циганима...

Е да, пробај све, буразеру, али ако се то не коси са неким твојим принципима. Јебига, није фора да изгубиш себе негде испут, негде у покушају да постанеш велика риба књижевног света. Није фора да кажеш - пробао сам све, а конзервативан си. То и мене јебе. Замисли, нађеш сјајну девојку, волиш је више од света, и наравно, твоја начела налажу потпуну искреност према њој. Кажеш - мацо, пробао сам све. Курвао сам се, коцкао, дрогирао и пио. Она је исто то вероватно радила, можда је спавала и са женама и мушкарцима, дрогирала се, пила, има истетовиран цвет на ваџини, али она је довољно паметна да ти то прећути. И оставиће те, јер си абоминација, неко ко није довољно чист за њу. Дакле, никада не чини нешто због писања, чини ствари због себе, а писање ће доћи. Чак и најгори писци, уколико се никада не предају, могу постати узвишени. Могу се претворити из гнусобе у лептира или медведа и запалити свет.

Инспирација и шта радити са њом
Инспирација је највећа курва коју ћеш у животу срести, а срешћеш их много, у свим облицима и бојама, и међу женама и међу мушкарцима. Некада ћеш бити врх, моћи ћеш да напишеш цео свет, моћи ћеш да направиш Бога од блата и кера од облака и играћеш се са светом, тек тако, јачи од иког, бићеш најлепши, најбогатији, најсрећнији папак кога је ова планета видела још од Исуса... А онда ће доћи дана када ће твоја курва спаковати кофере и отићи код маме. И неће се вратити... Па, у ствари, можда ће остати само један дан, можда месец, а можда се никада неће вратити. Ти то не можеш знати. 

Али оно, ако седиш пар сати и зуриш у екран, пулсира ти жила на врату, а речи се не појављују - јебига, пробај опет сутра. Пробај опет сваки дан. Изађи на терасу и дозволи да те покења птица. Ко зна, можда то преокрене ситуацију. Можда је потребно да се напијеш. Да те пребију. Можда имаш један зуб вишка у организму, па ћеш моћи да пишеш тек када га избациш. Можда ти није суђено тада да пишеш. Можда, ако напишеш нешто на силу, то доведе до твог уништења. Размисли мало, постоји милион могућих разлога зашто је твоја курва отишла код своје маме. И када крену речи, али на сламку, једна по једна, буди стрпљив и пиши. Напиши, згади се, лупи шаком од сто, па покушај поново сутра. Понови све испочетка. Након неког времена, нешто ће се десити. А онда ћеш поново писати. Бићеш поново цар. Макар на један дан. 

А када имаш инспирације, набилдуј је. Иди негде. Ради нешто. Нема везе што мисле да си луд. Сваки догађај који се деси док имаш инспирације ће бити као лансирање ракете... Експлозија и онда лет у небо... Нећеш смети да затвориш очи, јер ће речи летети... Писаћеш по салветама, столу, ранцу, телефону и то ће бити најбоља ствар коју си икада осетио. Када завршиш своје писање, слободно запали цигарету. Чак и ако не пушиш. Знам, бољи је осећај од секса. Иако је секс најбољи осећај на свету. Ко није доживео писање, тај ће мислити да сам будала. Али када осетиш лудило да те обузима, када осетиш како ти нешто пуже кроз вене и када осетиш да ти срце куца као брзи воз, и када све то кулминира, када се деси врхунац, када ставиш последњу тачку и само седиш ту, празан, мртав, а живљи него икад, када почнеш да се помахнитало смејеш, тако срећан, онда ћеш ме разумети. И знаћеш да желиш да будеш највећи писац који је икада живео.

Политика, морал и атомске бомбе
Читао сам много текстова о томе како да постанеш писац, још давно, када сам планирао да постанем један. Ти текстови су апсолутно ђубре. Никада до сада нисам себи дозволио да пишем о томе како се постаје писац, јер сам сматрао да ја имам најмање права на то. Међутим, боли ме патка. Можда је такво вече. Можда сам се и ја променио. Не знам. Углавном, сви ти великани серу како не треба да се бавиш политиком. Како си ти уметник, изнад политике... Јесте, и ја сам имао тај неки став... Али браћо, ко ће да помогне напаћеном народу?

Ако си писац, и ако можеш да пласираш идеје, праве идеје, добронамерне идеје, идеје слободе, идеје неког поштовања, да не серем сад о љубави, нисам Исус Христ, зашто то да не учиниш? Ако те стрпају у затвор због речи, онда мора да нешто радиш исправно (под условом да не пишеш умрлице политичарима на власти, кој курац). Не могу да верујем да су сви ти људи кроз историју мислили само на сопствене буље! Јеботе, шта, ако пишем, не треба да кажем да је власт срање?! Шта, то шкоди мом кредибилитету, можда ће ме назвати четником или усташом?! Чекај, зашто би ме било брига? Моје је право, а можда и дужност, да кажем ствари које многи не смеју, да станем, као писац, на ветрометину и да некако, можда, помогнем некоме. Народ ћути, јер се боји. Али ако хиљаду писаца или макар стотину или макар десет или макар један каже нешто, можда се нешто промени. Напослетку, речи су најмоћније оружје икада. Осим ватреног. Мада, када реч дигне милион сељака, џаба ти и ватрено оружје. Но, много сам одлутао. Поента је, ако желиш да идеш у политику или у риалити шоу, иди слободно. Ти си писац. Никаква политика или ријалити шоу то не могу да промене. Наравно, треба да се чуваш. Уколико пишеш по наредби, запамти, ти ниси писац. Ти си само још један слуга.

Ако волиш да пишеш о неким уврнутим стварима, не дозволи да те обуздају. Ако ти се пише о лезбејкама које се сочно љубе, пиши. Можда ће те тужити. Можда ћеш добити батине. Али то је ништа у односу на онај осећај када завршиш причу. Плати казну, излечи се, па напиши још сочнију причу.

Ако мораш да се одрекнеш свега да би писао, немој то да радиш уколико ниси баш сигуран... Јер што не би имао леп живот и био срећан? Зашто мораш постати део ове багре од које ретки испливају и учине нешто вредно помена? Писање је најчешће избор, а врло ретко морање. Они који морају, распали би се без писања. Али они који могу, а не морају, треба да донесу једну тешку одлуку. Ићи напред и вероватно сјебати све или живети солидан живот, али без узвишености која би могла доћи након година патње, након година душевног и телесног сиромаштва, након година потпуног неразумевања околине... 

Ако свакога дана говориш другарима - једи курац, ако у твојим причама често стоји реченица - једи курац, онда немој да те буде стид... Ако издајеш књигу, нека и у њој стоји - једи курац! јер то је чини реалистичном, блиском обичном човеку. Сам Вук Караџић је рекао - пиши како говориш. Дакле, најбоља ствар коју можеш да учиниш за своје писање јесте да пишеш онако како говориш. То си ти. И сва искуства која имаш ћеш моћи далеко боље да пренесеш од оних које никада ниси доживео или су ти причали други. Ово је писање, овде нема компромиса. Слобода. Твоје речи су једина твар која је слободна, било кад и било где. И тако треба и да остане. 

И тако, јебига, много шта сам рекао и још много шта сам мислио, па се изгубило успут, али мислим да је ово пут ка постању великим писцем. Живи. И буди велики, без обзира шта говорили други, па макар и они били највеће мудоње књижевности двадесетог века. Или било ког века. Све бих их пљунуо, јер су били тако пуни себе. Е да, не дозволи себи да будеш пун себе. Чак и након награда, и књига, и пара... Не дозволи себи да друге гледаш као нижу врсту. То је најгора болест од свих - да мислиш да си краљ, цар, да си на врху света са хиљада поданика... Пиши, буди писац, али не буди папак према обичним људима. То је сва филозофија отприлике. Надам се да капираш.

п.с.
Не дозволи ником да ти говори шта да радиш, икада. Чак ни мени.

Воли те Митоман.

12. август 2015.

Ма остаћу ту

Јуче сам купио један мали магнетић за фрижидер,
за успомену на ово усрано место. 

Када сам се пробудио јутрос, био је сломљен. 
Прошетао сам до мале црне девојке и купио још два. 

Ставио сам их на судоперу и отишао да једем. 
Када сам се вратио, били су сломљени. 

Поново сам устао и отишао
на тај штанд и рекао јој -
дај ми петнаест јебених магнета. 

Пажљиво сам их увио у новине
и оставио на кревету.

Дохватио сам пиво из фрижидера,
и спаковао их у кофер. 

Онда сам извукао један напоље. 
Био је сломљен. 
Један по један. 
Сви су били сломљени. 

Подигао сам главу и рекао -
зли душе, шта радиш то?

Онда сам отишао и мало гледао телевизију,
поприлично свестан црне сенке која је лебдела
над мојом главом.
Нисам више излазио да набавим још магнета.

11. август 2015.

О псима и ветру и љубави која ће ме убити једног дана

Не постоји ништа што ме може смирити више од лежања у мом кревету. Све црвене и жуте и црне и браон жене са морских обала не могу учинити да се осећам овако мирно као сада. Коначно у свом кревету. Коначно, сав онај шлајм који се накупио у мени могу да избацим. Коначно, не морам да будем весео, већ онакав какав заиста јесам...

Слушам неке снажне песме које говоре о псима и ветру и љубавима. И то је баш у реду. Кер ме је дочекао са широким осмехом. Чак и мачор. Те животиње су јебено најбоље животиње које сам икада срео. То су моје животиње. Док музика иде даље и даље, помало размишљам о љубави. Каква црна рупа. Љубав је као када скочиш са литице, иако си поприлично сигуран да пад неће бити мек, иако си, у ствари, скочио само да би се на секунд осећао добро, као да припадаш некоме, негде, и да увек постоји особа која ће ти пружити руку...

То је љубав... И не знам, одувек сам волео мале зле женице које су у ствари добре, које имају топлину, али је љубоморно чувају за некога ко заиста вреди... Али како да вредим? Радим на томе да постанем добар тип. Радим много и јако на томе. Имам тако много тога да научим... И јеботе, не знам више, да ли је то само илузија у мојој глави? Нешто што ми је потребно да бих опстао? Сламка спаса? Да ли би то икада могло бити стварно? Ја сам једноставан човек. Нисам кул. Нисам ништа посебно. Чак сам и сељак. Тежак. Не умем да говорим лепе ствари. Уместо комплимената говорим женама да су тог дана мање дебеле него иначе. Уместо љубазних реченица само климнем главом. Постајем шкрт на речима. Као да оне нешто вреде... И како такав тип да има тако неку кул женицу ђевојку? 

И лежим у кревету, месец је на путу ка овамо, и свет се чини крхко, као да би га могао срезати ножићем за хлеб. Волим да мислим да и она лежи у кревету тамо негде и размишља о љубави. Можда са мном. Можда нас види како ходамо плажом, држећи се за руке... Можда како ме полива хладном водом јер сувише гласно певам док се туширам... Можда како загрљени лежимо и гледамо у плафон са милион облика и боја...

А човече, онда замислим неког маленог кул типа како води љубав са њом овог тренутка, како имају фантастично искуство, вантелесно, излуђујуће, и грчим се, тако желим да га пребијем... Али не на леп начин. Желим да му проспем зубе. Да крв пљусне. И да он падне доле. И да га шутнем у ребра. Лагано. Јер он ипак чини да се моја имагинарна девојка осећа добро. И онда да седим у углу и плачем. Не знам зашто. Ваљда због сломљених снова. Снова који су ме држали на окупу. Патетично. Али истинито. 

Замисли ту љубав. Највећу на свету, а неизречену. Фантастичну, са толико потенцијала, потенцијала од кога би само делић био довољан да се преврне читав свет. Да Бони и Клајд, Дали и Гала, Наполеон и Жосефина одмах оду у историју, да ми, само ми, будемо горе, знани по неизрецивој љубави, знани по умећу, знани јер тако добро стојимо једно уз друго, апсолутно предивно, као... Као, јеботе, чоколада. Али најбоља чоколада на свету. Или кафа. Али најбоља кафа на свету. У најбољој шољи на свету. Са најбољим шећером и кашичицом на свету. Такви би били. 

И не знам да ли да закорачим. Не желим да уништим све. Не желим да мисли да сам неки полудели манијак. У ствари, желим, али на фин начин. Након толико година. Па ја стварно не знам ниједног типа који се оволико цимао. Да ли је то зло мршаво дупе вредно свега овога? Па, једно је сигурно. Поприлично јесте. Иако ја већег папка нисам у животу срео. 

7. август 2015.

Посрнуће данашњег друштва и друге зајебанције које нисам спреман да прихватим

Шедим ође на мору и баш је љепо. Међутим, не могу да верујем да је све овако морално искварено. Сви хоће да те зајебу. А огромној већини девојка је битније каква кола возиш и где седиш у клубу (седиш, не стојиш) него какав си човек или чак и фрајер. Јеботе, капирам да мене неће јер и нисам нешто љепушкаст, али имам два другара који баш јесу, скоцкани, љепи, у Београду све их воле, а овде - ништа. Каква је ово криза морала, невиђено. Сви хоће да те зајебу, до сад, за ових пар дана, брат брату, ако ме није једно десет људи покушало зајебати, није нико. И то они које сам провалио. Оних који су ме зајебали, а да нисам провалио, вероватно има и више. 

То ме чини некако тужним. Упознао сам неког кримоса локалног малопре, фин лик, зготивио ме баш. Јеботе, буразеру, да л' је могуће да су овде криминалци фини, а сви остали олош? Контам да би ми тај кримос помогао у животу, ево сад, овог трена, иако ме зна тек неки сат. А ови остали би ме газили да се изврнем негде на улици. 

Ја мислим да под хитно морамо направити оазу за донекле нормалне људе. Док их (нас) још има. Иако ти људи често изгледају чудно, заиста су нормалнији петнаест пута од ових што су као нормални и у већини. Па да ли је реално да су људи у стању да напуне клубове, а само можда петина се добро проведе? Сви ликови депресивни, рибе напуцане, оно, не можеш ништа ни да јој кажеш, само ти покаже руком да одеш. Једино ако баш све говори на теби - ја имам! можете разговарати. И оно мало цурица нормалних, наизглед, што дођу у клубове, се боји пијаних будала, па исто тако терају људе. А типови сви снуждени, једина је разлика у томе што су неки баш упорни, па прилазе, а други и нису баш, па само стоје, подједнако тужни.

Дакле, организовати неко уточиште, што пре, јер ово је хаос. Направити државу за људе који се не поносе тиме што никада нису прочитали неку књигу, за људе којима није битно да ли си обучен у оригинал одећу, за људе који купују патике ради патика, а не зато што је то "баш добра копија Паћотија, па ће рибе мислити да сам богат", за људе који неће бити тотални олош према теби, само зато што изгледаш наивно, за људе који те не гледају са висине само зато што слушаш неку другу врсту музике, за људе који знају да се проведу, а не да константно мисле о томе шта други мисле и страхују да ће испасти смешни. Некако, све ово је баш срање, и ако је ово стваран свет, онда не желим да живим у њему. Па макар до смрти имао тих пар људи и немао жену, нисам спреман да начиним толики компромис и да продам све у шта верујем само да бих био прихваћен, иако ово што је данас и овде нормално, сасвим сигурно није нормално. 

Искрено,
Митоман

2. август 2015.

Сањарима

Да ли је стварност заиста најбоље место за боравак сањара?

Мислиш ли
да док пси умиру и људи купују папуче за море
ти
као сањар
можеш да постојиш?

Мислиш ли да
док се све око нас осипа,
ти имаш право да будеш сањар,
да будеш другачији?

Толико сам пијан
а опет желим свим сањарима
да постану велики људи
да остваре нешто
да се деси нешто
да се не заврши се на овим глупим
и тешким сновима...

Тако хоћу да сви буду срећни и
да стварно не морамо више мислити о томе
да ли су нечији снови близу остварења...

Желим да се неке ствари десе.
Да се неки снови остваре.
Да све буде у реду коначно.

Будите велики!
Не морате бити пијани за то.
И немојте плакати због тога.
Ја сам најгори могући пример за сањаре.
Волим вас, иако сте папци.

1. август 2015.

Пројекат - најбољи могући ја

Ова година иде баш добро, за сад. Не бих сада да сумирам успехе, још је рано. То ћемо размотрити у јануару. Али ми се недавно искристалисала једна идеја која ми се већ дуго времена провлачи кроз мисли, а ја никако да је ухватим. Реч је самоунапређењу. Схватио сам да нисам довољно добар човек. Не поредим се ни са ким, јер у односу на неке сам заиста добар, а у односу на неке друге сам заиста лош човек. Дакле, нисам довољно добар човек искључиво по мојим стандардима. 

Када сам коначно ухватио времена да поразмислим о томе како да постанем најбољи могући ја, нисам знао одакле бих почео. А баш је једноставно. Од почетка. Дакле, шта је то лоше у мени? Зашто понекад вичем? Зашто осуђујем људе због ствари које раде? Зашто им не дозвољавам да живе сопствене животе? Зашто од промотерки нећу да узмем флајер? Зашто поред неких просјака прођем, а другима уделим динар? Зар сам толико површан да дајем паре неком просјаку само зато што ми је "лепши"? Зар оним најужасније деформисаним не требају те паре? Зашто хоћу да донирам новац, али нећу да ме "прљави" људи додирују? Зар сам заборавио одакле долазим? Зар и ми (моји родитељи и ја) нисмо били ти сироти људи некада? 

Дебело сам се запитао. И онда сам схватио да многе моје мане проистичу из незадовољства собом. Још увек се повремено борим са родитељима за право да водим сопствени живот. Још увек нисам ништа вредно помена написао, а камоли објавио. Још увек не знам да пливам. Некако, имао сам већа очекивања од себе. Требало је већ нешто да урадим, нешто више. Требало је да помажем људима, али не због очекивања неке кармичке космичке награде, већ због тога што им помоћ треба. Требало је много тога већ да се деси до сад, судећи по мојим плановима, а мало шта се десило.

И тако сам решио. Поред свих планова које имам и силне жеље да покорим свет, од данас ћу радити и на још једном пројекту - пројекту најбољег могућег себе. Ризикујући да звучим глупо, кажем - почећу да медитирам. Али не на источњачки начин, већ на наш, православни. Да покушам да смирим мисли, да укротим хаос и да ме не нервира неред око мене, већ да имам какву-такву унутрашњу хармонију, па да не морам ићи унаоколо и поравнавати новине са ивицом стола или викати на сестру што је доручак мало више или мало мање слан. Напослетку, ипак ми је направила тај доручак. 

Размишљам и да кренем у теретану. Доста сам био мршав као леш. Да изгледам нормално. Ништа напуцано. Само нормално. Да будем задовољан и да могу да пустим друге људе да раде шта хоће. А не да мислим како су луди што раде ствари које им шкоде. Брате, ја први волим неке ствари које ми шкоде, а дајем си за право да критикујем. Још ако научим да пливам како треба, онда ћу бити скроз опуштен тип. 

Морам и да научим да кувам понешто, чисто да бих схватио вредност оброка које ми зготови сестра. Зовем је Мали Буђо. Навикла се. Навикли се и сви остали, јеботе, па је сад комплетна родбина зове Буђо. Јебига. Извини Буђо. 

И тако. Има много много ствари које морам да урадим и које ће постати део овог великог пројекта који би требало да траје до краја мог живота. Сада, пошто тек почињем, треба много да радим. Касније би ствари требало да буду лакше. Оно као - могао бих да се бавим неким донаторским радом или нечим. Моја компанија (будућа, надајмо се) би могла да даје проценат од продаје сиромашнима. Али не оно као фол, даћемо, па не дамо динара, купимо си нове ауте. Не. Него лепо, оно што је речено има да буде и испуњено и то је крај. Обећање се никада не крши. 

То за обећања је можда најлепша ствар коју ме је стари до сад научио. Одмалена, обећање је било закон. Ако ми он обећа да ћу добити играчку, то ће се десити, сигурно. С друге стране, ако ми обећа да ћу добити батине... Капирате поенту. И потпуно исти приступ имам. Обећање нисам (намерно) у животу прекршио. Тај осећај је тако добар. Даје твојим речима вредност. Даје им неку непроменљивост у свету у ком се све мења, тече и поприма друге облике. Осећаш, на тренутак, да ти нешто значиш и даје ти вољу да даш све од себе, јер си обећао, а обећања се никада не крше!

И зато, обећавам себи да ћу постати најбољи могући човек, тачније, кретен. То би заиста било сјајно. Па ће тек онда, када будем задовољан собом, почети и свет да буде лепши. Нарочито ако му и ја помогнем у томе. 

п.с. Свестан чињенице да овај текст звучи мало клиначки самоунапређујуће, ово је дисклејмер, што би рекли Амери, дакле, опозитивнотврдач од да сам пушио траву или какву другу дрогу.

Copyright © БАРУТАНА | Powered by Blogger

Design by Anders Noren