Сасвим просечан трип

Реч за данас - шизика. Реч која савршено описује читав свет данас. Шизика.

Био сам помало уморан од константног постојања у овом граду, па сам се запутио на једну од оних кућних рејв журки, знаш оне на којима ти на вратима тутну у руке пар таблетица да згуташ и онда ти је до јаја она шит музика без речи и сврхе, само електрика која те диже и диже и спушта, па диже и тако у недоглед. Ушао сам лагано унутра, гужва је била фантастична, маса која се увија и превија и скаче, у дневној соби, кухињи, на степеницама, свуда. Згутао сам таблете и узео гутљај од неке ликуше са огромним деколтеом, не знам шта је пила, али било је жестоко, затим сам застао на трен, одмерио јој груди и рекао: "Дакле, носиш деведесет. Величина брусхалтера", и уперио прстом у те величанствене цице. Прво поглед који каже: "кретену", а затим: "Да, прави си стручњак." Намигнем јој, док светла постају јача, а ритам почиње да ми прија, вози ме и вози све боље, до врхунца, сасвим добро, у трену чинећи да заборавим на њу, и себе, на све, а потом и да се изгубим у гужви. 

У маси од стотину несрећника, пречесто сам био гажен и леран лево-десно-лево, док су се појединци борили са немирним ногама тинејџерки или осећањем самопрезира у тренуцима док им је глава била у ве-це шољи. Све је то падало у воду када бих зачуо талас који диже, и сви ти људи би подигли руке и чекали врхунац, тај један савршени моменат када свемир стаје, планета престаје да се окреће, ветар више не дува, а димови цигарета стоје неодлучно у ваздуху. Шизика. Онда би микроталасна одзвонила да је готов ручак и сви би се осећали поражено, све до новог таласа. И то је трајало сатима. Понекад чак и данима. Маса која хипнотисано се креће, складно, као медуза. 

Тих пар сати су ме докрајчили, био сам полумртав и нисам знао ни куда ни где да идем. Полагано сам долазио себи схватајући да је трип све лошији, а да је музика скроз лагана, неко кубанско срање, а да ја лежим преко неко двоје лоших, који изгледа нису успели да заврше оно што су почели те ноћи. Устао сам и кренуо полако, на лустеру је спавао један од оних богатих очајника жељних свеопште друштвене прихваћености, њишући се, лагано. Пар полу голих жена и зидара, фотографа, лезбејки, неваљалаца, касирки, писаца и понеки члан политичке елите су били инвентар ове куће, попут столица, или лустера. Један кер са много коже је лизао неки прашак са стола (БОЖЕ, не дозволи да то буде хероин, ко ће издржавати кера зависника сада, на ову кризу). На врху степеништа је стајала веш машина и радила центрифугу, пуна веша. Нисам хтео ни да се потрудим да питам, ова рејв журка је била оглед, можда чак и огледало света у којем живимо. 

Она цица са деведесеткама ме је ухватила за дупе и изашла напоље. Још увек сам стајао тамо, и спавао, стојећи пред вратима. А две осамдесетогодишње старице су делиле пајп на каучу и гледале неки амерички шоу. Схватам, као по први пут, да је свет шизика. 

Занимљиво је ово, знаш? Бити само још једна будала у овом граду.