Збирка мутних мисли једног малодушног орла.

30. септембар 2015.

Суди, не поштуј, јеби си матер

Имам ту неку куглицу направљену од фолије из чоколаде... И све што радим већ два дана се своди на бацање те куглице да се одбије о сто, па о полицу да ми се врати. Запао сам у неко мртво стање духа. Читам овај неки стрип о клинцу који је последњи мушкарац на земљи. И његова рођена сестра је, када су сви мушкарци помрли, постала феминисткиња (гле чуда) и по сазнању да је он жив, јурила га са бандом да га убије. Јебеш све. После таквог стрипа ти једноставно дође да кажеш - јебеш све - и да одеш негде у пичку лепу материну, у Аустралију, на пример и да седиш у сред оне пустиње и да гледаш у небо и да будеш срећан јер нема људи нигде око тебе. 

Читао сам у једном другом стрипу да је Сатани једног дана докурчило, узело лик лепо и закључао Пакао, одсекао си крила и отишао да живи у Аустралију, крај мора. Пије коктеле. Боли га курац. Замисли, негде у сред пустаре седиш са ђаволом и он уопште није лош тип, само му је запала таква улога. Као кад неко звекне некога и одмах је убица, ништа друго није битно, нико неће да се дружи са њим, никога га не воли, нико му не да посао иако је одлежао своју казну... А можда тај тип уопште није суштински лош. 

Народ, светски, уопште, воли много да суди. Ја сам некако с годинама почео да се баш суздржавам од осуда других људи. Јебеш га, шта ако се та старлета скида гола, брате, не зна ништа у животу да ради, а хоће да заради лову, кога боли брига што сева дупетом? Мислим, не сматрам њу и њену сорту кривима за ова срања, првенствено кривим медије. Они седну, израчунају профит, узму груну хаос и народ полуди давајући им кешину. Колико је та прича озбиљна говори и то да сам пре неких месец дана прочитао у новинама да се плаћају десетине хиљада евра за трансфере из једног ријалитија у други. Бизнис бураз, бизнис!

Све ти је то тако сјебано. А знаш колико би нам боље било када би свако гледао своја посла. Брате, било би до јаја, јер би људи учинили нешто да поправе своју ситуацију и били би срећнији, а самим тим би свет био бољи. Много изгледа волим да серем о свету као малој куглици од фолије где се магично могу поправити ствари. Али ја мислим да се то може. И има она фора са тренирањем врана да доносе светлуцаву сићу на хранилице и када убаце новчић, добију храну. И годишње се зараде неки милиони и град буде чистији и те паре не заврше у смећу као што би иначе завршиле. То би исто да волео из дна душе да неко одради. Можемо бре и да истренирамо вране да иду и у Хрватску и да краду новчиће, па да буде и неки међународни инцидент са наше стране, а не само са њихове. 

И знаш шта би исто било до јаја? Да се лепо поштујемо. Јеботе, све може да успе када се поштујемо. И посао, и пријатељство и љубав и све. А не ово једење гована, свако гледа само како да зајебе неког другог пре него што тај други зајебе њега. И као, није битно да ли је то посао, пријатељство или веза, битно је бити на врху ланца исхране. Преварити пре него што те преваре. Па да га јебем, ако се ништа не промени, тачније, ако ништа не успем(о) да променим(о) у наредних десетак година, тако ћу отићи у неку пустару, у три лепе пичке материне, па неће ме свет више видети (осим ако дођу по мене, к'о што су по Рамба дошли у онај манастир, и кажу ми - Митомане, свету си потребан - е онда бих мор'о ићи, јебига, не диже се хеликоптер за џабе, скупо је то). Ја чак ни не волим Аустралију. Сматрам је најгорим местом за живот на планети. Али брате, има да одем и да живим тамо, у сред среде оне пустаре, да живим један нормалан живот, где ћемо оне кобре и дабри и остала гамад поштовати лепо и живети к'о људи. Чак и звери капирају, само ми не.

С поштовањем,
Митоман

29. септембар 2015.

Мазохиста, шта ли

Поприлично сам храбар када треба да се иде на неку операцију. Ако неће нико, увек ћу ја први. То ми није проблем. Проблем ми је бол који уследи после. Као, боли ме и осећам се баш живим, али толико се осећам живим да правим уже од пластичних кеса и качим га на лустер. Јебени умњаци. Пола вилице ти искасапе да дођу до мртвог зуба који је решио да фура свој фазон и расте на неку тамо страну. И онда те оставе гладног, отеченог као бундеву, и живљег него икад, да се обесиш ужетом од пластичних кеса. 

Никада у животу нисам имао шеснаест копчи на телу одједном пре данас. Осећај је страва. И волим то стање у ком сам полу-мртав, тада ми идеје само пљуште... Имам тако добру идеју сада... Нешто што ће заиста променити свет. Нешто велико. Уосталом, видећете на пролеће. Треба да припремим све. Бићу богат, ви ћете бити срећни, а свет ће бити мало лепше место за живот. Факин бинго! 

Идем сада да стварно покушам са овим кесама, везао сам Гордијеве чворове, да ми се не одвезују. Поздрав сељани, било је лепо вас познавати!


25. септембар 2015.

Речи, сузе и бол

Осећам тако много физичког бола... Нисам сигуран зашто. Све ме нешто подмукло боли и чини да баш тешко функционишем. 

Некако, чини ми се да је бол почео да се јавља када сам упознао ту једну девојку. Имала је око тридесет хиљада малих тетоважа на себи. Реченице и речи. Носила је црвену хаљину која је много откривала, а тетоваже су биле свуда. Пошто сам добар са бројевима, мислим да их је укупно било око тридесет хиљада, с обзиром на површину њеног тела.

Док се држим окупираним нечим, не осећам тако много бола. Зато сам и рачунао... Израчунао сам и број корака које бих морао да направим да бих стигао до Месеца, као и колико је младића имала једна моја комшиница. Међутим, све су то биле привремене мере, на свега неколико часова, а нисам имао довољно знања да истражујем, да се бавим неким радом за који би требале године и који би макар на неко време одагнао бол...

Та девојка се није представила, само је тог јутра села на клупу поред мене, док сам чекао аутобус. Погледала ме је, сажаљиво се насмешила, ја сам се исто тако насмешио њој, а онда сам ја ушао у аутобус и све је почело да ме боли. Ишао сам и код лекара, али они су рекли да не постоји ништа што указује на те болове које имам и послали ме кући са четири кутије Прозака. 

Не знам... Покушавам да се сетим речи које су биле свуда по њој... Чини ми се да су биле баш лепе. Као срећа, љубав, пријатељство, поверење... Почео сам да пијем Прозак и седим сам у соби, одсечен од бола неком умирујућом музиком... Чини ми се да је понекад видим, очи су јој потпуно црне, али никада то није јасан призор, увек само наговештај, сенка, нешто што је можда последица лекова... 

И болело је. Све више и више. Некада сам скичао у агонији, склупчан у ћошку... Коначно, након неколико пријава комшија, дошли су лекари и полицајци и одвели ме у менталну установу. Знао сам ја и где сам и зашто и нисам уопште био луд. Само је тако много болело... 

Прошло је неколико месеци, а онда је једног јутра нова сестра дошла на посао. Имала је тридесет хиљада тетоважа на телу. Ставила ме је у колица, умртвљеног од јаких лекова, и одвела у шетњу по парку. Ишла је лаганим кораком и причала ми о томе како је лепо цвеће и како је ова башта некада била омиљено место за одмор неке велике краљице чије име сам заборавио... Болови су били јачи него икад, и да нисам био умртвљен од лекова, вероватно бих се грчио и молио за милост или бих поново покушавао самоубиство... 

Када смо зашли у део баште где није било никога, зауставила је колица и чучнула испред мене. Када је почела да говори, бол је престао. Рекла је - "Могао си да будеш велики писац да ме ниси срео. Али јеси. Немаш среће. Болеће те цео живот, и то све више и више. Нећеш моћи да умреш када ти хоћеш, ма колико желео и покушавао. Постоји још људи попут тебе. И они леже у установама попут ове. Ваш бол нема сврху, немој дозволити да те убеде у супротно."

Ћутао сам и гледао у њу, а бол се вратио чим је престала да говори. 

"Збогом сад", рекла је пољубивши ме у образ, "ово је последњи пут да ме видиш." Онда ме је само напустила. Једна старија сестра ме је пронашла пред мрак и чини се да ме је грдила, али нисам је ништа чуо од болова. 

Сутрадан сам кришом бацио лекове и плакао цео дан на поду. И дан након тога. И још неколико дана такође. Потом сам устао и побегао преко ограде у парку. Болови су ме често терали да проклињем и молим некога да ме убије... Није успевало. Онда сам поново почео да пишем и речи су ми биле заиста пуне тешког бола... 

За пет година сам постао највећи... Штампан у пет стотина милиона примерака. Преведен на стотину светских језика. Мртав од болова, понекад ми је за записивање најобичније реченице требало неколико часова... А онда сам једног јутра устао, узео револвер из фиоке крај кревета и сместио себи метак у главу. Пао сам на под, a смрт ме је загрлила као некога ко је чекао предуго... И бол је нестао. 

24. септембар 2015.

Живи нормалност, екстра је

Јуче сам ишао да скинем младеж. Имао сам тај један младеж од око центиметар у пречнику, на левој сиси, што би рекли. А на леђима, са те исте стране, имам неколико мањих младежа. Пошто неке вештице тврде да су карактеристични младежи обележје тога како си умро, закључујем да сам био гангстер и да су ме убили у мафијашком обрачуну. То би објаснило неке ствари. 

Но, раскајишила ме она докторка, имам најмање осам, а можда и више копчи. Било је сјајно. Осећао сам се јуче тако живим, јер ме је болело. Сада хоћу опет да се обесим ужетом од најлонских кеса, јер ме сврби као ђаво. 

Какав је ово живот? Крпили су ме једно пет пута до сад. И мислим да једино када источим мало крви и осетим бол се осећам заиста живим. А крв не смем да дајем, јер имам као астму. Није ме напала већ неко време, али волим да верујем да је ту негде, седи у сачекуши. Такође осећам неописиву потребу да користим паметне речи... Узвишене речи, речи које звуче пресмешно људима као што сам ја... Типа - дај ми Боже улогу наивчине и свирца у овој Божанственој комедији... Какво срање. Такве сам ствари некада говорио. Јесам ја наивчина, али не опраштам када ме неко зајебе. И какав свирац, Бог те не убио лудог, не знаш ни Смок он д ватер да погодиш на гитари, о осталим инструментима да ни не причамо. Ниси знао ни ксилофон да свираш на музичком, а ти би улогу свирца наивчине. Какав кретен.

Једна особа ми је рекла да смо ми сјебане сродне душе. Одмах сам се побунио. Шта курац?! Ми смо нормални! Нор-мал-ни! Свет је сјебан. Данас ти свако може бити нормалан, а да ми не можемо. Јесте сад. 

Сваким даном срећем све више људи које муче исте ствари. Проблеми које само људи попут нас могу да имају. Мислим да би могла да се направи скупина нормалних људи. И да на састанцима разговарамо о проблемима. На пример, ја мислим да се ђаво упузао у мене док сам јуче био на операцији, јер нисам имао бројаницу. И ти људи ће мени да помогну да схватим да то није истина. Или неко мисли да није у паклу дроге. А има десет кила. И ми људи ћемо да му помогнемо да схвати да има проблем. Или неко мисли да хоће стан да га убије. Па ми одемо и потврдимо то, па га преселимо. Могло би бити забавно, и надасве корисно. 

Осећам се сјајно, јер бол се опет враћа, а свраб престаје. Идем да скинем уже од најлонских кеса са лустера.

21. септембар 2015.

Борите се патке и мачори

Мислим да у мојој глави живе духовне животиње...
И тренутно су нападнуте... Под инвазијом сила зла...
Нуклеарни рат их тамани, а киселе кише падају и причињавају ми изузетан бол...

Зли нацистички медведи јашу диносаурусе и пале мале духовне животиње нуклеарним бацачима зелених пламенова....

Уколико се моје духовне животиње не реорганизују,
најебаћемо сви заједно...

Тако бих волео да знам да ли су моје духовне животиње ту,
да ли такво нешто постоји,
да ли постоје силе зла које нападају нуклеарним оружјем и хоће да нас униште...

И желим да знам да ли бих могао извртети малу рупу на глави, оним ручним сврдлом, и довести додатни ваздух до мозга, који би потом почео нормално да ради и не би ме проклето болео...

Желео бих да постоје духовни мачори и духовне патке и да крену у контраофанзиву и да изваде очи нацистичким медведићима који јашу диносаурусе и да се читава битка заврши крвопролићем епских размера, а добро, као и увек, превагне...

Томцан ми нуди уже од пластичких кеса... Растеже се. Можда ћу морати скочити кроз кровни прозор да бих се обесио тим ужетом. Уколико и тад буде радило. Исусе, какав ванвременски бол...

Још увек нисам мртав, нажалост

Имам страшну главобољу...
И осећам се као да ми је ово први дан у паклу...

А немам никога ко би ми пружио парче канапа,
да се обесим.

Уверен сам да постоји нешто тамо иза...
И да ћу се сасвим сигурно у једном тренутку
наћи у сред свемира,
без тла под ногама,
стојећи пред тим великим умом...

И биће толико огроман и толико ружан
да ћу се бесконачно бојати,
али се то неће видети
јер ћу бити ћелав врло брзо,
ако се ствари наставе овако одвијати...

Он ће, наравно, знати да се бојим,
сагнуће се и шапнути -
хеј малиша
не бој се ништа,
ја сам те створио и волим те...

Онда ће ме одвести на сопствену сахрану...
И биће ту тако много људи,
а неки су ме заиста и волели...
Гледаћемо их, а он ће ми држати руку на рамену.

Потом ће ме ставити у малу теглицу пуну неизмерне среће,
и отправити ка машини за рециклирање.

И онда ћу се опет пробудити у овој буђавој рупи,
са најужаснијом главобољом на свету...

Лекове не смем да пијем,
дајте ми конопац...

Читање пет минута, мудрост цео живот

Вечерас желим да вам испричам једну поучну причу. О мом мачору, наравно. Рођен је првог јула 2009. године. Његова кева је живела са нама већ неколико година када га је родила. Пошто смо морали поделити неких мачака околним људима, а одлучили смо да узмемо једно за нас, ја сам добио ту привилегију да одлучим кога ћемо задржати. Одем тамо, гледам, сви нешто ћуте, само овај мој фркће на мене, а ни очи још није отворио. И узмем га, шта ћу. Борили смо се много око имена, али сам на крају превагнуо и добио је име достојно једног великог мачора - Мићун. То беше почетак потешкоћа за млађаног јуношу. 

Одрастао је са мајком и био је врло размажен. Мајка му је била изузетна у борилачким вештинама, чак је Малог кера Џоа (мешанац ротвајлера и овчара) успела да пребије једном. Имала је срце као Русија. Када му је мајка преминула, Мићуна је почео да млати отац. Отац му је био комшијски мачак од десет кила, звао се Тигар, а и био је те негде величине. А Мићун је ћутао и чекао свој тренутак. Стално је био крвав и увек сам морао да чувам стражу док он једе. У то време мачке нису смеле у кућу, по директиви моје мајке. 

И тако, дани су пролазили, а мој мачор је био кост и кожа, стално умлаћен, али са јаком вољом за животом. Све док једног лепог сунчаног дана Тигра није покупио ауто. Ни дан-данас не знам да ли је то била намештаљка. Мићун никада не говори о томе. Напослетку, био му је отац. Но, тада су ствари почеле да се мењају. Мачор је почео да расте и да се развија. Чинило се као да ће све бити сјајно. 

Међутим,  једнооки мачор са другог краја насеља, видевши упражњено место у овом делу је дошао по своје... Али Мићун се није дао. Пеглао се сваког дана током годину дана. Изгубио је пола увета, реп је сломио, оштетио сузни канал, шапу опржио, и имао је једном хематом на глави величине његове главе. Мислио сам да ће умрети, али се он сутра појавио сасвим нормалан. Мачка, јебига. Онда је и тај једнооки умро под мистериозним околностима. Макар ја мислим да је умро, јер га нигде нисам видео после тога. Да не мислите да сам га ја убио. Немам ти ја душе за убит мачку. Највише што могу да убијем је нека зла животиња, типа ћурка. И прасе, али прасе није зло, али се једе и укусно је и има ту сврху, па јебига.

Мићун се млатио са многим мачорима током година, али никада није одустајао. Постао је највећи и најјачи мачор у крају. Временом смо се изборили за једнакост људи и мачака, па сада има сва права као и ми људи у кући, осим што не сме да краде батаке са стола у кухињи, мада не смем ни ја, тако да смо и ту једнаки. Фале му два зуба и изгледа много смешно када се смеје. Хрче као топ кад спава, брате, не можеш у истој соби бити. Оженио је мачку по имену Чуле, мислиле комшије да је мушко. Чуле га поштује и воли и мислим да се бави криминалом, зато што уме да отвори врата сама и украде нешто. 

Данас сам кренуо у шетњу са Малим кером Џоом. И Мићун је прво шиштао, али се померио једно два метра да прођемо. Кер к'о кер, глуп, он не гледа Мићуна као вечеру, већ као играчку. И хоће да се игра са њим. И тако, вратимо се ми из шетње, кад ето ти Мићуна, седи на клупи испред куће, скрстио шапе. И не мрда. Кер пролази, лаје, овај само ћути и неће нигде. Зашто? Зато што је на врху. Био је мали и слаб, али није никада одустајао. Сада је велики и јак и има седам кила. И ето, за који месец ће нашакетати ђембелог кера и онда му нико у овом крају неће смети ништа, осим мене. Ово је прича о највећем мачору који је икада живео, а тек му је шест година. До двадесете ће се кандидовати за председника синдиката мачака у месној заједници Батајница. 

Поента приче је - не одустајте од борбе. Ко зна кога ће ударити ауто и вама омогућити просперитет и блиставу будућност. Ево једна фотка Мићуна, ово му је са свадбе, видите како је замишљен. 


Толико од мене. Мислите о томе.

Воли вас Митоман. 

19. септембар 2015.

О контроверзности и осталим нормалним појавама

Лежим, знојав, под дебелим покривачем, покрај отвореног прозора. Контроверзни уметник. Какво срање од титуле. Изговор за сва срања која неки чине зато што су неуравнотежени или једноставно глупи. Времена су некада била боља... Ниси могао постати контроверзни уметник преко ноћи... Није било довољно да објавиш тридесет слика сопствене гузице на клоњи. Некада си морао баш да радиш сјебане ствари да би добио ту усрану титулу. А да би радио све те ствари ниси смео да будеш нормалан. Или уравнотежен. Или срећан. Морао си баш да зарониш у ту причу, да покажеш целог себе јавности, да ти се смеју и гађају те јајима и осталим јефтиним глупостима... Буразеру, никоме није ни падало на памет да се потруди мало и баци нешто скупо на тебе. Нико те не би гађа кавијаром. Само јајима, парадајзом и салатом. И све то није гарантовало да ћеш да изађеш из целе приче са неким парама. 

Данас су ствари много једноставније. Погледај мене, лежим под дебелим покривачем, али сам отворио прозор јер је јебено вруће. Контроверзно. То што носим јакну на тридесет и пет степени не значи да сам избушени наркоман, већ да сам уметник. Види ме, контроверзан сам! Има ли неке лове или макар телевизор, телефон, нешто? Тако ствари функционишу данас.

Тако се праве паре. Одеш у неки ријалити, јебеш се пред камерама, свађаш се, тучеш се и увек причаш како си добра и лепа особа, дубоко изнутра. И руља кличе твоје име. Арена је коначно стигла, директно из ваше фотеље гледајте контроверзне борце за шаку динара... И свима је као чудно што се такве ствари гледају. Мени није чудно. Ако су стари Римљани уживали у призору човека кога прождире лав, зашто не би данашња руља могла да види мало прцања, који избијен зуб? Где је разлика? Шта, ми смо се толико цивилизацијски уздигли да више немамо те анималне потребе? Јесмо курац.

Некада, просечан човек је напуштао Колосеум поприлично срећан. Срећан што једе тај буђави хлеб, ради по цео дан и пати од опаке болести. У поређењу са оним мучеником кога је појео лав, он живи фантастично. Тако је и данас. Немају људи скоро ништа, али у поређењу са оном јадницом што се јавно осрамотила хефтајући се са оним ђембелим, па јој после избили оба кеца и вређали јој фамилију, све је савршено океј. Живи се екстра, кад мало размислиш. И нек нико ништа не дира, нешто ћемо сјебати. 

Контроверзне су нам вредности. Јеботе, овде се више цени шмекерај, пичкарење, трошење великих пара него било шта друго. И људи су нам контроверзни, сви се труде да буду  у центру пажње... И ова контроверзна ноћ ми се заиста чини као потпуно промашена... Дали би данас био само још један хипстер са брчићима... Ко зна колико се заиста контроверзних уметника, правих уметника, крије међу свим тим паганима, поганим курвама и криминалцима... Можда данас контроверзно значи бацати моторне тестере у публику са бине. Или обући хаљину од меса. Можда ништа друго на овом свету није контроверзно више, јер је свет постао искривљен и другачији него пре. То би објаснило много ствари. 

Углавном, не могу да мислим да је неко био контроверзан само зато што је умро од сиде. Могу да мислим да се јебао, као и сви ми, али не и да је био контроверзан. И сасвим сигурно не мислим да је неко контроверзан зато што хаварише пред камерама. То би требало да већ буде уобичајена појава, не знам шта је са људима.

Поздрави од контроверзног уметника,
нећу написати чак ни псеудоним, срамота ме.

17. септембар 2015.

Зашто је добро бити смртно заљубљен

Понекад само седим, у гаћама, као сад, и схватам да ми фали један део мене. Зујим по Интернету и видим неку љубавну причу. Али не онако буђаво љубавну, већ причу коју је могао написати неко ко је баш смртно заљубљен... Седим и схватам, кад год сам био заљубљен, макар то било и платонски, писао сам добре речи. Јаке, пуне емоција. Недостају ми те речи. Тај осећај ми не недостаје, јер ме много нервира, због осећаја да не владам у потпуности собом. Али те речи. Емоције које куљају из мене, незаустављиве, снажне и велике.. 

Како би било добро седети ту негде и рећи тој једној особи - могао бих да се заљубим у тебе. Само то. И гледати њен осмех, који јој не дозвољава ишта да каже. А и не мора. И можете рећи да сам пичкопаћеник. Није ме брига, називали су ме и горим именима. Али стварно је моћно бити заљубљен. 

И као, све се своди на покретач. На тај неки део тебе или мене који функционише само када си заљубљен(а)... Онда, макар у почетку, не седиш у гаћама. Обријеш се, иако те мрзи баш много. Трудиш се да изгледаш нормално, иако ти је глава у већем хаосу него икад. А управо због тог хаоса пишеш боље него икад. Тако то функционише.

Сутра морам опет да вадим крв. Кажу да ми јетра није добар друг. А можда је тако од првог дана. Углавном, мислим, када бих био заљубљен, сада, не бих био овде где јесам, и не бих називао скотовима оне људе у мантилима који хоће да им сутра опет дам моју драгоцену крв... Дао бих им све и рекао - слободно узмите, ја имам све што ми треба. Иако то звучи глупо и поприлично клиначки... 

Идем да обучем панталоне. И да прошетам кера. И да сазнам све о првом убиству у мом крају. Какав дан... Понекад мислим да овај свет чини све да ми да добру причу, а ја као да упорно одбијам да је напишем... И та борба траје... А ја седим у панталонама иако нисам смртно заљубљен...

15. септембар 2015.

Какав савршен сто

Данас сам схватио две ствари. Прва је била желим велики канцеларијски сто од махагонија. Друга је била да имам десет књига које чекају да их прочитам. Понекад мислим да је свет отишао до ђавола. Мислим то зато што сам некада читао као звер. Сваког дана. Сваког тренутка. Живео сам у том неком свету и тада сам најбоље писао, ствари које сада не бих могао да поновим ни за милион долара... Сада, морам да си правим распоред да бих одвојио сат времена дневно за читање. То више није природно стање, то је сада обавеза. Какав бедак. 

Понекад се замишљам како седим за столом од махагонија и читам о неким уврнутим ликовима модерних аутора... Онда моја жена дође и донесе нам чај. Потом седне у фотељу покрај великих полица са књигама и прекрсти ноге. Онда поразговарамо. О свему. Она је дама, али када смо сами, нормална је. Уме да псује и назива ствари својим именом. Зна да се речи као што су пенис, вагина и откачено употребљавају само ако си сноб или не желиш да будеш "вулгаран" у јавности. Онда попијемо по чашу вина, спакујемо клинце у кола и одемо у куповину. Направимо неко пиле у пиву. Блеја. 

И онда се пробудим. Заиста желим тај сто. Макар га држао на ливади, има да га купим наредне године. То се зове микро циљ. Микро циљевима се најлакше стиже до макро циљева. То сам научио док сам писао чланак за новог клијента. Јебено волим овај посао. За годину дана сам научио толико много ствари и то све док сам радио свој посао. Какав посао. Уз овакав посао дефинитивно иде сто од махагонија. И вино. И постер највећег новинара свих времена - Спајдер Јерусалима. У позлаћеном оквиру. 

Могао бих метнути ту и Роршака, Распутина из "Корто Малтезеа", Дедпула, Зараки Кенпачија, Ал Свеђена, Јагами Лаита и Сендмена. Каква би то дружина била. Зашто неко јебено не направи стрип са свим овим људима?! Вероватно зато што би свемир експлодирао од толико легендица на једном месту. Сад кад сам код тога, мислим да ћу морати направити места за све те постере. И тако. Какав савршен сто. Морам да почнем да читам поново, као човек. Да напишем нешто кул, да се обогатим и коначно купим ову љепоту. Микро микро циљ - прочитати нагомилане књиге. Идемо браћо, сад је време за делање!

12. септембар 2015.

О олошу који је увек ту када треба

Понекад
уз овог мачора
осећам се као богаљ
коме је срце топло
и дисање ограничено,
док ми лежи на грудима.

Он зна зашто сам данас мало потиштен.
И већ пет пута сам га отерао,
али се сваки пут,
неумољиво,
упорно враћао.

Дође,
и само скочи на мене.
Не пита да ли сме,
као иначе.
Легне, гледа ме у очи
и преде.

Поприлично је стар,
па звучи као покварени авион...
Али ја волим тако,
боље је од оног умиљатог тона који имају мачићи...

Као другар
који каже
разумем те...

Мислим да стварно разуме.
Свет, уопште.
И мене, врло добро.

Гледали смо документарац о Џингис Кану...
Мислим да хоће да ми поручи
да ће претерати хиљаду мачора
преко мога гроба
онога дана када умрем...

То тако епски звучи...

A oнда само устане,
забије канџе у моју руку и сиђе на под,
као да ништа није било,
љуљајући се од дебљине
на путу ка кухињи и четрнаестом оброку у току дана.

И то је сасвим у реду.

11. септембар 2015.

О малом човеку који је желео да исправи све

Ходам низ улицу. Полако. Погнут. Са цигаретом која само што ми не испадне из уста. Питају ме да купим цвеће. Једна девојка ми пружа нешто у руку. Узимам папирић на коме пише где могу купити најбољи избељивач у граду. Видим оног досадног типа који продаје картице за помоћ угроженима. Дајем му пар новчаница и показујем да одјебе од мене. Дан је при крају. А мој бес тек се буди.

Бацам цигарету и улазим у кућу. Моји родитељи гледају телевизију. Стари су, али ипак прате дешавања. Иду на гласање. Плаћају рачуне. Ни не питају ме где сам био, јер знају да сам свуда и нигде. Писац. Новинар. Човек који ставља догађаје у речи, а речи на папир. Седим на кревету у својој соби. Тишина. Пружам се преко кревета и вадим из штека боцу пића. Ако је оставим на видном месту, старци ће је испити. Или бацити. Шта год. Потежем гутљај и укључујем радио.

На радију пуштају неку баладу. Потом дубок женски глас говори - "Вести у осам." Економија. Катастрофа у Јапану. Безначајне ствари. Хроника. "Један тинејџер је убијен док је покушавао да заштити другарицу од непознатих нападача." То је то. Већ неко време сам бесан... И мислим да је време да неко заведе ред у овом граду. Узимам качкет и навлачим јакну. Из шупе узимам лопату. Време је да се повуку неке границе.

У овом крају града само је један тип могао починити тако тежан злочин и остати непримећен. А ја сам знао где да га нађем. Стајао сам на углу и чекао. Прошло је три сата док се коначно одлучио да пође кући. Пришао сам му и развалио га лопатом по њушци. Пао је на земљу. Шутнуо сам га.

- Убио си тог клинца. Убио си га, и мислио си да нема ко да ти суди. Али ето. Ја сам ту.

Кренуо је нешто да каже, али сам га шутнуо по сред носа. Чуо сам га како пуца. Узео сам лопату да га довршим. Онда је он попут мачке извукао пиштољ и пуцао ми у колено. Пао сам. Пуцао је још неколико пута. Сваки пут је погодио. Онда ме је подигао и убацио у своја кола.

Након неког времена ме је извукао из кола, још увек сам био свестан. Узео је моју лопату и почео да копа. Када је рупа била око метар дубока, убацио ме је унутра. Тек када је земља почела да пада свуда око мене, схватио сам да ово можда и није била добра идеја. Правда. Помислио сам на правду и био сам разочаран. Нисам успео.

Онда му се придружио неко. Понео је своју лопату. Заједно су бацали земљу на моје непомично тело. У једном тренутку је придошлица застао, пљунуо и рекао:

- Жао ми је што си морао да убијеш малог.
- И мени је жао. Али нисам могао допустити да постане животиња... Ти разумеш, зар не?
- Наравно. Постоје правила.

Онда су наставили да бацају земљу све док је нису поравнали, лепо и детаљно. Потом су мало гледали у месец и кренули, ногу пред ногу, ка болници. Моји родитељи су пратили кулинарски шоу, а један мали силоватељ ми се кезио са капија пакла. Свет је био лоше место, али ту и даље није било места за смешне претпоставке и велику правду.

10. септембар 2015.

Чудовиште

Киша пада на овај прљави град. Толико мизерних људи на окупу... Журе. Они у колима се смеју злим осмесима док додају гас да би запљуснули бедне пешаке. Млади. Први пољубац се не рачуна, први секс у шестом разреду. Сви су на дрогама. Не треба ни да питаш више. Пљују по плочницима. Трудна циганка се нуди да ми га попуши. Грубим храпавим гласом кажем - не. 

Лик који касапи своју ногу за четристо динара. Еманципована курва са вештачким ноктима караконџуле са својим тридесет година старијим спонзором. Мушкарци који шетају у тангама јер је то начин да добију своја права. Жене које голим грудима траже једнака права која и нису тако једнака. Леш мачке на улици. Салама од отпадака пилета у тањиру. Дама која из џипа пружа телефон саобраћајцу. Две речи с оне стране жице и салва извињења дами. Коверта код судије. Коверта код лекара. Коверта код свештеника. Онај лик коме увек фали сто динара за карту кући. Мали циган који пита за неки динар иако му из торбице вири просечна плата касирке у супермаркету. Средњошколка која се јебе за кило наранџи и такси до куће. Мали кер кога студенти шутирају. То је наш град. Упрљан литрама крви, пишаћке и семена.  

Видео сам га. Живим ту. Међу лоповима, дилерима, преварантима... Одрастао сам у граду где ће родитељи гладовати цео месец само да би купили сину прескупе патике да би он могао да глуми неки лажни статус. Као богат је. Где је главна тема разговора међу девојчицама - која је невина, а која није. Где родитељи купују телефоне клинцима само да им они не би постављали много питања. Где можеш да убијеш ако си иоле богат. Где можеш изаћи из затвора за тридесет хиљада евра. Где доћи на позицију значи добити део колача, а не део одговорности. Где ћеш бити поштован ако си криминалац, а кажњен ако уређујеш јавне површине на своју руку.

То је овај град... Прљави град... Град некултурне багре. Град где се смеће баца у канту само у специјалним приликама. Град где се пиша свуда осим тамо где треба. Град где је највећа фора ући на утакмицу на гурку, за џабе... Град где је све скупо, а једино људи су јефтини...

И? Шта? Ништа. Киша ће престати, дилери ће поново изаћи на улице, политичари ће поново красти, богати спортисти ће поново позвати курве на дружење, клинци ће разговарати о својим силиконски издеформисаним идолима, а дан ће трајати двадесет и четири часа и земља ће се окретати око сунца. Међутим, постојаће једна мала разлика. Сада када сам ти рекао све што сам видео, биће нас двоје у борби за бољи плочник, бољу улицу, бољи парк, боље насеље, бољи град... И можда, када се све сабере и одузме, нас двоје заиста можемо то да урадимо. Корак по корак. Скроз до краја. А то је све што се рачуна.

9. септембар 2015.

Новинари, слушајте овамо, глуп човек говори!

Нешто сам размишљао... Стварно сам глуп. И дан-данас. Увек. Међутим, чини ми се да радим једну ствар како треба. Ево о чему је реч. 

Дакле, сви смо ми били глупи у неком тренутку у животу. И испадали невиђени пацери, веверице, шабани и свашта остало. Огроман број људи је глуп док одраста. Кроз основну, средњу школу и факултет. То се не може порећи. Неко сазри пре, неко после, а неко никад. Наравно, Интернет је учинио свачију глупост лако доступном, па су ствари мало шашаве. Некада, када испаднеш глуп, нико се тога ни не сећа за месец дана. Данас, ако си испао глуп пре четири године, сигурно ће се појавити неки луђак и отпочети Интернет дискусију тамо где си ти испао глуп. 

И тако, велика већина мојих пријатеља осећа срамоту због својих некадашњих дана, када су били глупљи нешто што су данас. Осећам је и ја, и то много, јер сам много био глуп. Међутим, сви они се труде да то сакрију, обришу, униште... Зашто то радити? Мислим јесте, био си глуп као ноћ, али брате, пре пар година, то си био ти. И ако гурнеш то под тепих, постоји могућност да ћеш поново једног дана на исти начин бити глуп. А ако то оставиш да ту стоји и да те подсећа на то како си био глуп, ако учиш из тих грешака, онда ћеш ићи напред. И бићеш мање глуп сваког дана свог живота. Што отприлике значи да ћеш баш мало бити глуп негде кад пређеш шездесету. А то је сјајно. 

Узмимо за пример овај блог. Јеботе, овај блог је хаос. Пишем га од осамнаесте. Наравно, ја сам у осамнаестој био глуп као што неко не буде ни са шест година, али јебига, шта ћеш. И овде сам ти ја био заљубљен једно неколико пута, а у суштини, неке тих жена су се само шпрдале са мном, оно као, желеле су да им неко пише лепе ствари, а ја сам, ето, био тај лик што уме то да уради. Онда сам мувао милион неких девојака овде, јер сам мислио да кад неко воли како пишеш, воли и тебе као личност. У одређеном смислу то мора бити истина, јер моје писање осликава моју личност, међутим, сви смо ми читали Иву Андрића, али ретко ко би се смувао са њим, да је жив. И мрзео сам људе овде. И пљувао. И осећао се као промашај. И мислио да ћу бити велики једног дана. 

То је био пубертет. Онда сам пробао први пут ово, први пут оно и сва та искуства су овде, јер јебига, морао сам то записати. Па сам мислио да сам много луд на факултету. Јебени бруцош, нисам знао да сам жив, али битно је курчити се нешто, као тешко студирање. Бре, студирање је најлакша ствар на свету. Треба да учиш. Тачка. Нема претераног размишљања. Нема мука одраслих људи. Само учи и иди на журке. 

После сам постао шљакер и живот је био тешко срање. Факултет сам притерао крају, па сам имао времена да црнчим у магацину. И тад сам глумио лудило, као, радим много тежак посао, пребацим пет-шест тона преко руку дневно. Кога боли курац? Шта, јеси једини шљакер на свету? Онај лик из Индије би ми се исмејао у фацу да је чуо како "тешко" радим. И ето, јеботе, нон-стоп сам срао на овом блогу. То је зато што сам глуп. Међутим, никада ништа са овог блога нисам обрисао, јер ми је важно да знам колико сам био глуп. 

Иако ће можда, једног лепог дана, новинари раскупусати овај блог и наслови ће пљуштати на све стране. Иако ће ми доживотно бити забрањен приступ историјским споменицима. Иако ме ниједна девојка неће волети јер сам био говедо које је писало лепе ствари милиону девојака. И то аутоматски значи да моје речи више не вреде. Да нису искрене. Иако су, можда, биле сваки пут. Можда сам само глуп, па ми се људи лако допадају. На романтичан начин или не. За све сероње и будуће геј конотације - и жене су људи. И тако, кажем ти, иако ћу можда бити разапет зато што сам глуп, нећу да бришем моје грешке. Нећу да отварам блог за блогом као што чине неки. Нећу да бежим сам од себе, већ ћу да учим из тих зајебанција којих ме је срамота и да будем мање глуп сваке године. А овај текст ће да спомиње новинаре у наслову, чисто ако, једног дана, постанем познат, да прво њега прочитају.

Живели и не стидите се својих грешака! Није срамота бити глуп, срамота је престати покушавати да не будеш глуп.

7. септембар 2015.

Очима лудака гледао сам свет идући ка врху

Вечерас сам сигурнији но икад да ћу успети. Ово није налет оптимизма, ово је реалност. Иако многи мисле да сам преамбициозан. Иако пут није лак и није брз. Иако ће ме многи замрзети успут. Иако постоје шансе да све пође по злу. 

Када мало размислиш, сваки дан који доживиш је коцка. Од тренутка када устанеш из кревета, постоје реалне шансе да нећеш дочекати сутрашњи дан. Можда ти авион улети кроз прозор и понесе те са собом. Можда се оклизнеш на сапун и сломиш врат. Можда се задавиш кикирикијем. Можда постанеш бескућник. Можда сутра добијеш рак. Могућности су бесконачне. Али ипак, ту си. Дакле, што не ризиковати с времена на време? 

Направио сам план. Божанствени план. План који могу остварити кроз годину дана. Напред. Само напред. Увек напред. И како старим, ствари почињу да долазе на своје место. Пре пет година сам био глупи клинац, мислио сам да ћу објавити роман и згрнути гомилу лове и да ће ми живот бити заиста заиста леп. Сада знам да ствари не функционишу на тај начин. Али постоје неки други начини да се одраде ствари. Да натерам себе да пишем. Да натерам себе да живим, чак и лоше тренутке, тренутке у којима не видим смисао, али видим лепоту, јер ако проведем дан са преварантом, рецимо, моћи ћу то верно да опишем. Замисли. Дан са фенсером. Дан са месаром. Дан са политичарем. Хиљаде дана ме могу претворити у великог писца... И милион написаних речи... Тренутно сам негде на пола тог пута. Још само пола милиона речи, још само три или четири године и онда ћу бити спреман. Онда ће моје речи бити довољно добре за свет. За читав свет. 

Мислим да више нисам толико глуп као што сам био док сам био клинац. Мислим да би свет требало да чује моје речи и управо на томе ћу радити, много, заиста много... Бићу свуда, искакаћу из екрана, са папира, кроз телевизор и говорићу истину, велику и моћну, тешку буђаву истину и сви ће моћи то да виде и сви ће знати, једног дана, када кажем - време је да урадимо неке велике ствари - да се не шалим. 

Чини ми се да многи људи мисле да сам потпуно поремећен тип... Да ми је мозак олупина и да стварно не знам шта радим и говорим... Никада нисам говорио против тога. Заиста сам јебено најпоремећенији лик кога ћете икада срести, иако ћу на прву лопту изгледати сасвим нормално. 

Научио сам давно једну лекцију... Људи се боје лудила. Уколико ти неко прети или те млати или ти загорчава живот на било који начин, само се смеј. Смеј му се у фацу, певај песме, реци му како ћеш га убити, прво у причи, а потом и у стварном животу једног дана... И то ће бити то... Све ће престати... Сви се боје лудила. Када их гледаш намргођено док мазиш мачку. Када говориш као што ја говорим, испретурано, неповезано, када допустиш мислима да ти се излију на главу... Људи се боје тога. Осете неки чудан страх када пређеш са приче о политици или сиромаштву или љубави на узбуђене повике о томе како си највећи војсковођа на свету... 

А тако је лако навући се на лудило... Говориш све што хоћеш, слободан си и јачи од свих... И док сви мисле да ниси баш сав свој, ти добијаш прилику да се играш са њима... Да их провоцираш. Да сецираш њихове навике и повике и гомилаш искуства... И онда, када прочитају твоју причу, седну, попију мало воде и кажу - тако је стварна. Као да се овде догађа. И ето, највећа награда икада. Успех. 

Вечерас сам сигурнији но икад да ћу успети... Вечерас летим у небо и нећу стати док ме неко ваздушном пушком не обори... Вечерас сам схватио да чак и људи као ја могу владати светом... Неким својим малим лепим светом.

6. септембар 2015.

Желим... Мир и хладан кревет.

Уморан сам...
Осећам се као на ивици највећег понора 
и када паднем,
падаћу и падаћу и проћи ће читав век пре него што ударим од тло.

Цео дан сам радио
и константно сам размишљао о томе 
колико жарко желим да пишем...

О злом нео-либералном капитализму...
О томе како желим да будем тај анти-херој коме ће 
политичари и курве, повучени тежином своје прљавштине повикати
- спаси нас,
и желим да будем тај анти-херој који ће прошапутати - не.
Писао бих о изразито малој вероватноћи да ћеш икада срести сродну душу...
И о мом замишљеном путу у Египат...
О жени, која ме не воли и ни ја њу не волим, али је ту, и сваког дана ми говори - пиши, напиши нешто божанствено, иако смо пријатељи, иако нема никог да ми пише лепе ствари, иако си искористио моје груди као средство за твоје глупе експерименте...

И све је то тако тешко 
када си смртно уморан
као ја сада...

Желим правду,
космосе,
твоје су све ливаде,
а ја ни један цвет не могу да добијем бесплатно...

Желим да узгајам руже,
и да косим траву,
најлепшу траву коју сте икада видели,
и да печем роштиљ
и да мој кер буде изузетно дресиран
и сјајан,
док мачор дрема на мојим грудима,
а лежаљка се увија под нама,
јер више нисмо мршави,
ни он ни ја.

И тако је то,
када си тако много уморан
да ти се снови преливају у стварност
и стварност у снове...

Добродошли у мој свет...

4. септембар 2015.

О животу који није фер и убогој сиротињи

Какво вече... Играо сам Ризико са Фиксом и Коки. Опет сам победио. Никада нисам изгубио партију у животу. Мора да сам највећи војсковођа свих времена. И проклето срећан, такође. Олуја је беснела, гром је неуморно ударао, а ја сам моје пријатеље спаковао у воз, куцкао по анласеру да ми се југиша упали и одвезао се кући покисао и прљав. 

Ту се негде појавила и компилација Џонија Кеша и употпунила атмосферу потпуног сјеба. Да се разумемо, моји пријатељи су сјајни. Коки ми је поклонила једну своју књигу, јер није имала пара да ми купи неку за рођендан. Замисли то. Фикс ми је дао пуну коверту старих пара (колекционар сам) од којих неколико немам, и ево већ пола вечери размишљам како да реорганизујем албуме. Некако, желим да сви моји пријатељи имају милионе. И да се не муче. Осећам се лоше сада када ја имам доста, а они не. Проблем је и када хоћу да учиним нешто лепо, да платим нешто, да купим нешто, то можда и прође једном, али двапут сигурно не. И онда се дешава ситуација да мени неко плаћа пиће са последњим парама које има, јер неће да чује да ја платим то пиће, које мени, тренутно, не представља никакав трошак, нити сам нешто посвећен гледању када је ко и колико пића коме платио...

Много мрзим што овај живот није фер. Али сам то рано схватио и зато су ми ствари сада много лакше него другима. Можда сам први пут у животу схватио да живот није фер када смо моја млађа сестра и ја, избеглице, делили онај мали еуроблок, a мађарска деца, чији су родитељи газде, трчала по продавници и јела чоколаде редом, које су хтели. Тада сам био потпуно неискварен, и уопште, цела породица је била толико понизна, јер смо били сиротиња, тако да нисам уопште осећао неки бес усмерен ка небу, људима или било коме зато што они имају, а ми не. Једноставно сам прихватио то као чињеницу и опет био срећан са оним што имам. Волео бих да могу опет да будем та мала особа. Мала особа, али душа велика. 

Овај Еуроблок је у питању.


Гледао сам неке особе како уче да живот није фер. Нису то научили рано, па су дочекали двадесете и поприлично им је тешко пало. И ја то разумем. Тешко је. Како то неко има све, а ти студент, носиш позајмљене патике, крадеш оловке где стигнеш, неретко гладан идеш у кревет... Јебига, шта да ти кажем, живот није фер. Неки се баш сјебу и замрзе цео свет. Када виде да је неко пао на улици, неће да му помогну, јер "ни њима нико не помаже." То је тако тужно. Други прихвате да живот није фер и иду даље. Када неко падне, помогну му да устане, јер јебига, знају како је живети животом који није фер и колико то значи ономе који је пао. Све зависи од карактера.

Има нека веза између сиромаштва и људскости... Човек када има мало, често је спреман да то што има подели са неким другим, чак и странцем. Парче хлеба - парче хлеба. Човек који има много, некако, као да живи под стакленим звоном и страх га је да ће му то одузети. Све му је прескупо, просјаци су му прљаве сподобе, радници су му робови, а чак и ако нешто подели са тобом, пре тога ће уследити низ питања, јер њему је и милионити део његовог иметка много да га да теби, макар и као накнаду за неки посао... Он може да купи милион хлебова данас и да ни не осети, али ипак бира да не подели ниједан са тим неким просјаком... И на крају се запиташ, да ли ће се то и мени десити? Да ли ће ми паре одузети људскост? И бојиш се.

Заиста се трудим да будем добар човек. Чак и ако понекад мрзим свет и људе. Не замерите, имам своје разлоге. Али знате шта? Чисто сумњам да бих био овај човек да нисам делио мали еуроблок са сестром, гледао како друга деца возе бицикле и израстао у човека који зна да живот није фер и који чини све што може да би успео, али сам, никако преко туђе несреће, никако преко леђа обичног човека, само против система, само против великих и малих капиталиста...

И када сам у животу варао да бих успео, варао сам систем, нисам варао људе. Што каже један белосветски преварант, можда највећи кога знам из студентских дана, парафразирам - "немој да се курчиш што си зајебао неког лика из Дома или мене, зајеби државу за милион евра, па се онда курчи, ја ћу ти пружити руку, бићеш мој идол, твоју ћу слику окачити на зид, јер ти си зајебао систем, а не убогу сиротињу, шта ти је она крива..."

Одувек сам волео те људе који нису баш цвећке, нису баш бели, нису ни црни, сиви су, сивљи од осталих људи на овом свету, али имају систем вредности, знају шта може да се ради, а шта не, шта је добро, а шта зло. Можда зато што се проналазим ту негде, међу њима. Чак и када радиш нешто што и није најморалније, ипак, ти нећеш зезнути обичног човека. Зезнућеш систем. Зезнућеш богатог капиталисту. Или ћеш зезнути неког тоталног папка од човека, као казнено-поправну меру. То подржавам свим срцем, јер овај свет је препун олоша који су одгајани тако гледају на свет са висине и томе треба стати на пут. Сви смо једнаки, али живот није фер, па се неко роди богат, а неко не. И понекад тај што се родио богат третира овог што се родио сиромашан као неког ко мање вреди. А сви знамо да то није истина. И зато такве треба табати у земљу кад год се укаже прилика, да би схватили да смо сви једнаки. 

Постоје и сиромашни које треба табати у земљу. То су они који мрзе све јер им нису помогли. Нико није дужан да теби помогне. Али да се мало лепше понашаш, можда би ствари биле другачије. Ко зна. Ти треба да знаш да живот није фер и да гребеш дванаест сати по њиви неког господара за неку бедну парицу, али да будеш срећан јер си поштено зарадио те паре. И да радиш на томе да нађеш неки излаз. Јер брате, излаз постоји, само треба да знаш где да гледаш. А најчешће је излаз у ономе што радиш најбоље. Па макар то било и писање од кога се, наводно, не може живети лепо овде или било где. 

Живот није фер,
али ето, воли вас Митоман.

1. септембар 2015.

Рођендан је океј

Данас ми је рођендан. Рођен сам пре двадесет и три године, у двадесет један час и четрдесет минута, без струје, јер је био рат. Мој живот до сад је био сасвим океј. Нисам сад био нешто кул, тачније, увек сам био у оној класи штребера, јер ма колико се ти зајебавао около, ако научиш за пет у бусу до школе, ти си штребер и то је то. Упркос свему, било је баш океј.

Ово је прва година да нисам баш нешто тужан за рођендан. Осећам се зачућујуће добро. Ваљда зато што ствари коначно долазе на своје место. И Томцан је рођен првог септембра. Сећам се како смо се упознали. Долазио је један други блогер, Даре, чији блог више не постоји, у Београд. И требало је да се нађемо са њим. И дођем ти ја на железничку станицу у Земуну, видим неког високог човека, мршавог, и јесте то Томца, међутим, откуд је тако висок? То сам се запитао. После смо се запили, прешли пола града и било је баш до јаја. И од тад смо добри пријатељи.

Томцан и ја имамо један сан који сањамо на јави сваки пут кад се нађемо. Као, основаћемо тајно друштво и преузети свет. Најопуштеније. И снажном диктатуром га претворити у једно баш сјајно место. Оно, криминал практично да не постоји, сви бацају смеће у канту, поздрављају се, топли су и људски се опходе... Замисли. Утопија. У суштини, млади смо. Имамо времена. Можда ћемо тако нешто и учинити кад мало станемо на ноге. Још једну ствар бих волео да остварим пре тридесетог рођендана. Хоћу да имам библиотеку, свуда унаоколо да буду књиге, и да имам тајна врата, такође. Имам план где бих могао сместити библиотеку, само ми треба тона књига.

И тако. Управо сам добио Ризико за рођендан од сестре. Најбољи. Рођендан. Икад. МОРАМ ЗВАТИ ТОМЦАНА ДА НАПРАВИМО ПЛАН ЗА ПРЕУЗИМАЊЕ СВЕТА! САД ИМАМО МАПУ И ТЕНКИЋЕ! НАПРЕД ДРУГОВИ, ЖИВЕЛА РЕВОЛУЦИЈА!

Copyright © БАРУТАНА | Powered by Blogger

Design by Anders Noren