Сви сањамо рај

Стајали смо тако у реду, и чекали плаве визе које воде на неко боље место. Испред менe, фантастична жена - бела ланена хаљина, дуга црна коса и скроз добре ноге. Питам - чекате дуго? "Не знам, ваљда", каже не окрећући се. Видим јој делић озбиљног лица, скривеног шеширом. Насмешим се и питам - могу ли знати твоје име? Окрене се, видим јој дубоке тамне очи пуне плама, одмери ме од главе до пете и кратко каже: "Не." А ја, ходајућа институција, на мени мајица два броја већа, кратки рукави до лаката, панталоне исцепане, али нико не примећује, јер то је модерно, неке розе чарапе и излизане црне патике са две пертле везане у машну. Да окачим таблу са "Не суди о књизи по њеним корицама" не би помогло. Тако сам изгледао ја, тада, и читавог живота. Још један од несрећника који не мари за то.

Месару, који је испред мене ушао у канцеларију триста два, су ударили црвени печат. Ако су одбили таквог човека, помислих, шта ја тражим овде? Надолазећу бујицу питања ми је прекинула шалтерска радница са кратким и оштрим: "Следећи!" А ја сам био следећи. Само пар питања, на која сам одмуцао одговоре, онда тренутак тишине, затим снажан ударац печата по очајничким рукописом исписаном захтеву и још једно "Следећи!". Покупио сам папире и изашао напоље. Сео сам на клупу, удахнуо једном и погледао у папир. То је то.

И док тако седим и посматрам њу, како хладно стоји у реду за триста четири, а лагана промаја јој мрси косу, мислим - не знам на коју фору, али идемо опет. Приђем јој и куцнем је по рамену, окрене се, а очи и даље у пламену. Одлучим да говорим шта ми лежи на души и кажем јој: "Драга, срешћемо се једном поново, у Паризу ил' Лондону, ти ћеш бити уличарка, а ја само лопов. Ти исто јуриш своју ствар, исто као и ја или он или он или она клинка на крају реда. На пример, ја, ја само хоћу да сам славан. На пример, ти, ти само хоћеш малено поткровље са књигама и неког тетовираног типа да те греје у кревету. На пример, драга, ако нам се не остваре снови и не одржи нас понос, ако потонемо у понор, волео бих да знам твоје име, да те дозивам у мрачним ноћима, да сањам те ноге, те очи и ту косу. Та уста, то лице без смешка, драга, никад нећу заборавити, кунем ти се сунцем и тим новим, обећаним небом.

А Бог ми је и даље поклањао мисао и док сам ја причао, док је њен светац заштитник пушио малборо пред капијама раја, њу су водиле велике речи, снови о промени, и била је глува за све што је чула. "Драгана, Драгана, Драгана", тихо је понављала. Као да је утекла из самог пакла, тако је изгледала. Хвала, рекох и пођох некуд.

Суседи питају: "Где је она пропалица, скитница?", а мој друг из детињства говори: "Нема га, однео га је ветар, далеко." А ја, летећи међу облаке, сањам рај и понављам - Драгана, Драгана, Драгана...