Збирка мутних мисли једног малодушног орла.

27. фебруар 2013.

И опет почиње

Не могу да не пишем,
лупкање по тастатури ми фали,
лежим само и чешкам се,
чекам да нека хорда речи навали
и да ме сјури,
да ме гребе,
док чекам
и чекам
још неког себе...

И жена дође,
И жена каже -
опет си пијан искривио
врата од гараже,
крив сам кажем,
и на веш машини сам спавао,
жена одмахне руком,
"ићи ћеш у пакао...",
И жена оде
да купи флајку
И жена оде
и риба прозоре.

И тако стојим,
И жена ме гледа,
крсти се некад,
док стојим на једној нози,
као рода
и
планирам да баталим
речи и све,
у себе разочаран,
ал' ми баш и не иде.

И неки батица свира клавир
на улици,
И карате вежба нинџа код
споменика незнаном хероју,
И малог кера шета мали црња
И све је тако лепо,
И све опет почиње...

25. фебруар 2013.

Сав мој мрак

Седим, а моја жена ми каже:
луд си, сувише мрачан и претерано очајан...
Седим и даље и онако кажем:
знам.

Не волиш ме сада,
питам, а она каже
волим те и волећу и након 
двеста очајних текстова...

Ја имам петсто очајних текстова,
кажем,
и недовршених много много више...

Она ме гледа и каже
да то ништа не мења...

Све те приче и песме 
и тмурне исповести...
Све те ноћи које сам провео
сажаљевајући себе,
пијан и несрећан...
Наравно да то ништа не мења...

Јесам се трудио да будем свашта,
свуда и увек...
Моја сулуда жеља да будем све
пречесто ме је спречавала
у покушају да будем
ја.

И тако,
стојим на киши
празних џепова
питајући се како је бити само један ја...

А црвена дама седи негде далеко,
слуша неку будалу 
и воли ме,
надам се, 
исто као јуче,
и надам се,
нешто мање него сутра.

Добродошли у један од стотину мојих прокоцканих живота...

23. фебруар 2013.

Малверозни

Рано је јутро,
двадесет до једанаест,
седим са чоколадним млеком
испред себе
и питам се
хоћу ли умрети икад,
од рака или
неке сличне малверозности...

Можда бих,
цигарету требао запалити
и уз скандалозно канцерогено млеко
"одважно" изазивати госпођу судбину...

А и судбина је курва,
воли занимљиве крајеве...

Мој ђед је умро
од рака плућа,
а пио је читав живот...
Доктори су рекли,
јетра к'о у детета.

Једнога дана,
ако ме задеси каква малверозност,
волео бих да знам
да постоји разлог тамо негде...

Ђед је волео пиће
и од пића је требао мрети.
Не од плућа,
јебеш плућа.
То није била
права смрт за њега.

Верујем да постоји
права смрт за мене,
да вреба из неког прикрајка,
још увек недоречена,
јер судбина даје последњи
додир, детаљ
који најчешће упропасти све.

Верујем,
и курчевито палим цигарету,
након што сам искапио пола литре
скандалозно канцерогеног млека.

О снивању на јави

Гледам све те велике писце... Можда су били никакви људи, али су тако велики писци да то више није ни важно... Тако велики... Када помислим само, да бих, можда, ако засија моја срећна звезда, могао и ја једног дана бити део тог неба... Нешто ме пресече, и не знам више да л' се смејем или ваљам у боловима, не знам ни да ли сам срећан или тужан или равнодушан, ништа више не знам... 

Покушао сам, чисто из сулуде радозналости, направити корице своје књиге. Једноставно и брзо. И... Изгледале су тако добро... Иако сам их правио десет минута можда... Тако добро... Онда сам написао своје име и додао велики наслов испод. Сунце ти јебем, какав је то осећај... Волео бих, да овај покушај, након стотину других, коначно успе. Да коначно успем, и да коначно имам спремну књигу. Моју књигу. Није важно што ће бити оваква или онаква. Није важно што не знам хоће ли се допасти старијим дамама или искључиво клинкама... Ништа то није важно. Није важно, чак, ни да ли ће икад бити објављена. Желим, да буде готова, да одем у штампарију и кажем - одштампајте ми ову књигу, у само једном примерку. Нико не мора да зна за њу. Нико... Желим само да је држим у рукама, као што бих држао чедо или Мићуна... Желим осетити папир под руком и гледати је како стоји, постојана, увек иста, док ја полако старим, дан за даном... И онда, можда, ако страћим живот и будем умирао негде далеко, сам и сиромашан, или у друштву и богат, свеједно, моћи ћу погледати у њу и знати, да ћу надживети себе. 

А није ли то једна, заиста заиста, изузетна ствар?

Вероватно ћу се смејати самом себи док будем читао ове редове за пар година... Рећи ћу - био сам млад и глуп, па сам зато мислио да је важно надживети себе... Постоји ли ишта што је човека учинило постојанијим од речи? Дигни споменик, за сто или петсто година ће неко срушити. Испричај причу и ти ћеш живети... Дуго дуго. Уз мало среће, вечно. 

И поново почињем мислити и мислити о њој... Сањам је. Сваку реч, свако слово, божанствене корице... Не мора се она појавити данас или сутра. Или ове године. Али у овом животу... Дефинитивно. КУЈУНЏИЈА ЈАНКО, писаће, а ја ћу је држати у рукама, гледати се у огледало и рећи - Добар дан, ја сам тај. Можда сам само сератор који је скренуо и сад, ето, изгубљен мисли о пар хиљада речи које чије да се држи снажно за Земљу која се све брже окреће, попут бика који покушава да збаци свог јахача... Онога дана када будем држао своју књигу у рукама, знаћу да сам зајахао свет. И биће то то тако добар осећај. Као када читаш неког од великих великана, којих је овај свет изродио тако мало, и коса ти се диже на глави, најежен седиш и цупкаш ногом тражећи чашу са водом, након тих моћних реченица... Једнога дана... Можда...

21. фебруар 2013.

О хиљадугодишњем несрећнику

Волео бих да сам био у цркви данас. И нисам неки бојажљив тип, али бих заиста волео да сам био у цркви данас. Срео сам једног типа, знаш. Испрва се чинио као још један лудак који трчи улицама овог града. Сео је поред мене на клупу, у неком несрећном парку који више ништа зелено нема, осим клупа. Негде у ћошку парка, постојала је још једна, последња, клупа браон боје, радници нису имали боје да офарбају још њу, и отишли су, никад се не вративши да доврше посао. На њој сам седео ја. А поред мене - он. 

Причао је неке ствари. О томе како је лепо живети. Како је стар хиљаду година и како и даље ужива у сексу или добром вину... Како мрзи ове нове писце, како су то само пискарала за њега, како су стари били много бољи... Говорио је и нешто о томе како су чоколаде фантастичне данас... Причао ми је како је видео опсаду овог града и о његовом учешћу у неколико ратова у неколико векова... 

Никада се није борио за циљ или узвишену ствар, јер их није могао разумети... То сам знао. Морао сам га упитати једно питање, док ми излагао своју немерљиву храброст. Питао сам: "Како се твоја срчаност може мерити са срчаношћу човека који јуриша на непријатеља знајући да може погинути, знајући да мора учинити све да заштити своју породицу, имање, земљу? Како, када ти знаш да те метак, ма шта учинио, погодити неће?" Погледао ме је чудно. Као да зна. Онда је само окренуо главу и наставио да зури у једну несрећну љубичицу која је израсла у овој недођији. 

Причао ми је још неке ствари, важне ствари... О женама које је љубио и можда волео, о његовој деци чије праунуке сада среће широм света, док лута... А ја сам седео поред њега и слушао, слушао... Увек сам слушати умео. 

Волео бих да сам био у цркви данас. Волео бих то, јер данас, баш овог дана, сам рођен, пре хиљаду и двеста година. Волео бих да сам био у цркви данас, да покушам, као и сваке године, да замолим онога горе, да ми опрости и да ми дозволи да поништим уговор који смо склопили. 

19. фебруар 2013.

Сулуди случај вечитог хедонисте

Марти Маркони је био ситан проћелав човек, у суштини добар, али пречесто склон лаким зарадама и задовољствима које човек може потражити само са оне стране закона. Имао је добре пријатеље Марти Маркони, Џашкоња Ирвича и Дебелог Буцка. Била је то шашава екипа. Дружили су се, радили заједно, посећивали се и окретали крменадле на роштиљу, док су њихове жене чаврљале о небитним темама из фенси часописа. Свет је био једно фантастично место за Мартија Марконија. Сав у палмама и сулудим заласцима сунца. Но, неке ствари су се десиле, нека лова је изгубљена и док си трепнуо, Марти Маркони се возио у глисеру са своја два најбоља пријатеља, Џашкоњом Ирвичем и Дебелим Буцком ка хоризонту. Имао је бетонске ципеле и константно је понављао - ма дајте момци, немојте зезати. 

"'Еј Марти?", позвао га је Буцко.
"Да?", рече Марти снуждено.
"Добре су ти крменадле биле."
"Хвала Буцко."
"Маркони?", с друге стране глисера звао га је Џашкоњ Ирвич.
"Да Ирвич?"
"Волим те пичко", рече тужно.
"И ја", додао је Дебели.

Били су на пучини и било је дубоко црно море под њима, а Марти Маркони је схватао да се из ове авантурице неће извући. Одрадили су један групни загрљај, а онда су другари помогли Мартију да напусти чамац. 

Марти Маркони је безуспешно покушавао да се плива ка површини. Његове бетонске ципеле су га савршено вукле ка мрачним дубинама океана.

Негде у мрачним дубинама океана, шаран звани Фил је паркирао свој камион марке шили-лил, носивости седам и по тона, са четири нова пропелера, на прилаз гајби. Његов сестрић Пил је био у кући и чекао Фила да осуши руке, па да приступе обедовању. У том тренутку се зачуо прасак. Фил и Пил су погледали напоље и угледали уништен нов новцат камионет марке шили-лил. 

"Тек што сам ставио нове пропелере!", узвикну разочарано Фил.
"Хајде да видимо", рече Пил.

И тако су се сусрели Марти Маркони, Фил и Пил. Ставили су му уређај за дисање под водом који је Пил користио некад, јер је био асматичар. Марти Маркони је био у коми три недеље. Онда се пробудио и тврдио да је мртав још три недеље. Када је коначно схватио да није мртав и да су Фил и Пил аутентични шарани са неаутентичним остацима камионета и свеопштег прилаза њиховој просечној гајби. И тако, дан по дан, Марти Маркони се адаптирао на живот под водом. Све је било исто, имали су луде градове са лудим светлима и луде рибе које си могао имати за нешто морске траве (но, то се и није Мартију дало, отом-потом), разне опијате који су представљали савршену промену у односу на сва она задовољства која је већ изгустирао, горе, хиљаду метара изнад, и многе друге, нове, специфичне ствари које је Марти нарочито заволео. Фил и Пил су постали његови нови најбољи пријатељи. И тако, дан по дан, Марти је дошао на генијалну идеју да провоза шеснаестоточкаша једног од главних фаца подвођа. 

Неколико часова касније, Фил и Пил су везивали дебели плетени балон за његове ноге, а Марти Маркони је још једном у животу био у ситуацији коју није волео баш и понављао - ма дајте момци, немојте зезати. Фил и Пил су се нежно опростили од њега. Умео је Марти Маркони ући човеку или шарану под кожу на страшан начин, био је страшан тип, изузетан, прави лаф... А онда су надували балон и послали га горе. 

Марти Маркони успут помисли: "Јеботе, па остаћу жив! Идем кући!" Но, природа није хтела да се Марти Маркони по други пут извуче. Златоусти Шили-лил је био власник највеће ауто компаније у океану, и, такође је био, бик-ајкула која је осећала страшну потребу да грицне нешто када је пролетела храна везана за балон. И тако је скончао Марти Маркони, који никада није нешто нарочито волео рибу. Или људе. Али је живот волео више од свега. И дотакао је све чаролије овог света.

17. фебруар 2013.

О маслачку

Аншалузи Мартишер је био најлепше цвеће на једној од ливада скривеним од погледа великог града. Цвеће је био, јер је у једној од битака које су купиле сада већ читав век постојања старих зграда, тргова и улица, погинуо. Тачније, док је непријатељ гранатирао подручје, он се једини затекао ту, гологлав, на ливади, тражећи своју веверицу и јебига, разнет је у потпуности. Имао је веверицу и звао је Маћкин, била је то луда веверица и вечито је котрљала орахе и носала два лешника у устима. Ни Маћкин никада није била пронађена, ништа није остало од ње. Из његовог меса је никло цвеће и понекад би неки пролазник убрао који лепи цвет и отишао својим путем. Ветар је често чинио исто. И тако је, током стотину година, Аншалузи Мартишер постојао на свим странама света и многи су га звали маслачак. 

Постоје ноћи у којима Аншалузи Мартишер и даље вири дамама кроз кључаоницу, доноси им цвеће и шапуће свакакве бестидничке мисли којих је имао тако много у глави... Постоје људи који кажу да су видели Аншалузи Мартишера, мислим, они кажу да су виђали чудног типа са кицошким брковима и веверицом на рамену како иде путем и певуши неку луду мелодију из прошлог века, док око прста врти неке женске лепе гаћице... 

Постоје ноћи у којима заденем маслачак за уво када кренем у походе... И постоје јутра која причају причу о успеху и неуспеху. А Аншалузи Мартишер, човек од метар и по, са кицошким брковима и малим ушима, и даље откопчава брусхалтере својом једном, непостојаном, руком.

15. фебруар 2013.

О једноставности одлука

Седео сам у фотељи са чашом неког лошег вина и гледао теве. Неко је позвонио. Седео сам. Неко је позвонио још једном. Извукао сам се из фотеље и отворио врата.

"Верујете ли у Исуса?", дочекао ме је глас.
"Верујем. Ено га на каучу."

Дечкоња ме је погледао чудно, провирио унутра и заиста угледао Исуса. Онда је ушао и упитао да ли је у реду да користи моје купатило. Рекао сам: "Наравно." Ушао је у купатило, нацртао некакву фигуру на огледалу, рекао пар речи и у следећем тренутку је ђаво зурио у њега из огледала. "Хеј, дајем отказ, батице, то..., то сам хтео да ти кажем." "Небојша. Па Небојша, сине. Знаш да не можеш тек тако дати отказ. Отказни рок је две недеље плус ситница звана велелепна вечност... Имамо договор Небојша сине.", кезио се ђаво. Дечкоња га је погледао, рекао: "Знаш шта? Ниси ми ти ћале, маму ти јебем", бацио књиге које му је рогоња даривао у веце шољу и завалио се на кауч поред Исуса. Исус је гледао кулинарски шоу и био је задовољан како се ствари одвијају, у теве индустрији макар, а клинац га је узбуђено посматрао и схватао зашто сви говоре о томе како ће се придружити Исусу у Рају једног дана. Исус је био заиста кул тип.

13. фебруар 2013.

О карми

Карма је
једна госпођа
у црвеним ципелама
и уској хаљини која
више показује но што скрива.

И сви верују у њу.
И верници и неверници
и научници и кретени
и мале инстант женице.

Име јој се разликује
ту и тамо,
али то није нарочито важно.

Колико узмеш толико мораш и да даш.
Колико си био лош,
толико ће ти се лошег сручити за врат.
Понекад и нешто више.

Карма је госпођа која се лако занесе.
Или ми, њени поданици, не умемо баш
добро да збрајамо своја недела.

Има дана када се само појави на мојим вратима,
скине ту хаљину са себе
и каже - водимо љубав,
сваки пут кажем - не
и сваки пут завршим
са њом у кревету.

Карма је курва,
али је то не спречава
да буде једна од ретких госпођа
које још увек поштује читав свет.
Свет малих чуда и великих звери.

11. фебруар 2013.

Историјска

И стаћу пред краља снова
и рећи ћу му - ти баш умеш
човеку да улепшаш дан.

Краљ ће се насмејати
и подариће ми вечне снове,
не рекавши ми да ћу
вечност провести
у вечним патњама
на дну последње тамнице пакла.

И сањаћу спас,
сваке ноћи,
и сањаћу њу,
како водимо љубав,
сваке ноћи,
и сањаћу чашу хладне воде,
и воду како ми цури низ браду,
сваке ноћи.

И тако, кроз вечност
ћу проћи,
обићи још један круг
и коначно постати слободан
немајући куд да одем.

Али све то,
све то ће доћи
једнога дана када не будем
успео да преварим сестре предиље,
и у партији покера
извучем карту смрти.

До тада ћу само водити љубав
са мојом мачком на травњаку,
у кревету, на хауби, на трећем спрату,
на шестом спрату и на деветнаестом спрату,
у лифту, на улици и на клупи,
под јарким сунцем ведрог неба,
и ствари ће се дешавати,
падаће ми саксије на главу,
ушинућу се,
украшће ми панталоне,
заљубићу се...

И земља ће се вртети,
а ја ћу бити срећан.
Застрашујуће много.

10. фебруар 2013.

О тананој мелодији црвене боје

Лука Маршалов је био један од оних несрећних типова који се роде на дну и ту и остану, заувек. Имао је сада већ четрдесет година и био је солидно грађен, са блиставим осмехом и вишеструко ломљеним носом који као да више није припадао склопу његовог бића. За тих четрдесет година никада није постигао нешто што би се могло назвати успехом. Имао је један од оних смешних послова, возио је комби са великим корнетом на врху и продавао је сладолед богатим алавим клинцима, који су се враћали и враћали по још. То је било све. Није имао жену или децу. Није имао породицу. Спавао је у собичку у најопаснијем крају града. 

Свакога јутра је Лука Маршалов устајао у шест часова изјутра и одлазио на супротни крај града, седао у свој комби на ком је великим словима писало: "СЛАДОЛЕД" и кружио градом до увече за неку бедну кинту. Али то сам током лета. Зиме је углавном проводио гладујући у својој соби. 

Било је четири послеподне и Лука Маршалов је пролазио кроз сиротињски кварт пуштајући танку мелодију која је мамила клинце и често остављала у сузама, јер им мајке и очеви нису давали лову за сладолед. Тачније, нису имали, али то ништа не мења. Сузе су текле свакога дана када би Лука Маршалов прошао својом маршутом продавца сладоледа. Увек би се зауставио на тргу на који тренутак, чекајући да се појави неко дете. Понекад би се и појавио понеки клинац или клинка, купио сладолед и срећно отрчао кући и после тог детета не би било месецима... Наравно, то трчање је често за последицу имало испадање сладоледа из руку. Те сузе и то разочарење никада не желите да доживите. Понекад би Лука Маршалов позвао клинку или клинца и дао им нови сладолед. То се десило и овог пута.

- Хеј, мала? Ти, девојчице! Дођи овамо.
Мала девојчица са две велике кике је пришла комбију. 
- Како се зовеш? Даћу ти нови сладолед.
- Елизабета, господине. Стварно ћете ми дати нови сладолед?
- Наравно Ели. Само пођи са мном.

Проблем у читавој области, не само у граду је било повећање броја нестале деце из године у годину. Наравно, људи су видели сувише западњачких филмова у којима је сладолеџија киднапер, силоватељ и убица да би у то веровали данас. Штавише, сви су Луку видели као доброг и друштвеног типа, никако као усамљеника или манијака. Нико није знао за живот који Лука Маршалов води након што паркира комби у гаражу. Док су се Елизабетини родитељи питали где се сада скрила, Лука Маршалов је полако возио ка периферији града. Ели је седела поред њега и лизала најскупљи сладолед. 

Пар минута касније, Лука Маршалов је зауставио комби иза једне куће у предграђу. Затим је извукао свој магнум .44 и пуцао Ели у главу. Није ни трепнуо. А и није много остало од њене мале главице. Изнео је лежерно, а из куће је изашао брадати тип. "Сахрани је ту негде", рече му Лука, "И без зезања, све по пропису обави." "А ко је то?", упита брадоња прекрстивши се. "То је Ели, један од најмоћнијих демона код нас. Макар за сад." "Бићу пажљив", рече брадоња прекрстивши се још једном. Лука Маршалов је обрисао крв са шоферке и седишта, а потом окренуо комби ка граду. Имао је времена за још један круг.

Возио је кроз град који је изгледао баш добро обасјан залазећим сунцем. Скренуо је ка богатом делу града. Знао је да ће тамо продати још пар сладоледа сигурно. Паркирао се на уобичајено место и пустио танку мелодију да свира. Клинци се почели да пристижу. Између клинаца се прогурао дечак од четрнаест или петнаест година. 

-'Еј матори, дај ми тај сладолед 'вамо! 
- Жао ми је мали, мораћеш да причекаш ред.
- 'Ало бре, матори идиоте, шта ти мислиш? Хаха. Идиот. Матори. 
- Стани у ред.
- Педеру један. Дај ми сладолед сад или ћу те пријавити да си ме пипкао!

Мисао протутња Луки кроз главу, а потом и кроз крв. "Што да не?", помисли Лука. Па шта ако није један од њих?

- Сине, како се ти зовеш?
- Шта те брига, маму ти јебем. Марко.
- Марко. Да ли би желео да возиш мој комби?
- Озбиљно човече? Дао би ми да возим твој комби, ха? 
- Наравно. Само да послужим децу. Тренутак.

Неколико минута касније, Марко је сео за волан. "Да кренем?", упитао је. "Крени", рече Лука Маршалов и са смешком поглади шило за лед. Комби са великим корнетом на врху је ишао ка периферији града остављајући танку мелодију као крвав траг за собом. 

9. фебруар 2013.

О свему

Гледам је онако,
и она гледа мене.

Воли ме, бићу нешто,
кажем, а она ме и даље гледа
и повремено трепне.

Бићу нешто, кажем,
а то је много више
од ништа,
много више од свега
што сам досад био.

Мораш бити све,
каже са смешком на уснама.

Бићу све,
ако будеш моје све.

И тек тако,
од ништавног
сам прешао пут
у трену,
био сам прво нешто,
а потом и све.

8. фебруар 2013.

Вилене горе

Џеф Ричардсон је био поштар већ двадесет и три године. Свакога дана би долазио на посао, узимао торбу и слагао писма у њу, а потом седао на бицикл и вечито зурећи у свој излизани сат хитао широким улицама малог села на обронцима високе планине да испоручи пошту на време.  Није Џеф био неки леп човек. Био је мали и помало грбав од сопствене тежине, проћелав и имао је нескладно крив нос који га је чинио карактеристичном њушком коју су сви житељи забаченог села увек препознавали и радо дочекивали. 

Џеф Ричардсон није било ни леп ни срећан човек, имао је скоро педесет година и није био ожењен, није имао никакву имовину до малог собичка који му је доделила општина и који су му локалци преуредили од некадашње канцеларије одељења за поплаве (Одељење за поплаве је расформирано пар година раније када су људи из врха схватили да у овој планинској регији нема поплава, као да их никад није ни било. Расформирање одељења је тешко погодило његова четири члана, који су већ годинама навикли да играју мице и пију пиво на радном месту. Њихови животи су потпуно изгубили смисао, па је држава била приморана да им плати психијатријско лечење). Његов кров је и након сређивања повремено прокишњавао, али пошто није имао пара за психијатра, одлучио је да је право време да почне да гаји здраву љубав према чашици. Наравно, љубав к'о љубав се отела контроли и убрзо Џеф више није био заљубљен у чашицу, већ искључиво у њену садржину, коју је све чешће волео у флаши, а понајвише у свом малом меканом дебелом телу. 

Сваке вечери, пред спавање, Џеф би седао на свој службени бицикл и одлазио изван села, на гробље. Поједини мештани су знали за то и разне су теорије завере развијали. Неки су говорили да је вампир, други да је жиголо, а неки су ишли чак дотле да тврде да је Џеф вампир жиголо. "Нема везе што је мали, грбав и дебео, има неки што то воле", могло се чути у оближњој кафаници. Истина је да је Џеф одлазио на гробље да би играо шах са гробаром. Гробар Вили му је био једини прави пријатељ у селу. Али то нико није знао. Ретко ко је и знао Вилија, пошто никад није силазио у село. 

И тако, већ неколико година уназад би два другара играли шах на старом пању који је мировао у близини масивних споменика... Џеф би паркирао свој бицикл, викнуо би два-три пута и однекуд би се појавио Вили, поздравили би се, сели и одиграли пар партија, до сумрака, а онда би се растали, Џеф би поново сео на свој бицикл и одјурио у варош, а Вили би одлутао негде...

Све су вечери биле исте, до ове. Ове вечери су се Џеф Ричардсон и Вили Вилијамс задржали нешто дуже него свих претходних година. Већ је увелико пао мрак, а они су играли најзанимљивију партију шаха још од првог дана њиховог пријатељства. Џеф је имао батеријску лампу и осветљавао је таблу док се Вили знојио размишљајући. 

- Хеј Вили, хајде да наставимо сутра. Сувише је добра партија. Нећемо дирати ништа. Сутра увече Вили, шта кажеш?
- Важи Џеф. Ја ионако немам паметнија посла. 
- Иди да спаваш Вили, рекао је Џеф седајући на бицикл.
- Идем, насмешио се уморно Вили.
- Хеј Вили, где ћеш? Зар ти не спаваш у овој кућици овде? 
- А не, добри мој Џефе... Мој је кревет парцела број двадесет и седам.
- О, рече Џеф Ричардсон, схватајући како стоје ствари.

Џеф је сео на свој службени бицикл са великом корпом и моћним светлом. Хтеде да крене, а онда се присети нечег и добаци Вилију.

- Хеј Вили. Париз, децембар осамдесет седме? Дављење.
- Да, драги Џефе. Откуд знаш?
- Не знам. Мора да ми је неко испричао у селу или тако нешто...

Џеф је сјурио низбрдо, а потом смешећи се повуче своје лице свлачећи га као маску. Испод поштарске капе зурио је мрак. 

7. фебруар 2013.

Обиље тишине

- Имаш ли име?
- Да.
- Дрогираш ли се?
- Да.
- Размишљаш ли о самоубиству?
- Да.

Живот малог Самјуела Сема се завршио оног дана када је стигао у казнено-поправну установу "Велики Џим". Ставили су га у малу собу са два старија дрипца. Њихова соба је била нарочито мала, јер се налазила на крају ходника и некада је била остава. Била је царство метли, кофа, сунђера и средстава за убијање бува, рибање прозора и свакакве сличне намене све док се једног дана није појавио један дугоноги дечак који је био опак. Гризао је, тукао, избио око једном чувару. Онда је неко добио брилијантну идеју да од оставе начине самицу. Собичак за дугоногог мршавог ђавола. Изнели су све метле, четке, кофе, сунђере и средства за дезинфекцију, убацили кревет, просекли рупу за храну на тешким храстовим вратима, убацили дугоногог и заборавили на њега. Пар година касније, дугоноги више није био у тој соби, па је преуређена у предивно место за одрастање, са троструким креветом на спрат, паром врелих цеви и огромним прозором кроз који се могао видети суморни зид, понеки голуб и пар сувих грана великог дрвета које је расло у дворишту.

- Како се зовеш?
- Самјуел Сем.
- То је обично име. Имаш ли лове?
- Не.
- Сигурно немаш ништа?
- Не.
- Сисице. Боље по тебе да је даш одмах.

Сунашце је пришао Самјуелу Сему и угасио лоше смотану цигару на његов длан. Самјуел Сем је и даље стајао мирно. Два дрипца са којима је Самјуел Сем делио најмањи простор на свету су били Сунашце и Молдер. Сунашце је имао око метар педесет, био је готово патуљак и читав свој живот је провео у кладионици. Људи су му давали лову да одигра, он је пак имао среће и тако му је пролазио живот, у бескрајној игри среће, све док једног дана из чиста мира није потегао нож и избо неког ретардираног клинца који га је чачкао неком травком коју је покупио негде успут. Клинац је преживео, али од тада не говори. А Сунашце је заглавио у ђавољу кухињу, спавајући од првог дана на највишем, трећем кревету. 

Кревети су били хијерархијска лествица која се морала поштовати. Што си опакији био, то си на вишем кревету спавао. Наравно, није то било измишљено тек тако, фора је била да се избориш за највише могуће место за спавање, јер када је чуварима било досадно, упали би у собу која и даље није имала број, већ само окрњен назив "Остава" и почели да млате. Што си на вишем положају био, то си мање батина добио. Једноставно је. Упадали су они свуда, понекад, али остале, велике собе са погледом, нису имале кревете на спрат. Једино је Остава била једно ђаволски врело и узано место. Место на ком си, ако се затекнеш на највишем кревету, могао проћи океј.

- 'Ајде малиша, добацио је Молдер са кревета, испљуни их.
- Немам, поновио је Самјуел Сем.
- Океј.

Молдер је устао са кревета и залепио Самјуелу Сему такав шамар да се малиша преврнуо. Онда га је ухватио за крагну и прибио уз вреле цеви. Самјуел Сем није вриштао. Стварно није имао пара. Велики тип се вратио на свој кревет. Молдер је био висок и јак, ишао је у теретану од своје десете... Једина ствар која се чинила смешним у вези њега су пегице. Имао је пегице свуда по себи, јер је био још један од оних проклетих џинџера који нису знали шта да раде са собом, па су се вечито тукли, бунили, ратовали и били пијани кроз историју. Он је пао због крађе кола, али није пао тек тако, украо је он стотину возила пре, него се зезнуо једног дана и мазнуо кола неком министру, министар шизнуо и док си кола паркирао у гаражу, Молдер заврши у "Великом Џиму". Још једна ствар је била занимљива у вези тог момка. Сумњао је да је цео свет једна клопка. Стално је причао о ванземаљцима, рептилима који владају земљом, масонима, јеврејима, моћима које неки људи имају, чудовиштима и слично... Умео је бити поприлично забаван тип, када је хтео.

Малог Самјуела Сема су чекали неки дуги дани у казнено-поправној институцији "Велики Џим". Смешно је било то, како на прилазу можете видети велику таблу на којој пише - "Велики Џим" напред 200 метара. А гомила срећне деце зури у вас са табле. И ви на тренутак помислите - о, дивно место за рехабилитацију мог малог. Као да постоји тако нешто. Уобичајено лоши родитељи ретко долазе у посете клинцима, а они који долазе, долазе да их не би гризла савест. Тата и мама малог Самјуела Сема су дошли први пут да га посете након два месеца. 

- Хеј Семи, рекао је тата.
- Хеј, рекао је Самјуел Сем.
- Постаћеш човек овде Семи.
- Постаћеш човек овде Семи, поновила је мама са смешком.
- То је добро за тебе Семи, рекао је тата.
- Да, рекао је Самјуел Сем.
- Какви су ти то ожиљци по рукама? 
- Није важно.
- Побогу, изгледају као опекотине, рекла је мама.
- Да.
- Мораш бити пажљивији дечаче. Види шта си си учинио.
- Да.
- Ништа. Идемо ми сад. Буди добар дечко Семи.
- Хоћу, рекао је Самјуел Сем.

Родитељи су му махнули, а Сем се вратио у своју собу, својим новим другарима. Самјуел Сем није имао пара, али је имао зависност од лепка. Понекад би, кризирајући, постао врло нервозан. Онда би га Сунашце и Молдер једноставно умлатили и везали пертлама за кревет. Када би криза прошла, све би се вратило у нормалу. Млатили су га и даље, само га нису везивали за кревет. 

Сви дечаци у "Великом Џиму" су знали за дугоногог. Био је најбоља прича пред спавање коју су сви желели да чују, био је она искра наде и пркоса која је била од кључне важности за опстанак на том месту. Чувари су се годинама трудили да га искорене и кад год би чули да га неки штићеник спомиње, одвели би га у подрум и вратили нешто касније, а сваки од несрећника који су посетили подрум више није био исти... То није спречавало да се до касно у ноћ шапућу легендарне догодовштине дугоногог. Нико му није знао име, чак су и чувари заборавили... Неки су га и даље знали, али га никад нису спомињали. И нико од штићеника није знао шта се десило са њим. Само је једног дана нестао.

Прошла су још два месеца. Родитељи Самјуел Сема су дошли још једном, а потом се више никад нису појавили. Ствари су се мало изгладиле једне ноћи када је Самјуел Сем спасао Сунашце од батина. Чувари су умлатили Самјуел Сема, а потом и Сунашце, али то није било важно. Важна је била намера. Сунашце му није више гасио цигаре по телу, али га је и даље повремено шутирао из забаве. Једног поподнева су лежали, као и увек, јер и нису имали много простора за стајање, а Сунашце је почео да се занима.

- Хеј Семи, како си ти доспео овде?
- Ухватили су ме.
- Па знамо то, идиоте, добацио је Молдер, у супротном не би био овде.
- Зашто си овде, Семи?
- Убио сам неког типа који ме је тукао.
- Дај, немој зезати Семи.
- Изударао сам га лопатом. 
- Хахаха, дај Семи, не сери, умлатићемо те. 
- Да, Семи, како се звао тај тип?
- Џо Блекборн. Био је луд.
- И ти си га убио?
- Да. Лопатом. Раставио сам му главу на хиљаду делова.
- Ти си један луд клинац мали Самјуеле Семе. 
- Дођи да те умлатимо.

Мали Самјуел Сем је мирно лежао на свом кревету када је Молдер скочио са кревета на земљу и ударио га у стомак. Самјуел Сем је испустио туп јаук. У том тренутку неко куцну пендреком по вратима. 

- Дечациии. Дечаци. Ко то прави неред у ћелији дугоногог Џоа Блекборна? 

На вратима је стајао једнооки накежени чувар. Од те ноћи се пред спавање причала прича о Самјуел Сему.

6. фебруар 2013.

Ролеркостер

Био сам човек у обичним панталонама и нисам много марио за то носиш ли зелене или љубичасте чарапе, имаш ли велике или мале груди, волиш ли ме или не... Све је то било неважно за мене, волео сам те космичком величином и то ме је чинило срећним. Наравно, нисам могао да пишем добро као пре, јер сам постао мекан, јебеш га, нисам могао да пишем било како, јер сам био растопљен, али нисам се плашио тога, то је била само фаза, божанствени крик у празно након кога постаје све у реду, ни не сећаш се више да си писао песме или приче или нека своја филозофска размишљања која се и не могу назвати филозофским, јер су далеко од њих... 

Љубав је чудна справа, она плута унаоколо и игра игрице са дечачким умовима, игра игрице са девојчаким умовима, чини да се осећаш добро иако разлога немаш, чини да пишеш лоше иако разлога немаш, чини да пожелиш неке велике ствари иако услова немаш... Повремено сам порицао да мислим о твојим плавим очима које нису плаве, већ су браон и изгледају као два огледала у којима могу видети свој кез, кез луде зверке, а опет, повремено сам порицао порицање да мислим о твојим плавим очима које нису плаве, већ су браон и изгледају као две бесконачно дубоке барице. И тако сам се вртео у чврстом загрљају маште, а сати би бежали од мене, кад су могли...

Често сам се занимао мислећи о томе како ће ме твој ћале најурити једном када нас затекне у твојој соби, замишљао сам га разјареног, како витла са каквим пиштољем у рукама, а ја се само смејем и настављам да те волим, док ме он граби за врат и баца са трећег спрата... Замишљао сам како падам на настрешницу неке продавнице и благо угруван отрчавам низ улицу потпуно го, док он покушава да ме погоди и куршуми лете свуд унаоколо, а ти стојиш поред њега умотана у бели чаршав и само се смешкаш...

Синоћ сам сањао сан како сам кренуо да се бријем и помислио на твоје груди и грешком обријао пола главе, ни не приметивши... Онда сам отишао у град и сели смо у неку посластичарницу, питала си шта није у реду, а ја сам ти рекао, ти си се смејала и питала си ме зашто нисам обријао целу главу, одговорио сам ти да сам се уплашио у тренутку да ћу опет помислити на твоје груди и одфикарити си уво или тако нешто... Само си се насмејала и заборавили смо читаву ствар.

И тако, мисао по мисао, сан по сан, долазим до потпуног колапса, можда престанем бити скот и постанем какав мицко, знаш, један од оних типова који се сете свих датума и купују ти цвеће без разлога и стално ти стављају срца свуда, један од оних што ти у превозу цртају на замагљеним стаклима и што у клупе урезују ваша имена и што ти вечито купују неке меде и чоколадице и не говори ти да си дебела, већ те тера да не идеш на фитнес... Уствари, ја то већ јесам. Класичан фини момак. Још само да убедим и тебе у то. И све око тебе. И мене. Уствари, и нисам неки фин момак. Ал' што умем да волим, их...

5. фебруар 2013.

О свемогућем

Поноћ је управо прошла
и знам да ћу те сутра видети.

Желим да ти кажем,
маче,
изгледај... предивно.

Већ могу да те видим
у тим малим ципелицама,
у шареним хулахоп чарапама,
фантастичној малој сукњици
од сатена и
тим осмехом који разоружава
силе...

Већ могу све,
знајући да ћеш се сутра појавити
и изгледаћеш... предивно.

3. фебруар 2013.

О сиротом ђаволу

Лежао сам у својој ћелији и зурио у плафон. Плафон сам пре пет или десет година исцртао разним лицима разних жена, лепе, добре, лоше, са крупним образима и малим љупким уснама, са великим очима које сијају и ситним предивним осмесима... Све су биле ту. Много њих. Све које сам икада срео. Можда мало више или мање, није важно... Важно је да су ми правиле друштво свих ових година. Дане смо проводили разговарајући, ја сам им причао свакакве глупости и безобразлуке какве само од затворских дрипаца можеш научити, а оне су се дуго и гласно смејале... И имао сам једну која се разликовала од свих. Била је то моја мачка, на блиставој колор фотографији. Мачка која је ставила тачку на моју женскарошку каријеру. Сјајно је изгледала. Иако је већ одавно нема. И тако, дан за даном сам нанизао као перле и на крају завршио изгубљен у времену, годинама и узалудности живота, још увек без трунке кајања за дела која сам починио. 

Нови судија је стигао у град, знао сам то, сви су знали то као што су знали да врши ревизију старих случајева... Број смртних казни је драстично опао у последњих пар година. Одлучили су да пар копилади пошаљу у дугу шетњу по паклу и нови судија је био прави човек за тај посао, био је пијанац и није марио за врага или бога, а камоли за пар убогих ђаволова. Завршило пет или десет или педесет робијаша на столици, њему није било важно, посао би био обављен, а он би испијао свој вечерњи виски у осам часова изјутра и није било никог у овом граду ко би му то смео замерити.  

Знао сам да ћу међу првима, ако не и први сести на столицу на струју и одјахати у сумрак. Нисам био нимало несрећан или огорчен, једноставно нисам марио за то, чекао сам само да дођу по мене. Чекање је представљало проблем, јер су се јављали неки нови пориви у мени. Желео сам да се погледам у огледало. Нисам имао огледало у ћелији, то су смеле само оне ситне рибе да имају. Питао сам чувара да ми донесе једно, али ми је он рекао да немају огледало и да ми га зато не може донети. Био је фин. Увек су били фини према умирујућим типовима. Писало ми се. Још једна ствар која је почела да ме гризе. Морао сам написати нека писма.

- Еј, другар! Можеш ли ми донети оловку и парче папира?
- Сачекај мало Мигел.
- Океј другар.

Донео ми је пар папира и оловку. 

- Еј, другар! Оловка не ради. Можеш ли ми донети другу?
- У реду Мигел. Донећу ти другу оловку.

Донео ми је другу оловку. Није радила. 

- Еј, другар! Ни ова не ради.
- Јеби га Мигел! Нема више оловака за тебе.
- Океј другар.

Вукао сам оловку по листу, али није остављала траг. То ме је мало снуждило. Што нисам ухваћен у некој држави која даје последњи оброк несрећницима попут мене? Још више сам се снуждио, знајући да нећу јести колача пред одлазак, већ уобичајене сплачине. Чуо сам пендрек како клизи по решеткама. Надао сам се да не долазе по мене. Ипак јесу.

- Еј, Мигел! Идемо.
- Могу ли... понети слику моје старе?
- Не можеш Мигел. Тако где идеш неће ти требати.
- Идем јахати електричну столицу, а момци? 
- Ти си луд Мигел.
- И није нека смрт, а другари? 
- Не идеш на столицу, Мигел.
- Како не идем? Зашто не идем?
- Мртав си већ два дана, Мигел. Обесио си се.
- Мртав? А где идем?
- Не запиткуј пуно Мигел. Ено ти је жена, чека те.

Моја стара дебела Лајзла ме је чекала испред, са црвеним кармином и у белој хаљини на ружичасте цветове. Умрла је пре више од петнаест година. И није прошао ни један дан да ми није недостајала. Пришао сам и загрлио је. 

- О мој јадни црњо, рекла је стегнувши ме јако. Онда ме је ухватила за руку и повела некуд.

Каменчић у ципелу

Срео сам те, био је петак и небо је било тмурно, али ти си имала тај поглед и знао сам да ће ту да испадне нешто чудно, лудо. Носила си те неке луде фракове и била си смешна и помало погубљења, а ја сам те посматрао дрско и безобразно кроз визију узвишене лепоте о којој појма ниси имала. Мислила си да сам луд и то је било све. Конобар је свратио и питао шта и како, објаснио сам му да желимо неко солидно вино и да се изгуби што пре одатле. Ниси била мисс Америке или Европе, не, никако ниси била тако високо мршаво лепа под знаком питања... Била си компактно минијатурна, лепа због шлауфа и смешних зубића, са малом гузицом која је сва у једну шаку могла стати...

Конобар је донео вино и упитао желимо ли још нешто, поновио сам му да се губи и обгрлио те снажно, али ти се ниси дала. Знала си да ће се десити нешто, али си такође знала да мораш упознати мене и видети на шта сам све спреман. Наравно, чим си видела да те онако џукачки гледам знала си да сам на све спреман и много више од тога, знала си да ћемо се волети те вечери и да сасвим сигурно нећеш отићи непољубљена. Опипавао сам твоје груди и биле су лепе и беле и меке. Све је то била једна прекрасна игра завођења коју си врло добро играла... Видело се да умеш, да си таленат.

Мало смо се гледали, био је и даље петак, децембарски петак, али у мојој глави се већ вртео филм из мартовског уторка у ком смо шетали заједно, држећи се за руке... Комплетни идиот и дама, велики шармер и блентава девојчица... Свет је био плав те ноћи, и иако си имала предивне браон очи, нешто је плаво искрило у њима и од тог дана сам те симпатисао свом својом душом, које, истина, и није остало много. Знао сам да си солидно парче, али да има и бољих, приметио сам твоје високо чело, твоју мицкастост и твоје фракове, шминку, косу које је било свуда унаоколо... Све сам то приметио, али имала си једну моћну секси ствар на себи, попут хаљине просуте по твојим облинама, имала си памет. Била си паметна и луда и секси и знао сам да си велики потенцијал за постављање мог живота коначно на шине, коначно и ја да постанем господин и престанем да се вучем по јарцима у блатњавим ципелама и похитам, попут воза, у сусрет свемиру. 

Ти си мислила да се, због тих мојих џукачких погледа и дрскости да ти пре пољупца додирнем груди и провучем руку кроз твоју бујну косу, више никада нећемо видети, јер углавном џукци су ти који никада не остају ту, само одлазе и одлазе, ни сами не знајући куд. Али ниси знала да ова џукела тражи дом. И тако, из чиста мира, почесмо се волети.

Ја сам био пистолеро, ти си била моја фрау и јахали смо нашег коња који је, ето, неким лудим чудом добио име Чак. Чак се лагано клацкао идући у сумрак, а ми смо размишљали о томе да покушамо да направимо бебу. Мало смо размишљали, мало смо се смејали, схватили какав или каква би то генијална појава била и одустали од те идеје. Вероватно би наше мало чудо зготовило свет. Зато смо сконтали да није још време. Наравно, Чак би увек дискретно одшетао када бисмо пожелели да будемо сами. Једном је отишао и није се вратио три дана. Луд коњ. Но, није важан Чак, о њему ћемо говорити једног лепог дана... Важни смо ми.

Био је мартовски уторак и шетали смо кроз град држећи се за руке... Ти си била моје мало парче гузице, а ја сам био твоје мршаво лудо зло и као такви, сасвим погрешни и несавршени били смо и више него прави. 

1. фебруар 2013.

Филозофска

Ушао сам у продавницу кућних љубимаца пре неки дан. Било је живо. На све стране се нешто мрдало. Била је ту и плава птичица. Гледао сам плаву птицу како покушава да побегне из кавеза. Није успела. Умрла је тамо. У кавезу до њеног је седео дупло већи папагај. Није се трудио да побегне. Одустао је. Али је био поприлично жив. И дебео. Нисам сигуран да ли више волим романтичну револуцију коју је плава птичица покушавала да спроведе или мудрог папагаја који је знао да нема смисла покушавати. 


Copyright © БАРУТАНА | Powered by Blogger

Design by Anders Noren