- Поздрав, драги мудри човече.
- Двадесет динара папак.
Вадим новчаник, бројим, сабирам се и на крају кажем - имам ил' десет ил' педесет.
- Дај педесет.
Дам. Он ћути и пружа ми вц папир.
- Е, а 'де је кусур?
- Какав кусур?
- Па тражио си двадесет, дао сам ти педесет динара. Мокрањац. Мо-кра-њац!
- Ма напасете ми се јаја и ти и Мо-кра-њац! 'Оћеш сад да те ставим на бан листу, па да никад више овде не можеш да дођеш?
- У јеботе. Имате и то?
- Јашта, дакако, наравно! Насмеши се сад.
Услика ме неким прастарим апаратом.
- Ето видиш, сад имам слику па ако будеш папак, да те банујем доживотно из ове институције.
- Немој чика серо свега ти, најближи јавни вц је двесто километара далеко, скроз преко моста.
- Дај још педесетку и дам ти фотку.
- Ево стотка јер си таква људина. Одох сад, пио сам неке кафе, душа ће ми истрчати на задња врата.
- Фала лепо.
Седим, размишљам, (нема се шта за читати, јел'те) да л' да га шутнем међу ноге кад пођем, па ко га јебе, ићи ћу у град само кад је друга смена ту, она брката баба што тражи да платиш пенале ако останеш преко десет минута унутра. Каже, кад имаш за дрогу, имаш и да платиш пенале. Погледам фотку, јест љепа испала, ево не знам, пресладак сам, по први пут у животу. Сконтам да ту неке ствари нису јасне. Навучем панталоне, замандалим и право код њега.
- Чика серо, да ја тебе питам нешто.
- Питај око моје.
- Шта ти имаш од школе?
- Па ја сам ти инжењер електротехнике, али сам на време схватио где паре леже, па сам постао предузетник. Имам и радницу, она Стана, јест да има мало бркове, али поштено ради, а и сениори воле кад има нека женска, па свраћају још чешће него иначе. Неки ни не иду кући, крену на пијацу па цео дан код Стане проведу.
- Аха, супер. А реци ти мени како ти је фотка 'вако добра, ко за Инстаграм да си ме слика'?
- Ехехе, јеба' га ти, па завршио сам ја и курс фотографије, па се мало шпрдам на послу. Може ми се, Газда!
- И то што кажеш.
- Чим завршиш факс јави се да ти нађем пос'о. Могу ти касније и помоћи да отвориш нешто своје, да будеш газда к'о и ја. Је л' де да би волео?
- Ух, како не бих, сан...
- Ето видиш. Ајд, видимо се мали!
- Адио газда!
Светла будућност,
Џо Боговски
- Двадесет динара папак.
Вадим новчаник, бројим, сабирам се и на крају кажем - имам ил' десет ил' педесет.
- Дај педесет.
Дам. Он ћути и пружа ми вц папир.
- Е, а 'де је кусур?
- Какав кусур?
- Па тражио си двадесет, дао сам ти педесет динара. Мокрањац. Мо-кра-њац!
- Ма напасете ми се јаја и ти и Мо-кра-њац! 'Оћеш сад да те ставим на бан листу, па да никад више овде не можеш да дођеш?
- У јеботе. Имате и то?
- Јашта, дакако, наравно! Насмеши се сад.
Услика ме неким прастарим апаратом.
- Ето видиш, сад имам слику па ако будеш папак, да те банујем доживотно из ове институције.
- Немој чика серо свега ти, најближи јавни вц је двесто километара далеко, скроз преко моста.
- Дај још педесетку и дам ти фотку.
- Ево стотка јер си таква људина. Одох сад, пио сам неке кафе, душа ће ми истрчати на задња врата.
- Фала лепо.
Седим, размишљам, (нема се шта за читати, јел'те) да л' да га шутнем међу ноге кад пођем, па ко га јебе, ићи ћу у град само кад је друга смена ту, она брката баба што тражи да платиш пенале ако останеш преко десет минута унутра. Каже, кад имаш за дрогу, имаш и да платиш пенале. Погледам фотку, јест љепа испала, ево не знам, пресладак сам, по први пут у животу. Сконтам да ту неке ствари нису јасне. Навучем панталоне, замандалим и право код њега.
- Чика серо, да ја тебе питам нешто.
- Питај око моје.
- Шта ти имаш од школе?
- Па ја сам ти инжењер електротехнике, али сам на време схватио где паре леже, па сам постао предузетник. Имам и радницу, она Стана, јест да има мало бркове, али поштено ради, а и сениори воле кад има нека женска, па свраћају још чешће него иначе. Неки ни не иду кући, крену на пијацу па цео дан код Стане проведу.
- Аха, супер. А реци ти мени како ти је фотка 'вако добра, ко за Инстаграм да си ме слика'?
- Ехехе, јеба' га ти, па завршио сам ја и курс фотографије, па се мало шпрдам на послу. Може ми се, Газда!
- И то што кажеш.
- Чим завршиш факс јави се да ти нађем пос'о. Могу ти касније и помоћи да отвориш нешто своје, да будеш газда к'о и ја. Је л' де да би волео?
- Ух, како не бих, сан...
- Ето видиш. Ајд, видимо се мали!
- Адио газда!
Светла будућност,
Џо Боговски