Збирка мутних мисли једног малодушног орла.

29. април 2013.

Рајски, вероватно

Лежим негде,
да л' на трави ил' на лежаљци,
свеједно...
Миличица је поред мене,
са оним плавим чудом око тих
медених очију које ми
гледају директно у помало рђаву душу...

Аристократски бела
прекршта ноге ту,
тик до мене
па ме пољуби у слепоочницу...
Пијем кафу уз
можда неки Винстон блу,
једем чоколаду
и гледам у једно изузетно лепо дрво.

Мирно је све
и нигде нема једног човека...
Неки мачор,
по могућству мој мрчкалтон,
се буца о мене,
па ми легне на прса
и воли ме онако како само мачке умеју,
превртљиво и лоше,
али тако уверљиво...

И гледам у даљини брда са много шуме,
додирујући најбољу књигу сопственог света...
И сунце је ту,
намигује док љубим моју ситну богињу...

А мали попац жвижди ту негде,
у трави,
као врхунски виртуоз који јесте...
Док покушавам бити довољно стваран
да доживим све то,
у сопственом парчету Раја.  

28. април 2013.

Под гасом

Не капирам. Који је то фазон са овим несрећним светом, бураз... Сви живе под неким гасом. Лош израз. Гади ми се. Ал' је тачан. Сви пливају у тим неким илузијама... Као, клинка се секса и она је одрасла и зрела. Клинац трипује да је писац јер је добио наградицу на неком жњ конкурсу. Дели аутограме. Девојка која је нацртала око пратећи упутство са интернета је уметница. Људи се као диве њеном раду. Људи завршавају факултет и већ на другог години се ословљавају са господине директоре и пуна су им уста неких прича о бајним пословима, о везама које ће њихов живот учинити рајским... 

У суштини, наравно да људи виде да си под гасом. Снови и идеали осликани на твојој бедној стварности. Ти си их осликао. И ти видиш друге под гасом. Али не видиш себе. Ти заиста верујеш да си зрела особа, да си писац, да си уметница, да ћеш пливати у парама, да ћеш се удати за принца, да ћеш возити најбољи ауто на свету, да је твој живот нешто посебно и да си баш ти тај један у хиљаду, посебни, онај који ће успети, не... Онај који је успео. Седим, мајку ти јебем, и гледам и више не знам да л' да се смејем или да плачем. 

Знаш ли иједног успешног човека који је, када се попео на свој трон, рекао - "јееаа бичиз, то сам ја, успео сам, маму вам јебем!"? Ни ја. Јер, док ти се бусаш у груди и вичеш успео сам, у неком ћошку ове планете постоји неко ко тихо и полако ради исто што и ти, само сто или хиљаду пута боље, а тај неко ће се заиста попети на трон. Ти славиш своју победу на првом кораку, а он је не слави ни на последњем. Зато је он тај један у хиљаду, посебни, а ти си само још један од оних деветсто деведесет и девет обичњака. 

И тако, све је то тако некако... незрело. Читав свет је незрео. Или живе под гасом или животаре, сломљених снова, смешни и мртви... Неки људи се праве да је све у реду. Неки људи се праве да ништа није у реду. Спас је негде између... Ради све што можеш да поправиш овај сјебани свет, али с довољном дозом бола у курцу да можеш мирно да примиш вести о томе како је твој покушај пропао. 

Нешто се контам... Реци рокнеш се зато што је свет у курцу. Смешно. Већина самоубица су кукавице. Оне најгоре, најмизерније, недостојне поштовања. Остали су само људи којима је било доста или су достигли тај ниво опуштености да их више ништа на овом свету није могло покренути или задржати... Не знам откуд ми ово, ваљда од тих сломљених снова... Најтужнија ствар у свим тим људима који живе под гасом је та што они заиста виде крајичком ока реално стање ствари... Реци, знаш да си курац, знаш да никада нећеш бити оно чиме се поносиш већ сад, никада нећеш бити то иако ти се уста испуне насладом сваки пут када кажеш тако неку велику реч... Писац. Сликар. Директор. Шампион.

Не знам, али све више верујем да се добри људи крију међу рђавима, од оних тако финих и добрих... Све је наопако, али ипак, све је донекле како треба. Боже, како је лепо писати, пљунути све гњиде овог света са само пар пишљивих слова, слова која ће неки читати и много након што им се снови сруше (занимљивост: не испуњавају се сами од себе) и много након што престану бити идиоти и постану само нормални људи, када их пусти гас... Осећаш ли оптимизам у мојим речима? Постоји. Па чак ни сисице као што си ти не могу баш читав живот бити курац. Једном макар ћеш учинити нешто ваљано. Ако то није случај... Па, заиста се надам да ћеш добити визу за Рај и бити што даље од мене на оном свету. Јер прави пакао би настао да морам да проведем вечност у друштву таквих...  

27. април 2013.

Не постојим још увек

Кол'ко сам ја у ствари један изгубљен човек... Где се све нисам тражио... И где се све нисам налазио. Смешно је то. Где год бих погледао нашао бих делић себе. Али само делић. Никада целог себе, никада једног себе, потпуног појединца који зна своје место на овом свету. И тако, јебеш га, године пролазе, а ја никако да пронађем себе. Можда сам ја још један од оних штиглића који испадну из гнезда и ако не разбију тинтару очајнички покушавају да се врате унутра, али им то никада не полази за руком. И тако, читав живот проживе питајући се где је њихово место не слутећи да не постоји, да су га изгубили, ако су га икад и имали. Наравно, зајеби пернату живину, али ипак, капираш шта хоћу да кажем.

Нашао сам си жену, црвену, баш онакву какву сам одувек хтео. Нашао сам си мачора и кера и кућу, све сам си нашао (или су они нашли мене), осим себе. Да сам милионер, тражио бих се на најневероватнијим местима овог света и чинио бих сулуде ствари у нади да ће ми једном кликнути и да ћу рећи - то је то, ово сам ја и хоћу ово да радим до краја живота. Једно време сам имао такве мисли, док сам био у жени... Онда сам скапирао да ћу увек имати такве мисли, као и већина мужјака овог света, па сам то препустио природи и мом сулудом карактеру, али сам црним мастилом забележио - то још увек нисам ја (у потпуности). 

Многе несрећне ствари на овом свету имају неку посебну драж за мене... И све их волим, али ниједну не волим довољно да не могу да живим без ње, осим, можда, овог писања. Знам да звучи глупо, вероватно и јесте, али ужасна ме нервоза пуца откад не пишем сваки дан. Хтео бих ја, али некако, тешко је. Уморан сам и најчешће ме боли патка, па знајући то знам да не бих успео да извучем неки дужи текст, и тако одустајем или пишем лоше песме, свеједно... Џангризав сам, пиздим на људе, мрзим их више него пре... И тешко да се може рећи да је ово само тинејџерска фаза. Но, зајеби спику, капирам да сам можда ја тај неки фактор, неко мудо које је рођено другачије (накарадно или посебно, у то не улазим) и које треба да склопи себе као слагалицу од сто хиљада делова, током свог напаћеног живота. Није да сам један од оних којима кликне у младости, пронађу се и живе свој живот, какав-такав, али свој. И није да сам један од оних који ће да се помире с тим, да прихвате тај неки живот који им је дат (вероватно туђи) и проживе га као сопствени, мирно и задовољно. Који курац.

Да сам иоле нормалан, не бих никада написао овај текст. Колико је јадан. Срамота ме. Као пичкица само кукам. Нисам се пронаш'о. Велика ствар. Пола света гладује, а тона њих нема воде. Па ти види да л' се они траже. Не. Они траже воде или хране и кад добију, срећни су. Јер постоје. Као било ко. Штета што сам једно погано псето па ми није довољно да постојим као било ко. Заслужујем да постојим као ја. А да бих постојао као ја морам пронаћи себе. А то се до сада није десило. Ко зна кад ће, ако се икад деси. Па ти види, друже мој, у каквој се ја вртим петљи... Бесконачној.

19. април 2013.

Смешна звер у мени

Постоји једна мала звер у мени,
смешан мали алигатор који виче
Пусти ме, пусти ме...

Алигатор који би пре
постао торба
него маскота света.

Мали алигатор коме је
дојадило да виче
Нисам маскота или кловн!
Само сам смешан мали алигатор.

15. април 2013.

Фото сеанса

Лежим у њеном крилу на клупи у парку док ме сунце мрачи и ветар пирка. Идеално време за идеалну љубав. "Хајде да направимо једну заједничку фотографију!", весело кажем ја. "Не, никако", одговара она и рукама сакрива лице. Океј, разумем, и нисам најрепрезентативнији примерак човека, али то до сада није спречавало мачке да ме грле, љубе и да се сликају са мном. Нисмо се фотографисали. 

Имао сам смртоносну болест и рекао сам јој то. "Зарази и мене", одговорила је истог трена. Још једном сам је пољубио. И не, та болест се није звала љубав или живот или било шта слично, та болест је била стварна претња. И тако, одвећ мртав, шећкао сам са њом под руку. 

И она беше одвећ мртва када сам схватио разлог њеног противљења фотографији. Била је маче, тако мало и тако неухватљиво; "Само без обавеза", говорила је и није хтела да се фотографише, јер се бојала да ћу јој узети душу. Није знала да је њена душа одавно била моја, као што је моја одавно била њена. Спојени у сулуд спој, седели смо тако, одвећ мртви, на клупи у парку, сунце је мрачило и ветар је пиркао, а ми смо проживљавали још један од оних снажних момената. Извукао сам фотоапарат, опет је прекрила лице, насмејао сам се и зафрљачио га у ваздух. "Не треба ми слика, иако те не гледам сваки дан ти си ту, у глави, сасвим верно исцртана, офарбана и поприлично голишава... Ти си ту и баш ти је добро." Били смо одвећ мртви и одвећ заљубљени. Звезде најнеромантичније љубавне комедије икад. 

14. април 2013.

Из кандила уз чашу воде

Лежао сам на каучу,
свестан да нисам добар. 

Устао сам у подне,
није било воде.
Нека подједнако лоша
цев је пукла
остављајући ме
покушајима 
сарадње са киселом водом.
Није ишло.

Лежао сам на каучу,
у гаћама и даље,
а онда ми је попа
бануо у кућу,
тек тако,
знајући да је добродошао.

"Видим, одмарате мало!",
казао је попа,
"Одмарам", казао сам ја 
и навукао панталоне.
Онда је он обавио службу
и све је било супер,
мирис тамјана,
готива тотална...

Отишао попа,
а ја одлучио да се самопрокламовано 
крстим водом (сада светом водом)
која је стајала ту.

Умијем се,
много ми је лепо,
као да све то има неко дубље дејство,
као да крштење има рок трајања
или мора да се понавља 
док се коначно једном
не прими...

И тако,
поново крштен (и по први пут самокрштен),
јездим кроз живот,
или макар дане,
чинећи каква добра дела;
И као штиглић,
седим на вр' гране,
док ме моја мачка
у подножју чека. 

13. април 2013.

Претерано серем

Ја и нисам човек који уме да плива у светском океану. Зато што сам много тежак. Тежак сам четрдесет и два грама тврдоглаве несрећности. 

Тешко је, знаш? Да не пишеш дуго и онда седнеш, покушаш... и успеш. То не постоји. Постоји доследност коју сам ја прекршио, постоји слагање речи и писање добрих, фантастичних прича, песама, лудачких идеја... Не можеш писати једном годишње и очекивати генијалност из тих реченица. Не можеш. Мораш писати сваки дан. Јер је то најбоља ствар на свету.

Срећан сам сад, много, ал' опет, превише нервозан управо зато што никад нисам био тако срећан. Можда је ова срећа највећа коју ћу икад искусити или сасвим ситна у односу на оне неке, будуће среће. Ја то не знам. Али, ма колико глупо звучало, нисам навикао. Скоро све коцкице су на свом месту. Чуче, држе своју позицију у подножју куле коју требам изградити. Лепо је. Али сам јебено нервозан.

И не знам шта сам хтео, скроз сам... луд. Извлачећи реч по реч можда успем сутра да дам неки смисао реченицама и оне постају нешто разумљиво, приче или песме, неки курац који неки људи ето, желе да прочитају. Нисам неки страшан писац, пола ствари ми је на исту фору и пола мачака сам смувао на исту фору и у суштини сам поприлично обичан и лош, али ето, постоје ти људи који мисле да су неке моје реченице лепе. А обичне су. Напослетку, свако има неке лепе реченице. Само што су моје завршиле на папиру. Да га јебеш, не могу изгурати више. Али знам да ћу сутра покидати. Склопићу три лепе реченице. Остале ћу набацати около. И ето, тек тако, бољи сам од већине младих писаца. 

Волео бих да могу рећи многим младим људима да нису за писање, да су курац. Разочарао сам већ двојицу, они су се трудили, али су били тако ужасни... Може свако навежбати да буде писац. Може свако написати и објавити књигу. Хиљаде и хиљаде младих људи. Али само пар ће искочити из тих хиљада. И само пар тих ће бити заувек моћни. Остали су курац. Остали никад нису ни требали бити писци. Нису умели. Нису хтели. Нешто није било у реду са њима. Волео бих да могу све то да кажем, али ја нисам писац. Нисам чак ни неко ко има друштвено прихватљиве речи. Нисам човек са лепим речима. Ја сам куртон. Зато сам рекао неке речи сада. Проблем је у онима који мисле да су писци иако нису написали ништа вредно помена. Да. И они говоре речи. Речи које не ваљају. Сви. Хиљаде њих. Речи које значе - "Ја сам писац, и бољи сам од тебе." Речи које су курац. Смешне. На крају, 'ајте у курац оптимисти, нећете постати познати, нећете постати писци, нећете јебати. Али, макар сте покушали. И било вам је лепо. Јер сте оптимисти. 

10. април 2013.

Мојој мачки

Шетао сам многе мачке
и чинило се тако природно
да и ти будеш само још једна,

а ти си била тако мала
да нисам могао да проценим баш најбоље;
мислио сам да си маца,
а била си лавица.

Била си фина и мила,
малко гребала и лепо се смејала;
мислио сам да заслужујеш неког ко би те заштитио,
неког ко би те пазио и волео
тако ситну и слатку.

А онда си порасла.
Много си гребала (волим то) и режала на сваког
ко би покушао да поквари овај ванвременски спој.
Била си тако јака,
на врху света.

Загрлила би ме,
утонуо бих у твоју пламену гриву
и цео свет би престао да постоји.
Јебеш свет, ионако је труо.

А ми,
ми смо руку под руку
јурили неке наше
сулуде снове
не очекујући много,
али желећи све:

добре књиге,
крај епског серијала,
наш стан,
неке добре пријатеље,
успех,
чоколаду
и нешто колагена у одвећ меканим бутинама.

3. април 2013.

Ствар перспективе

Мама видела сам чудовиште синоћ - жалила се мала Мерилијана. Ма какво чудовиште мици, то не постоји - рече мама смејући се и пољуби је у чело. Али видела сам га - била је упорна Мерилијана - имало је огромне пипке као паук и појело је Мићка. Ма дај, душице - рече мама - видела сам Мићка јутрос, комшија га је хранио. Био је жив и здрав. Мерилијана је седела још пар тренутака, а онда се збуњено одгегала и почела да се игра са својом лутком. 

Сутрадан је мала Мерилијана поново причала о чудовишту - Мама, мама, видела сам чудовиште синоћ, имало је те огромне длакаве пипке и оштре зубе и црне очи и појело је нашег Вуфија! Смири се срце - незаинтересована је била мама - Вуфи се вероватно игра у дворишту. Хајдемо код њега, мама? - молила је Мерилијана. Ићи ћемо мало касније, сада сам заузета - рече мама и настави да гледа серију. 

И дан након тога је мала Мерилијана видела чудовиште. Мама? - упита бојажљиво. Да сунце? - рече мама ушушкавајући је. Чудовиште је појело Укија. Више не вози бицикл по цели дан на улици - рече Мерилијана. Али мици, Уки је само болестан, ено га лежи у кревету и пије чај - објаснила јој је мама. Мерилијана заврти главом и не хтеде да спава, али већ је било касно и мама јој је певала успаванку, те јој се очи почеше склапати. 

Мама је помази по глави и прошапута - лепо спавај моје мало чудовиште. Очи јој поцрнеше, а из тела јој почеше избијати огромни пипци као у паука.

2. април 2013.

О црвеним сновима

И Бог пуцну прстима,
створи ме и рече -
овај неће написати роман,
И биће нешто, кад сви буду ништа.

И ето ме сада,
двадесет година касније,
седим над празним папиром
ослањам се пуном главом
на чисте дланове
и покушавам
и остављам
и мрзим цео свет.

Имам пламену мачку
која сматра да је третирам лоше,
можда је то и истина,
али ја заиста не умем другачије.

И све је тако тмурно.
Ћутим.

Седим сам у соби
у којој су сенке одиграле
хиљаду представа
на црвеној ламперији.
У ствари,
више је браон него црвена,
али то није важно,
зар не?

1. април 2013.

Хиљаду добрих пријатеља

Хиљаду ме људи воли,
али шта им вреди кад не волим ја њих.

Хиљаду их,
а ја једва са једним 
или двојицом
волим да разговарам.

И тако, дан за даном
сужавам круг 
оних са којима желим 
разменити реч или две.

Са некима могу да издржим пет минута,
са другима три,
а са трећима ни толико.

Али ипак,
постоји неколицина оних
које желим да слушам вечно.
Или макар дуже од осталих.

Они знају када 
да се смеју,
када да плачу,
добри су и паметни.
Разумеју оно
што би требало да будем ја.

Има много добрих људи, 
али нема много паметних.

Наравно, не улазим у то
колико је паметан човек добар човек.
То мутно подручје ме
нимало не занима.

Седим овде и надам се
да ће бити неко уз мене,
неко од тих чије присуство 
веома добро подносим,
онога дана када будем желео
рећи своје последње речи.

И тако,
болан од неизлечиве бољке,
хиљаду добрих пријатеља
запостављам мислећи -
јебеш га, могу ја боље.

Copyright © БАРУТАНА | Powered by Blogger

Design by Anders Noren