Збирка мутних мисли једног малодушног орла.

30. новембар 2012.

Корак напред

Лежим у мрачној соби и замишљам неку секси мачку како ми прилази. И тако она прилази и прилази, али никако да приђе. Кучка. Одлучим да се извучем из кревета и одем да се промувам по граду. Чуо сам да ће бити неки добар избор за мис. Сваки је добар. Онда се преврнем на другу страну и наставим да спавам.

Након пар сати отворим очи - све је исто. Мобилни звони. То није исто. На поду удаљен два метра од мене скаче солирајући песму од Адел... Размишљам да одустанем, јер превелику жртву захтева тај позив. Можда није обичан позив - помислим и окренем се на другу страну. 

Након још пар сати поново отварам и гледам око себе - све је исто. Телефон мирује. Мислио сам да се вратим у хибернацију не би ли се, евентуално, променило нешто следећи пут када отворим очи, али сам био гладан. Устанем, навучем гаће, па панталоне, па чарапе и изађем напоље. 

Стано, један шиш-ћевап ми чукни - кажем и седнем за метални сто. На зидовима фотографије људи како срећно клопају код "Буцка". Јебеш га, стварно бих могао да пробам жабу. Мислим, знаш оне жабље батаке. Ћутим. 'Де да споменем овде жабе, да ме угазе ови гурмани...

Мрско ми да се вуцарам пешке кући, седнем у аутобус. Лагано се труцкам и певам - путују путују кочије беле... Неки лик седа поред мене. Као да је из канализације испузао. Мајко. Звони ми мобилни, опет. Немам времена сад, морам да се извучем некако одавде.

Долазим кући, скидам чарапе, па панталоне, па гаће и лежем у кревет. Замишљам неку секси мачку како ми прилази... Звони. Опет. Јебено опет. Јавим се.

- Јо.
- Е матори, читав дан те зовем. 
- Ш'а је?
- Знаш ону Милу, коју си оставио због сисате Марије која те је оставила због услед великог носа?
- Да, шта с њом? 
- Па, ево, мала је мисица, управо јој тијару сручише на главу. Бомба.
- Е до курца. 

Прекинем везу. Погледам око себе и окренем се на другу страну. А волео сам је. Гиљотина.

29. новембар 2012.

Понори душе

Пропадам у поноре
стварности
и питам се
постоји ли неко
довољно моћан
да ме врати у свет
у коме је добар осећај
бити бескористан,
немоћан и сјебан.
Безбрижан и слободан
седим на баштенској столици
док ми вечност говори
како јој је доста мојих срања...
Седим тако са обе руке раширене
и смејем се док се умор гомила
на мом челу, мом носу и у мојим борама...
Вене су зелене, али у њима нема плаве крви...
У леву руку ми је укључен модем,
а у десну кофеински напитак...
И мислим да ништа боље не осликава
ужасност постојања од ове,
пропале,
ужасно раштимоване
песме.
Нек ме неко врати
на последње подешавање
које је функционисало,
на онај тренутак
када ме ништа није болело
и када нисам био лош
и имао сам љубав
или макар илузију те
божанске справе...
Понекад лежим,
уствари увек лежим
и гледам у ламперију
и чини ми се као да се
читав свет може сместити
измећу тих малих чворова
и текстура.
Кунем ти се,
оволико лоше се
нисам осећао
од јуче...
Сутра ће ми вероватно
донети
добро јутро
солидно идентичан дан
и још једно тешко вече
и ноћ...
И тако се вртим у
бесконачној петљи живота...

28. новембар 2012.

Размишљања учене ноћи

Нешто се чудно дешава. Жене се мотају око мене. Иначе се ја мотам око њих. Изгледа да сам коначно постао једна од оних сломљених играчака које толико воле да оправљају...

Наравно, имам неке колоквијуме ових дана и наравно, знам да ништа од тога нема. Јебеш га, волим тежи начин, да ли зато што сам идиот или само лењ и тврдоглав, не знам... И само седим сада и гледам у те формуле и бројеве и графиконе и сваким треном схватам колико волим речи. Једноставне су, а ако их укомбинујеш на прави начин добићеш генијалност. Са математиком постоји само један (понекад два) прави начин. Немаш слободу. Добро је да нисам уписао књижевност, сморио бих се међу оним снобовима и сви ти професори би ми жестоко ишли на курац и на крају бих завршио мрзећи оно што сам волео. Хтео бих још да пишем о свачему, али нећу. Јебеш га, понекад се мора повући граница. Па онда подвући. 

Имам шансе око 22% да препишем на овај, испланирани начин. Чиним све да повећам шансе, али све је у рукама среће, као и увек... Требао бих да постанем неки преварант. Добар сам у томе. Не џепарош. Смотан сам. Неки жестоки преварант. Срање. 

Гледам сад - ни блогосфера није што је била... Где су све оне самоубице са самоубилачким постовима? Можда су мртви сви? Нее. Одрасли су. Понекад се осећам усамљено овде. Нико жив не чука сваки дан. Да ли то значи да сам ја уствари мртав, јер седим овде и пишем сваког дана нешто што и не личи баш на срећу? 

Не знам да ли да се исцимам мало и саставим неку збирку која ваља. Да је одрадим баш баш онако како доликује. И да исцртам неке цртеже, да убацим унутра... Да се одушевиш када видиш. Да ли би то ико купио? Морао бих да скупим бар триста јура да одрадим то. Да ли бих могао да продам стотину књига? 

Зашто људи кажу да превише филозофирам? То су само обична размишљања. Сигуран сам да свако од њих седи на веце шољи и мисли попут мене, само што немају муда или времена или елана или ко зна чега да запишу то и изложе на улицу. Јебеш га, улица је таква, неко ће те пљунути, а неко похвалити...фазон је да избалансираш. И тераш и једне и друге у курац. 

Гадне су ове ноћи када "учим". Пречесто чујем своје мисли или себе како разговарам са собом или са сликом или са неком књигом, бајонетом, глобусом... Негде тамо око поноћи ми углавном сестра бане у собу и каже - јеботе, јеси нормалан, не могу да спавам од тебе, певаш, мрмљаш нешто, знаш како се то чује, блабла... Проблем је у томе што имам дубок глас. Као из три бурета. Ужасно звучим. Као покварена плоча. Тако и отприлике понављам неке ствари, једне те исте фазоне и приче вртим и мени је лепо, никад досадно... А људима око мене... Па, њима понекад досади, па их заменим.

Одлазим сада. Не знам где. Можда у купатило. Дефинитивно у кревет. Један од најбољих фазона које сам икада измислио или чуо или како год: када не знаш шта ћеш - одустани. Када највише имаш да радиш, ти иди да спаваш. Средиће се то већ некако. Или неће. Свеједно, није вредно зајебанције. Стварно бих требао потражити неку која није бичарка. Не знам зашто. Волим ја кретенуше. Одређене врсте. Да ли сам ја чудан? Шта је чудно, уопште? Кинез није чудан, а жут је, зове се чудно и прича чудно. Поглавица има кост у носу и није чудан. Један ортак може да си олиже лакат и није чудан. Ја сам чудан. Јебеш овај свет. 

27. новембар 2012.

О пичкама

Случајни сам сведок пропадања света. Неописив бес ме обузима када само помислим на све те улубљене душе које ћу срести сваки пут када напустим топлину ове собе. На факултету презирем много људи. Или си скроз на месту или ниси, црно или бело, нисам човек за нијансе сиве у таквим случајевима... Иначе да, и сам сам сив, нисам баш најбољи, али нисам баш ни најгори, нисам ни просечан, дакле, сив сам на хиљаду и један начин, сив као Рошакова маска, вечито у преливима и никада потпуно иста и потпуно сива или црна или бела. Мрзим људе које гледам на интернету, то је углавном гомила дебила и зато ми листа Бјеж садржи преко седамдесет имена са којима не желим ниједну реч да разменим. Углавном су то идиоти. На тој листи нема женских имена. Каква год да је, колики год смарач била и идиот, кретен и још много шта, свако јављање неке од њих сматрам својом малом победом у борби са природом. Знаш оне фазоне - најјачи плоде и тако то... Е, ја не плодим, али сам океј са чињеницом да могу. 

Постоје те неке несавршене, идиоти женског рода који ми неописиво иду на живце, али свако њихово јављање набијам на нос природи и вичем - видиш да могу, само нећу! Звучи као лош фазон из лоших филмова, али заиста је тако, не могу да проводим време са женом која нема бар пар квалитетних речи да ми понуди. Да не причамо о капирању фазона. Може бити најлепша, али кунем ти се да бих је отерао у курац ако не уме да разговара. Можда бих јој прво додирнуо груди или гузу, али ипак бих је удаљио. Јебеш га, не могу. Сметају ми неке ствари. Код једне ми је сметао мирис, који је леп, али се мени није свиђао. Код друге то што ми је гурала језик у грло, а код треће поглед. То су толико баналне ствари, али уствари се све своди на то да ми нису биле довољно занимљиве и нису имале шта да понуде, иако су испрва обећавале. Фалиле су речи. Онда сам наишао на једну која није често говорила, али је говорила добре речи. Добро се љубила, фантастично је мирисала, њена кожа, све... Али, природа је бичарка, није нам поклопила планете, хороскопе и карте, па ме она не воли. Лоше се осећам због тога.

Идем градом и свакодневно гледам ово расуло... Јебеш га, преврнуо бих свет, протресао га мало и вратио на место, само да видим да ли би било другачије. Вероватно не би. Пичке смо. То нам је модерно доба усадило у душе. Полазим од себе. Испао сам пичка стотину пута у животу. А зашто? Без разлога. Једини разлог је био тај што сам пичка. Као што су испали пичке они нагрувани ликови што су се правили да купују жваке, њих десет купује једне жваке, док су нас шутирали ликови и млатили чим су стигли... 

Свет је као неки ишутирани лик. Лице изгледа скроз океј, чак је и смешак на њему, а испод одеће леже подливи и сломљена ребра, црно гњецаво месо од удараца... И пичка сам што не променим нешто, пичка сам што не дам просјаку кинту, пичка сам што пљујем све, а не хвалим никог, пичка сам из много много разлога... 

Био сам на промоцији неке књиге данас. Било је лепо. Чак сам слушао и класику, свирали су клавир и виолина, било је баш добро, препуно врх риба и неке су глумице исто биле ту, сјајан су комад извеле, читале су се песме и било је баш фино... Ауторка је била збуњена и на ивици плача цело вече, толико срећна. Седео сам тамо и замишљао моју промоцију. Јебеш га, оно место је било сувише фенси за мене. Замишљао сам ту ствар, моју промоцију, у некој кафани, а ја стојим на столици, па касније и на столу и читам нешто, заплићући језиком, па прозовем неког из публике и дам му да чита, а ја одем и зајебавам се с народом... Била би то јебачки добра промоција, чак и када бих је правио на неком тако фенси месту. Али ипак, испао сам пичка. Дошао сам кући, скинуо се и легао у кревет. А онда сам почео да дрхтим. Најгора нервоза у животу. Гледам се и не верујем, колика сам пичка. Нисам ја у стању да напишем нешто заиста добро и нешто дуже од две стране... Одустајем читав живот од свега, одустајем и опет одустајем и кад одустанем поново одустанем чисто да бих био сигуран да сам одустао онај први пут... А одустајање је карактеристика пички. 

Тај кукавичлук је сјебао свет. Кева ме је родила када је имала година као ја. Хеј, која су муда некада људи имали. За све. Отићи од куће, урадити ово или оно... А ја лежим у свом топлом кревету и кењам како су сви пичке. А највећа сам од свих. 

26. новембар 2012.

О добротвору

Клинац је седео у ћошку и склапао Рубикову коцку. Коцкица је била толико мала да је једва видео. Био је ћорав. Али је и даље упорно вртео. Нека се песма разлегала кроз оронулу зградицу. У ходнику је седео физикалац и лагано вукао прсте по гитари. Једна госпођа је јела кекс на спрату изнад, посматрајући сутон. Све се чинило некако романтично. Хаос је романтичан, а сви знају да из хаоса настаје мир. Отуд и ова мирноћа у згради свратишта за бескућнике. 

Закорачио сам унутра. Очај се осећао у ваздуху. Ишао сам кроз ходник, а на крају је седео тај несрећник са гитаром. Био је прљав од цемента, цигала и осталих узалудних ствари. Али то није било то. Седео је тамо и прелазио прстима преко жица, увек подједнако споро и подједнако лоше. Седео је човек са црним облаком над главом и свирао гитару. Стао сам испред њега у мојим лакованим ципелама и пљунуо га. Подигао је главу и знао сам да је то то. Ударио ме је у плексус, па у главу. Пао сам на под у свом скупом капуту. Ударио ме је још пар пута у главу, а онда ме је дуго дуго шутирао и скакао ми по глави. Затим је устао и лагано отишао. 

Подигао сам поглед. Изнад мене је стајао клинац са Рубиковом коцком. "Еј мали. Знаш, мораш да знаш шта човеку треба. Није тешко... Учини неког срећним." "Господине, крварите из чела." "Па шта?", насмејао сам се. "Шта је мало крви за човекову срећу?" "Не разумем", рекао је ћорави клинац. "Видиш, оног човека је отпустио један као ја. Сјебао га начисто. Требало му је да пребије неког као што сам ја. Да се тргне мало. Дај ми ту коцку 'вамо. Ево ти, иди у продавницу играчака и тражи највећу коцку коју имају." "Хвала господине." 

Устао сам, крв ми је текла низ лице, аркада, шта ћеш. Пошао сам уз степенице, немар се видео свуда унаоколо... "Хеј госпођо!", викнуо сам. Окренула се. "Волели бисте да падне снег?" "О", отпочела је изненађено, "више од свега." Пуцнуо сам прстима. Око стотину момака је чинило да снег заиста пада. "Ох", чуо се узбуђени узвик док сам полако силазио низ степенице. Јебеш га, то је најмање што се може учинити за непокретну старицу. 

Нисам Деда Мраз. Нисам ни Исус, Бог или ванземаљац. Само богаташ коме овај свет иде опасно на курац.

25. новембар 2012.

Покајничка

Ово вече је било паклено.
Седим међу чашама, флашама, пикавцима,
а оно мало морала што је остало је
нека клинка управо штиклом сломила.

Један сат је после поноћи,
а ја седим за компјутером и пишем ово.

Остало је само нас шесторо,
двоје се љубе на тераси,
двоје су толико пијани да не знају
шта да раде са животом,
а ја и мали каубој од девет година
са машном у коси
мењамо музику...
Не питајте откуд она ту,
она је на свим журкама у крају.
Најбољи каубој икада.
Једина света ствар у овој ноћи.

Остали су негде нестали.
Неколико у купатилу,
неколико напољу
и неколико је отишло кући.

Један је сат после поноћи
и нисам пијан,
а то чини да се осећам
лоше у овом леглу греха.
Нисам светац и након вечерас
сам сасвим сигуран да ћу да горим у паклу.
Неке ноћи су једноставно такве.
Створене да ти баце у лице
све оно што покушаваш да избегнеш.

Неко ме полије вињаком по кошуљи,
ма нема везе, кажем ја,
а мали каубој виче - чекај,
ја ћу да очистим.

Сигуран сам да ће мали каубој
једног дана бити велики каубој
и да никада неће постати
ја или било ко други у тој просторији.

Што се мене тиче, већ сада бих требао
кренути ка паклу.
Магла је напољу и дубоки мрак,
пљујем себе и корачам по блату.

23. новембар 2012.

Отисак на ветру

Седим у мраку и слушам радио. Иде песма са дугим инструменталима, саксофон најчешће солира, а ја седим у фотељи и боли ме нога. Не знам зашто. Устанем и мало тумарам по мраку. Нађем прекидач и укључим светло. Соба изгледа мртво. Искључим га и легнем на кауч који ме боде једном жицом у леђа. 

Сваки инструментал који се појави у тим песмама са радија као да је кројен за неку идеалну жену. Уз сваки од тих инструментала је видим како иде ка мени, а ветар је чини ужасно рашчупаном и кармин труле вишње сија са њених усана и као да каже - дођи. То је проблем музике, сувише идеализује ствари. 

Стајао сам на станици синоћ, било је пола девет, једна жена коју сам волео чекала је аутобус заједно са одабраником њеног срца. Стајао сам тамо, пар метара даље и чешао се по глави, потпуно незаинтересован. Аутобус је дошао, ја сам ушао и сео скроз позади, а она је седела скроз напред. Дечко јој је цртао срца на замагљеном стаклу, али она као да није много марила. Послала му је пољубац и окренула главу. Гледао сам је, изгледала је добро, заиста добро. Аутобус је кренуо, требао сам да сиђем за три станице, она је то знала. Није издржала, окренула се и погледала ме је право у очи, а ја сам седео тамо и гледао у њу, не скренувши поглед ни на секунд. Чекао сам да се окрене и прави да је било случајно, али није - гледала је у мене дуго дуго. Онда се окренула, а ја сам изашао. Нешто је одавало утисак љубави.

Сат времена раније, једна жена коју сам волео је ушетала у собу и рекла - ћао свима. Седели смо ту, јели палачинке и ништа се није догађало. Изгледала је тако добро, младо и весело, као да је заљубљена. Водили смо безначајне разговоре о свему, нас четворо. Изгледали смо као несрећници који су преживели смак света и сада убијају време разговарајући о бродовима... Управо тако. Онда ме је погледала и нешто је рекла, али нисам чуо шта, гледао сам је само и ништа нисам чуо. Сувише смо се држали безбедних страна - ја да бих питао да ми понови, а она да би ми поновила, јер је очигледно било да је нисам чуо. Можда је рекла нешто попут - додај ми шећер, сигурно је било тако нешто, али сам ипак желео да знам које су то речи биле. Облачио сам јакну да пођем кући, а она ме је гледала пар тренутака не трепнувши. Учинило ми се да сам чуо неку музику, али нисам. Нешто је одавало утисак љубави.

Два сата касније, лежао сам на кревету, био је мрак и ламперија се чинила лепшом него што заиста јесте. Пустио сам радио, ишле су песме са дугим инструменталима, а ја сам се осећао добро. Гледао сам у мрак и питао се како да убијем пар часова док сан не дође по своје. Онда је зазвонио телефон. Била је то жена коју волим, нисам био сигуран да она то схвата, љубав се њој чинила као велика превара, вероватно и јесте, али не волим да судим. Водим се паролом - можда јесте, можда није, пробај па види. Рекао сам - хало, рекла је - хеј, ја сам. Рекао сам - шта хоћеш? Рекла је - само да ти кажем да те не волим. Океј - рекао сам. Волим неког другог, рекла је и прекинула везу. Тада сам знао да ме воли. Никада није доживела љубав попут ове. Није то била нека велика љубав, али је била ђаволски добра. И даље су ишли дугачки инструментали, саксофон је солирао највише... Нешто је одавало утисак љубави. 

Лежао сам у мраку и замишљао њене очи. Изгледале су опасно добро. Онда сам угледао још неколико погледа. Изгледа да љубав никада у потпуности не умире. Љубав је институција за изгубљене, аналгетик за болне и понор за неискусне. Она је ишла ка мени, рашчупана од ветра са уснама боје труле вишње које су говориле - дођи.

22. новембар 2012.

Прича о Сари

Она се звала Сара. Волео сам то име, било је необично и као скројено за њу. Није она била Марија или Драгана или Тања, она је била Сара. Била је ниска и плава и имала је најлепше сисе које сам у животу видео. Стално је играла фудбал са нама док смо били клинци. Био сам најстарији у крају и сигурно најсмотанији. Зезао сам се вечито и она се смејала мојим фазонима. Тако је било све док једног дана ја нисам рекао - еј, ти играш са мном. Боже, како сам дриблао тада. Није ми било равног у крају, ма на планети ми није било равног! Дао сам један гол, па други гол, па трећи гол, а они су само падали. Покушавали су да ми уклижу, да ме изгурају на кварно, ма све су покушавали, али ја бих увек утерао ту лопту у њихов гол. Или бих је додао њој и она би дала гол, док би мене рушила њих тројица. То ми је било најслађе. Изгледао сам као херој и ништа ме није болело, ниједан од свих њихових удараца... Сви су били безначајни. 

Сећам се да сам помислио - ето жене за мене. Био је то први пут да сам помислио то. Касније је уследило још неколико, па још неколико. И сваки пут када сам то помислио зајебао сам се жестоко. Играли смо фудбал још неко време, живот се чинио леп, а ја сам чекао дан када ће Сара коначно постати моја. Сви су говорили о томе, читав крај, сви, чак и она када ја не бих био ту. А сви су се ложили на њу. Била је остварење свачијих снова. И сви су је желели. Трудио сам се да растерам керове, али био је то ђаволски тешак посао. Хеј, нико не одваја човека тако лако од његових снова. Чак и сломљених зуба, крваве мајице и уста пуних прашине, човек сања и мисли - шта су два зуба и мало крви за сан? Онда те човек погледа погледом који каже одјеби. Дакле, ниси могао тек тако отерати неког од ње. Пришла би ми понекад, погледала ме у очи и рекла - Мики, не занима мене нико од њих. И даље сам пиздео због њих, а још више због ње, јер је играла игру као мајстор и није ми дала да је пољубим. 

Једном смо играли фудбал, тек смо почели и био сам стандардно смотан, повремено добар, али углавном смотан, а онда се појавила она и ја сам заиграо као један од оних фудбалера са сличица које смо скупљали као клинци. Онда ми је пришла и продрала се - ја сам курва?! Јебеш га, затекла ме је. Преслишавао сам се у глави да ли сам нешто погрешно рекао, а онда сам рекао - јебига, ниси, извини. Мислио сам да ће то поправити ствар. Било је као да са повезом на очима покушавам да исправим грешке на писменом. Поприлично немогуће. Драла се још мало, а онда је отишла. Касније сам сазнао да је један клинац све измислио. Био сам бесан као никад у животу.

Сутрадан се појавио на фудбалу. Руке су му увек биле прљаве. Читав живот је био сиса, цинкарош и лажов и сви су га тукли, а ја сам га бранио. Мислио сам, јебига, јесте сиса, али ви'ш колики је, мож' у џеп да га ставиш. Хиљаду пута сам га спасао. То ме је чинило још горим, био сам као звер, океј, можда је та звер изгледала као изгладнели олињали вук, али сам ипак био звер. Пришао сам му и рекао - бежи. Имаш времена док скинем јакну. Скинуо сам јакну - није бежао. Направио сам пар корака и окачио је на неки стуб. Онда сам се вратио и завалио му шамар који ће памтити сви, а нарочито он, врло врло дуго. Подигао сам поглед. Видео сам страх на свим лицима око мене. Мали пацов се запенио, видео сам сузе у његовим очима - јебаћу ти маму сад, убићу те! Рекао је то и почео сумануто да витла. Траг моје руке се јасно оцртавао од његових уста до левог увета. Залетео се на мене. Нисам желео да га ударим шаком. Мислио сам - он је мала сиса. Ишао сам полако уназад и лупао му шамаре. Након шестог се зауставио, склупчао на трави и почео да плаче. Океј, сисо, рекао сам, прво ортаци, па онда рибе. Ја знам да се ложиш на Сару, али запамти ово што сам ти рекао. Онда сам га подигао и рекао, он игра са мном. Сви су се смејали. Малопре си га тукао, сада он игра с тобом?! - неко је вриштао од смеха. Да, рекао сам. Погледао сам у њу. Смејала се лепо. 

Прошло је неко време, а она је почела да се мота с неким кретенима. Нису то били обични кретени, то су били кретени које сам баш мрзео. Једном су дошла тројица да ме туку, рекавши ми да је оставим на миру. Хеј, пајсери, па смувајте је ако можете, шта вам ја сметам? - питао сам. Један ме је закачио палицом по ребрима. Претурио сам се преко улице и побегао. Није то био баш херојски акт, али јебига, одувек сам знао које битке не могу да добијем. Након тога ми је ћале забранио да је виђам. Мислио сам - шта он зна, то је љубав. А онда сам скапирао шта ме је привлачило. Имала је очи грешнице, тело грешнице, имала је душу грешнице. Чак и тако млада изгледала је зло, грешно, била је другачија од других које су изгледале чисто и невино и углавном су и биле такве...

Понекад бих седео са неким у крају и она би прошла, и увек би се нашао неки кретен да је покоментарише. Јебао бих је - рекао би неко. Јебаћу ти матер - рекао бих ја, кипећи. Понекад бих скочио на тог неког лика који ништа није учинио, прокоментарисао је као што смо увек радили са сваком која прође. Јебеш га, нисам могао да смислим да неко стави шапе на њу. Била је право маче, са грешним погледом и нечим светим у себи и звала се Сара. 

Једно вече сам је видео са тим кретеном. Љубили су се. Након две вечери сам је видео са неким другим типом. Питао сам се како то стално да наилазим на њу? Да ли ме прогони? Више нисам пиздео. Када би прошла, нико је углавном не би прокоментарисао; она би само рекла - ћао момци, они би рекли - ћао, ја бих оћутао и то је тако трајало. С времена на време би се појавио неко нови у крају, она би прошла, а он би рекао - Уф, каква је, ушао бих у њу као будала у кредит! Или тако неки фазон. Неки би га погледали, па би погледали мене, нисам био опасан ни тежак, имао сам шездесет кила и био сам ужасно смотан, али ипак, било је ту нешто. Погледали би ме, па поново њега и наставили с разговором. Нисам шизео више. Гледали смо је сви тако и мислили једну те исту ствар - она је савршена. Понекад смо мислили и - погледај те бутине, или - погледај те груди, али се све сводило на грешне мисли. Била је грешна и све нас је повлачила у понор. Волео сам је. 

Била је мала и плава. Звала се Сара. Била је прави каубој. 

21. новембар 2012.

Еротска нота љубави

Мацо, кажем јој,
сјајна си и волим те.

Она ме гледа,
седне на клупу
у осунчаном парку
и прекрсти ноге.

Онда каже - не верујем ти,
ништа ти не верујем,
ти си скот и женомрзац
и не умеш да осетиш моменте
већ само јуриш
да се увучеш у прве гаће
које сретнеш.

Можда је то и истина,
кажем јој,
али нема места на свету
на ком бих радије био 
него у твојим гаћицама.

Сигурно си луд ако мислиш
да ће те те речи некуд одвести.

Не ове, кажем, али неке од њих 
вероватно хоће.

Осећам невероватну привлачност
у твом одбијању,
и волим што ниси лак плен.
Да је другачије, не би била занимљива.
Овако, претендујеш да постанеш
жена мог живота.

Она се само насмеје слатко,
још једном прекрсти ноге
погледа ме у очи и
поново се насмеје.
Покушам да је пољубим,
али не да.

Океј, кажем,
мацо, фантастична си
и волим те.

20. новембар 2012.

Зашто су минуте дуге?

Нека ноћ зна да буде баш дуга,
као ова.
И тако дуга и смртно спора
је сасвим сигурно краћа од оне
што ће доћи после ње.
Слушам веш машину како уморно
окреће кругове
и сат како казаљкама пара време,
гледам у мрак
и гладан сам,
а питање се само поставља.

Потиснем питање,
покушавам да гледам филм,
али филм је тако огаван...
Покушам да читам, али светло је
тако слабо и немоћно
да чини да одустанем.
Боже, волим то мало жуто светло.
Свуда је по соби, али као да није,
толико је слабо.
Заиста спашава ствар.

Глад и жеђ ме чине нервозним,
а знам да нема ништа у близини
или у даљини,
јер ноћ је и људи не мажу паштету ноћу.
Они што походе фрижидере имају већ
разрађен систем и само ждеру,
али нормални људи не мажу паштету
после дванаест часова
и то је једна од ствари које сви знају
али и даље је нико не записује.

Лежим и гледам у мрак,
а време никако да прође
или да макар бар неко подношљив дође,
да ми помогне да прекратим овакве сате...
И онда кажем - идем.
Не знам ни сам куда, али идем.
А питање се само поставља.

Зашто људи не једу паштету ноћу?

19. новембар 2012.

О животу

Ма дај, зајеби, не постоји тако нешто попут доброг живота. Нешто најближе томе што можеш добити (ако си жестоки срећник) је лош живот са учесталим добрим моментима. Живот се најчешће сведе на један једини сјебани шаблон. Излизан до зла бога. Учиш, радиш, нађеш неку жену, направиш неку децу и онда се све сведе на чекање. Чекаш плату, чекаш две недеље годишњег, чекаш да деца одрасту, чекаш да та иста деца почну да праве срања, чекаш да прођеш код доктора, чекаш пензију и најчешће, још од почетка, чекаш смрт. Много лош шаблон. Ту и тамо понеко искочи из шаблона и буде нешто бољи или гори од свих. Етикета му, наравно, не гине. У таквом времену живимо, навикли смо на етикете свуда, па што не и на људима? 

Посао је ту да те ишчаши, изобличи, промени... То све допушташ да би имао да једеш или си приуштио неку "срећу". А најближе срећи што ћеш прићи је пиво или два недељом поподне. Наравно да ће жена да ти кења како нема прашка за веш. И да ће клинци да те смарају како им не даш за ово или оно, а пијеш пиво. Наравно да ћеш да се посвађаш, јер те нико не разуме. Уствари, сви те на неки начин разумеју, али и они су гладни свега, па гледају како да дођу до тога. Не требаш их кривити. Углавном, то је најближе срећи што ћеш бити. И можда, заборавио сам, они усамљени моменти на веце шољи, када ћеш сконтати задовољство самоће. Нормално, задовољство траје пар минута, а не пар сати или година... И самоћа је срање. Жешће од шаблона.

Мука ми је и од саме помисли да ћу да завршим тако. Тако лако, предвидиво и немоћно. Једноставно, неко је установио да је то природан ток ствари и да то тако треба. Чему онда живот? Шта, хоћу ли проналазити тренутке среће у превозу или скривајући се по неким ћошковима и записујући сва срања које ми постојање сручи за врат? Углавном се тако постаје велики писац. Ја не бих да будем велики писац. Ја бих да будем мали. Књига за унуке. Једна само. Капирам да ће ми деца бити неки жестоки пробисвети, очекујем то, и да ме жена неће разумети, то ми је оно најгоре... Но, јебеш све то. Мене занима један други живот. Живот за који нисам сигуран да ли ћу имати воље да га живим. Толико сам лењ. У праву је стари кад каже да сам вуцибатина. Није у праву кад каже да ова вуцибатина никад неће ништа постићи. И заиста се надам да ћу му показати, да ће схватити да ме је ипак требао некад по рамену потапшати. 

Ја бих један другачији живот. Океј, био је поприлично сјебан до сад, и кажем - у реду, отписујем ових двадесет година. Морам негде у иностранство отићи. Не због пара. Не само због пара. Схватио сам да се добро осећам у непознатом. Онда морам да чиним нешто. Нови живот пустињака, нови људи, нове ствари, неки динар који ће ми помоћи када се вратим овде. Да будем далеко од ових проблема овде. Имаћу неке друге проблеме, али то неће бити ови, на које сам навикао током свих ових година. И нормално, како старим тако ме све више притискају. Није толико тешко. Али ипак, нећу да се удавим у шаблону. Волео бих да се оженим сутра. С неком која разуме. Остало ми није важно. Можда да запалим на брод, то је океј.... Капирам да бих радио по читав дан и знам да би ми било мука, али хеј, онда долазимо од оног живота најближег срећи - океј, шљакаћу по читав дан неки ужасно лош посао и бићу страшно уморан и сјебан. Али, једно велико али, будићу се сваког дана на другом месту, градови, обале, нека места на којима никад не бих био... Притом, замисли... Чекај, морам да узмем залет да би разумео. 

Постоји дакле, једна наизглед потпуно безначајна ствар у животу, али мени врло много значи. Детаљи. Детаљи, попут оних какве је минџуше носила богата британка крстарећи тим бродом. И искуство, али не искуство у раду, већ искуство у контакту са људима... Карактери, желим да знам све карактере овог света и неке фантастичне детаље које ти само тако нешто (попут пута око света) може пружити. Можда претерано серем, али замисли богатство у детаљима и искуству које бих стекао радећи тако нешто. Сасвим довољно да пишем о томе дуго дуго времена. Јебеш га, мени то значи нешто.

Овај неки фазон.

Наићи на неку фантастичну мачку, довољно је да разуме, да зна кад да не смета и то је то. Прихватио бих и то, кад већ фаталних љубави нема на овом свету. Можда говорим као разочарани песник, али ту ствар свакога дана изнова схватам. Направити те мале пробисвете, али тек негде у четдесетој или нешто касније и онда седети у фотељи и гунђати. Одржати контакт са два-три добра другара, са људима за које знаш да нису сисе. И водити дуге разговоре са мачором. Ни сам не знам, али само некако да искочим из шаблона, не зато да бих био другачији, већ зато што је шаблон срање.

Само искочити, па макар био пробисвет и будала, шта год, само да не идем том предвидивом рутом, чекајући на проблеме, убацујући динар по динар у касицу за црне дане... А сви су црни, у тој колотечини живота.

Мало је, можда, уствари, мало је сасвим сигурно, ових пар речи да стрпам читав живот у њих. Али, мислим да сам најбитније рекао. То би се отприлике могло рећи и много једноставније, али сам човек који воли да компликује. Ево примера - дођу и кажу прилагоди се, већ имаш пут, а ја кажем - ма јебите се сви, нећу.

Критично јутро

"Ау, колико си ти критичан!", рекла је. 
"Хоћеш да се звекнеш скоро? Да знам, имам неке обавезе, па да одложим за пар дана." 
Рекао сам: "Спусти тај нож" и "Немам појма, вероватно не." 
"А што не?", насмејала се осетивши да смо на безбедном терену. 
"Па, нисам баш ових дана расположен за то." 
"Али било је дана када си био расположен за то?" 
"О, свакако."
"Сва срећа што си лењ."
"Сва срећа. Не би сада седела са овим генијалцем."
"Озбиљно мислиш да си генијалац?"
"Наравно мала."

"Знаш, да сутра умреш, сигурно бих ти дошла на гроб."
"То је лепо чути. Ја бих био сувише тужан да идем било где када би ти умрла."
"Па супер. Нисам знала да толико мариш."
"О, марим ја, јашта. Само што не желим да те претворим у апсолутног кретена показујући ти то."
"Па, могао би мало љубави да покажеш."
"Секс је добар?"
"Секс је океј."
"Ето. Довољно те волим да ти то не показујем."
"Ти си неки заиста чудан тип."
"Зависи из кога угла гледаш. Из мог угла, ја сам сасвим коректан тип. Ти си та која је чудна."
"Ја? Како?"
"Стављаш сву ону шминку, а не стављаш онај јарко црвени кармин који волим. И имаш мачку која те не воли. И пречесто читаш оне сумануте женске часописе са тестовима типа - да ли је ваш мушкарац помало геј? Да не спомињем то што ми не даш да ти додирнем сисе, никад." 
"Ти, ја, соба - одмах."

"Нећеш да ме бијеш ваљда, а?"
"Нећу."
"Лажеш."
"Полази!"
"Знам да лажеш!"
"Нећу те тући пиздо. Дођи."

Пошао сам за њом. Ставила је јарко црвени кармин и бого мој, био је то најбољи пољубац икада. Онда ме је ошамарила и рекла да одлази. Ваљда нисам марио довољно да је зауставим. Али била је врашки добра мала. Помало ћакнута, али добро. Сви ми имамо неки проблем. А они који немају проблем - тек они имају проблем. Заклео сам се да ћу отићи на њен гроб, ако оде пре мене. Било је то јутро када сам се пробудио са генијалном идејом у глави да сјебем све. Једно јутро је довољно за крај било које приче.

18. новембар 2012.

Жути месец једне суботе

Била је то још једна од оних тешких суботњих ноћи које као да никада не пролазе. Као да чуче ту и сати не постоје, минути не постоје, секунде иду толико споро да мораш баш пажљиво да гледаш да би прометио помак. Седео сам на тераси четвртог спрата неке недовршене буржујске куће и гледао у месец. Био је жут и округао. Желео сам да га и она види. Узео сам телефон и позвао је.

Рекла је - хало, рекао сам нешто апсурдно о њеним бутинама, рекла је - будало, рекао сам јој да погледа у месец, рекла је - не могу напоље, у гаћицама сам. Тај месец је требао бити мост између нас, километрима дуг... И замисли ту сцену - ја седим на тераси која је изнад свих врхова кровова у насељу, гледам у жути месец и мислим на њу, а негде тамо, на другој страни, она, потпуно гола, стоји ослоњена на стуб испред куће и гледа тај исти жути месец. Тако нешто би ми било довољно за срећу. Међутим, она није разумела то и ето, због једних гаћица није видела тај месец, месец који више никада није био тако жут...

Запалио сам цигарету са превише катрана, бацио поглед на месец још једном и одшетао полако. Тај месец је био једна чудна чарка, терао ме је да ходам негде, да чиним нешто и будан сањам. Био сам и раније сањар, лоша професија, заиста јесте, али неким људима је једноставно ишчашен осећај за стварност и код њих је све испреплитано. Волео сам да верујем да сам један од њих, да ништа није стварно и да је све стварно, да сам другачији... Иако, наравно, нисам био. Ходао сам улицом, дугом, која води ка мом кревету и црвеној ламперији. Знао сам да нешто није право, да треба да учиним нешто, али нисам знао шта. 

Испрва сам мислио да је то нека луда ствар. Да седнем на бус или воз и појавим се код ње? Да одем овако, без динара у џепу негде тамо, преко, и да перем судове у неком илегалном ресторанчићу? Да се попнем на мост и скочим? Да баталим све од љубави до школе и посветим се нечему новом? Свакакве су ми идеје падале на памет. На крају сам се вратио кући, легао у кревет и дуго зурио у ламперију. Онда сам заспао, схвативши да је субота и да зато ништа није право. Мрзим суботе.

Негде тамо, далеко, девојчица са сукњицом преко гаћица је љубила неког типа. Било им је лепо. А тај сањар, мрзитељ субота и класични будалаш је сањао како лежи на кревету и гледа у жути месец. Сањао је будан и заиста је видео тај месец лежећи у кревету. Није био сигуран како, али је знао зашто. 

17. новембар 2012.

Љубавна

Ја те не љубим
и нисам сигуран
ни да ли је икад било другачије.

Можда сам те
некад
пољубио случајно,
у пролазу,
у сну,
или сасвим случајно,
на јави,
у некој уметнутој
шездесет и првој секунди
тог минута када сам
осетио укус твоје љубави.

Не знам
ни да ли се то
тако назвати сме,
љубав је једна велика реч,
али ипак само реч,
антиквитет
попут старих плоча или маркица.

И знам да нисам нежан,
не умем показати или објаснити
осећања поред свих речи које знам.
То је тужно и ништа ту не могу...
А све ове љубавне под тепих бацам,
шта ће ми кад ту ниси ти.
Нисам чак сигуран ни да ли постојиш,
али видео сам те
и била си лепа,
сваки пут када те угледам
све лепша и лепша,
све док једног дана својим сјајем
не убијеш моје очи
и речима поразиш душу.

А ја ћу онда сести на клупу у парку,
на једну од хиљаду наших клупа
и чекати и чекати и чекати...
Не знам шта, можда љубав
која не постоји
и смирај дана,
да прошеташ поред мене
са плавокосим младићем,
погледаш ме и наставиш даље.

Ето шта љубав учини од симпатије.

15. новембар 2012.

Потпуно бесциљно

Слушам инструментале... Искључиво инструментале. Не знам који ми је. Тако ми дође да седнем, попијем кафу и ударам по тастатури целу ноћ. И тако месец дана. Сваку ноћ. Да напишем роман. Схватио сам какав роман желим да напишем. Само не желим да га почињем без неког ко ће се постарати за то да га и довршим. То је мој ситни проблем. 

Поприличан сам реалиста. Што би ови рекли у песми - већ ходам булеваром сломљених снова. Немам ја шта да тражим у свету бре, приче не пролазе, песме још мање, школа коју завршавам је наводно перспективна, али ја појма немам ништа иако имам неке грдно високе просеке... Биће ово тежак живот, јебеш га... Али и даље се надам да ће ме једног дана неко позвати, изјутра око девет сати, таман када дођем кући из треће смене, и рећи - Господине Митоман, заиста бих волео да објавим ваше приче. Онда бих се ја наложио и писао бих заиста заиста лоше неколико година чекајући други позив. Стотине других позива који никад неће доћи. Моја жена ће, очекујем, пући негде успут и напустити ме. Питање је када ће се то десити. Волео бих да потраје. Та моја жена. Не бих да будем један од оних пробисвета који су се женили шест пута и још им је мало. 

Занимљиво је колико те свет кочи. А ти се трзаш. Понекад може бити и занимљиво колико се неко трза. Знаш шта не ваља на овом свету? Па, сасвим сигурно имаш пар идеја. Али дозволи, рећи ћу ти шта не ваља. Слике. Слике не ваљају. Слике срећних парова који уствари и нису тако срећни, али на сликама изгледају божанствено срећно, исконски срећно. Срећни људи чине обичне људе необично тужним. И обични људи клону духом и остану необично исти. Ту и тамо се провлаче моменти када сви набаце маске и сликају се. И тиме униште још пар живота. Зато се ја сликам у природном издању, истичући ружну њушку у први план и самим тим чинећи да се неки људи осећају боље. 

Сад ми је Пени Лејн на зид ставила срце. Пени Лејн је отприлике, за сада, мој једини званични фан. Фантастично биће. И заиста воли моје речи. Од почетка. Понекад причамо о сексу, дроги и насиљу. О љубави ретко. Али о свему осталом да. Већа је мушкарчина од мене, кунем вам се. Иако упакована у љупко лице и пар добрих сиса. Допало ми се то што смо ето, јебига, виртуелни пријатељи. Волим да чујем шта људи мисле о мојим речима. Није да су нешто нарочито, свестан сам тога, али оно, реците - лоше је. И то ценим. Но, још реч или две о Пени Лејн. Слушам Битлсе и контам што је другачија. Није лицемер. Јебеш га, воли то што понекад опсујем некога и искрено пишем неке луде ствари... И диже ми его, када сви затаје, када и сам затајим и знам да не ваљам и его крене да ми пада испод неких дозвољених граница, таман када почнем да назирем облаке појави се она и вине ме назад у васиону. Играм се црном материјом и није уопште лоше. Чак ни за жвакање. 

Боже, тако ми треба нека која разуме и која не мисли да сам тотално суманути манијак... И ако може да буде лакша од мене, јер довољно сам дебелих жена држао у свом кошчатом крилу. И није то био уопште угодан призор. Сада ми заиста треба нека која ће да ме воли. Кретена могу фасовати на сваком ћошку. 

И извежбао сам се у том препознавању кретена... Данас на факсу, с другог краја хола другара и мене гледају две баш добре цице. Ја кажем - гледај, сад ће код нас. И оне набаце најлепше осмехе што имају и приђу право нама. Ја их питам - шта вам треба? Пошто знам да свет не функционише тако. Оне кажу - хаха, хајде да дате крв. Глупо ми било да кажем да немам, па сам рекао истину - да сам хронични болесник и да не могу да дајем крв. Имам жестоку астму. Враћа се ту и тамо, чисто да ме подсети да нисам слободан. 

И тако... Тешак дан. Сутра... Сутра ће бити још тежи. 

Узгред, додао сам пар линкова на занимљиво. Неки ће вам се можда свидети. 

14. новембар 2012.

О битним стварима

Еј...
Хтео сам нешто да ти причам,
нешто сасвим небитно
о ноћима попут ове.

Исто су црне и исто дуге
као и све друге,
али блистају неким сјајем
и чине да се осећам баш добро.

Седим за столом и гледам у
гомилу непрочитаних књига,
две шоље кафе,
једну довршену и
другу сасвим пуну и хладну...

А неке небитне ствари морам
да спакујем негде у потиљак,
до сутра.

Избрисаћу, вероватно, неке битне ствари
попут осећаја за простор,
знања из математике и воље за рад.

Заборавићу вероватно и
све везано за љубазност,
спорт и умешност филмског пољубца.

Ма, јебеш га, то ионако читав живот
бришем зарад небитних ствари.
Ствари које морам да знам на један дан.
Или два, свеједно.
То бришем, јер није важно и не морам
тога да се сећам.

Али зато желим да се сећам сваког доброг разговара
који сам водио,
сваког спектакуларног призора који сам видео,
и сваке жене коју сам пољубио,
смотано и лоше.

Људи памте бројеве телефона, рођендане,
годишњице, рокове трајања, распореде,
рецепте, научне формуле
и колико су попили синоћ.
Чему то?

Име, (понекад) презиме и лик.
И све и једна паметна или добра реч коју си ми рекао.
То памтим.
Имам приоритете.
И не знам неке ствари које бих баш требао да знам.
А не трудим се да их сазнам,
јер бих морао да потиснем гомилу нечега
што сматрам битним.

И тако, вртим се у зачараном кругу,
волећи ту гомилу непрочитаних књига,
ушушкан у лажни осећај сигурности
који ми она даје.

Сасвим добра ноћ...

13. новембар 2012.

О тужној сцени смрти

Седим у својој старој фотељи са цветним дезеном, а сенке промичу ту и тамо, кад не гледам. Изгледам као човек коме би пријао одмор. Ужасно сам уморно спокојан, гледам у постер голе девојке на зиду и питам се шта да радим са Њом. Она седи у ћошку, ћути и гледа у под. Везана је конопцем за радијатор, а ућуткана траком. 

Шта ћеш бити кад порастеш? - питам је. Подигне поглед и покуша нешто да каже. Нећеш ништа бити - кажем и благо се накезим. Укључим прашњави теве и пустим једну од мојих серија. Комедија. Смејем се гласно. Није баш да ће ми се неко жалити овде, у предграђу. Рекламе. Устанем полако, а кости и фотеља шкрипе у дуету. Сећам се када сам имао осамнаест... Госпођа Биби је исто тако шкрипала као ја сада, а ми - Џони, Малац и ја смо зверали у њену ћерку. Какве ноге! И струк! Груди! Ма све. Госпођа Биби није потрајала. Нисмо ни ми. 

Погледам у њу. Лепа је. Штета. Станем испред старог шпорета до кога светлост измучене сијалице једва допире. Укључим га и ставим воду за кафу. Док се вода труди да постане топла, моје кости синхронизовано шкрипе са климавом дрвеном столицом. Седим за точком и подижем један од ножева поред. Онда кренем да га оштрим. Вода ври. Нож сија беспрекорним сјајем. Оштар као жилет. Скувам си кафу, сипам у шољицу и седнем у фотељу. 

Знаш - кажем јој - ја сам месар. Врашки добар. Знам затворених очију да нађем сваку тетиву, сваки мишић... Оно што ја раставим, Бог не састави. Она само ћути и плаче. Сузе јој се сливају низ лице, као да предосећа шта ће се десити. Устанем и прошетам до стола, док кафа постиже идеалну температуру за уживање. Подигнем нож, сија као у најбољим данима. Затим прошетам до ње, она покушава да каже нешто, али речи су сувишне. Њено лице говори све. Знам сваку реч који би рекла, само да може. 

Мало је касно да ти буде жао, зар не мислиш? - упитам тешко чучнувши поред ње. Она и даље дрхтаво јечи. Готово је - кажем и замахнем ножем. Чује се оштар звук. Погледам на под, па погледам у њу. Кажем - иди, и немој више да крадеш. Конопац је лежао на поду пресечен. Она брзо заклима главом и изађе напоље, а потом отрча у мрак. 

Приђем фотељи са цветним дезеном, отпијем мало кафе, а онда седнем на под, поред гомиле пепела. Драга, извини. Био сам бесан. Глупа клинка је оборила урну. Узмем пепео у шаке и распем га свуда око себе.

Ето, сада си са мном мало више него пре. 

12. новембар 2012.

Још једно вече у тишини

Па... Још једно вече без речи, а? Да.

Не могу, понекад, да си створим чак ни слику у глави тог нечега из чега ће нићи све те речи. Знаш, понекад се појави прелепа жена и ја је питам - о чему да пишем? Она одговори - о мени. Ја јој кажем да стално пишем о њој. И тако, у тренутку, неком споредном тренутку, чујем реч или видим неку слику и схватим да већ имам причу у глави. Или реченицу. Реченицу по реченицу... Знаш како то иде. Не знаш. Знам да не знаш. Ал' јебига. Ја и нисам баш човек за објашњавање, сувише детињасто и конфузно звучим, чак и себи. 

Понекад је баш тешко остати жив. Знаш, баш жив. Девојка ме не воли и каже да ми није девојка, а реално и није, али поприлично је фантастична, а ја сам пак, поприлично безобразан па идем унаоколо и мислим о њој као о својој мачки. Музика ме реже, неке тешке виолине, не знам ни сам који ми је курац да их слушам баш сад... Данас сам довршио неку књигу, погледао филм, гледао кроз прозор и у теве... Ма ништа. Ни речи. Неки дани једноставно нису створени за писање. Тим данима вероватно блистају сликари. Или неки други безнадежни облици живота... А писци се повлаче у своје рупе и чекају неки бољи дан. Штета што нисам писац... Можда бих могао да се самопрокламујем само на један дан, да рачунамо да сам читав овај дан провео као писац без инспирације, у свом буџаку... А сутрадан да опет не будем писац и да сасвим лоше пишем. 

О, какав очајан дан... Без љубави, музике и суза... Срећна лица која чине да се осећаш усамљено су била врхунац овог ужасног дана. Заиста заиста ужасног.

11. новембар 2012.

Филозофија суботње вечери

Синоћ сам био на неком рођендану. Лоше друштво, добро пиће. Па, добро, врло ретко буде обрнуто. Седећи на некој меканој угаоној гарнитури поред моје бивше девојке и њеној новог дечка схватио сам, поново, колико мрзим суботе. Субота је дан када не излазим из куће, лежим и гледам филмове, читам нешто и мрзим свет. Сви ти глатко избријани ликови са њиховим срећним лицима, пијаним лицима, шетају улицама и мисле како су жестоки или паметни или и једно и друго. Па онда сликање, певање, бахатост... Ох, та слатка младост. 

Седим на тој угаоној гарнитури, с једне стране седи тај несрећник са њом, а с друге ми седи неки клинац који ми је сат времена изигравао културно-уметнички програм причајући ми ловачке приче о томе како је постројавао неке људе, терао таксисту да га вози не знам ни ја где за неку сићу, како га је тукла интервентна - он паф шамар, ја устанем, он паф шамар, ја устанем и кажем ш'а је пичко. Девојке ме нису занимале, нашао сам једну интересантну пре пар дана и сада покушавам да јој објасним да сам прави човек за њу, али њој игра једна ситница - не навијам за Звезду. Не навијам ни за Партизан. Не навијам ни за кога. Не пратим фудбал, јер не гледам теве. Једноставно и просто. Њој смета. А она мени баш не смета. И баш бих да буде близу, сваки дан. 

Пар сати касније, остали смо нови момак моје бивше и ја сами у том ћошку, ишчашени из своје рутине, препуштени чарима мрака и тишине коју је стварала претерана бука. Упознамо се, попричамо. Он каратиста, црни појас - ја клошар, пискарало, кењатор. Он не пије, ја пијем. Он лепота, ја не баш. Он је слуша, ја и нисам баш. Све у свему, после мене је изгледа схватила шта не жели и потпуно ме заменила, нашавши савршеног мушкарца. Добар лик, било ми га жао. Испричали се ми, о сновима, надама, љубавима, ма о свему. Она гледа са подијума, поприлично припита, и чудно јој је како ми разговарамо - а тако смо различити. Онда се прекрсти и дође и одведе га. Нико то није видео, осим мене. И тако, потпуно различити, али имамо једну заједничку ствар - обојицу судбина кара у шупак. Морао сам тако да се изразим, опростите. И та наша заједничка несрећа нас чини сличним поред свих различитости. 

Седим тако и размишљам много, дуга је била ноћ, а пола сам је провео седећи сам у том ћошку. Размишљао сам о Богу. Бога замишљам као старог речног капетана који стоји на железничкој станици, са плавом капом, белом брадом, потамнелом кожом и прљавим прстима. Никада ми није било логично да творац свемира и људи, мене, буде ћосав. Дакле, брада мора да постоји, па све остало. Уствари, срео сам га пре пар дана и изгледао је баш тако. 

Пришао ми је и рекао - оо, то си ти друже, и пружио ми руку. Биле су прљаве. Нисам му пружио руку. То је једини човек у мом читавом животу коме нисам пружио руку. Шта радиш? - питао је. Гледао сам га леденим погледом којим гледам људе које желим да отерам. Успева понекад. Имаш цигарету? - ништа. Ћутао сам и само га гледао хладним погледом. Стари речни капетан, види се да је дуго времена провео пловећи, сам... Нећеш да причаш са капетаном? - упитао је. Не - рекао сам. Добро - пружио је руку. Поново сам одбио да се рукујем са њим. Волим када су ми руке чисте. Подигао је руку и војнички одпоздравио, а онда је ставио руке на леђа и одшетао низ перон. И тако сам пропустио једину прилику да разговарам са неким налик на оног кога желим да питам пар питања. Нисам му чак ни руку пружио, то мора је био тест, звучим као шизофрени клинац, али запитај се - какав то човек одбија топло пружену руку и то два пута. Добио сам чак и прилику да се искупим, али ни тада то нисам учинио. И након тога он ми одпоздравља и одлази, стари капетан... Стари капетан. Стари капетан. Стари капетан... Значи ли ти нешто стари капетан? 

А ноћ је дуга и ја пијем неки коњак који пије мене и поприлично добре ствари пишем пијан, али јутрос нисам писао, јер сам се бојао оног што би могло настати. Пре два минута ми она каже да то нема везе са Звездом, да сам само идиот, али зашто жене праве разлику између идиота? Има нас на сваком ћошку одавде па до свемира, а опет, оне бирају правог. Сваки је идиот прави, ако си ти права. И заиста си могла бити права, са тим очима као у ланета и баш добрим осмехом и косом и тим згодним ногама и малим рукама и занимљивом игром завођења која није морала никад да престане... Али је престала. Ја сам човек који не верује у крај. Док сам овде све су стазе чисте, разлика је једино у ономе чиме су поплочане. Ја ходам путем живота и није важно како ћу стићи на циљ, овом или оном пречицом, свеједно је... А путеви људи се пречесто укрштају. Звучи глупо, али тако је. 

10. новембар 2012.

Идеална ствар

Идеална ствар. Што дубље газим у ову суботу, тамо ми се чини да сам све даље од ње. Идеална ствар би била да имам идеалну девојку и да лежим на идеалном кревету гледајући у идеалну ламперију. Наравно, ништа од тога не постоји осим ако ја не кажем другачије. Девојка је дебела и ружна и апсолутно ју је немогуће волети, кревет шкрипи и федери убадају у месо, а ламперија зјапи без сјаја. Али, ако ја кажем - да, баш такву сам тражио, она је идеална, ако кажем - да, кревет је фантастично идеалан, волим када боцка у месо и - да, волим када је ламперија расушена и без оног гламурозног сјаја који јој даје боја; ако то кажем, онда су све те ствари идеалне и самим тим их не треба мењати. Самим тим постижем идеалне услове за срећу. 

Дакле, могао бих да будем срећан. Имам потенцијал да учиним свет идеалним местом радећи само једну једину ствар - мењајући себе. Разлог зашто филозофи не расправљају о овој тези (или расправљају, не знам) лежи управо у томе што је бескорисна. Нико не жели да обликује себе према свету, већ сви би да обликују свет према себи. То је тако лоше од њих или вас или нас. Лоши смо. Али, напослетку, то нам је у природи.

Субота полако откуцава свој први сат, а ја мислим - како је занимљиво. Занимљиво. Занимљиво. Живети живот и покушавати прилагодити ствари себи, док истовремено оне покушавају да прилагоде тебе њима. На крају тог мукотрпног рата само је један победник. И он носи све.

Наравно, постоје ту и замке - ти мењаш њу, она мења тебе и на крају када је таман обликујеш у идеалну, она то више није, јер ти ниси више исти. Променила те је. Онда ти настављаш да је мењаш, она наставља тебе да мења и на крају завршите у слатком вртлогу љубави, нико никог суштински променио није, а обоје сте идеални.

И ја сам, као читав овај свет, фелеричан. Не јебем, не идем у теретану, не пратим фудбал и нисам неки пливач. А и њушка сам. То је можда најгоре од свега. Зајебавам се. Поприлично одговарам сам себи. Али, да ли одговарам свету? Поприлично не. Да ли свет одговара мени? Понекад. Читам неке књиге, паметан сам и духовит. Имам спику за десет. Јеботе, па ја бих пао на моје речи. Али, да ли је то довољно њој? Поприлично не. Њу баш брига. Класично зло од жене. 

Посматрано одавде, идеална ствар изгледа поприлично далеко. Но, и даље остајем при ономе да не постоји идеална особа. Мораш је створити. Тачније, покушавајући да је створиш схватићеш да је испред тебе. Уосталом ко уопште жели да живи у идеалном свету?

8. новембар 2012.

Вода, ватра и љубав - сувише лоше?

Новембарска киша је тупо ударала по асфалту. Занимљив склоп кућица, дрвећа и уличног светла је окруживао двоје људи који су стајали окренути леђима једно другом, делећи кишобран. Кишобран је био црн, асфалт је био црн, ноћ је била црна - углавном, много је црних ствари тог новембра она променила. Она је стајала под кишобраном, црним кишобраном који је имао на једном крају нацртан мали розе цвет, окренута леђима мени, који нисам имао нацртан розе цвет ни на једном од крајева. Или сам тако мислио. 

"Хеј", кажем јој, "што се и даље дуриш?" "Зато што нам је побегао последњи аутобус!" "Па, сасвим сигурно неће нам бити боље ако останемо да стојимо овде на киши." "Ја волим кишу." "Ову, новембарску?" "Волим свакакву, па и ову. Шта има везе што је новембарска." "Ти си... овај, необична. Да. Хајде, окрени се." "Ма јок." "Можда би ти било мање хладно када би се окренула." "Ако се окренем, запалићу те. Неће то бити пријатан призор." "Хеј, добра си риба, али ниси толико добра." Окрене се.  Загрли ме, а ја, шепртља, ужасно лош приликом оног филмског хватања за браду и пољубца, пољубим је, али баш баш лоше. Она ме гледа. Па подигне главу и погледа ме у очи. "Ниси се запалио?" "Нисам, одјеби." "Хм", каже она. Затим ме шчепа за крагну и пољуби ме како треба. "Хм", кажем ја. Она ме погледа још једном и каже: "Види." Малени пламен се појавио на мојим панталонама. 

"'Еј, шта је ово?!", упитао сам млатарајући рукама преко пламена. "Запалио си се драги мој." "Да л' ме зајебаш? Ко ће сад да угаси ово?!" "Нико. Само се препусти и уживај." Пламен се раширио свуда по мени. "Али, изгорећу!" "Да. И уз мало среће, устаћеш из пепела бољи него што си био." 

"Жене", помислио сам шетајући по киши. Новембарска киша није била од нарочите помоћи, мој пламен је горео снагом неколико омањих звезда. Идем кући полако док се она осветољубиво дури под црним кишобраном са малим розе цветом нацртаним на једном од крајева. Дођем кући, покупим пошту из сандучета, а она ми изгори у рукама. Уђем у кућу, седнем на фотељу и сипам си чашу леда. Фотеља се запали, чаша леда се у секунди истопи и нестаде. Позовем ватрогасце и изађем напоље из запаљене куће. На тренутак се питам - шта сад?

Онда спустим поглед и угледам њу, како стоји на неколико метара од мене. "Дођи", каже. Одем до ње. Ухвати ме за руку и пламен престане. "Видиш", каже она, "када си са мном све је реду." "Хаха. А шта ће бити ако некад одлучим да те напустим?" "Па", насмеши се она, "запалићу те тако да ћеш морати да одеш са ове планете." "Па, ионако се не уклапам овде претерано." "Хаха. Хоћеш да те запалим?", пришла је лагано и пољубила ме. Малени пламен се појавио на мени. "Не, не, океј је. Ниси толико лоша риба. Хаха." Намигнула ми је. Као каубој. А онда смо, као што то у свакој лошој причи бива, одшетали у сумрак.

6. новембар 2012.

Црвено, волим те црвено

Седео сам на поломљеној фотељи у тој сивој соби, гледао кроз прозор како снег промиче и сетио се да треба да отворим још једну лименку. Црвени пингвин је седео поред мене, зурио у плафон и стално понављао како не воли јануар. Отворио сам и њему лименку, он је своју стукао на екс, ја сам цевчио полако. Онда смо мало заједно зурили у плафон. Тај плафон је био нешто посебно, био је и зелен и црвен и жут, сав флекав, неко би рекао ужасан и то је чињеница, али је такође био и јако зелен, црвен и жут, такорећи филозофски настројен. Питао сам се да ли црвени пингвин види исти плафон као и ја. Можда... Можда му је прорадила машта и сада је негде тамо, преко мора, у друштву неких црно-белих женки, пије пиво и излежава се у гнезду. 

"Па", отпочнем и пребацим руку преко пингвиновог рамена, "свашта смо пробали. 'Ош цигар?" Црвени пингвин узе цигару и настави да гледа у плафон. "Неке обичне ствари не раде више, знаш? Секс, пиће, викодин, никотин, парацетамол, опијум... Игрице, филмови, брза храна, бисквити за керове... Не раде више, знаш?" Црвени пингвин само споро испусти један дим, врати цигару у уста и настави тамо где је стао са зурењем у зелени, црвени и жути плафон. "Треба нам нешто ново. Нешто што ради. Нисмо написали ништа већ десет дана." Пингвин лагано устане са фотеље, одгега се негде и убрзо се врати са малом таблицом на којој је кредом написао - 11. "Добро, једанаест." Онда поново седне на фотељу. Протегнем се колико је то могуће без устајања, а онда га чукнем лактом: "'Ајде ми додај новине." Црвени пингвин ме попреко погледа, устане и одгега се на други крај просторије, покупи новине и донесе их.

Потапшем га по рамену и отворим новине. Ништа ново. Црвени пингвин се видно снужди. "'Еј, нисам никад питао, како те зову?" Дог Ђонсон - написа пингвин на табли. "Ужасно име." Црвени пингвин климну главом. "Имаш неки надимак?" Пингвин написа на табли - Пингвин. "Мислио сам да те зову Црвени или тако нешто?" Црвени пингвин одмагну главом и дубоко уздахну. "Бисквит?", питам ја. Узме бисквит. "Нису тако лоши, а?" Уместо одговора пружи руку у облику пераја. Дам му још један бисквит. Седимо и гледамо у плафон. Леп и занимљив плафон. "Недовољно занимљив да пишемо о њему, зар не?" Лежећи на поду са ногама ослоњеним на кауч, он одмахну кљуном. "Претпоставио сам."

Седимо тако још пар сати. Укључимо теве, искључимо теве. Изротирамо позе. Пингвин седи на кухињском столу, а ја лежим на поду са ногама ослоњеним на кауч. "Знам! Треба нам љубав!" Црвени пингвин застаде на пола чланка о неговању лала и погледа у мене. Онда мало заврте главом и на крају затапша рукама у облику пераја. "Супер. Само... а где то да нађемо?" Црвени пингвин се попе на столицу и откуца нешто на компјутеру. Онда ми махну да дођем и показа на екран. Затим затапша. На екрану је стајала слика Јужног пола, са милион црно-белих женки. "Хм... Не", рекао сам и вратио се на поломљену фотељу.

"Но... Могао бих да те вратим у Зоо врт, а? Чуо сам на вестима да ћеш упознати неке кул цице, управо су стигле из Русије." Црвени пингвин устаде и изађе напоље затворивши врата за собом. "Или ћеш сам отићи. Да."

"Океј, шта имамо овде? Укрштеница. Сјајно. Црвени, додај ми оловку? О, јебига." Одем и донесем оловку. Неко је позвонио. "Вратио се онај креле, смучило му се у Зоо врту, коначно!" Устао сам и отворио. На улазу је стајала права лепотица. "Извоолии... Овај, изволи?" "Један црвени пингвин ми је дао ову цедуљицу и мислим да је желео да вам је донесем." Узео сам цедуљицу и отворио је. Љубав - писало је. "О, дивота. Хм. Желите ли да уђете на кафу или шољу чаја?" "Па, претпостављам да неће шкодити. Не изгледате ми као манијак." "О, хвала. Сместите се на ту фотељу, само припазите мало да се не озледите."

Недалеко одатле, црвени пингвин је седео у ђакузију са две фантастичне црно-беле представнице његове врсте. Ово је живот, помисли, а потом отвори конзерву сардина.  

5. новембар 2012.

Права љубав

Шетао сам улицом, беспослен као и увек, а онда се нешто десило. Угледао сам једну девојку. Само девојку. То је било чудно. Од целог града, од целог широког булевара и свих људи на њему, видео сам само њу. Била је сјајна од сунца и смешила се благо, носила је малу црну хаљину и изгледала је одлично... Пар корака, и даље сам гледао у њу, свет се вртео и рушио око нас, али мене није било брига. То је било чудно. Пришла је близу и ухватио сам њен поглед, добар поглед, леп поглед. Није пржио, само је грејао. Прошла је толико близу да сам могао да осетим њен мирис, толико близу да сам могао готово да је додирнем. Мирисала је врашки добро. Окренуо сам се за њом и стајао тамо, на сред булевара, гледајући је како одлази. То је било чудно. 

Нисам тип који ослепи због девојке, тек тако изгуби свет због ње и наравно, нисам тип који стоји на булевару не знајући шта га је погодило. А ипак, био сам тамо и стајао сам, ошамућен, и све што сам мислио да знам о љубави је нестало у облаку дима. "Боже, брате, фантастична је, дивна је и шта све не", рекао сам пре него што сам се окренуо и наставио својим путем.

Могао бих да је потражим, помислио сам. Прошао је један дан. Могао бих да је нађем, мислио сам. Прошла су два дана. Стварно морам да је нађем, синуло ми је док сам седео у кади са паткицама и једним великим морнаричким бродом. Спаковао сам торбу, направио сендвиче и кренуо у потрагу. Прошло је пар дана. Преврнуо сам град, али ништа. Шеф ме је упорно звао да му понесем доручак, не схватајући да мој отказ лежи на његовом столу већ поприлично дуго. Одустао сам и вратио се кући, поражен. 

Укључим теве, мало мењам канале, угасим га. Онда га поново укључим. Вратим пар канала уназад и угледам њу. Или неку што личи на њу. Ухапшену у Финској. "Па, Финска и није тако лоша земља", кажем и спакујем кофер поново. У Финској ништа ново, хладно је и чисто, нека налик на њу седи у затвору, а ја чекам да авион полети у сусрет небу. 

Да не дужим причу, срео сам је на булевару једног дана, пар месеци касније. Изгледала је још боље него први пут, ако је то икако могуће. Знао сам да је она, јер сам накратко онесвестио. Након два шамара од непознатог господина сам потрчао за њом, саплео се и пао, украо цвет од једне циганке и коначно је стигао. 

"Хеј", рекао сам задихано."Хеј?", одговорила је зачуђено."Тражио сам те, свуда... И изволи цвет." Био је сломљен. "Хвала, али ја бих радије чоколаду", насмејала се. "О", рекао сам, "само тренутак", и отрчао у продавницу. 

Утрчао сам унутра и узео најлепшу чоколаду. "Ово је пљачка", рекао сам, "и извините на сметњи", а потом сам отрчао низ булевар. "Изволи", рекох тренутак пре него што су ме шчепали чувари. Рекла је: "Хвала", и насмешила се зачуђено. Свет се поново замаглио и неки змајеви су бљували ватру, а ја сам само вртео главом гледајући њу. И то је био последњи пут да сам је видео. Ту, једну једину жену која је умела да ми смрачи свет. Још дуго сам се сећао њене косе и нечег специфичног у томе како је неодољиво мирисала... А онда сам постао геј. 

4. новембар 2012.

Стара песма

Ма нек се билмези туку,
ти ћеш бити моја,
тако је записано горе, високо...
Записано је, богами 
и на оној клупи
у парку...

А мој ум бесконачна тмина беше...док се ниси појавила ти.

3. новембар 2012.

Почеци пролазности

Све је голи курац. То је једина реченица која ми одзвања главом последњих пар часова. Каже ми профа српског из средње (нека врста ментора) - пошаљи текстове неким часописима за књижевност, за почетак. Ја седим и гледам - који почетак? Почетак чега? Већина добрих писаца није имала почетак. Имали су снове, јесте, то мало геј звучи, али то је све што су имали. Одбијени били хиљаду пута, док нису одустали, а потом су постали познати. Ниједан право добар писац није имао почетак. Јер све што има почетак има и крај. А добри писци немају крај. И, рецимо да пошаљем текстове тим надувеним скотовима који седе за својим малим столовима и пљују те као да си псето. Рецимо да пошаљем и да ме објаве. Фантастично! Имам почетак. Још три балвана (не рачунајући оне из редакције часописа) ће знати за мене. А кога брига за балване? Ионако их читав свет мрзи. Што се мене тиче, не би ме било брига ако ме мрзе, важно би било само да воле моју књижевност. Али, то је потпуно друга прича.

И даље имам онај проблем - уметност ми је један нестваран појам, потпуно апстрактан, који као да се не може заробити у речи или слици, предмету или било где другде... Неко каже за себе да је уметник. Ако се шали, онда у реду. У супротном, нек одјебе. Не постоје уметници. Постоје генијалци, постоје талентовани, постоје вредни, али не постоје уметници. Ти ствараш? Људи праве бебе сваки дан, стварају живот... А ти мислиш да си неко због слике или песме. То је смешно, разумеш?

Каже профа - конкурси су намештени, и ја се слажем. Углавном. Имаш пар који су реални. Сви те само по рамену потапшу, као до јаја си, а да скрпиш кинту и издаш књигу нико је купио не би. То је она гадна ствар, у тебе не верују чак ни они за које си сигуран да те подржавају. Тако је то. И онда се запиташ, како човек овде да успе? 

Жури ми се. Овај свет постаје све негостољубивији, можда ускоро настане дуго очекивани хаос... А деведесет и девет посто мојих речи су у електронском формату. Проклео бих дигитално доба да нисам део њега. Већ сам довољно проклет, хвала, не требам проклињати сам себе. Две бомбе на кључна места и све моје речи, све те јединице и нуле записане на гигантским магнетним плочама ће нестати, као да никада ни постојале нису. Речи попут ових, које нико осим мене није видео, ће нестати заувек. Пожелим некад, као сад, да гурнем у јавност све речи које сам икад написао, чак и оне најцрње... Поделићу са вама пар речи. Ионако не знам шта ћу са њима. 

Знаш, постоје ти шкартови од готових песама, прича и сличних којештарија... Те шкартове понекад претварам у песме, приче и сличне којештарије. Дајем им сопствени живот. А понекад, као сад, скоро све их бацим, тако недовршене, недорасле, ситне, али ипак помало значајне, у свет:

Хвала драги Боже!
Ма нема на чему синак, било је забавно гледати те како се мучиш. Хајде сада, идемо на пиво. Па после свако својим путем. Знаш да не примам самоубице у Рај.


Да седим негде, са неком девојком, и да ми она каже да ме воли. Или да ме мрзи. Или било шта. Да попијемо још пар пива и да јој кажем - Осам је часова ујутру драга, хајде да се венчамо. Замисли то. 

Љубав ме занима, али само као посматрача или, евентуално, експерименталног субјекта.

Реално, не волим те. Зато што не. Да те волим, седео бих и слушао неку музику и писао. А сада само одговарам на питања која не постављаш. 

Сунце које се оцртава кроз узан процеп завесе ми говори да је дан. 
Још један дан.
Ех, када би могла 
поимати свет онако како га
појмим ја.

Оно мало генијалности што овај свет има да понуди вечерас се изгубило у тишини...и јецајима.

Сматрам да би ова соба била нешто боља када бих из ње избацио једину ствар која светли - лаптоп. Са њим би отишли и људи који живе у њему. Обриси и сенке би били свуда. А машта би, без имало труда, избацивала најневероватније сцене, успут смишљајући генијалан крај. Можда бих тада успео да напишем фантастичну причу. Има ли боље похвале од оне која каже - имам осећај као да је доживео све то о чему пише? Наравно да је доживео, у уму је прошао кроз све фазе тешких болести, кроз све пороке и све злочине... Дакле, не мрднувши се са кревета, тај човек је сакупио искуство, изградио га од нуле, и надмашио реално. 

Убризгавам шећер у своју душу. И није неки сладак осећај. Много је горчине ту.

Она је била неко кога бих могао да волим. Не само њене груди или ноге. Могао бих, целу да је волим, да је љубим и да је жвалим, попут недораслог пса... Али, и ти моменти прођу и све што ти остане је само сећање и пар длака, које си погубио ко зна где... 

У неким ноћима пишем, пишем поприлично добре ствари, почињем па стајем, јер ништа се не дешава, нема оног грча или олакшања или смеха или обичног гледања у ламперију после сваке реченице. Само лежим, нешто ме гуши, а не знам, шта је то. Ни музика, песме које иду једна за другом, не погађају жицу, и не знам да ли да гледам филмове из раних осамдесетих или једноставно да спавам, да дозволим врагу да ме угуши. 

Одувек сам волео да замишљам ко ће све бити на мојој сахрани. Већина људи то ради, воле да замишљају да су вредни нечијих суза, и зноја, и пара, времена, можда чак и љубави. Ни моја сахрана није ништа другачија од њихових, осим што сам замишљао мало више људи него остали, мало више суза и јаких речи попут - а волела сам га... или био је прави друшкан... или зашто си морао да одеш сад? 

2. новембар 2012.

Кишни дани

На исцепаном папиру лежи пар једначина. На тим једначинама лежи празна шољица кафе, са две кашичице шећера на дну. Како знам да баш две кашичице шећера леже на дну црвене шоље? Па, поприлично је једноставно, сам сам их ставио тамо. Навучене завесе изгледају добро, нијанса браон боје им даје тај неки умирујући тон. А киша удара у прозор. Понекад се питам да ли киша овде икада престаје? 

Киша изазива депресију, а када сам депресиван не могу да радим. Зато волим мрак. Скрива све што треба бити сакривено и пушта те да се усресредиш на битну ствар. Имам само једно светло у целој кући. Остале сам сијалице повадио, да ми не би случајни посетиоци растерали мрак.  Јака неонка светли у кухињи над хемијским сетом за експерименте. Поред сета лежи допола поједен сендвич са шунком, а насупрот њему, на судопери седи мала фигурица жене направљене од пластелина. 

Знаш, радио сам поприлично дуго на овоме, спајао и раздвајао атоме, окретао, превртао... И сада, када сам коначно при крају, осећам се поприлично уморно. Прошетам још један круг око справе, величине отприлике два пута два пута два метра, која лежи у мојој дневној соби, саплетем се о кабл и паднем. Бол прошета два круга кроз моје тело, а онда устанем, направим два корака и изврнем се на кауч. Онда се сетим да сам нешто заборавио. Поново устанем, прошетам до великог црвеног дугмета на ком је писало "НЕ ДИРАЈ!" и притиснем га. Онда се вратим на кауч и укључим теве. 

Машина благо трепери, на вестима говоре о киши која управо престаје, машина почиње да скаче по соби, хм, мислим, нисам је довољно учврстио... А онда стане. На маленом дисплеју се појави порука: "Готово!" Фантастично, помислим и скочим са кауча. Приђем машини, притиснем једно дугме и отворим врата. Од силне паре не видим ништа... Али знам да је ту. А онда је угледам.

Савршена жена, коју сам стварао атом по атом, годинама, коначно је ту, жива, преда мном. Она се насмеши баш онако како волим, искорачи напоље, пољуби ме баш добро и крене некуд. Онда стане, окрене се и весело пита: "Да немаш нешто да ми даш да обучем, можда?" "О, наравно", кажем ја, "али те више волим голу." Она се насмеши и оде да поспреми неред у кухињи. 

Пет минута касније, док су на вестима поново најављивали кишу, уместо звука чистих тањира чуо сам нешто сасвим друго. "Погледај сав овај неред! Како можеш да живиш у овом свињцу?! Мрдни се са тог кауча и иди избаци ђубре! Стварно не знам шта тражим са тобом?! Имам савршено тело, груди, све... Погледај ме. А ја седим са лузером као што си ти. Чујеш ли шта ти говорим?! Ђубре, одмах!"

"О, јебига", помислио сам. Погрешно спојиш један атом... И одма' је бичарка. "Стижем душо!", рекао сам и поново се опружио по поду. Бол је прошетао два круга кроз моје тело, а киша је поново ударала у прозор. 

1. новембар 2012.

Време за љубав

Лежао сам на танком старом душеку и осећао хладноћу сивих зидова. Ово место - где год да се налази - је прва станица на путу ка паклу, сигуран сам. А моја драга нема времена... за љубав. Има мали ожиљак на усни и слатко се смеје, али у сваком случају нема времена, за љубав. Неко је окључао електронску браву, знам јер се зачуло - бибибибип. Увек се чује кад неко браву отвара. У моју ћелију је ушао човек у црном оделу, са великим црним наочарима за сунце и са црним кожним рукавицама. 

Опет неки тајни агент - помислио сам. "Идемо Зола", рекао је и подигао ме на ноге. Знао сам шта то значи. Још једна тура испитивања. 

да ли имаш девојку? како се зове? где ради? да имаш жену? које боје су јој очи? да ли си икада био луд? шта знаш о брусхалтерима? колико је тешка твоја девојка? да ли осећаш емоционалну повезаност са њом? да ли имаш дечка? да ли је он црн? да ли је он жут? да ли је он црвен? да ли имаш девојку? да ли је она ексимка? волиш ли је? у шта верује? где си је упознао? колико потомство планираш да оставиш? чиме си је навео да одабере тебе од милиона бољих јединки? да ли имаш жену? који јој је обим кукова? да ли је волиш?

Одзвањала су питања у мојој глави као што ће ускоро одзвањати металном собом у којој ћу се смејати пар сати. Не знам зашто ме то питају, али им сасвим сигурно нећу ништа рећи након свих бућкуриша које су ми сервирали у претходних месец или два. Лако изгуби човек појам о времену. А прозора на ћелији немам. Нисам сигуран ни где се налазим. 

Туру испитивања је отпочео крупни тип у црном оделу, нисам сигуран да ли је то баш онај који ме је извео из ћелије и посадио на ову столицу, јер сви су они исти. А и не виђам их баш често. Само када ме воде на испитивање и сенку испитивача када ми упру рефлектор у очи. Након што сам се смејао поприлично дуго, рецимо три сата, изнервирани испитивач је отишао и куцнуо у стакло. У просторију је ушао идентичан чова у црном оделу, са црним наочарима за сунце и са црним кожним рукавицама.

"Хеј Били, избаци га са брода, тај не зна ништа о љубави."
"У реду Били. Учинићу то."

Један од њих је изашао, а други је пришао и угасио рефлектор. Затим ме је снажно ухватио за мишицу и рекао: "Били каже да не знаш ништа о љубави и да мораш да идеш." 

Летећи тањир се вртео преко планина и пољана, све док није одлучио, љубазношћу Билија, да остави лабораторијски узорак тамо где је и покупљен, на пашњаку док је чувао стадо оваца.

Након што су ме избацили и одлетели у небо, окренуо сам се, погледао горе и насмешио:  "О, знам ја све о љубави." 

Негде на другом крају пашњака, у великој лепој кући малена црна женица је забринуто викала: "Где ли је она битанга?! Скот! Нечовек! Где ли је до сад?" Сада је имала времена за љубав.

Copyright © БАРУТАНА | Powered by Blogger

Design by Anders Noren