Збирка мутних мисли једног малодушног орла.

28. април 2011.

Анђе(л)о

Неко је покуцао на врата. Чуо сам то кроз сан, али се нисам пробудио док нечија рука није снажно залупала на врата. Било је већ касно и ја сам спавао на фотељи. Устајао сам полако, осећајући неописив бол у врату и леђима. Претеће ударање ме је убрзало и пожурио сам да отворим, пре него што развали врата. Пришао сам вратима и откључао успорено. Кључ је шкрипао у брави, а то ми је само погоршавало главобољу. Намрштио сам се и снажно повукао врата ка себи. Куцање је замрло, све је ућутало у трену. Питао сам се зашто.

На вратима су стајала два човека у шареним кошуљама, а један је био крвав. Крв није била његова, а то ми је слутило на невољу. Тај окрвављени је био мршав, танак, као да ће сутра умрети - ко зна, можда и хоће. Онај други је био дебео, јак човек и у једној руци је држао пиштољ. 
- Изволите?
- Јеси ти доктор?
- Некад био. У пензији сам већ две године.
- Требаш нам. 
Дебели чова је ставио пиштољ за појас, и показао ми да кренем. Отишао сам по торбу и брзо се вратио. Онда сам назуо папуче и пошао са њима, нежно затварајући врата да не пробудим мог анђела. Ништа нисам питао, јер сам одавно научио да доктор треба да закрпи и да ћути, ништа више. То су ствари потребне да би сачувао главу. А ја сам их одвећ добро знао.

Мршави човек у шареној кошуљи ми је рекао да је Анђело рањен у груди и главу. Знао сам Анђела, још од средње школе, и затекла ме је ова вест. Још више зато што нисам спреман да му помогнем. Побогу, моја жена, мој анђелак ме је избацио из кревета, јер сам пијан дошао кући...И сада сам пијан и укочен до спавања на фотељи...Како да му помогнем? Руке ми се тресу. Шта да радим?

Ушли смо у слабо осветљени собичак са пар столица без стола и једним каучем са мрачном сенком човека који је некад владао подземљем. Ту је лежао Анђело, сав крвав и са душом напола одсутном. Рекао сам им да ми треба више светла, али они нису знали одакле да га створе. Ужурбано су ишли горе доле док на крају нису пронашли једну стару петролејку и припалили је, иако она није била ни од какве помоћи.

Погледао сам Анђела, био је лоше. Много крви је изгубио, а рупа на грудима му је била поприлично велика и из ње је и даље куљала црна, масна крв. Узео сам неки од инструмената и почео да тражим метак. Није ми било важно шта узимам, јер чим сам га угледао знао сам да му нема спаса. Пронашао сам метак. Онда сам узео маказе, ухватио га и снажно повукао напоље. Анђело слабашно зајеча, шиштећи, као да душа полагано одлази, а он је све задржава и наговара да остане. Погледао сам му главу, кроз рупу на њој је цурео мозак, онако сив, помешан са розе бојом, сав као каша, са много воде и крви. Нисам знао шта да учиним. Затражио сам пиће.

Дебели ми је донео неку ракију у шољи за чај. Искапио сам је, а грло ми се стегло. Био сам боље,  а Анђело поприлично горе. Рекох им: "Момци, њему нема спаса", а један од њих рече: "Бацићемо га у реку." Други климну главом, и као у трансу, и ја климнух. Чудно сам се осећао у том тренутку, растерећено. Дебели узе Анђела за руке, а ја и мршави за ноге. Био је тешак. Док смо га носили ка колима, чули смо његово полусвесно шиштање, вероватно проклињање нас...Било ми је помало криво, у почетку. Довезли смо се до дока и брзо истрчали из кола, отворили гепек и шчепали га. "Је'н, два, три!", проломи се узвик у ноћи и Анђело полете ка небу, на трен, а онда се обруши у мутне дубине пакла гргљајући са мислима које су му полако цуреле низ образ. 

Поздравио сам се са момцима и отишао кући. Не живим далеко од докова. Сам, у три ујутру, шетам до куће у папучама, вртећи кључеве око кажипрста. Срећан сам. Морам да се полако ушуњам у кућу, да не пробудим мог анђела. А ујутру ћу јој направити доручак, најбољи доручак који ће пробати у животу. Мора ми опростити. Врат ме боли од ове фотеље.

27. април 2011.

Приче

Постоји једна палата са бесконачно много соба. Све собе су сличне величине, ниједна не одскаче од осталих много. У свакој соби се налази по једна особа и пише. Неке собе имају прозор до суседне собе, а неке чак и врата. Врата и прозори се отварају и затварају, али веома ретко неко прође преко прага или ускочи кроз прозор. Зашто? Зато што те људе често сачека зид. Отвориш врата ка суседној соби, закорачиш и осетиш додир хладног камена. Онда се само вратиш, седнеш и наставиш да радиш оно што си радио - пишеш. Понеки покушају да направе рупицу у том зиду, понекима то и пође за руком. Други, пак желе да сруше те зидове који их раздвајају од тих особа, њима незнаних, у суседној просторији. Други често умру пре него што направе малу рупицу на том зиду. 

Али свако пише своју причу. Неки се труде да је напишу боље, лепше и паметније од других, али често завршавају у ћорсокаку. Такви људи имају прозоре и врата, и наравно, нешто веће собе од осталих. Остали, свако на свој начин, њих бесконачно много, сви пишу своје приче сами, приче о себи, а не о другима. Неки желе да их памте, па урезују своју причу у сто или чак у зид, све док се та једна једина оловка коју имају не поломи. Онда настављају гребући, заривајући нокте уз болне повике, и никад се не предају. Желе само да их се неко сети. Не знају да у ту собу никада нико неће крочити осим њих, не знају да су они направили те јаке зидине око себе. Нико то не зна. 

Нисам на крају палате, добро је. Како знам? Чуо сам пар звукова око себе. Значи окружен сам собама. Укупно осам људи око мене седи, можда на метар, можда чак и мање од тога, а ја их не познајем, ограничен зидовима свога ума. Питате откуд знам све ово што сам написао? Машта. Ум те заиста може ослободити. И сада могу да напишем причу о малој девојчици у соби до мене која крвавим сузама исписује причу, о неуком човеку који клечећи удара по каменом поду у покушају да напише нешто своје, о жени која је писац, а не зна како да се изрази, она само седи за тим столом и узалуд троши оловку, о старцу који размишља слично као и ја, и можда у овом моменту пише исте ове редове.

Једини који зна како доћи до свих соба, како их отворити и завирити унутра је стари кључар, човек који прво створи врата, покуца па онда уђе, да након смрти особе, покупи написано и однесе у заборав. Понекад успе кључар и да приче урезане у камену однесе, али само понекад. Чешће остају да сведоче о животу упорне и несрећне особе која је трпела бол да би се знало о њој. И тако то траје и траје, још од памтивека. Једино што се променило је начин писања, приче су остале исте. Приче које чине историју света.

26. април 2011.

Покушај песме, шта ли...

Волим је,
Волим је тако крвнички, тако лудо и јако, тако лоше,
Волим је много, док ми попут воде клизи низ прсте,
И знам, једноставно знам, познајем себе и познајем њу, 
и знам да никад ништа од нас неће бити,
Ја чекам њу, она чека другог,
Када она буде чекала мене, ја ћу чекати другу, 
И једино што ћемо делити...тугу. 
Желим да вриснем, али не иде, 
чуће ме неко, чуће те повике,
И викаће и плакаће са мном,
Не, нећу бити сам док пропадам.
Све што желим си ти, не, не ти, све што желим смо ми,
Ми, сами, негде у тами, само ја и ти, ти и ја - ми.
Видиш, чак ти и песму пишем...
Рекао бих да за тебе дишем, али то је тако глупо рећи,
тако клиначки и тако тачно, невероватно тачно. 
Ово није песма, сада схватам, али биће,
биће једног дана. 
Једног дана, док будеш шетала сама и крвавих очију,
док будеш тражила своју срећу, негде тамо, иза облака,
ја написаћу ти песму и читати је запушених ушију,
да не чујем, да не никада не чујем те речи које је написала рука моја, попут пера лака.
И шта радимо сада, ти и ја, раздвојени метрима ваздуха и подојени мраком и мислима?
Ја ћу да пијем и да плачем, а ти ћеш да се смејеш и да тражиш свој крај дуге...
Дуга нема крај, моја препелице мала...

24. април 2011.

Промене

Један глатко избријани млади човек је гледао старе фотографије. Седео је на каучу и сећао се. Узео је једну изгужвану слику и загледао се у њу као да покушава да докучи нешто ван његовог домашаја. На слици су он и његови другари. Гледа себе, чупавог, у широкој мајици и фармеркама, прави репер, љуби га мајка. По цео дан са слушалицама на ушима, не осећа свет док трешти генгста реп. Сећао се да му је тада баш лежало да буде у том фазону, јер је био мршав као трска, па је свако одело на њему висило као на офингеру. Баш како треба да би био генгста. Смеје се својој, тада мекој и слабашној брадици. Крагна га одавно не стеже, чак је и воли. Устао је, полако отишао до компјутера и пустио неки добар рок. Седи и пије пиво уз лагане звуке гитаре.

Једна прелепа витка и црна девојка је гледала старе слике. Седела је на поду, присећала се и брисала понеку тек изниклу сузицу. Покушавала је да се сети, да веже гласове и речи за ликове са слика, али јој је то слабо полазило за руком. Гледала је себе, помешану са неколико лица, са истим осмехом који јој данас краси лице. Иста фигура, исте очи сјаје истим жаром као и пре десетак година. Сећала се хаљина које је волела. И данас носи сличан крој, онакав за који су сви тврдили да се тешко налази. На ногама су јој старе старке, са прљавштином на врху која броји преко десет година. Седела је на поду и пила ђус-вотку, баш онако како воли.

Млади човек откопча крагну, затим седе на кауч и рече: "Све је исто, зар не? Лица, речи, људи, пси...Ми смо исти." Онда се црна девојка подиже са пода и одговори му: "Не. Нешто можда јесте исто, али ми нисмо исти. Ми нисмо." "Јесмо", рече глатко избријани човек и пољуби је у косу. 

23. април 2011.

У мраку

Неко ти је ушао у кућу. Чула си пуцање стакла. Видела нејасну сенку. Осетила нечујне кораке. Усна ти је задрхтала. Очи заиграле. Руке згрчиле. Настало је чекање. Уво зуји у тишини, параноја расте. Чујеш нечујно, видиш невидљиво. Пролазе сати, уствари минути. Питање. Онда још једно и још једно. Питања навиру, искачу са свих страна. Мисао о машти. Мисао о илузији. Размишљање о спасоносној сијалици. Крећеш да направиш помак ка прекидачу. Чујеш прсте како клизе по каучу. Видиш мутне очи у тами. Нехотична суза ти краси образ. Тело се грчи. Чекаш. 

Нечујни корак је стваран, видела си један. Видела си други, па трећи. Ситни, пуни злобе и смрти, долазе. Прсти играју на ивици кауча. Замишљаш лице у тами. Јак звук у тами. Звук твојих костију затегнутих до пуцања. Не трепћеш, очи те пеку док гледаш у тмину. Не дишеш, плућа те моле за један дубок уздах. Нема више питања, знаш да нема одговора. Не размишљаш о излазу, излаза нема. 

Дах јој је врео, толико је близу. Сенка плеше у мраку. Ти лежиш у кревету, непомична. Згрчена си и полугола, разрогачених очију и дрхтавих усана. Мислиш о крају. Надаш се да неће болети. Јасно чујеш тихе кораке. Јасно видиш покрете. Јасно знаш намере. Не видиш човека, видиш мрак, сенку која је дошла да те прогута. Скачеш из кревета и трчиш. Трчиш на врата, закључана су. Трчиш, трчиш, немаш где. Горе. Идеш горе, уз степенице. Знаш да си запечатила судбину. Још је врео восак, можеш учинити нешто. Али, ти бираш собу, мрачан ћошак и оловку у рукама. 

Седиш, чекаш. Чујеш нечујне кораке. Видиш нејасне облике, чекаш када ће се претворити у сенку. Чекаш да осетиш онај врео дах, да видиш прсте како играју. Пролазе сати, уствари минути. Питаш се. Нејасни облици су постали сенка, осећаш врео дах у близини. Не видиш прсте како играју. Размишљаш о томе. Чујеш свој дах и све стаје. Поново су очи разрогачене, поново не дишеш, поново крцкају кости твојих стегнутих удова. Твоје последње упориште. Не браниш га, не браниш себе. Чак ни не размишљаш о одбрани. Сада си само страх. Лагана попут пера, већ си постала душа ван тела. Не мислиш, све је исто, једнако, савршено сада. Зариваш оловку у срце. Осећаш јак бол у грудима. Питаш се да ли би мање болело да си сачекала. Крв ти куља на уста. Плућа ти се надимају, као балон. Светло се пали. Сијалица спаса сија високо на небу.

Препознајеш познато лице и осмехујеш се крвавим осмехом. 

22. април 2011.

Дијамонолог

- Докле више?
- Не знам.
- Зашто то радиш? 
- Не знам.
- Јанко, зашто то радиш себи?
- Не зови ме тако. Ни рођена мајка ме не зове тако...Нисам навикао.
- Добро, друже зашто то радиш себи? 
- Не знам. 

- Зашто плачеш?
- Због њих.
- Њих?
- Да, њих. Њих хиљаду. 

- Каква је ово музика?
- Нова музика. 
- Зашто то слушаш?
- Зато што желим. 
- И зашто си тако обучен? 
- Зато што волим тако. Шта знам.

- Јанко, о чему сада пишеш?
- Не могу да ти кажем. И не зови ме тако.
- Фин си ти дечко, знаш?
- И сувише фин. Вероватно нисам стваран. Само мит...
- Ниси ништа стварнији од осталих. Ако ти ниси стваран, онда нису ни они.
- Ни они нису стварни, само смо их сањали.
- Можда си у праву.

- Трипујеш сине, трипујеш.
- Мислиш?
- Ценим.
- Чек, хоћеш да кажеш да разговарам са собом тј. са тобом? 
- Да. Не бре! Да...Не знам.
- Ако разговарам са собом, а мислим да разговарам са тобом, онда имамо проблем.
- Који?
- Идемо у лудару, и тамо је све бело. Понеси цвикере за сунце.
- Не идем ја нигде. Не занима ме. 
- Океј.

- Хоћеш нешто да ми кажеш? Видим ти у очима.
- Заправо, ти знаш да желим нешто да ти кажем.
- О да. 
- Управо сам обрисао све што сам до малопре са дубоким размишљањем писао. 
- Зашто?
- Зато што би, уопште говорећи о том чину, оскрнавио га и нанео индиректан удар себи, једног дана. 
- Океј, немој да ми кажеш. Ионако знам. 
- Знам да знаш.


- Неко је рекао да прича сам са собом јер ужива у интелигентним разговорима.
- Пих, ти мора да си се усрећио овде са мном.
- Да знаш да си глуп к'о точак.
- Знам. Уствари, незрео би била права реч.
- Како год.
- Идемо у белу собу?
- Идемо.

- Мислиш да је добар дијалог?
- Не знам. Не личи. Нема емоцију која је потребна мојим причама.
- Можда си у праву. Мојим причама сасвим одговара. 
- Ти не пишеш приче. Ти мислиш, питаш, досађујеш...
- А, да. Ти пишеш приче. Приче без дијалога.
- Због таквих као ти преферирам монолог.
- Ово и јесте монолог. 
- Није.
- Јесте.

21. април 2011.

Кишни судар свећа

Још једно ружно јутро. Киша пада и сви су лоше. Неколико људи је протрчало поред пекаре. Једна мачка је скочила са лименог крова. У стану на трећем спрату је горела завеса. Девојка се лагано вртела на киши. Пацови су бежали из поплављене канализације. А ја сам то све гледао седећи под мостом, на месту које је до малопре било суво. Време је да потражим неко суво место, а да бих га нашао морам поћи у кишу, ветар и блато. 

Пре само пар месеци ја сам био још један од оних људи који желе да промене свет. "Сви остали...Они немају то у себи. Ја имам, ја ћу променити свет." Тада сам још веровао у небеске књиге и три вештице које држе моју позлаћену нит и плету је са милионима других. Тада сам још био млад и луд. И сада сам млад и луд, али нешто се променило. Више се не смејем као некада. Више не једем сваки дан. Више не пишем, али не зато што не желим или не умем, него зато што немам где и на чему. Раније сам желео да људи оду од мене. Сада желим да ми људи приђу. Човек никад није срећан. Само тоне и тоне и...тоне. Ако не пронаће пет минута успут, током пада, да буде срећан, вероватно никад неће ни искусити истинску срећу.

Раније сам био срећан када бих написао нешто, слободно могу да кажем, генијално. А сада мислим да бих најсрећнији био када бих уопште добио прилику да напишем нешто, па макар то било бљутаво и тотално празно, мртво. Често сањам себе како куцам врсне речи са неком тугом у срцу. Да ли је то сан или сећање, више не знам. Људи су као свеће. Они који желе цео свет горе најбрже, обасјавајући све остале...на пар тренутака. Они одмерени, који чврсто стоје на земљи, полако сјаје све више и боље, а онда ,исто тако полако, се гасе и нестају. Они трећи, мали и мизерни, осветљавају само себе од почетка до краја времена, и зато најдуже опстају.

Вукао сам се по киши, неспособан да трчим, говорим и ударам, али и даље свестан и разуман више него раније. Размишљање може убити човека, али га исто тако може и спасити. Ушао сам у пекару. Пекарка ме је одмерила са гађењем. Упитао сам: "Да ли бисте могли да ми дате нешто да поједем? Нисам ништа јео већ три дана". Прошло је и више, али да сам то рекао не би ми поверовала. "Имаш ли паре?", упита она. "Немам", рекох, малтене стидећи се што немам, и полако изађох напоље. Још један дан поста.

Идући споро болно пустим булеваром, запитао сам има ли смисла све ово? Овакав пасји живот? Човек често тражи смисао тамо где га нема и обрнуто, не види смисао тамо где он заиста чучи. Осећао сам се добро, вероватно зато што је киша пресушила. Недалеко од мене, угледао сам четири сјајне фигуре, и имао сам осећај да тај сјај доноси невољу. Тако је и било.

Четири ћелаве фигуре у мартинкама су биле све ближе и ближе...Када су били на само пар метара од мене, јурнули су уз поклич. Поклич је био обележје индијанаца. Нисам сигуран да они  баш воле индијанце. Мало ми се разум помутио од страха и једино што сам могао да видим су индијанци, повици, смех, ђонови, и на крају округли тврди врх бејзбој палице.

Пробудило ме је лице анђела, а ја сам као и сваки човек који је некада имао телевизор, поучен кинематографијом, отпочео разговор са мутним анђелом. Анђео је на моја питања стрпљиво и љубазно одговарао, држећи ми главу у свом крилу. Мало ми се разбистрио поглед и угледао сам лепу девојчицу са крупним очима и дивним осмехом. Рекла је: "Само ти лези, помоћ долази...Опусти се." Дошла је хитна помоћ, људи у белом, сирене. Стрпали су ме на неки покретни кревет, сувише сам ван токова обичних људи да бих знао прави назив те справе. Рекла је: "Идем са тобом." Нисам имао снаге више, само сам изустио: "Иди кући мала, не буди будала."Али она је ипак пошла са мном. Права правцата малолетна будала.

Жели да спасе читав свет. Још увек не зна да то није могуће. Не можеш спасити некога, ако он не жели да га спасу. 

19. април 2011.

Константа

Један човек и једна жена су лагодно пролазили кроз једну од многобројних капија старе тврђаве. Ходали и разговарали о судбини, о мишљењу, о разним глупостима које нису битне. Шест стотина година раније, витез са огромним орлом насликаним на грудима јуришао је на исту ту капију. Девет стотина година раније, двоје младих, момак и девојка, шетали су и причали о разним глупостима које нису битне.  За тридесет година овуда ће марширати један војник са аутоматском пушком и неколико бомби. И тако, све ће тећи својим током. Све осим капије. Капија је једина константа у животу тих људи, а они тога никада неће бити свесни.

Чак ни када им ураган уништи куће, када им пожари спале жито, а деца поцепају све слике. Чак ни када се поново дигну на ноге, опораве од опаке болести и по ко зна који пут прошетају старом тврђавом, пролазећи кроз ту исту капију, не слутећи да је она оно чему теже - постојаност, бесконачност, чистоћа ума и спознаја. Чак ни тада неће знати њену тајну. Тај координатни почетак, на који ће наићи потпуно несвесно, и поред кога ће проћи сасвим лагодно, ће увек бити ту. Постоји нешто, нешто стално и непроменљиво у свачијем животу. То може бити и став, камичак који си угледао на обали, и који ће остати ту још стотинама година, или цртеж пећинског човека коме си се дивио у шпанским пећинама. 

Моја машта није довољно јака да оживи дух давних времена, и зато ја нисам баш најпозванији да пишем о овоме, али ето, хоћу, желим и биће тако. Имам милион прича у глави, а ја пишем о некој капији у времену и простору, капију коју можда гледате сада, капију коју материјализујете кроз све капије кроз које сте прошли. Ако знате неку сталну ствар, ослоните се на њу. Чак и тада моћи ће да удари гром, земљотрес, поплава и томе слично, и да је збрише у трену. Ако се то деси, онда то није стална ствар. Пронађите једну константу у вашем животу. Пробајте. А ја ћу да вам напишем причу о томе. Спава ми се...Не видим ни шта пишем више...Не знам шта сам написао, али прочитаћу ујутру. Па како буде. Лаку ноћ. Мртав сам....

Сада читам ово што сам написао, и гарантујем вам да ово не бих знао да напишем ујутро, сав одморан и свеж, трезан. Најбоље ствари сам писао, и писаћу, када сам сморен, уморан од свега као пас луталица, пијан или сасвим меланхоличан и без компаса. Онда седнем, а прсти сами лете...И ето, напишем нешто што мени значи и исказује једно моје мишљење. 

18. април 2011.

Шта је мени битно?

Мени су битне мале ствари. Те ствари другим људима ништа не значе, а мени су све. Битно ми је...Битно ми је да будем међу људима. Битно ми је да Мићун преде док га гњавим. Битно ми је да свеска стоји под правим углом у односу на ивицу стола. Битно ми је да ме ти позовеш. Битно ми је да ми се неко јави на чету, неко ко ме воли. Битно ми је да попијем чоколадно млеко ујутру и битно ми је да га у потпуности згужвам и победнички закуцам у канту. Битно ми је да будем овде, да кажем оно што не могу међу обичним људима. Битно ми је да ме воле. Битно ми је да волим. Битно ми је да ми свака длака буде на месту. Битно ми је слушам музику сваки дан. Битно ми је да не будем кретен и мрзитељ. Битно ми је да останем старомодан. Битно ми је да понекад седнем на степеништа и посматрам разливено сунце свуда унаоколо. Битно ми је да имам батерије на мп3 за пут до школе и назад. Битно ми је да једем чоколаду често. 

Битно ми је да имам воду и плазму поред кревета. Битно ми је да планирам године унапред. Битно ми је да примећујем мале ствари и од њих да стварам, плетем приче. Битно ми је да увек носим чарапе. Битно ми је да имам подршку. Битно ми је да не оставим тањир празан. Битно ми је да причам са собом док идем улицом. Битно ми је да се наспавам. Битно ми је да ми пертле на дуксу буду исте дужине. Битно ми је да ми се конобари обрадују када поново свратим. Битно ми је да постанем неко. Битно ми је да навучем завесу на прозор увек. Битно ми је да будем самоуверен увек и свуда. Битно ми је да остављам добар утисак. Битно ми је да постојим, да оставим нешто иза себе. И тренутно, битни су ми ови редови које пишем: 

"Прочитао сам да душа може побећи кад умре пут."

"Рећи довиђења значи негирати растанак, то значи рећи: "Данас се играмо растанка, али ћемо се видети сутра". Људи су измислили довиђења, јер знају да су на известан начин бесмртни, иако се сматрају случајнима и кратковечнима."

"Ласкање потомства не вреди много више од ласкања савременика, које не вреди ништа и које се купује са неколико страних новчаница."

"Храброст је питање издржљивости; једни издрже више, други мање, али раније или касније сви попусте."

"Сан једног човека чини део сећања свих људи."

"Јер литература почиње и завршава се митом."

"Ја који сам узалуд био толико људи желим да будем један, да будем ја." Божји глас му је одговорио из једног ковитлаца: "Ни ја нисам ја; сањао сам свет као што си ти сањао своје дело, мој Шекспире, а међу обличјима мога сна си и ти, који си као и ја многи и нико."


"Јер механизам света је сувише сложен за простодушност дивље звери."

"Јер механизам света је сувише сложен за простодушност људи."

О овим редовима размишљам већ неко време. И читајући Борхеса са сваком причом наилазим на нешто ново, неки нови цитат који распамећује и тера ме у лавиринт мисли. Понекад могу сатима стајати, седети, лежати и размишљати. А време би се вратило у мој живот тек када бих угледао сат и упитао се где сам био протекла три сата? И то ми је битно. Све ово, и много више ми је битно. Нисам имао времена за расправу о стварима које су ми битне. Али имам времена да кажем понешто о томе. Битно је, заиста је битно.

17. април 2011.

Краљ сваког тренутка

Пробудио сам се у локви зноја, и све је било слано и мокро око мене. Лице ми је било прошарано хиљадама ожиљака од шаре на јастуку, ћебету, кревету...Ноге су ми биле тешке и нисам могао да их померим. Мислим да сам нешто сањао, али нисам сигуран - не сећам се. Овако је почео мој дан.

Устао сам и не сећам се шта сам радио то јутро, тих првих сат времена мог свесног биствовања међу белосветским зверима. Онда сам обукао своју кошуљу, ставио књигу, свеску и неколико папира у торбу и запутио се у град. Субота, кошуља, торба и ја. Зашто је тако битна кошуља? Ја нисам знао. Мени није била битна, али сви који ме познају су ме посматрали са неверицом. Јанко и кошуља? Не, то није могуће. Јанко сада слуша лагане мелодије, гитару? Немогуће. А ја бих смирено и стрпљиво одговарао да није све баш тако, да и даље слушам хип-хоп, да нема ничег чудног у томе што сам обукао кошуљу и што идем суботом да радим математику у удаљени део града. А они су се по ко зна који пут ишчуђавали и пипкали моју крагну, као да су желели да се увере да је кошуља стварна и да сам то ја.

Математика к'о математика, ужасно битна и ужасавајуће гадна наука за људе попут мене. Математика све ставља у шаблоне, а ја сам један од оних који беже од шаблона (или сам макар тако раније чинио) и ужасавају их се. То што се ја ужасавам шаблона, не значи да их не уочавам. Уочавам их свуда, све је повезано једним великим шаблоном, који кружи и константно се понавља. Волим да уочавам шаблоне мишљења, понашања, писања, свега. А са друге стране сам ужаснут мишљу да ћу и ја (ако већ нисам) упасти у брзе токове шаблона и удавити се у њима. Волео бих да учиним нешто. Још увек не знам шта, али то је нешто битно и вансеријски. Биће, једног дана.

Када сам се враћао кући видео сам једну занимљиву приказу у бусу. Био је то дечко од неких двадесетак и нешто година, са још увек слабом и местимичном брадом и брковима. Стајао је на вратима и имао је препун ранац на леђима и још торбицу или две на себи, такође надувене и незатворене. Имао је исколачене очи и брзо је јео нешто из кесе. На глави је имао црни шешир за пецање, а на ногама кућне папуче. Видело се да је бескућник. Али морам да напоменем, веома чист бескућник. То ценим изнад свега. Човек није посустао иако је, већ тако млад, у немилости живота. Оставио је јак утисак на мене. Можда је и луд, можда и има негде некога...Али то није важно. Већ два дана размишљам о њему и питам се која је његова животна прича?

Дошао сам кући на пар минута и онда отишао код кума на Саву. Има човек сојеницу тамо, врхунски одрађену. Онако, седиш, мир и тишина свуда унаоколо, а Сава тихо тече...Бацили смо неки роштиљ тамо, а ја сам гледао малу жабу како бежи пред људима, и бежи...и бежи...Колико год далеко да оде, свуда ће бити људи. Једини спас би јој вероватно била река, али ако скочи у њу, вероватно би се удавила по оном времену. Могла је да ризикује, вероватно и јесте, несвесно. Читајући неку литературу једног истакнутог писца, у мени се покренула лавина мисли о шаблонима, о понављањима, о периодичности мисли и догађаја. Тако је вероватно, на истом месту на ком сам ја стајао, пре пар година, можда и стотина или хиљада година, стајао један збуњени човек и посматрао жабу исто као што сам ја чинио. Вероватно ће неко то исто чинити и за пар десетина, стотина, или хиљада година.

Поново сам се вратио кући. И отишао у кафић са две девојке, да гледам фудбал. Био сам у елементу, новом, вероватно. Одушевио сам их. Освојио сам два бесплатна пића, јер сам погодио резултат текме. Частио сам даме. Једној сам рекао како су јој порасле груди, а она се смејала. Друга се такође смејала. Волим их ја. Дао сам добар бакшиш лику који ради тамо. Он је и власник и конобар и чистачица и све, па му зато нисам доделио неку од тих титула. Остао је лик. Довукао сам се кући полако пешке, и знате шта? Осећај је био боговски. Ја, цар света! Тако некако.

Имао сам један проблем када сам ушао у моју улицу. Прво сам чуо неке гласове из кинеске стратегије (једине коју играм!) како ме дозивају. Нисам играо одавно, а тајланђани су већ почели да се шире и глупирају. Мораћу ускоро да одиграм пар партија са њима, да их смирим мало. А онда сам, идући даље, приметио да имам две сенке. Једна је ишла напред, журећи испред мене, а друга је журно корачала иза мене, јурећи прву. И тако је то трајало. Онда сам дошао до ћошка и полако скренуо, а сенке су се коначно сусреле, потукле, заволеле, помешале у нешто црно и гадно, непоновљиво, а онда формирале поново моје обличје и наставиле да ме прате, али сада као једно. Ушао сам у собу, скинуо кошуљу и бацио је преко фотеље, а онда сам укључио лаптоп са милион мисли и пар прича које су само чекале да буду написане. Отпочео сам једну, а онда сам схватио да је све узалуд. Уморан сам, спава ми се, а тој причи је суђено да никад не буде написана. Као и стотинама оних отпочетих давних дана, које сада почивају на гробљу почетака у мрачним дубинама мог блога.

Мислим да сам ноћас био краљ света, краљ ствари, краљ сваког тренутка. Сада више нисам, сада је дан. Ускоро ће вече...

16. април 2011.

22 грама

Имао сам четрнаест година и био сам помало чудан, уврнут да не кажем. Имао сам кратку косу, као и сви остали дечаци и носио сам одећу као сви остали дечаци. Али, ипак нисам био као остали. Волео сам чоколадице. Тачније, чоколадицу, једну једину са неким чудним арапским називом. Људи су је распознавали по великом натпису грамаже на полеђини. Писало је - 22г. И ја сам је тако звао. Куповао бих је сваког дана пре и после школе. Сви радници околних продавница су знали шта узимам и често би ме на вратима сачекали са моја 22 грама. Волео сам то. Често су ме мангупи шутирали, нисам знао зашто. Покушавао сам да сазнам, али није ишло. 

Често сам се питао зашто су ме шутирали. Не, нису ме тукли, само шутирали - у ноге, јаја, стомак и леђа поткована ранцем. А моје питање је остало исто - зашто? Зашто? Зашто?! Исти сам као и они. Исто изгледам, исто причам, исто се фолирам. Али, сетио сам се једне битне ситнице - не мислим као они. Физички исти као и они, потпуно у шаблону, а психички потпуно другачији, сав свој и непотпун, са милион и једним питањем без одговора. Тачније, та питања имају одговоре, а они само чекају да их пронађем. Тада сам схватио зашто ме шутирају. И од онда бих сагињао главу још ниже него раније, у скривеној жељи да ме нека од тих ногу са сјајним патикама опаучи по глави и промени ме, заувек. 

Свиђала ми се једна девојчица из одељења. Била је висока и витка, сјајне црвене косе и лица препуног пегица. Била је штребер и није волела клошаре. Зато сам је волео, највише. Ја сам можда изгледао као сви ти клинци који глуме мангупе, али се у суштини видела разлика, непремостива разлика између мене и њих. Често сам мислио о њој. "То је љубав, ваљда", говорио сам. Јебига, тад ништа нисам знао. И таман сам неколико дана планирао да јој приђем, да јој дам једну црвену ружу и кажем јој како не могу да спавам због ње, како не могу да мислим, како сам блокиран, паралисан због ње, и како мислим да је волим. Онда је дошао тај дан. Украо сам ружу од бабе из комшилука, најлепшу и најцрвенију. Мирисала је читава улица. Ма не, мирисао је цео град од те руже. Тако ми се чинило у том моменту. Дошао сам у школу, сав смирен и хладан, да не пробудим сумњу "осталих". А онда сам видео моју пегаву драгу како прилази једном дрипцу, најгорем дрипцу - Аци, и љуби га. Остао сам ту, затечен, наредних пола сата. Само сам стајао тамо, сам у сред оне мешавине гласова, птица, сјајних патика и школског звона. 

Тог дана сам седео у последњој клупи и цртао по свесци. Нисам размишљао. Само сам желео да се све то што пре заврши и да одем по мојих "22 грама". Покидао сам ружу. Коначно је звонило и ја сам полако изашао кроз тешка школска врата. Прошао сам кроз двориште очекујући свеприсутни линч, чак сам га и осећао у ваздуху, али њега није било...Нико ме није шутирао у дворишту. Нико ме није чак ни погледао. Осетио сам олакшање. Пар корака ме је делило од продавнице, а продавац се, угледавши ме, изгуби између рафова и убрзо изрони из њих, као Посејдон. Имао је благи осмех на лицу и чим сам закорачио у продавницу, тутнуо ми је чоколадицу у руке и рекао: "Данас кућа части". 

Захвалио сам се продавцу најбоље што сам умео и изашао. Прошао сам кроз пусту улицу. Онда кроз још једну, и још једну. Био сам већ надомак куће и чињеница да ме данас нико није шутирао ме је помало тиштила. Не, нисам мазохиста, већ након патње коју сам осетио видевши је са оним дрипцем, требало ми је то шутирање, а они су ми га баш данас ускратили, бедници. Отворио сам "22 грама" и полако га прождирао док сам корачао пустињом.  Још пар корака сам направио, а онда сам их угледао. Њих шесторица су ишли однекуд и било им је драго што ме виде. Међу њима је био и он - Аца. Пришли су ми и окружили ме, као и увек. Затим ме неко шутну у леђа, а ранац врисну од ваздуха у њему. Полетео сам напред, а онда је уследио шут у стомак. Затетурао сам се, а онда су почели ударци са свих страна и срушио сам се...Чврсто сам држао "22 грама" у руци. Онда је Аца пришао и стао ми на руку. Врашки је болело. Хтео сам да крикнем, али сам се суздржао. Напослетку, отворио сам шаку а парчићи изломљене чоколадице се изгубише у прашини. Моја "22 грама", једина ствар која је била стална у мом животу, претворена у прах. Задовољно су се смејали и полако одшетали низ улицу...

Требало ми је пар тренутака да дођем себи. Онда сам се, на једвите јаде, придигао, препун беса. Бес је избијао из сваке поре мог тела. Осетио сам се довољно јаким и потрчао. Срушио сам се код неке ограде и онда сам устао и одломио једну тарабу. Залетео сам се на Ацу с леђа и ударио га летвом по глави. Онда сам је испустио, гледајући Ацу како пада. Његови пајтоси су погледали  прво у мене, па у Ацу и растрчали се унаоколо. Онда сам и ја погледао у Ацу. Лежао је у локви крви, а ексер му је вирио из меса испод ока. Други се губио негде у глави. Био је прикован за смрт летвом од метар висине и са два дугачка рђава ексера. 

14. април 2011.

Велики јер зна и мали јер не зна



Јутрос сам био код лекара - све је у реду. Живећу ја још дуго, дуго...А како ћу живети? Ех, и то ћу сазнати ускоро. Отићи ћу на највишу планину знаног света и сазнати судбину...

Спаковао сам нешто хране и кренуо искушеничким путем, путем до истине. Пут је водио навише, ка планини и често се губио испресецан испочетка стазама, а потом високим растињем. Ходао сам читав дан и читаву ноћ. Преко дана ме је испрва убијала паклена врућина, а потом увела зима. Полако ми је постајало јасно зашто се ово зове искушеничка стаза. Током ноћи разне звери су режале из потаје. Понегде бих угледао сјајне очи како ме чекају, али нисам се много узбуђивао због тога. Желео сам што пре да дођем горе, до врха. Овај мој пут многи су називали потрагом...Потрагом за чим? Нико није разумео, нико није знао...Чак ни ја. Чак ни ја нисам знао зашто идем горе. Али ипак сам се пео све вишље и вишље. Судбина, шта ли је...

Коначно сам стигао на врх. Имао сам младу брадицу и био сам жедан. И напросто сам пуцао од самозадовољства што сам прошао искушеничком стазом. Лутао сам тако занесењачки пар сати, а онда сам се освестио: "Човече, овде нема ничега..." И кнедла ми застаде у грлу. "Зар је све био само мит? Зар овде нема баш ничега? Нема оног што сам дошао да нађем." Покуњих се и седох на један камен. Седео сам цео дан ту, размишљајући шта да радим. То моје размишљање је уједно било и чекање, надање да ће се неко појавити и да ћу сазнати све...

Прошао је још један дан и поприлично сам ослабио овде горе, међу леденим врховима и безбојним очима воде. Мој дух је очврснуо, а одушевљење спласнуло...Кренуо сам доле, кући. Прешао сам пар корака и застао, да по последњи пут осмотрим овај предиван крај. Затим сам се загрцнуо...Био је то Оракул. Оракул који сам тражио протеклих пар месеци сада лежи пред мојим очима. Нисам могао да верујем. Протрљао сам очи, а потом и нос и поново погледао - био је тамо. Стајао је тамо, у забаченој маленој долини, једва видљив обичном оку чак и изблиза. Потрчао сам инстинктивно, у жељи да што пре стигнем тамо, пре него што ишчезне. 

Трчао сам и трчао и коначно стигао. Два дана ми је требало и био сам на измаку снага. Брадат, прљав, крвав, гладан и жедан допузах до фонтане Оракула. Попио сам мало воде, и би ми боље. Устао сам полако, мало се довео у ред и закорачио на свето место. Сенке су играле међу стубовима. Вода је жуборила негде у даљини. И сами Богови су овде говорили. "На правом сам месту", помислих. Тражио сам га и тражио, али га није било. Овај Оракул није имао свог господара, а без господара је губио сврху...То ме је поприлично растужило. Пожелео сам да пођем кући, али ме је нешто задржавало. Не знам шта. Остао сам још пар сати...Чекао. Нешто, било шта. Неки знак. Или ништа...

Коначно је моје духовно стање дошло у равнотежу и одлучих да пођем. Направих један корак, а онда ме неко ухвати за руку. Окренуо сам се - био је то Он. Пророк је био млад човек од тридесетак година и није имао једну руку. Касније сам размишљао о томе и схватио зашто нема руку. Схватио сам и када је и зашто изгубио. Схватио сам и како је постао пророк. Све сам касније схватио...Упитао сам пророка за моју судбину. Он поћута једно време, а онда проговори: "Ти ћеш, човече, живети срећан живот. Богови су ти наклоњени, о мали човече...Запамти то. Бићеш велики једног дана, а када се то деси, дођи и потражи ме - онда ћу ти рећи још нешто...Оженићеш се ускоро прелепом ћерком једног сиромаха...Имаћеш три сина и они ће, попут тебе бити велики људи. Твоја судбина је светла, радуј се..." Слушао сам пророка и упијао сваку реч са свим дужним страхопоштовањем које сам осећао према овог гласнику Богова. 

Пророк ме је замолио да га поведем до града, али да не говорим ником ко је он. Пристао сам и повео га. За два дана смо стигли у мој град. У граду је било много људи и много буке. Помислио сам да је вашар или да су стигли бродови, али нису. Сели смо у хлад, да се одморимо накратко, таман док прође мала колона мрава кроз смртоносно поље испреплитаних ногу. Одједном су нас дигли, све нас, и потерали ван града. Шака војника нас је терала све док нисмо попадали на земљу, потпуно исцрпљени. Пророк се добро држао. Војнички. Онда вођа те мале силе проговори пар речи, а његови следбеници нам бацише оружје на гомилу. Неки су прилазили и узимали, док су други, као и ми, као и већина, само седели исрпљено на земљи и чекали. Шта чекамо? Право питање. Али не знам одговор.

А онда сам га сазнао. Лагано попут лахора, сенке се приближавају. Двеста хиљада Персијанаца стопљени у једну велику реку која тече ка нама. Реку, која ће нас прогутати. А ми? Нас око хиљаду стоји на ливади и посматра спектакл. Паралисани. Видим страх на лицу пророка. Видим страх свуда око мене...Сви смрде на зној, страх и плач. Али ипак стоје ту, чекају покољ. Неко крену и узе мач и штит са огромне гомиле оружја. Махинално сви пођоше и почеше узимати оружје. И ја сам кренуо, полако, без икакве жеље за тим, иако је било неопходно. Ухватио сам се за последњи мач на гомили. Кренуо сам да га подигнем, али онда угледах још једну руку на њему - пророкову. Мирно ме је замолио: "Пусти...Молим те, дај ми мач, потребан ми је..." И пустио сам га. "Изволи пророче", рекох му, "Ја своју судбину знам...И не треба ми мач да бих је испунио. А да ли ти знаш своју судбину? Реци ми стари...Да ли ти знаш своју судбину?" Ћутао је. Ослушкивао двеста хиљада дрвених сандала како равномерно ударају у нашу, ионако нејаку, земљу. Судбина чека...

13. април 2011.

Највећи и најмањи

Јутрос сам био код лекара - све је у реду. Живећу ја још дуго, дуго...А како ћу живети? Ех, и то ћу сазнати ускоро. Отићи ћу на највишу планину знаног света и сазнати судбину...

Спаковао сам нешто хране и кренуо искушеничким путем, путем до истине. Пут је водио навише, ка планини и често се губио испресецан испочетка стазама, а потом високим растињем. Ходао сам читав дан и читаву ноћ. Преко дана ме је испрва убијала паклена врућина, а потом увела зима. Полако ми је постајало јасно зашто се ово зове искушеничка стаза. Током ноћи разне звери су режале из потаје. Понегде бих угледао сјајне очи како ме чекају, али нисам се много узбуђивао због тога. Желео сам што пре да дођем горе, до врха. Овај мој пут многи су називали потрагом...Потрагом за чим? Нико није разумео, нико није знао...Чак ни ја. Чак ни ја нисам знао зашто идем горе. Али ипак сам се пео све вишље и вишље. Судбина, шта ли је...

Коначно сам стигао на врх. Имао сам младу брадицу и био сам жедан. И напросто сам пуцао од самозадовољства што сам прошао искушеничком стазом. Лутао сам тако занесењачки пар сати, а онда сам се освестио: "Човече, овде нема ничега..." И кнедла ми застаде у грлу. "Зар је све био само мит? Зар овде нема баш ничега? Нема оног што сам дошао да нађем." Покуњих се и седох на један камен. Седео сам цео дан ту, размишљајући шта да радим. То моје размишљање је уједно било и чекање, надање да ће се неко појавити и да ћу сазнати све...

Прошао је још један дан и поприлично сам ослабио овде горе, међу леденим врховима и безбојним очима воде. Мој дух је очврснуо, а одушевљење спласнуло...Кренуо сам доле, кући. Прешао сам пар корака и застао, да по последњи пут осмотрим овај предиван крај. Затим сам се загрцнуо...Био је то Оракул. Оракул који сам тражио протеклих пар месеци сада лежи пред мојим очима. Нисам могао да верујем. Протрљао сам очи, а потом и нос и поново погледао - био је тамо. Стајао је тамо, у забаченој маленој долини, једва видљив обичном оку чак и изблиза. Потрчао сам инстинктивно, у жељи да што пре стигнем тамо, пре него што ишчезне. 

Трчао сам и трчао и коначно стигао. Два дана ми је требало и био сам на измаку снага. Брадат, прљав, крвав, гладан и жедан допузах до фонтане Оракула. Попио сам мало воде, и би ми боље. Устао сам полако, мало се довео у ред и закорачио на свето место. Сенке су играле међу стубовима. Вода је жуборила негде у даљини. И сами Богови су овде говорили. "На правом сам месту", помислих. Тражио сам га и тражио, али га није било. Овај Оракул није имао свог господара, а без господара је губио сврху...То ме је поприлично растужило. Пожелео сам да пођем кући, али ме је нешто задржавало. Не знам шта. Остао сам још пар сати...Чекао. Нешто, било шта. Неки знак. Или ништа...

Коначно је моје духовно стање дошло у равнотежу и одлучих да пођем. Направих један корак, а онда ме неко ухвати за руку. Окренуо сам се - био је то Он. Пророк је био млад човек од тридесетак година и није имао једну руку. Касније сам размишљао о томе и схватио зашто нема руку. Схватио сам и када је и зашто изгубио. Схватио сам и како је постао пророк. Све сам касније схватио...Упитао сам пророка за моју судбину. Он поћута једно време, а онда проговори: "Ти ћеш, човече, живети срећан живот. Богови су ти наклоњени, о мали човече...Запамти то. Бићеш велики једног дана, а када се то деси, дођи и потражи ме - онда ћу ти рећи још нешто...Оженићеш се ускоро прелепом ћерком једног сиромаха...Имаћеш три сина и они ће, попут тебе бити велики људи. Твоја судбина је светла, радуј се..." Слушао сам пророка и упијао сваку реч са свим дужним страхопоштовањем које сам осећао према овог гласнику Богова. 

Пророк ме је замолио да га поведем до града, али да не говорим ником ко је он. Пристао сам и повео га. За два дана смо стигли у мој град. У граду је било много људи и много буке. Помислио сам да је вашар или да су стигли бродови, али нису. Сели смо у хлад, да се одморимо накратко, таман док прође мала колона мрава кроз смртоносно поље испреплитаних ногу. Одједном су нас дигли, све нас, и потерали ван града. Шака војника нас је терала све док нисмо попадали на земљу, потпуно исцрпљени. Пророк се добро држао. Војнички. Онда вођа те мале силе проговори пар речи, а његови следбеници нам бацише оружје на гомилу. Неки су прилазили и узимали, док су други, као и ми, као и већина, само седели исрпљено на земљи и чекали. Шта чекамо? Право питање. Али не знам одговор.

А онда сам га сазнао. Кораком без даха, сенке се полако приближавају. Видим страх на лицу пророка. Светли гробови су скочили на ноге и почели да грабе оружје. И ја сам био међу њима. Једва дограбих последњи мач, и пророк се ухвати за њега. "Пусти га, и сам знаш ко сам ја...", отпоче пророк мирно. А онда ја прогледах и одговорих му жустро: "Двеста хиљада Персијанаца се приближава, а ти хоћеш да ми узмеш мач из руку? Ти, пророк! Ти, који си ми рекао да ћу имати срећан и добар живот! Ти, који би требао да знаш да је мени овај мач потребан да бих можда неким чудом, неким наклоном Богова, успео да испуним судбину о којој си ми причао - да постанем велик. Да постанем највећи. Али знаш шта? Ја сам већ сада велик! Ја сам већ сада највећи уз ових хиљаду људи који ће стати са мном, раме уз раме да бране нашу земљу! Јеби се пророче! Моја судбина је да данас не погинем први..." 

12. април 2011.

Време је

Лепо јутро. Устао сам необичајено рано за мене. Девет је сати. Отворио сам фрижидер и пронашао пар јестивих ситница. Узео отврднуто парче хлеба од пре неколико дана и намазао сир на њега. Доручковао. Онда сам напунио каду и уронио у прозирну течност. Остао сам ту, без померања, једно сат времена. Неко би рекао да је то много времена за купање. Можда и јесте. Али та тишина коју ослушкујем док сам тамо - непроцењива је. А онда сам напустио моју јазбину...

Лежерно сам корачао широким булеваром размишљајући како да постигнем све на послу. Радио сам као магационер у једном малом предузећу. Имао сам толико посла да нисам имао времена да мислим док сам тамо. Зато сам увек планирао док сам ишао ка послу. Дошао сам на посао, одрадио своју смену, свукао комбинезон и кренуо кући потиштен. Имао сам више, само мени знаних, разлога за потиштеност. Уморан и сам идем кући да спавам. И гладан и жедан и пиша ми се...Глава ми пуца...Небо се срушило на мене. А ја ћутим. 

Након пар корака ме је пресрео један средњовечан пар. Жена их представи и рече да су из полиције. Затим ме мушкарац опомену да нисам платио рачун за струју пре две године. Рече он и тачан месец, износ и све, али сам заборавио. "У реду", рекох и продужих даље. Светиљке су жмиркале док сам покушавао да се присетим разлога моје туге. Помислих: "Нека жена је...", али која жена? То није за мене. Ја сам само дете у телу одраслог мушкарца. Волим да се играм, да певам, да се смејем...А опет, тако сам озбиљан. Не размишљам више о животу као што сам раније чинио. Можда ни не треба. 

Откључао сам врата мог поткровља и ушао у стан. Укључио сам малу лампу поред кауча и угледао две силуете како седе у мојим фотељама. Био је то исти онај пар од раније. Упитах их: "Шта хоћете? Зашто сте овде? Шта радите у мом стану?", али они нису одговарали. Окренуо сам се и увидео да сам у клопци. Још један њихов пајтос се појавио иза мојих леђа. Онда онај мушкарац од раније упита: "Зашто си попио очев виски?" И сви почеше да понављају...
"Зашто си попио очев виски?!"
"Зашто си попио очев виски?!"
"Зашто си попио очев виски?!"
"Зашто си попио очев виски?!"

Сваки глас је био јачи од претходног. И сви су понављали. "Али, али...Али ја нисам...Нисам!" Било је узалуд говорити. Погледао сам по соби...Било их је тринаесторо сада око мене. Онда осетих хладан ваздух слободе и окренух се. Био је то мој прозор на коме сам толико пута довршавао доручак посматрајући сићушне приказе како трче, шетају, пију, плачу и крваре. Прва мисао која ми сину при погледу кроз прозор је била: "Јеботе, ала је ово високо!" Гласови су понављали, све јаче и јаче своју поруку:
"Скочи!"
"Скочи!"
"Скочи!"
"Скочи!"
"Скочи!"

"Скочићу, да! Ево наказе, удовољићу вам, бићете срећни и напојени...Ви! Ви који сте закон без доказа невиног човека уништавате...Ко сте ви? Полиција мисли? Шта ког ђавола?! Ко сте ви? Реците ми, побогу!", урлао сам...Није било одговора. "Добро", рекох, "Скочићу. Ако Ви тако желите, скочићу." А они су поново почели: 
"Скочи!"
"Скочи!"
"Скочи!"
"Скочи!"
"Скочи!"

А онда ми сину идеја. "Зашто бих ја скочио?", упитах се. Коначно једно право питање да поставим себи. "Нећу да скочим! Ја нисам крив за то за шта ме оптужујете! Ја нисам лопов, пијаница, дрогераш, клошар...И знате шта? Ја верујем у себе. Можете бити саркастични и скептични према мени до миле воље, мене то неће поколебати - само ће ми дати снагу. Што мање вас верује у мене, то ћу бољи ја бити. И зато - умрите скотови!" Рекао сам све што ми је лежало на души и попео се на ивицу прозора. А онда сам скочио...

Међу њих. Нестајали су једно по једно...Сенка за сенком ми се губила из вида док за помахнитало махао песницама и крварио из носа и повраћао и плакао и урлао из свег гласа. Неки су били стварни, неки не. Као да је важно. Покидаћу их зубима, док ми пена иде из уста. И не, нико ме неће спречити. Док ми не сломите ноге и руке ја ћу вас уништавати! И док имам и један зуб у глави, користићу га да га заријем у ваше уво, око, нос или браду. Једног дана ћете видети да сам био у праву. Једног дана ћете пити и плакати и знати да сам ја био, да сам ја још увек, у праву. 

11. април 2011.

О човечуљку са маргине

Лепо јутро данас. Нарочито након више од десет сати сна. Дакле, проћердао сам преко два сата. Можда и више, не знам. Испузао сам некако из кревета и отишао онако у гаћама да нахраним мачка. Онда сам се вратио по панталоне. Попио сам чашу млека и сео да напишем причу, генијалну причу коју сам смислио синоћ. Тако двосмислену, а тако једноставну. Није лако бити писац. Много људи много очекује од тебе, а ти си тако мало и мизерно створење наспрам те масе. Зато су писци углавном несрећници са маргине живота. И јебе им се за све...

Телефон је зазвонио. Полако сам устао са кауча и отишао да се најебем кеве том скоту што ме диже са кауча. Јавио сам се и посејао брдо увреда. "Господине Златоусти, освојили сте прво место на конкурсу! Звала сам да вас обавестим о преузимању награде, али ви очигледно нисте спремни на сарадњу! Збогом и желим вам пријатан дан, господине Златоусти!" Нах, није ни прва ни последња која ми је прекинула везу. А награда је, претпостављам, књига неког трећеразредног еротског писца који је ништа више до брадати штрокави старкеља жељан женског друштва. Јебеш такву награду...

Отворио сам фрижидер да направим неку клопу. Није било ничега до једне тегле слатког од дуња. Ма брига ме...Јебеш доручак, ионако једем цео живот...

Изврнуо сам се на кауч, скинуо панталоне и слушао неку народњаке. Неки су били савршени, будили емоцију, онако ваљано, док су други били "шит", да се, сада већ народски, изразим. И тако ми је прошло једно два сата. Квалитетно утрошена два сата. Мрзим бацање времена, као да га имам на претек па могу да си приуштим тај луксуз. Отишао сам на куглање. Мани ме времена, тек ми је четрдесета...

На куглању су били и моји ортаци из млађих дана. Они су неке буџе, али не као ја. Ја сам већи. Одиграли смо пар партија. Изгубио сам девет од шеснаест. Старим, нема шта. Биле су ту и неке девојке. Младе, једре, чекају мене да им приђем. И тако сам и урадио. "Ћао бејб", рекох са лукавим смешком. "Ћао дедице", рече једна сва напупела и једра црнка. "Дођи да ти старкеља покаже нешто..", наставио сам. Знао сам да немам шансе код њих чим ме је она назвала дедицом. Јеб'о је дедица, те је јеб'о, имам тек четрдесет година. Још мало провоцирања и избацили су ме из куглане. Јебеш рибе и куглану и ортаке...Шта ће ми то у животу?

На путу кући су ме пресрели неки клинци. "Матори, дај који динар", поче најкрупнији међу њима. Рекох: "Немам ништа", пљунух и продужих даље. Пратили су ме. Један заурла на мене: "Чича, дај паре! Паре!" Дао бих им да сам имао. Ал' нисам. Један ме сложи десницом у плексус, па ме исправи левицом. И друга двојица су се прикључила. Дуго сам остао на ногама док су ме хефтали...Када сам коначно пао доле, почели су да скачу по мени...Јебем им матер, што морају да скачу?! Када су отишли, некако сам се придигао и одвукао кући уз црвене трагове који су ишли за мном. Јебени клинци...

 Ушао сам у стан. Прошетао сам полако до купатила и обрисао прљаво огледало крвавим рукавом. Погледао сам се и схватио да се не исплати поправљати то...Прошетао сам до кухиње, па до спаваће собе, па на крају до комшијиног подрума. Моја кућа је била празна и није имала чак ни оне основне ситнице за живот. Волео сам тако. Једноставност и суштина. Једноставност је суштина. Вратио сам се од комшије и попео се на столицу да видим да ли ваља лустер. "Ваља", процедих кроз зубе и наставих да везујем уже око њега. Јебеш живот...

10. април 2011.

Поглед и тишина


Имао је тај специфичан поглед, језив поглед од ког се леди крв у жилама, поглед који убија. На свету је било пар несрећника који су видели тај поглед. Нико од њих, нажалост, није у стању да то потврди, али тако се прича по крају. Јанко је био чудан човек, дечак. И он сам је то видео и покушавао је да постане део тог шаблона одштампане деце из краја, али му није успевало. Једноставно другачији. Тринаесто прасе, ружно паче, корњача...Да, корњача би био најбољи опис. Сав успорен и безвољан, изгледало је као да се вуче и мрцвари кроз живот. Све док га неко од њих не би угледао како живне док пише нешто, док игра фудбал или прича са неким девојкама. Онда би променили мишљење о њему, на дан-два. А онда би га поново пљували. И шутирали. И пљували. И поново газили. А онда би све кренуло испочетка...

Тауд је био један од неколицине људи које Јанко није подносио. Неко би се упитао како можеш да мрзиш таквог човека? Али, ја га нисам мрзео. Не, само сам га сматрао некултурним необузданим мајмуном који не уме да исконтролише своје тело, а камоли мисли. Такве људе не волим. Гнушам их се. Већина људи је у томе видела добар разлог са зајебанцију, и нико жив се није упитао да ли би имао муда да неког отворено несимпатише. Било је свега ту, али је то био један добар, миран крај. Наравно, потпуно опремљен са неколико сељака, мајмуна, идиота, кретена и још којекаквих пробисвета. 

Сунчано јутро је освануло и Тауд је пронађен у контејнеру са четири рупе на лобањи. Почело је саслушање и ускоро је Јанко доведен на осуђеничку клупу. "Гледао га је са мржњом", рече један од ортака. Други додаде: "Као да жели да скочи и да га убије." То и јесте била повремено истина. Повремено бих га гледао замишљајући његову ужасну смрт. Имао сам милион и један начин да га убијем у мислима. И то сам чинио поприлично често. Не из навике или нешто томе слично, него ме је он, једноставно, поприлично често избацивао из такта. Судија ме је гледао испод ока , онако подругљиво. Само сам мирно седео, чекајући пресуду. Знам да нисам крив, имам чврст алиби, тако да би ускоро требало да удишем исти онај смог и прљавштину великог града од пре неколико дана, а који нисам ни омирисао откад сам притворен.

Порота је рекла: "Није крив, часни суде." Полицајци су били уљудни, а понеки чичица из публике би климнуо главом, тек онако да потврди моју невиност. Погледао сам судију. Он замахну чекићем, а затим се заустави. Онда силно залупи чекићем и рече: "Суд га проглашава кривим, по свим тачкама оптужнице. За убиство са предумишљајем изриче се казна од двадесет година тешке робије..." Само сам га посматрао и ћутао. Ћутао. Ћутао. Заувек ћутао. 

"Перо, зашто си осудио оног дечка данас? Побио си реч пороте...А и имао је алиби...", упита средњовечна женица. "Знаш, осудио сам га из страха. Гледао ме је убилачким погледом...Само сам чекао да скочи и да ми одгризе пола лица. Не волим такве психопате, ја их затварам..."

На другом крају града, негде далеко, Таудова, сада већ бивша девојка је играла у наручју скоцканог средњовечног мушкараца.

8. април 2011.

Нико и неко у очима својим

Дошао сам у Париз да постанем писац. А сада сам конобар у једном трећеразредном ресторану. Раније сам фурао браду и цвикере због имиграционе милиције, ал' сад кад имам посао, морао сам да се средим. Обријан и...Ма само обријан. Нит сам миришљав нит очешљан...Само још један у низу једнобразних конобара са маргине. 

У том ресторану је била и једна луда девојка, Мери. Она је била помало уврнута и њен посао је био да пере судове. По цео богови дан би из кухиње трештао неки инструментал, гитара и бубњеви, онако тотално секташки за нас обичне људе. Ал' готивио сам је. Руке мокре до лаката, црвена коса везана у реп, и у увек намргођено лице уз понеку бору...Ретко се смејала, али када би то чинила, то би био доживљај. Носила је тигров зуб око врата, не знам зашто. Не знам ни како знам да је тигров. Можда и није, ал' тако ми изгледа. Често сам разговарао са њом. Нисмо се баш слагали. Ја сам био имигрант, а она је била рођена францускиња. Ја сам причао много, она је ћутала исто толико. А ипак ми је нешто најближе пријатељу што имам овде, у овој туђој џунгли. 

Било је лето и врућина је била несносна. Шеф је захтевао да имамо до грла закопчане кошуље. И биле су закопчане, све од реда. Јебига, сви су се бојали за своје гузице. Нас тројица, знојави и преморени смо осамнаест сати дневно трчакарали тамо-вамо, док нам је прво дугме на кошуљи,  тик испод јабучице, жуљало врат. Ни овај дан није био ништа другачији од других. Имао сам среће, па сам успео да тркнем до пансиона и одспавам пар сати. Сада ме чека моја осамнаесточасовна смена у борби за живот. Спавам и радим. Немам времена за писање. Немам времена ни за емоције, а камоли за нешто друго...Мери није таква, њу баш брига. Делила је простор са неком пијаницом и радила највећи део посла. И није се жалила. Једном ми је рекла да жели да постане фотограф. Показала ми је фотку или две - биле су кул. Показао сам јој причу или две - биле су јој кул. Били смо кул. Једино нас двоје у читавом јебеном сивом ресторану. 

Негде у предвечерје, ухватио сам тренутак и спустио се на столицу, да издахнем самртним дахом умора. Шеф је то приметио. Још једна у низу француских богатих свиња које пљују оне испод себе. Планирао сам да га пребијем. Знао сам да ми следи скори отказ. Како и не би, кад на бироу чека милион људи да ради овај посао и то само за храну. Али није тако било. Шеф се одувек палио на Мери, видео сам како је мерка. И онда је наједном заскочио то вече, а она му је забола тигров зуб у око. Вриштао је, а она је, уплашено попут кошуте, истрчала напоље. Истрчао сам за њом. Упитах је где ће сада, а она ми рече да не зна. Ништа није знала, баш као и ја.

"Хеј, имам неку кинту. 'Ајде да ти купимо фотоапарат...И мени писаћу машину. Време је за нас..."
"Имам пар старих слика, добре су. А ти имаш покоју добру причу...Хајде да их пошаљемо заједно...Могло би да успе."
"Могло би. Е, знаш да имам необјављени роман?"
"Стварно?"
"Да. Имаш неке необјављене голишаве фотке?"
"Мрш сељачино...Наравно да немам."
"Само питам. Знаш, Мери, што би рек'о онај из серије, следеће године у ово доба бићемо милионери."
"Знам." 

Насмејала се чаробно. "Откуд знаш?", упитах. И ја сам се смејао у својој кошуљи са сада већ одавно поцепаном крагном. Ово је живот, помислих док смо ишли према сутону далеко од града.

Сан слепог миша

Сишао сам у дневни боравак. Маргарита је спремала омлет. Пришао сам јој и обгрлио је око струка. Пољубила ме је, сочно и лепо. "То врашки добро мирише, бејб", рекох јој. Насмејала се и повукла ме за браду. Ухватио сам је и оборио на под. Онда смо се поприлично дуго ваљали по поду, и на крају, онако клиначки изврнути на леђа и погледа упртог у плафон, смејали се до бесвести. Било је кул. Онда сам устао и пронашао флашу вина међу неким разним сирупима. Тражио сам вадичеп. Није га било. Погледао сам прво у једној, па онда и у другој фиоци - није га било. 

"Бејб, шта ће ти крила слепог миша бре?", упитах након погледа у другу фиоку. "Драги, то нису крила слепог миша, само ти се причињава", рече и затвори фиоку. Рекох: "Кул. Извини, нешто сам се забунио...", и отворих флашу ножем. Хтедох да је упитам за рибље очи које сам видео у другој фиоци, ал' помислих да је и то још једна од њених манекенских тајни добре линије, па сам прећутао. Волим је, лепо кува, секс је добар...Најбољи. Савршена жена, моја бејб. 

Нашао сам посао. Разносим новине по комшилуку. Главна конкуренција ми је мали од 13 година из суседне улице, ал' средићу га ја. Одраћу га. Има благу предност пошто их разноси на бајсу, а ја пешке, али средићу га. 'Оћу, живота ми! 

Једно јутро сам први претрчао трасу и победио конкурента, оног малог. Дошао сам, сав срећан, раније кући. И затекао моју бејб како јаше метлу. Упитах је: "Што јашеш метлу, бејб?", а она ми одговори како воли да чисти уз музику и да се мало "уживела" у улогу домаћице. Није ми био проблем да у то поверујем. Само, ми немамо радио или нешто томе слично. 

Пробудио сам се на огромној снежној планини која се протезала километрима унаоколо. Кренуо сам да пешачим преко тих планина тражећи своју драгу...Прешао сам једно бар милион километара и одједном пропао у провалију. А онда осетих потрес и помислих: "То је то, нема више." Након неког времена погледах навише. Била је то моја огромна лепа женица. Узела ме је врховима прстију и подигла себи на груди. "Ммм, мекано...", прво помислих. Онда је упитах зашто сам се смањио? Шта се догађа? А она ми се само насмеја и лагано рече: "Драги, опет си пијан, ово није стварно..." Скупих храброст и рекох јој срамежљиво: "Драга, ти си вештица!" "Нисам", рече она, "Драги, ја те волим. Душице моја мала..." Ставила ме је у гаћице. 

Не знам колико је времена прошло, али ми је било тешко у мраку и влаги да опстанем. Онда ме наједном светлост заслепи и њен лик се поново појави пред мојим сићушним очима. Пољубила ме је нежно, пријало ми је освежење. Ставила ме је у једну теглу и рекла да је ту сачекам, да ћемо да кувамо заједно. Рекох јој: "Важи, драга", исчекујући моје скоро отрежњење. Видео сам оног клинца што разноси новине за столом. Пио је сокић док му је моја драга нешто лепо причала...Ма ја сам пијан, само треба да сачекам да се пробудим...

7. април 2011.

Назови ме

И данас киша пада. Једва сам себе натерао да устанем из кревета. Јурцам по соби, купим разбацану одећу са пода и бацам је на себе, као на дрвено страшило. Поново касним на посао. Долазим до врата, стављам кључ у браву и онда схватам - нисам понео телефон. Утрчавам назад у моју јазбину и тражим га. Сумануто трчање по стану, пад једне кинеске вазе на под и коначно, мој телефон испод стола. Брзо отварам листу пропуштених позива - ништа. "Још је рано, зваће касније", рекох тихо и снуждих се.

Јурим низ степенице, ударам о ограду и настављам као да се ништа није десило. Истрчавам на улицу и гледам аутобус како одлази. Долазим на станицу беспомоћно бесан и крећем да ударим руком у светлећу рекламу, а онда угледам своју руку и црвене завоје. Поново крварим. Нема везе. Узалудно чекам следећи бус. Након пола сата се појављује нешто што личи на сунце у свом овом сивилу - коначно, превоз. 

На посао сам закаснио више од два сата. Улазим у погон и почињем да пакујем сладолед. "Човече, па средина је фебруара, чему ово?", продрах се у себи. Шест сати једноличног паковања сладоледа. На тренутак сам застао са паковањем зурећи у телефон. "Забушаваш Џо?" Био је то шеф погона. "Не, очекујем позив", рекох. Онда он рече: "Жао ми је Џо, отпуштен си. Забушаваш, касниш...Чувај се Џо. И надам се да ћеш дочекати тај позив", а потом се злобно нацери. Изашао сам из фабрике и кренуо кући. 

Киша је и даље падала. Капљице су ми се сливале низ лице док сам пешачио дугим путем до куће. Није ми се чекао аутобус. Овако је боље. Глава ме је болела и пријао ми је ваздух. Таман сам почео да се губим у мислима, када ме звоно телефона врати у стварност. Хтео сам да га узвадим из џепа, али сам се сав упетљао и тек након што одзвони још једном, по последњи пут, успех да га извучем напоље. Погледао сам у њега, био је мртав. Вероватно празна батерија. "Ускоро ће позвати, знам." И даље сам ходао полако булеваром. "Зашто ме не зове?", упитах се наглас. Једно пет минута сам набрајао могуће разлоге, а онда погледах у телефон и поново добих потврду да је искључен. Убрзао сам корак и стигао кући за пар минута. 

Журно се пењем уз степенице до стана. Откључавам врата и прескачем преко сломљене кинеске вазе. Тражим пуњач, и налазим га поред компјутера...Стављам телефон на пуњење, и гледам у екран. Ништа. И тако, док чистим остатке порцелана, мислим о њој...Чекам њен позив. Овај дан је био ужасан, и ја сам то тек сада схватио. 

Телефон је зазвонио, јавио сам се. "Џо...ја сам. Недостајеш ми..." Занемео сам од среће на тренутак. А онда смо разговарали три сата о разним стварима: битним, небитним, глупим, смешним...О свему смо разговарали. Мој цео свет је стао у та три сата. Волим је, стварно је волим. И не знам зашто је отишла, рекао сам јој то. 

Пробудио сам се на поду моје загушљиве собе. Не знам како сам ту заспао, али ето - није ми први пут. Пришао сам прозору и запалио цигарету. "Све оно је био само сан?", помислих разочарано. Сео сам на столицу и седео дуго, дуго...Нисам желео да устанем. Нисам имао снаге. Зашто да устанем? 

Телефон је стајао на столу. Погледао сам у екран. Писало је: "Имате 1 пропуштен позив." Насмејао сам се, а онда сам устао и отишао да направим сендвич.

6. април 2011.

Црно и црвено

Било је лето и била је сама. Прелепа мала дамица са кратком црвеном косицом. Седела је близу воде и смешила се лепом животу. Један дечак, (у транзицији ка човеку) сав у црном и са огромним орловским носем, јој приђе. Уплашила се и многе мрачне мисли су протрчале њеном лепом главицом. И тако смишљајући како да клисне што даље од те страшне карикатуре, остаде ту још пар минута. Слушала је његове неповезане приче, смејала се и чудила његовом духу и начину на који је упловио у разговор...Смејала се, било јој је лепо са њим. Одлучила је да остане. 

Младић са орловским носем јој је нешто лепо шапутао. Црвенела је. Смешкала се. Прошетали су плажом. Њена црвена коса је сијала на његовом рамену. Његова црна рука ју је грлила. Двоје младих људи повезани неком невидиљивом нити. Она мисли да је то љубав. Он не мисли ништа. Допала му се и пришао јој је. То је то. У њему није било места за таква размишљања...Постојале су битније ствари о којима треба мислити. 

Пољубио је у чело, па у образе, и на крају у њена мала сочна уста. Допало јој се. Лагано је клизио руком преко њене танке беле ножице. Љубила му је врат...Скинула му је црну кошуљу. Задигао јој је кратку летњу хаљиницу и убацио га. Била је уска...Можда невина. Насмешио се и наставио, са посебном пажњом. Њен дах га је палио по лицу...Замагљен поглед и укрштена тела...Све је тако савршено. 

Пробудила се на плажи, мислећи да је сањала. Осећала се тако добро да је мислила да ће полетети у сваком тренутку. Али њена крила су постала тешка изненада...Поред ње је била догорела цигарета и кратка порука: "Морам да идем. Ово је од почетка била једна велика грешка. Сачувај ову ноћ и...Волим те."

Две године је долазила и тражила га. Две године није ни реч чула о њему. Као да уопште не постоји. И ове, треће године је дошла са истом надом и ентузијазмом да га пронађе. Није било важно колико ће јој требати времена...Знала је да га воли. Како то неко уопште може знати?!

Седела је на плажи, на истом оном месту где га је први пут срела, и одсутно гледала у даљину. Сунце је бежало ка дну, а она је плакала. Није више могла то више да задржи у себи, ту тугу и бол...Након пар јецаја зачу један познати храпави глас: "Плачи, али не тугуј. То је важно..." Подигла је поглед и угледала га како стоји, потпуно исти као пре две године, сав у црном и са истим оним орловским носем, и гледа је са неким озбиљним смешком. Потрча да га загрли, и он јој дозволи. Она му исприча своју потрагу за њим током ове две године, тугу и још штошта...И све то у једном даху. Он на све то дода једном успорено "знам." Како знаш, желела је да упита...Али није. Бојала се да не поквари овај савршени тренутак. Напослетку, моменат је био далеко од савршеног, али свако види оно што жели, па се иста ствар догодила и са њом. 

Сунце је зашло, а она је наслонила своју главу на његово раме. Њена, сада већ дужа, коса се лагано њихала на ветру. Говорила му је како пати, а онда он одједном полако и одмерено проговори: "Знаш, волим једну жену. И баш тако како си ти тражила мене, тако сам ја тражио њу. Само, видиш, ја знам и ко је и где је и све...Све знам о њој. Ти о мени не знаш ништа, а мислиш да ме волиш. Кажеш да патиш, а праву патњу ниси ни упознала."  Устао је, хитро зграбио неку заосталу флашу алкохола, и полио се њиме. Затим извуче шибицу из џепа и припали је. "Видиш, бол је овде", рече и стави прст на чело, а затим се запали. За тренутак се претворио у буктињу. Она је само немо посматрала шоу. Ускоро је било готово. Он јој се изгубио из вида, сав у пламену. Она је само седела и гледала у песак испред себе. Није осећала бол. Била је мртва, баш као и он. 

4. април 2011.

Чувар црног камена



- Добар дан.
- Добар дан.
- Дошао сам поводом огласа...
- Наравно. Дакле, желите да будете чувар камена?
- Да, жарко желим. Сви услови су више него добри, и спреман сам да се посветим послу. 
- У реду. Када можете почети?
- Хах? Зар ме нећете питати за препоруке, имам ли искуства или тако нешто?
- Не. Изгледате као частан човек. То је довољно. Примљени сте. Дођите на ову адресу за тачно сат времена. И будите спремни.

Још десетак минута сам збуњено стајао на сред, сада већ усамљене, просторије. А онда схватих да сам примљен. Нема више брига...Смејао сам се. Вратићу дуг Гилету Зеленашу, подмирити дуговања код Џоа...Све је коначно на свом месту, помислих. Погледах на сат и онда кренух на одређену адресу. 

Стигао сам на то место за нешто више од петнаест минута. И једно десетак пута сам проверавао натпис на кући и мојој цедуљици. Нема сумње, на правом сам месту. Била је то стара, оронула кућица још из времена пре последњег светског рата. Гвоздена врата на њој су ми још једном потврдила да сам на правом месту. Ушао сам унутра. 

Пар ходника препуних паучине и трулих подних дасака. Једна празна соба са столицом на средини. И напослетку, мали собичак из кога је допирало светло. Ушао сам у собичак, а у углу је стајао један човек. Рекао је да испружим руку и испружио сам је. Онда ми је на длан ставио мали црни камени, а ја сам само стајао, празног мозга. Чувај га животом, рече и изгуби се у неком од уских ходника. Нисам га добро видео. То ме је нервирало. Желео сам да упознам прошлог чувара камена, да га питам...Зашто је овај камен толико битан? Шта га чини другачијим од других? Шта?! 

Дани су пролазили, а ја сам само зурио у камен. Седим у старој пропалој кући преко дана, а преко ноћи спавам са каменом у руци и пиштољем под јастуком. Чувам га. Не знам ништа о њему, само знам да откад га имам, све је кренуло набоље. Уплате су редовне. Све сам дугове вратио. Имам пара и за жене. Више нисам пропали ратни ветеран. И то ме неизмерно радује. 

Седим у мрачној оронулој кућици. За пар минута ће бити помрачење сунца. Неће то бити баш пријатан призор на и овако сувише мрачном месту. Спремио сам се, укључио лампе...А онда је почело. Нико ме није контактирао откад сам узео камен. Посматрају ме, знам. И све док радим свој посао, све ће бити у реду. Насмејао сам се сласно свом добром животу. Смех је одјекнуо кућом тако јако да сам помислио да сам у некој пећини. Учинило ми се да сам видео неку сенку...

Нешто је кврцнуло у ћошку. Један пацов промакну...Па још један, и још један...За трен, преда мном је стајала армија глодара са гладним црвеним очима. Иза мене се зачуше кораци...Био је то човек сав увијен у крпе. Само су црне очи сијале на његовом једва уочљивом лицу. Стегао сам камен чврсто и осетио нешто чудно. Отворио сам шаку, а он је нестао. А онда сам уочио нешто како се креће под мојој кожом. Био је то он, камен, у очајничком покушају да се сакрије од својих душмана. Осетих јак бол у грудима и затетурах се. Стао је, коначно. И у свом том блаженству, поново угледах човека и армију пацова. Исколачих очи и брзоплето падох свом тежином на под. Пацови су стајали мирно око мене. Човек приђе и показа руком на мене. 

Један пацов ми је ишао уз ногавицу. Био је вероватно најмањи од свих. Лагано сам га отресао са себе. Малиша се поново поче пењати уз моју ногавицу, али ја понових радњу и он се скичећи скотрља. Би ми некако жао, и одлучих да га пустим да се попне на мене следећи пут. На тренутак сам заборављао на ужасност ове ситуације. А онда бих у тренутку схватио своју позицију, а потом је, подједнако лако, у тренутку заборавио. Малиша поново крену, и ја га пустих. Попе ми се на стомак и застаде. Очи су му сијале, толико сам могао да видим. Зажалио сам што сам му дозволио да се попне. Сада је већ касно. Одједном сви пацови заскичаше и он сумануто поче да ме гребе. Више сам обраћао пажњу на његов труд да се докаже, него на оно што чини мени. Поново ме савлада ужас. Схватио сам! Он копа, он копа! Почео сам сумануто да вриштим док су његове канџе кидале моје месо. Као да смо имали неки прећутни договор. Он копа, а ја вриштим. Тако је то било...

Осетио сам како се мигољи у мени, како кида месо не би ли што пре дошао до циља. А онда наједном све стаје...И поново почиње са невероватним болом који нисам могао да пропратим урлањем. Био сам сувише уплашен. Након пар тренутака, пацов се појави са црним каменом у зубима. Очи су му биле црвене. Човек у завојима га нежно узе, нешто прошапута, а онда зграби камен. Потом, држећи га за главу, запали му реп. Малиша је скичао горећи. Било ми га је жао док сам умирао. 

Седим у болници већ три године. Тужили су ме, и дужан сам јако много. Немам своје срце, машина ми пумпа крв. И не говорим од оног догађаја. Ускоро ће помрачење сунца...Мислим да сам видео неку сенку како промиче...

3. април 2011.

Ревизија једног смртног догађаја

Сунчано је. Волим сунце, даје неку нову димензију животу. Стојим на перону и размишљам о срећи. Нагињем ка њој, а не познајем је. Помало чудно, зар не? 

Након сат времена, воз је стигао. Стари, дугачки воз. Ушао сам у један купе и сео. Само ја и неизмерна тишина око мене, у свом том звучном хаосу перона бр.4. Воз крену пиштећи, а ја утонух у размишљање. Не знам о чему сам мислио, али осећао сам се нелагодно. Малко отворих прозор и би ми боље. Жућкасте ливаде су промицале све брже и брже. Покоја крава би се лењо померила за који метар од пруге угледавши воз. И то је све. Пут у Рај.

Врата купеа се отворише и једна особа уђе. Не обратих пажњу на њега, све док не седе наспрам мене. Ако се загрцнух. Нога сама поче да цупка. Брже и брже...Прођох руком кроз косу опипавајући стари ожиљак...Стегнух избраздану песницу. А он је седео и мирно ме гледао у очи. Нервоза ме је ухватила, али сам се трудио да не покажем то. Једноставно, нисам могао себи допустити да покажем страх, нервозу или било шта што би показало да се повлачим. На мом лицу је играо лукави смешак истоветан његовом. Убица и жртва седе један наспрам другог и гледају се не скрећући погледа, као да играју ону дечију игру. Ко ће дуже издржати?

Озбиљно лице са благим смешком и нога која се лагано, готово неприметно, клати, нису ништа одавали. Нису одавали мој страх, проживљавање оних тренутака препуних моје крви, и постепено повлачење у мојој души. Осећао сам се као јагње. И чекао да крене ка мени. Вероватно не бих ни гласа испустио. У трену сам се претворио у пасивног самоубицу. И шта сад? Ништа. Чекам са лукавим смешком на уснама и гледам у његове хладне очи. Мрзим га из дна душе. Макар је тако било до сада...

Воз се зауставио пиштећи. Он је устао, ја сам покушао да стегнем песницу, али нисам имао снаге. Затим начини један покрет руком и ја задрхтах. Узео је торбу и изашао. Затим се окрену, погледа ме по последњи пут и нестаде. Лакнуло ми је, али је нога још дуго, дуго сада сасвим слободно, помахнитало и снажно играла по поду купеа. Не знам да ли га сада мрзим, али се једно питам: Да ли је приметио? Да ли је видео страх у мојим очима, трзању колена, очајничким покушајима да стегнем песницу? Не знам. Још дуго ћу се то питати, чекајући да се врати. А вратиће се, знам.

Боравим у Рају на земљи, а у души ми је пакао. Смешно, зар не?  

Copyright © БАРУТАНА | Powered by Blogger

Design by Anders Noren