Збирка мутних мисли једног малодушног орла.

31. јануар 2011.

Малиша опрости

Градили смо кулу. Велику кулу на великој планини. Кулу познату као Нову Вавилонску. Много нас је трчало уз планину носећи тешко камење. Јурцали су људи, жене, деца, коњи, бикови, једном речју - сви.  Уз планину, низ планину. Људи су изгледали као мрави, јурцајући и покушавајући да што пре ураде оно због чега су дошли. Видети Бога, творца, и пљунути га због лоше судбине. Такав је човек, незахвалан. И Малишу су натерали да носи камен. Ћутао је. Увек је ћутао. Гледао како халапљиво једу, безобзирно прождиру душе малих људи. Био је тужан. Нико није веровао у постојање претходне куле. Милион и једно научно објашњење за различитост језика и култура је пронађено. Сви су веровали да ће успети ухватити Бога за браду. "Откуд знате да има браду?", често бих заједљиво упитао. Нису одговорали. Кула је расла. Кула је блистала на високој планини. Губила се у облацима. Били смо задивљени. Чак и ја, признајем. Али не и Малиша. Он је и даље ћутао и полако вукао камен уз планину. Много срећних људи, чији је јед прерастао у нешто велико и сјајно, кулу која води до Божијег срца, ногу и браде. Мали људи, мале душе које би само да пљуну Бога, баце камен или једноставно да га уједу за срце. Мисле да ће их то усрећити. Кула је висока, кула расте. Људи кличу, кула сјаји високо на небу. Скоро је готова. Још само дан-два, и готово. Белфагор је свратио да види како напредује све. Његова земља, његово масло. Бодрио их је, делио чоколадице деци, смејао се, пио... Први пут да сам Би-ја видео срећног. Некако ми било драго. Свечано је намештао шиљак на врху. Смешкао се попут политичара. Малиша је пуцнуо прстима. Кула се срушила. Гледао сам како је суза склизнула низ његово лице. Окренуо се и нестао.

Гори, гори!

Горело је. Све око мене је горело. Чуо се врисак. Ватра је гутала све пред собом. Болело је. Ватра ме је полако обузимала. Потрчао сам, вриштећи. Хтео сам напоље. А он ме не пушта. Никада, никада. Осуђен на читаву вечност у тами. У сени његових размишљања и дела. Заточен у вечним ватрама срца, мучен на хиљаду начина. Ударао сам и ударао по оковима тешким. Гребао по зидовима пламене тамнице. Плакао тихо, да он не чује. Урликао гласно, али нико није чуо. Само он. Време је пролазило, јачао сам. Пре неко вече сам успео да побегнем. Прогризао сам кроз црне зидове, протрчао кроз ватре, пролетео кроз мисли. Видео сам га, како дрема у старој фотељи. Забављао се куњајући уз неки филм. Било му је лепо. Обријан, мирисан, срећан. Све оно што ја нисам. Врхови моје дуге браде су још увек горели, док сам полако бос корачао према њему. Прошао сам поред њега, полако, тихо, као сена. Знам да немам пуно времена, помислих. Узео сам парче папира и записао пар редова. Пар редова који ће га можда пробудити једног дана. Пар редова које неће смети да погледа, јер ће знати да их није он писао. Пар редова који ће показати моју снагу. Преузећу власт једног дана. Умочио сам перо у мастило, и полако почео...Тек што сам написао пар редака, музика се заустави, а он се пробуди. Гневне очи су севнуле. Гледао ме је, презриво. Мој тамничар. Мој тамничар, добар човек. 
"Ниси смео да бежиш", рече полако, "Знаш да ћу те вратити назад, на још дубље и још горе место."
"Знам. Али сувише сам снажан. За који дан нећеш моћи да ме победиш. Ја сам ти."
"Знам ја то. Али ти и ја никада нећемо бити једно. Један ће владати, други ће плакати. Тако је било, и тако ће бити."
"Мислиш да ћеш заувек владати? Мислим да је време да погледаш у монитор свог лаптопа. Оставио сам ти поруку", рекох и насмејах се грозничаво.
Прочита наслов: "Како боли", и осети се пораженим. Гнев се појави, стегну песницу, и удари ме. Мене, свог нејаког брата. Затим ме одвуче у срце, у ком пламте најскривеније жеље, и закључа ме. Зазида ме леденим ветровима и прекри снеговима. А ватра у срцу је још увек тињала. Разум је победио, рече он. Затим погледа наслов писамцета откуцаног у тренутку његовог одсуства, и задрхта. А ја сам се смешио, ја сам чекао.

29. јануар 2011.

Да ли сам победио смрт?

"Ћао, Ди."
"Ћао и теби."
"Како је?"
"Ево добро је."
"Кул."
Отворио сам пиво. Било је млако. Сручио га у бездан. 
"Хеј Ди, је л' пијеш ти?" 
"Пијем, коцкам, убијам...ипак сам ја Ди, заборављаш?"
"Кул. На тренутак сам заборавио."
Она разнобојна психо светлост се пробијала кроз чудну шару на прозору. Било је кул. 
"Могао си да будеш у рају сада, знаш?"
"Знам Ди, знам. Ал' лепо ми је овде. Морао сам да се вратим."
Гледам низ степенице. Дугачке су. Оно светло ми заиста прија. Отворио сам пиво. Било је вруће. Испало ми је у бездан. Жедан сам.
"Лепо ти је овде?", рече испијајући моје пиво.
"Да", рекох  опуштено, не чудећи се  како се моје пиво вратило из бездана. Ипак је он Ди, помислих.
"Крећемо."
"Кул. Идемо Ди."
Полако смо кренули низ степенице. Доле је био мрак. Један мали паук је јурнуо ка светлости. Ди га је згазио. Кул.

28. јануар 2011.

Мртав - почетак повратка

Неке лепе ствари ми се дешавају ових дана. Можда ме и крене у животу, а можда опет све упропастим по обичају. Углавном, све је супер, само ја сам мртав. Не мртав-мртав, него се само понашам као мртвац. Зомби, тачније. Живот протиче поред мене, а ја седим, тачније лежим. Мој дан изгледа овако: Насилно буђење од стране неког од укућана (углавном се смењују по неком чудном шаблону). Потом устајем (сат времена након буђења). Онда чукнем ногом крџу, а ја одем у купатило. Док ја завршим, и крџа је спреман, и ето ме онлајн. Потом, идем да једем (сат времена након кевине критике вриштећим тоном). Једем и одлазим у школу (касним увек, ал' не сат времена). У школи седим, спавам, слушам, гледам. Тим редоследом. Потом се будим на седмом часу и крећем кући. Велико друштво имам, али преферирам да седнем у неки ћошак и да се изгубим у музици. Некад и заспим. Касније разменим пар речи на станици (док пола сата у просеку чекамо други бус) са Млинком који има исти проблем плус мртвачка безвољност. Онда дођем кући, пар речи са свима, повратим крв у жиле и вукући торбу за собом, некако пређем мучне степенице до собе. У собу уђем, затворим врата и не палећи светло бацим торбу на фотељу, и онда одем до кревета и упалим тв. Потом седим тако добрих пола сата. А од првог минута тог получасовног седења трудим се да смогнем снаге да устанем. Коначно, кад устанем, некако се распојасам и легнем у кревет. Укључим топ, и ето ме мало међу људима путем социјалних мрежа, итд...Људи од којих то не очекујеш вриште на тебе, а они од којих очекујеш да вриште су веома пријатни према теби. И тако сваки дан се улоге смењују. Погледам неки филм (тачније пола преспавам), куцам једном руком људима који ми се јаве, а нико се не јавља. Ал' ако се неко јави, ја му полако куцам. Мрмоте, најебаћеш! Него, није то поента овог поста. Није то, него олакшање сада, да не бих морао да плаћам психолога касније. Уместо да користим ноге за шетање, ја користим мозак. Пре неки дан сам на физичком урадио једва 25 слекова, од 30 тражених. А некада сам радио 3 серије по 50...Туга ме нека ухвати кад видим какав сам. И планирам да се пробудим, чекам пролеће. А можда се пробудим већ у фебруару (искрено се надам) А до тад остајем мртав. Можда и није толико лоше бити мртав. Осим што изгубите виталне функције тела и ума. А и социјалне вештине (уживо) вам веома отупе, док оне куцачке (живео интернет!) цветају. Дакле, мислим да је време да узмем своју торбу и кренем уз степениште. Ваљда ћу брзо стићи, 'ладно је тамо, не би требало дуго да се задржавам. 'Ајд у здравље.

26. јануар 2011.

Lacrimis - glava I (исечци)

Зубато зимско сунце се наметљиво пробијало кроз прозоре. Мрзела је то. Мрзела је сунце, срећне и  насмејане људе. Инспекторка Наташа Ковач. Награђивана, одликована, професионална. А сада само жена која мрзи цео свет. Ваљала се по кревету покушавајући да избегне прогањајуће сунце. Телефон је зазвонио. "Не опет", помислила је.
...
Испијено лице, рашчупана коса, пиџама. То нисам ја, мислила је. Приставила је кафу и пустила неку лагану музику. Склупчала се на кухињској столици држећи шољу вруће кафе. Мисли су јој одлутале, а кафа исклизнула из руку. Благо је крикнула, а затим стегла зубе, као милион пута до тад. Осетила је сузе у очима. Још једном помисли: "Ово нисам ја." Он је крив за све. Сероња.
...
"Имам нешто за тебе. Дакле, жртва је Марија Нађ, двадесет година. Отац Србин, мајка Мађарица, обоје покојни. На улици од своје петнаесте, више пута хапшена због проституције. То је све већ знаш, верујем, из досијеа. А сада да пређемо на моју магију. Дакле, једра и здрава девојка,  сексуални однос недавно пре смрти, што и није неко чудо с обзиром на посао којим се бавила. Смрт наступила услед великог губитка крви, тачније исечене су јој вене на рукама. Модрице незнатно изнад посекотина које су довеле до смрти, вероватно од везивања. Очи...њих нема. Уклоњене неспретно, вероватно неким шиљатим ножем или скалпелом. Отисака, семена, власи - ничег нема."
...
Брзо је окренула главу налево и видела добро познату руку са ожиљком преко средњег прста на њеном рамену. Задрхтала је.
"Хеј инспекторка, чујем да имамо нови случај."
"Имам нови случај."
...
Покуцала је и ушла, не чекајући одговор. Затекла је начелника како мирно испија своју кафу читајући нека документа. Кафа је мирисала лепо. На тренутак је застала, опијена мирисом. А затим журно рече:
"Извините што вас прекидам, али имам пар питања за вас."
"Знао сам да ћеш имати. Увек имаш", рече шеф полако окрећући странице прошаране печатима.
...
Јак ветар као да ју је секао на милион ситних делића, а она се трудила да одржи целину, себе и своје личности.  Стигла је кући, тргнувши се тек када је изашла из кола. Мисли су лутале, а она није била свесна тога. Помало растројено је покушавала да откључа врата. Није јој успевало. Напокон је ушла у свој топли дом. Њена кућа, њена слобода. Волела је то. Сипала је чашу вина и пустила неку лагану музику. "Ово нисам ја", дође јој још једном мисао лако попут лахора. Осмехнула се. "Ко зна? Можда позове, можда, можда", одзвањало је. Намрштила се и брзо отишла у кревет, необлачећи пиџаму.

Људи, прва глава је довршена, лекторисана (кол'ко тол'ко), а превод је у току. Кад (ако) завршим књигу захвалићу се једној особи без које ове две последње ставке не би биле могуће. А сада само једно мало: "Хвала Гаго." Одлучио сам да вам поглавља дајем на кашичицу, да не претерамо. Зато није читава глава објављена, него само мали делић. Коментаришите, изразите своје мишљење, баците критику...много би ми то значило. Узгред, ово је тест књига. Ако буде ваљала, писаћу и даље. Ако не, вратићу се овим кратким причама, јер ви тврдите да ваљају. И...хвала вам што ме подржавате. Фини сте. :)

Чисто ево мало као...срећан рођендан!

Она је лепа, она је црна. Она је мекана. Она је мала и опака. Она је матора. И њој је рођендан. А какав бих ја ружни пријатељ био када је не бих хвалио пред читавим светом? Како да јој објасним да у њеном оку искра једна, запали жито, и равницу, и куће, и компјутере, телефоне, све. Она игра на ветру, на високој гори, пред колибом снежном, окупана сунцем. И она лебди кроз ваздух, кроз мисли, кроз живот, кроз песме, кроз текстове, кроз каблове и даљине, кроз сне. Њена реч је тиха, њена реч је блага, старо је то искуство, стара је та глава. Често због ње, несвесно правим риме, приметих сада. Увек сам писао прозу, а кад видех тебе на прозору, како ме опако гледаш, почех да пишем стихове меке. Попут реке, пичиш ти кроз цветна поља и високе планине. Ништа те не брине. Тако и треба да буде увек, и да ми живиш дуго, дуго...скоро па заувек. Јеси стара, али имаш времена, полако малена, држи се, луд је ово свет. И можда устанем сутра у пет, само да бих онако полуслеп, додао још нешто овом тексту који пишем. Можда га целог обришем, па опет напишем...не знам. Желим да буде савршен. Јер једном се пуни толико година, једном се у те године залази, једном и никад више. Добро је, како може бити. А ти немој пити, и немој дуванити, па ћеш ми дуго, дуго мозак пити...и срце чувати. Желим да кажем, а да те не лажем, поприлично си кул. Ето, уз мене си научила и то. Да си ми ближе, где би ти крај био? Вероватно негде близу, јер ја сам смарач тешки. Фина ми буди, фина ми остај, ја спавати морам, а светло у кухињи и даље гори.

25. јануар 2011.

Vendeta

Сасвим полако сам корачао иза црних сенки. Пар мокрих кишобрана горе, пар блатњавих ципела доле. То је све. Једноставна сахрана једноставног човека који је знао компликоване ствари. Магарац је вукао тешка кола  горе, у маглу. На брду да почива, у свом миру, испод старог ораха. Богат човек, велики човек, а опет жели да буде сахрањен у родном крају. Сви простодушни људи из села, које је толико пута помогао, су корачали упоредо са грубим црним оделима и лакованим ципелама. Ћутали су. Сви су ћутали, једино је његов син јединац нешто гунђао на челу спровода. И тако, тако је то...почело. Сутрадан, у магловито јутро проткано језом, чуо се неки ужасни смех у вили која је некад припадала старој људини. Погледао сам кроз прозор моје собице, и видео његовог сина како се врти по кући у неком чудном заносу. Очи су му гореле, необуздано се смејао вичући: "Моје! Коначно мојеее!" Није ми се то допало. Нарочито не после двадесет година служења човеку који се никада није огрешио о мене. Подне, сунце се полако пробијало кроз маглу, а ја пришао и упитао: 
"Извините, гос'н, али зашто се толико веселите?" 
"Хајде прљаво сељаче, шта те се тиче...уосталом, верујем да ми твоје услуге неће више бити потребне. Отпуштен си." 
"Јесам ли?" 
"Јеси."
Добро, рекох и изађох напоље. Сунце је потпуно потиснуло маглу и облаке. Све што сам могао да видим је ведро небо, никад ведрије. "Разумем ја старино, све разумем", помислих. Продужио сам до моје кућице полако, веома полако. Ушао сам унутра, склонио огромну стару слику са зида, откуцао пар бројева и отворио метална врата. "Ниси ти био обичан човек стари, а нисам ни ја обичан возач", рекох излазећи напоље.Земља је шкрипала под чизмама, сунце ме је гледало одобравајући, а ја сам певушио. Певушио сам тихо, осећајући неке окове у грудима. Тешко сам дисао, бесно сам гледао. Ушао сам у вилу, запалио пљугу, и упутио се полако ка соби из које се чуло весело урликање. 
"Довиђења гос'н", рекох и уперих сјајну, никад коришћену, аутоматску пушку у њега. 
"Али...али, ја сам Његов син. Ја ћу трошити оно што је матори зарадио. Одлазим у Немачку. И ти ме нећеш спречити." 
"Твој отац је био добар човек. Ти си само мали црв у односу на њега."
"Стварно? Па лепо. Штета што није ту, зар не?", рече лудачки смејући се, "Уосталом, кажу да је отрован, зар не?"
Одговорила је сјајна аутоматска пушка, говорећи све оно што ја нисам могао да кажем од беса. Говорила је гласно, јасно и много. Остао је један метак у шанжеру. Изашао сам напоље. Сунце је сијало, земља је пуцкетала под војничком чизмом. Птице су полетеле.

24. јануар 2011.

Прост ток, комликован пренос

Одгледаш Ханибала Лектора, одеш, пишаш, вратиш се, гледаш мало скринсејвер како врти Земљу (има и код мене мрак да кажем у инат злим језицима), скинеш педесет ултимативно добрих позадина, поставиш да се смењују на седам минута и....да, седам ми дође као неки срећан број. Гледаш ту лепоту око себе, слушаш сат...тик-так...и онда сконташ да пишеш у погрешном лицу. Или погрешно лице ово пише, све зависи од угла гледања, посматрања, опажања, загледања  и зурења. Иначе, зурење у једну тачку по три сата није нормално, а мислим да ми се то управо десило. И онда ти ја тамо, кад оно међутим...Бацају бомбе, то раде терористи. Вести пиште, њиште, вриште, па мој сат не чујем лепо. Она плава тета каже да је неко подигао публику на ноге, а публика је била јако узбуђена. Чек, публика је проходала? Voila, велики напредак. Ускоро ће бити на нивоу трогодишњег детета. И онда гледам ружу у мојој соби, кева убацила "да јој не буде 'ладно"...како да јој буде 'ладно, то је цвет побогу...а кол'ка је, не би јој бојева муниција могла ништа, а камоли зима. Кад неко дође ја само кажем да је то канабис...нико ми не верује. Онда им понудим неки лист (има вишка, има вишка) да завију, а они кажу да не дувају овај, дуване. И тако. Гледам сунцокрете са заставама, бокте. Телевизија је чудо. Чудо које у мом свету (соби) има четири канала. Кад канали поплаве, онда нема слике, а тона има...увек шишти. Можда теби ово није занимљиво за читање, ал' је мени занимљиво за писање, зато слободно се окани овога, није ништа паметно. А и кад сам ја написао нешто паметно? Никад. Пишем ону књигу што отпочех...више од пола прве главе готово. Ал' то је све за сад људи. Мрзи ме да пишем сад то...полако, има времена. Знам да има вас који једва чекате да видите то и који верујете у мене, ал' јебига много је то детаља, треба све савршено уклопити. Не пише се књига преко ноћи (мада засад бих био пресрећан и поприлично добрим довршеним поглављем)...и тако. Сад је на ред дошла нека слика излазећег Сунца. Потрудићемо се да устанемо сутра. А можда и да се пробудимо. Мој сат и даље куца, време истиче. Поглед на доњи десни угао екрана - 0:00...лепо. Округло. То се иначе зове поноћ. Кунг Фу панда на зиду, јеботе! Имао неке постере у соби што скривају ону кутију са електричним жицама...ћале једном доватио и окречио собу, а постери нису низашта. Онда сам оно мало што је остало окренуо и ето, сад имам кунг фу панду. Реци, тучеш се са кунг фу пандом. Било би кул. А и он је офарбани медвед, тако да би те средио како год окренеш. Ал' би било кул. Оно као, боље тако да умреш него од рака, на пример. Моја опажања су до сад претходила незадрживој бујици мисли коју сам преносио овде, до сад. Сад само кажем лаку ноћ, и одем. А где ћу отићи, верујте, зависи од мене веома мало. 

22. јануар 2011.

Покорен

Бориш се. Окупатор на сопственој земљи. Дивље хорде журно миле твојом земљом, твојим небом. Палиш своје жито, да га не би њихови коњи ждрали, коњи који сеју смрт куд год да прођу. Немаш лице, немаш мира. Хладан ветар те шиба, шибају те тихи гробови. Трчиш по светој земљи, прогоњен прогонећи. Ветрењаче су свуда, а ти нападаш знањем носећи "Дон Кихота" испред себе. Удараш књигом, удараш и удараш и ништа се не дешава. Ништа. Окупатор на сопственом прагу, окупан у хладном зноју. И шта ти онда друго преостаје него да се побуниш. Чупаш гркљане, просипаш утробе, гребеш по тешкој земљи док ти сузе цуре у поноре вечности глуве. Време стаје, безлични јахачи су све ближе и ближе, а ти храбро стојиш. Време креће, они утрчавају у тебе, копља у утроби, ребра у зубима, смрт је лепа, смрт је блиска. Лица немају, господаре тобом, господаре твојом земљом. Чупаш зубе, вадиш очи, сечеш руке. Црна рупа тебе чека. Жито пламти, спаљени снови. Кунеш њих, кунеш себе. Удараш у нелица, плачеш крв. Купаш се у небу, а лица немаш. Исти су сви, окупатори клети. Мрзети, мрзети, мрзети. Чему та радост, тај пакостан смех? Жеље су твоје, твоје је небо. Ја сам доле, у понору дугом рањен тугом. Не тражи, не питај, не шапући. И онда бес, мач који сече црвене нити које те држе окованог на овом свету. Бес, ојачан једом, у катакомбама ропства дивља. И како онда? Како онда да се вратиш? Да будеш фин, добар? Једе те изнутра, увија простор, пакује машту...спрема те за полазак. Твоје небо је заузето, твоје реке су загађене, твој починак је кратак. Кажем убицо, и полако одлазим. Расут у комаде, искам мало правде. Правда долази. Да ли? Да ли? Хорде без лица и даље надиру. Моја земља, моје небо, све је твоје. Душе немаш, у оку се купаш.

21. јануар 2011.

Милионер из блата

Ушао сам у кафану. Облак дима, брдо непознатих лица, и нека скривена туга у веселој музици. За шанком је било неколико људи, а само један је био занимљив. Сео сам поред једног старца дуге густе беле браде. Држао је лулу, и избацивао димне сигнале попут северноамеричких индијанаца. Занимљив чов'а, помислих. Наручио сам по пиво њему и мени, и отпочео разговор. Није ишло. Каже он: "Видим, ти ил' си много усамљен ил' 'оћеш нешто од мене. Нико ме ништа не пита већ годинама. Ти си први после дужег времена..." Рекох: "Да, имам један предлог за тебе. Када онај одоздо дође по мене, хоћу да узмеш све што остане. Богат сам човек, а немам никога. А рак ме изједа. Нећу још дуго." "А ја сам сирома' и немам никога. И нема разлике, зар не? Ја сам чак срећнији од тебе." "Можда. Ти ово пиво више цениш. Добар си човек, видим...", и таман заустих да кажем још нешто кад ме он прекиде: "Јесам. Уосталом, види се...", и показа своје руке. Није имао шаке. "Шта ти се десило? ", упитах замишљено. "Оне ноћи када су ми осекли шаке...те ноћи сам постао добар човек.", рече уз незадржив смех. Смејао се дуго, дуго. Мени није било смешно. Питао сам ко му је осекао шаке? Зашто је то дозволио? А он је само рекао: "То је моје бреме. Жртва коју сам морао да поднесем." Наставио сам да га испитујем док ми на крају није све испричао: "Био сам пират, знаш. Сомалија, обале Африке, тако то. Украо сам новац од откупа за неког Француза. Десет милиона долара. Осекли су ми руке због крађе и бацили ме у море. Неким чудом сам се спасао, и ево ме сада овде, пијем са тобом." "Чек, чек...ти имаш десет милиона долара?!" "Тако је мали." "И живиш као просјак, смуцајући се по улици? Зашто?" "Да, живим тако. Живим тако јер сам добар човек. Рекох ти већ." "Могао би много бољи човек да будеш и са тим парама, знаш. Дати у добротворне сврхе, остатак уложити у неки сигуран посао..." "Добар човек не купује савест крвавим новцем. А ја сам добар човек.", затим се замисли па рече: "Хеј, шта кажеш да се договоримо нешто? Ти мени купиш још једно пиво, а ја теби дам број рачуна са десет милиона долара." Замислио сам се...и на крају рекох: "У реду. Ортак, дај још два пива овамо." Ујутру сам дао те паре за гладну децу Африке у његово име. Чак су му и подигли споменик, мислим. Сутрадан сам га потражио у оној кафани, није га било. Сваког дана сам га тражио, није га било. Испарио је, нестао у магли. И ја ћу ускоро. Врло ускоро. Дао сам све паре у добротворне сврхе...и даље нисам добар човек. Јебига, нисам.

Отишао сам доле, он је чекао. "И ти си добар човек", рече. Добар и још бољи заједно горе у паклу.

18. јануар 2011.

Како сам упознао вашег тату

Дакле, беше то у јануару...оно, зима стегла...минут десет напољу. Седео сам у својој топлој фотељи, онако са оним мојим силним јастуцима. Ево, малтене исто к'о и сад. Куцкао нешто на лаптопу, а матори Мићун је равмерно фрктао у крилу, чисто да знам да је жив. Још један стандарно добар дан. Све било супер...јеботе, ала сам готивио тог мачка...Мићун легенда! Него, таман сам закунтао уз неку класику што је цурела из једва чујних топових звучника. Топ...јеботе, која је то машина! Волим га. Дакле, да ја наставим. Звао сам кућну помоћницу да ми донесе сендвич...матора Магда је већ знала какве сендвиче волим. Ма све је знала. Понекад би ми донела чашу воде, а ја таман планирао да тражим. Читала ме је...исто к'о и Мићун...а и Топ ме је разумео...већ годинама ради као сат...иако је кинез. Него, да се ја вратим на оно што смо почели. Дакле, као што рекох била је зима...Не пожуруј ме, не волим то. И нисам ја толико матор, знаш? Него сам само проклета ленчуга која плаћа кућну помоћницу, а нема довољно пара ни себе да издржава. Пишем нови роман, знаш? После двадесет година...ако буде упола успешан као онај...ихх, унајмио бих једну помоћницу и Мићуну...и генералку Топу...Углавном, таман сам попио поподневне лекове, докрајчио чај и немало упао у кому...кад Она. "Ћао бејб", рекох јој. И даље је зовем бејб...а прошло је већ 20 година. Каже: "Ћао мали, лепо изгледаш." "Бејб, немо' се лажемо...ја никад нисам добро изгледао. Ни дан-данас не знам шта си видела у мени." "Оно што други нису. Извини што сам отишла...али...тежак си ти човек Јанко. Јако тежак." "Ма ништа бејб. Опростио сам ти још оног дана када си отишла. Откуд ти овде? На крају света, хахах..." Ех, крај света. Тако је звала моју гајбу...није била на крају света, ал' није била ни далеко од тога. Лепо је живети на крају света. Мирно. Но, да наставим. Рекла је: "Јанко, треба нешто да знаш." Лепо је изгледала док је то говорила. Мистериозно...волим мистерије. Године је нису ни окрзнуле. "Лепо изгледаш бејб", рекох јој. "Ни мало се ниси променио", рекла је. "И даље не слушаш, само тераш по свом." "Извини бејб", рекох јој. "Да си била ту да ме исправиш, да ме средиш...можда би и направила човека од мене, бејб." Ћутали смо. А онда је рекла: "Знаш, била сам трудна кад сам отишла. Имаш двоје деце, кретену...и...извини што ти нисам рекла раније." "Лепо. Баш лепо." "Идем сад. Јави се ако хоћеш да их видиш. Број је исти...већ двадесет година." Кренула је према вратима, а онда сам ја упитао: "Како двоје, мајку му? Једно комшијино, признај!" "Близанци, кретену...дечак и девојчица." Рекла је и имена, која сам тад заборавио. Важно је да их сада знам. Углавном, кад је изашла, кад сам чуо како се врата затварају, лакнуло ми је. "Честитам господине Јанко, постао си ћале у шездесеттрећој." Затим сам угасио Топ, отерао Мићуна на под,  и устао, након дужег времена из фотеље. Отворио најфиније вино које сам имао. Био сам поносан на себе. По други пут у животу, заиста поносан. А онда сам вас звао...и ето...сада ми се ово мало чудо пење на главу. Јаоо, кад си пре клинче направио, мангупе луди! Суза ми крену...јебена суза. Исти тајо, љуби га мајка. Исти.

17. јануар 2011.

Moja лепа


Писао је дневник. Само пар страна истргнутих из неке старе свеске. Да остане нешто...нешто добро иза њега. Дневник је спаљен...само је ових неколико страна остало.

дан први
Црна лептирица је слетела на мој прозор. Погледао сам је. Било нам је лепо. Мрачна, загушљива соба, пар лименки по поду...она и ја. Фина је. Необична. 

дан други
Поново је дошла на мој прозор. Погледао сам је. Мислио сам о њој. Била је обична. Можда нешто оноземаљско. Можда обична црна лептирица. Нисам имао појма. Стајала је тамо тренутак, а затим  одлепршала у ноћ.

дан трећи
Опет је дошла. Разговарали смо. Шапутала је. Нешто као сан. Била је лепа. Та крила су била нестварна. Отишла је, поново нестала. Сузе су ми се сливале низ лице. Не знам зашто.

дан четврти
Моја лептирица се није појавила. Ево, читава ноћ је прошла. Мислио сам о њој. Била је посебна. Можда сасвим обична. Тако посебна. Суза ми је склизнула низ лице. Само једна. 

дан шести
Још увек је нема. Није дошла. Осећам се усамљено. Цео дан сам био гладан, јер немам воље да устанем са кревета. Сањао сам је. Била је тако лепа. А онда је одлетела у ноћ. И сну је одлазила, напуштала ме. Имали смо нешто. А она је отишла. Мрзим је. 

дан тринаести
Долетела је на мој прозор. Прелепа црна лептирица. Нисам знао како да је зовем, шта да јој кажем. Занемео сам од среће. Угризла ме је. Није болело. Смејала се. Плакао сам.

дан петнаести
Леп...леп...лепт....

дан шеснаести
Леп...лептир и...ј...ј...јее...

дан осамнаести
Уб....уби....ј....ц....

дан осамнаести
Хахахахахахах. 

Бејб

"Бејб, додај ми со", рекох јој. Звао сам је бејб...као клинац сам играо игрице, оне које чине да се осећаш важним. Звао сам је бејб, замишљајући да сам ја Дон, а она моја лутка. Капираш шта хоћу да кажем, оно...волео сам те форе...мафија тридесетих, част људи са ивице...такве ствари. Зато сам и купио пиштољ. Да се осећам као фаца.  Макар то...пошто никад нисам био храбар човек и тако то. Само обичан мали човечуљак кога издржава жена. Прелепа жена коју волим. Једно вече, сасвим обично вече, док је напољу беснела олуја љубила ме је као никад пре. Обожавао сам је. Заспали смо, испреплитани, срећни. Или макар сам ја био срећан. Она и није, колико сам успео да закључим касније. Ту ноћ је устала и у својој краткој розе спаваћици тихо одшетала у кухињу. Отворила је трећу фиоку и узела га. Шанжер је био пун блиставих метака. Чистио сам га свакодневно. Мислио сам да ме одржава у животу, знаш. Оно као, чини оно што игрице више не могу. Чини да се осећам добро...а не као папучар кога издржава жена. Помало неуротична жена, колико сам успео касније да закључим. И тако ти ја, сањајући свој живот, креснух секретарицу. И њу сам звао бејб...подло, зар не? Али била је тако мила, и слатка и црна...никад нисам био расиста, знаш. Нисам је волео, ал' била ми је драга...и јебига. А онда сам се пробудио. Имао сам рупе по себи. Велике црне рупе. А постељина је била црвена. Јеботе, избушила ме је као сир. "Кретену мрзим те, мрзим!", викала је. "Крешеш друге жене, проклет био! Убићу те!", урлала је док је покушавала да ме докрајчи празним пиштољем. Боже, како је била лепа. "Сломио си ми срце, идиоте...волела сам те", тихо је рекла. А крв је и даље липтала из мене. "Да је твоје срце крварило као што ја сада крварим, одавно би била мртва бејб", рекох јој. Рекох јој, "Волим те бејб. И јесте, била је ту та млада црнкиња коју сам кресао." Напунила је пиштољ. Опалила још једном. Болело је. "Њен у сну, твој на јави...лепа си бејб...чувај се бејб", рекох јој. А онда потрчах секретарици у загрљај...ипак, она ме је чекала дуго, дуго. Мислим, добро је, како је могло бити. Могла је од мене направити филете, исећи ми муда, нешто. Али није. Волела ме је. Пустила да умрем као гангстер, као Дон...ништа лично. Пустила је да проживим дечачке снове. Лепо од ње. А сад, пар година мира...док ми се и она не придружи. Онда ће овде бити прави пакао. Њих две...моја бејб и моја бејб...волим те бејб.

14. јануар 2011.

Сам

Ово вече је прелепо, помислих. Сва та насмејана лица, безбрижност настала услед конзумирања великих количина алкохола. Сви ти моји људи сада су овде. Овде због мене. Док их гледам како седе свуда унаоколо имам неки осећај моћи. Мислим да бих због њих у понор скочио са оптимизмом. Осећај да бих могао градове да рушим ако затреба. Осећам се непобедиво поред њих. Поред људи који ме трпе, људи које волим. Сви спавају већ.  Бледа спокојна лица. Само сам још ја будан. Укључио сам тв. Реалити шоу. Рекох супер, са дубоком нотом подсмеха. Убрзо сам заспао. Звук чаше која пуца. Будан сам. Неко од њих је кренуо да сипа пиће, са пићем у крви. Драгоцени кристал разбијен у парампарчад. Чукање оних дубоко уснулих. Будни су. "Идемо у шетњу, обећали сте", рекох. Желео сам да ходам, да идем, у њиховом драгоценом друштву да покорим свет. А они, онако поспани и мрзовољни, нису хтели да иду. Истерао сам их напоље. И кренули смо полако. Зора, магла свуда око нас. Ходамо по росној ливади, гледамо шуму у даљини. Лешинар кружи изнад нас. Покушавао сам да га отерам, није ишло. Одјек силине, топло тело паде. Једно од њих. Мојих драгоцених. Још један одјек, па још један. Падају полако. Нико не запомаже. Не виде ме, не чују ме. Стојим сам на чистини.  Сада схватам. "Купидоне, проклет да си! Отео си ми све њих. Свеееее! Зашто онда, и мене не убијеш? Да не видим, да не чујем...да не осећам. Убиј и мене!" Гледам лешинара сузним очима. Он чека мене. Никада није ни желео њих. Немам више никога. Довукох се кући, лешинар је пратио. Укључио сам тв. Реалити шоу. Рекох супер, са искреним одушевљењем. Убрзо сам заспао. Сањао сам оног гада. Купидона. Купидона како из оне далеке шуме својим мецима пуним љубавних спона одваја моје људе од мене. Рекао ми је: "Хтео си и тебе да убијем? Желиш да не будеш сам, зар не? Али ти си рођен да будеш сам." Сутрадан сам их гледао. Срећне, окупане Сунцем, како уживају у њиховим љубавима. А лешинар је ревносно кљуцао моју џигерицу. 

13. јануар 2011.

У вашем свету

Вашем свету сам стран. Вама ништа не значим, Ви сте велики људи. Велики људи широких душа. У Вашим срцима има места за све који ту потраже уточиште. А можда нема места ни за једног. Ипак, имате Ви велика срца, зар не? У Вашем свету нема места за другачије, обичније. Ви сте уметници, бели голубови које лете звезданим небом. Ја не могу да останем. Уосталом, ко је још видео црног коџавог орла да лети у јату белих голубова? У Вашем свету великих дела, моји ситни покушаји да будем неко се не виде. Моји повици се не чују од Ваших хвалоспева. Сујетан сам, јер покушавам да заштитим своју малу кулу од карата од Ваших снажних ветрова? Лош човек, јер осећам Вашу трулеж? Задах Ваше плодне земље, рђу Вашег белог неба, све осећам. У Вашем свету сметам, али немам где да одем. Ваше високе куле, подигнуте муком багре и шљама, држе вас близу неба, Вашег неупрљаног неба. За Вас су сви багра, шљам који не заслужује један презрив поглед. И мене ту сврставате. И лепо је. Лепо је бити у блату, јер су ту сви они који вас презиру исто колико и ја. Ви сте високо, на Вашем звезданом небу. А заборављате, багра вам је дала то небо. Багра вам је изградила куле које вас држе далеко од блата у коме се ваљамо. Чак ни овде не припадам.  И то блато је Ваше, све је Ваше. Узели сте небо, узели сте земљу. Хоћете и ову малу, кварну душу? Не дам, никада је нећете добити! Док корачате гордо уздигнутих глава, не видите да газите по блату, истом оном кога се толико гнушате. Горди, док бацате багру у блато, блато из ког сте поникли. Ви сте посебни, Ви сте другачији. У Вашем свету. Можда сам мали, можда сам мизеран. И нисам, нисам као Ви. Нисам пун шлајма, не ходам гордо, свестан сам да има неко већи, бољи од мене. А Ви? Ваше очи не познају сузе. Ваше уши не чују музику. Ви се не бојите. Мислите да сте све. Ја се бојим свега. А сад сам ту, у Вашем свету заробљен. Кренуо сам, а немам где отићи. Кварно створење, прља вам чистоћу Вашег блата, зар не? Нећу више, нећу. Обећавам. Ви сте велики људи. Велики људи широких душа. Опростите што нисам као Ви. Опростите што не разумем Ваш свет. На Вашем небу живим. У Вашем блату умирем. Али молим вас, само једно запамтите, ја нисам као ВИ!

11. јануар 2011.

Lacrimis - пролог

Још једна полицијска кола ужурбано миле булеваром Револуције. Гледао сам за њима. Стала су на ћошку, а дебела инспекторка је утрчала у пекару. Пошао сам у том правцу. Моја ногавица је бацала одсјај под јаком вечерњом расветом. Била је мокра. Хладан ветар ме је оштро секао кроз капут. Корачао сам лагано кроз огромну гужву. Кола хитне помоћи, полицијски хамери, брдо ужурбаних полицајаца, доктора. Гласови који надјачавају једни друге. Лепо сам се осећао. На пар корака одатле, унутар зоне ограђене жутом траком, лежала је прелепа девојка. Била је плава, са бодро плавим усницама. Нешто најлепше што сам видео. Бледило и крв су само појачавали ту оноземаљску лепоту. Полицајци су причали о њој, чуо сам. Била је дама лаког морала. И то веома проблематична колико сам могао да закључим по њиховој причи. Сви су је желели, али она је била само за елиту. Љубав јој ништа није значила. Лекари нису успели да је спасу. Џаба су се трудили, она је била већ одавно мртва кад су стигли. Руке су јој биле крваве, вене исечене. Страшно. Затим сам је погледао у правцу њених очију. Није их било. Она иста дебела инспекторка је повраћала у уличици поред. Пришао сам јој. 
- Јесте ли добро? 
- Јесам. Хвала вам на бризи, сада можете да идете.
- Ужасан начин да напустите овај свет, зар не?
- Извините, није ми дозвољено да причам док је истрага у току.
- Хах, у реду. Могу ли да знам ваше име? Да проверим јесте ли добро.
- Инспекторка Ковач. Наташа Ковач.
- Хвала. Позваћу сутра да проверим како сте.
- Довиђења, господине?
- Није важно, важно је само да сте ви добро.
Поклонио сам се, и отишао. Лепа је, помислих. Поново сам осетио како ветар шиба кроз моју мокру ногавицу. Стресао сам се. Много гласова, светала, исувише за мене. Продужио сам даље. Ледени ветар ми је давао некакав полет. Мртвачка кола су прошла поред мене. Осврнуо сам се. Још један поглед на њу. Осмехнуо сам се.

10. јануар 2011.

Сам у кући и око ње

Сам, коначно сам. Моја гајба, на читава два дана. А и маторци су се претргли. Само два. "Bad boys, bad boys whatcha gonna do...", поглед на сат - 7:15...чујем кључ у брави како се окреће. Отишли су. Скок из кревета, са широким осмехом на лицу. Два дана, јес! Отварам своју бејзбол касицу (нисам никад био у тренду) и истресам све до последњег динара. Сунце се пробија кроз прозор, и обасјава ме. Обасјава ме, и споља и изнутра. Скупљам кинту са кревета, па потом ону са фрижидера што су ми оставили за преживљавање. Као да одлазе на месец, а не на два дана. Правац код Салета у радњу. Сунце сија, а ја теглим - хлеб, тона саламе, сенф, мајонез, колу, воћни сок, три литре вина и наравно Јојо, онај велики. Кол'ко сам волео ту чоколаду човече. И даље је обожавам. Нема журбе, јурцања. Милина једна. Полако, све онако како волим. Долазим кући, храним Ћубрила (Мићунов претходник), спремам неку клопу. Музика трешти, а ја мислим: "Јеботе, ала је живот леп." Певам, клизим по паркету као оне нафуране звезде. Онда окупљам екипу, разбијање у ПЕСу. Како сам их само разбио са West Hemom. После смо отишли на баскет. Сунце залази, а ми играмо баскет. Ништа боље од тога нема. Осим можда...Па била је ту једна мала, моје годиште. Сестра једног друга, дошла из Ниша на пар дана. Била је најбоље тело које сам до тада видео. Кажем тело, јер је била одбојкашица без трунке мозга. Свако вече је ишла на џогинг, сама и сва утегнута. Све нас је залудела. Ал' нико није смео да јој приђе, нико осим мене. Нисам леп, ни ништа, ал' волим изазове. То вече, када је прошла поред нас, пустио сам да изгубимо у баскету и кренуо за њом. Сустигао је и питао да јој се придружим. Смејала се мојим јефтиним форама. Наговорио сам је да одемо до шумице, која је била близу. Пробао сам да је пољубим, ал' није дала. Па сам је пољубио. А онда стварно више није дала. Онда сам отишао гајби, туширање, музика, цирка се винце. Шепурио сам се по развученом каучу у дневном боравку. Спавам овде, која црна соба...овде ми је баш фино, помислио сам. Сутрадан, све испочетка. Идентичан предиван дан. Само што сам докрајчио вино мало раније. И дунула ми идеја да мало покрчим све...да не морам сутра, кад бану маторци. А и вероватно ћу спавати кад дођу. Поспремио сам, све кул. Поново баскет, ал' овај пут у ишчекивању одбојкашице. Коначно је прошла, а ја за њом. Једва сам је наговорио да одемо код мене гајби. Дошли смо, поделили оно мало вина што је било. Све супер. Пољубио сам је. Опет се сва нећкала. Била је врх лепа. Имала је груди онако ваздушасте и мекане, као јастуке. А сва онако затегнута, ух. Цело вече сам јој досађивао, ал' ништа. Слаба вајда. Јебига, нисам довољно насртљив и наметљив. Нисам био тада. Само што сам је испратио, таман све поспремио и планирао да се опружим на кауч, кад маторци и сестра банули. Сви стигли, онако "ми дошли раније да те мало изненадимо". Ал' нису ме изненадили. Све у најбољем реду. Једино сам морао једну флашу од вина да зафрљачим са терасе у неко комшијино цвеће. После сам је покупио. Прошла су два дана, и даље сам мислио о слободи. Одбојкашицу су вратили за Ниш када су сазнали да је клептоманка. Украла је телефон мојој будућој (сада већ одавно бившој). Људи, која ме је паника тада ухватила. По цео дан сам ишао по кући проверавајући шта фали. Било шта да зафали, одмах бих помислио на њу. А онда сам се вратио у рутину, и наставио свакодневно да се свађам са ћалетом. "Још само десет година, само десет и одох одавде." То сам рекао пре три године. А сада кажем још пет година, још само пет. И одох. Сада не само због ћалета, него и због себе. Треба ми слобода. И добићу је.

Тестера и још понешто


Да ли сте спремни да се жртвујете? Шта бисте учинили да спасете свој живот? Да ли бисте дали руку, око можда? Литар крви? Убили? Да ли познајете границе ваше издржљивости? Да ли цените свој живот довољно? Сматрате се паметнијим, бољим? Немате храбрости да потопите руку у киселину? Умрите онда. Не заслужујете да живите.

Зашто баш "Тестера"? Зато што крв није приоритет у овом филму. Зато што је психолошка страна тих људи, који су сами своје жртве, брилијантно приказана. Да није завршила у клопци серијског убице, вероватно би умрла од прекомерне дозе. Ако поднесе жртву, преживеће. Живи или умри - одлучи!
Убица је инжењер који је прошао много у животу. А сада умире од рака. Прошао је много и свестан је могућности људског тела. Изиграва Бога, неко би рекао. Изиграва, али то је можда највернији приказ неке више силе. Он те ставља у неку позицију, ти не бираш ни где, ни када, ни какав ћеш да се појавиш (родиш). Али заузврат, имаш слободну вољу, прилику да одлучујеш о свом животу. Сам бираш свој пут, спас или пропаст. Баш као у стварном свету, зар не? Његов ум је поремећен, поремећен толико да се граничи са генијалношћу. Јесте, већина хорора је јефтина забава за широке народне масе. Али нису сви. Не сви. Није могуће судити о свима. Судити. Јер ја не судим о свим женама на свету, зато што познајем пар. Имам своје мишљење, које задржавам за себе. И стварно мрзим када неко пљује нешто, без трунке размишљања. Човек је сирово, дивље биће. Биће коме не можеш нешто усадити у главу без батина. Неку идеју, принцип који се коси са његовим схватањима, неће прихватити док не осети бол, потчињеност. Раније је јавност била шокирана зато што су монаси тукли наркомане лопатом. А не схватају да је то најбржи пут до излечења. Ћути и климај главом. Гурни руку у киселину, за будућих тридесет, можда и педесет година живота. Иди у рат, да би могао да живиш у миру. Тај филм тера на размишљање, оно право дубоко. Натера те да помислиш о свом оном времену које ниси паметно искористио. Пожелиш да се потрудиш да што више времена проведеш са људима које волиш, јер ко зна? Можда већ сутра те удари воз. Иако ниси био тамо, у тој позицији, почнеш да вреднујеш свој живот више. Ако имаш имало мозга. А можда си само још један од данашњих садиста, који уживају у туђој крви, зноју и сузама. Можда си још један који не види никакву дубљу слику овог специфичног хорор трилера. Немој да ме разочараш. "Честитам, још увек си жив. Већина људи је толико незахвална што је жива. Али не и ти. Више не." 

9. јануар 2011.

Врати се

Нисам ништа написао читав дан. Тачније, написао сам брдо ништавних ствари. Без логике, без осећања, скривених нити. Празних, једном речју. И некако сам испуњен немиром. Јебига, извини,  погрешио сам. Врати се. Врати се, молим те. Ти си једина коју волим, коју заиста волим. Да ли се сећаш оних дана када си ми шапутала слатке ствари на уво? Ти си шапутала, а ја их претварао у најлуђе приче. Када смо писали по десетак текстова дневно, и могли смо још десет, али нисмо хтели. Сувише слободног времена, сувише тема. Пиши, бриши. Нисам ни приметио када си отишла. Занесен том лепотом, мислио сам да ми не требаш. Мислио сам да ниси важна. Преварио сам се. Тек сада схватам. Ти си давала смисао свему. Моје шкрабање си претварала у нешто добро, нешто сасвим добро. Волео сам твој умили гласић. Твоје шапутање. Моја девојка са поља зелених. Моја једина. Моја драгоцена. Због тебе ја више нисам ја. Твој одлазак је уништио све. Немам мира, лудим. Тражим те. Тражим те у  огавним књигама, на прелепим сликама, у тихој музици. Тамо где си се иначе крила. Некада. Сада те нема. Ниси ту, нема те. А тако ми требаш. Није лако живети без тебе. Ти си само моја, и то добро знаш. Никада нећеш наћи неког другог, попут мене. Никада. Извини што сам те учинио мојом робињом. Нисам знао за боље. Мислио сам да ћеш побећи. А уствари су те ти окови отерали од мене. Ти никада не би отишла да сам то ја увидео на време. Волим те искрено, најискреније. Без тебе не могу да замислим живот. Једино ти ми недостајеш чак и када одеш на минут. А камоли на  читава три дана. Осећам се као да је део моје душе умро. Надам се да ћеш ми се вратити. Врати се. Врати се. Моја мала Музо, врати се.

8. јануар 2011.

Биографија дивљине

Вечерас ме убија туга. Леп дан, најлепши. Као што и треба да буде. Цео дан сам био весео тј. веселији него иначе. Све је онако супер. Породица, права породица. Волим то. Драго ми. А вечерас, ништа. Сам, у хладној соби. Размишљам о свету. Не знам ни зашто ово говорим. Ваљда зато јер ми је преко главе изигравања скота. Јесте, тачно је: вређам, псујем, пијем, кретен сам. Нисам савршен. Зајеби. Сваку прилику користим да забрљам нешто. То је, једноставно, оно што људи попут мене раде. Поново ми виски пали непце. Још један. Као по казни, клизи низ грло. Ја, краљ изгубљених ствари. Без компаса, без светла на крају тунела. Тумарам улицама овог града, сам. Не желим да будем сам. Мени треба неко. А идем, морам да идем. Пробијам се кроз црне лавиринте, беспомоћан као дете. Као медвед упетљан у бодљикаву жицу, очајничким трзајима тражим спас. Спас кога нема. Што даље будем, биће боље за вас. За све вас. Жао ми је. Што сам лутао, што сам пио. Што сам крварио. Нема мира у мојој души. Можда ја нисам створен за живот са људима. Можда треба вода да ме однесе, негде далеко. Можда је суђено да ме убије медвед. Можда умрем од маларије. Било каква, само не обична смрт. Нисам заслужио да скончам у миру. Цео мој живот је агонија. Очи пуне леда, зовем те, пружам руке. Нема те. Звер у мени је поново побеснела. Урличе, јер не може да пронађе излаз из ове рупе без дна. Исцепана фотографија, милион делића. Сваки се забада у срце као хладни челик. Покушавам да саставим делове, али ветар је сувише јак. Односи те. Мртвачки хладне руке укочено држе твоја писма. Ти ниси мој водич, ти ниси моја светлост. Не треба ми нико. Сат откуцава, ватра се распламсава. Изгубљена душа заувек лута. Привид мира, цигарета која догорева. 

7. јануар 2011.

Мићун - спасилац залуталих орлова


Мићун је мој дебели мачак. Он је иначе и неки шаман, ил' нешто слично. Све живо конта и даје невероватне речи утехе. Такође је и невиђено себични кретен. Поприлично смо слични.
- Мићуне, ја не могу више. Убићу се, свега ми.
- Мау.
- Како што? Па знаш и сам шта ми се све дешава последњих дана. 
- Мјау.
- Који си ти кретен. Спавао сам ноћас само три сата, а ти тако. Убићу се. Ником није стало до мене. Кокнућу се.
- Мрау.
- Идем да се убијем. Биће ти после жао. Неће имати ко да те храни. Ионако си дебео. Одох у кухињу по нож.
- Мјау, мау, мјаоо, мрау, мррр, мјаууу...
...
- Ево ти салама, гром те пук'о! Дабогда умро од холестерола, ђубре себично. Стварно ћу се кокнути.
- Мјау.
- Одлазим. Обесићу се.
- Мрау.
- Умрећу, ах!
- Мјау.
- Е знаш шта, ипак се нећу кокнути. Теби је стало до мене, само што то не показујеш. Коњу глупи! Ви'ш кол'ку главу имаш. Ни не личиш на мачку више. Округао к'о лопта. 
- Мрау.
- Са тобом се не може разговарати. Јесте, баш ће тебе кева да храни кад мене не буде. Има да те шутне одма' напоље, међу друге безобразне сеоске мачке што су те пребиле летос.
- Мрр.
- Шта, 'оћеш да кажеш да тебе само кева храни? Да те ја никад не храним? Кол'ко лажеш.
- Мау.
- Добро, можда те нисам ја хранио у задње време, ал' убудуће...оно, потрудићу се.
- Мјау.
- Морам да останем жив дакле, јер ти немаш никог да брине о теби.
- Мрау.
- Немаш никога! Тишина. Мани ме кеве, кева ради.

6. јануар 2011.

Луцидан сан, лаке ствари и патетика: Друга страна медаље

Прво, пре читања овог текста волео бих да прочитате пост моје драге колегинице који ми је послужио као инспирација.



Сањао сам чудан сан. Приказао ми се мој стари колега и избавитељ и рекао ми да сам, по склапању нашег уговора на неодређено време, заслужио награду. Какву? Није рекао. Споменуо је само грандиозну промену.

Неколико сати касније пробудио сам се у краљевском кревету. Гледао сам свој одраз на плафону. Био је врхунски. Оно човек "бицепсом крцкам орахе", кратка брада, нормалан нос, и поглед који убија. Оно, све малтене као и пре. Ал' био сам велик и јак. Допало ми се. 

Онда ми је зазвонио телефон. То је била ОНА. Рекла је: "Мали, 'оћу вечерас да блисташ. Пребацила сам ти сто 'иљада долара на рачун, иди купи одело, кајлу, пиштољ. 'Оћу да изгледаш као највећи криминал који ходао куглом земаљском." То је моја шефица подземља. Волим што ми плаћа све живо. Чак ми је и купила ову Хефнерову вилу. Фина је.

Прво сам отишао на пицу "Код Ђованија". Па "Код Хамурабија" по утоку. Купио сам позлаћену берету са гравуром. Истетовирао се "Код Офелије". Одрадила ми неког сома преко целих леђа. Да изгледа као да сам Јакуза.  Онда сам опустошио радње Арманија. Потом сам позвао пар црних лепотица да ме измасирају. Врхунска релаксација. Набавио сам пар кубанских томпуса врхунског квалитета. Купио цвикере. Изгледао сам као милион долара. И све то за само сто хиљада.

Увече је дошла она, блајхано плава. Тек сада сам то приметио. "Душице, изгледаш као Boss. Идемо сада да склопимо један малени бизнис", рече након што ми је крнула језик у грло. Кретен. Затим извади неко скупо чудо од парфема. "Стави га. Добро ће ти стајати."  Моја шефица подземља.

Онда смо сели у њеног DIABLA и одјурили у мрак. Правац у вилу вође картела. Прљави мексиканци. Добра клопа, солидан дезерт. Врхунско вино. Сунце, палме. Помислио сам како би било лепо да се оженим њом. Она ме користи, чим ми купује све ове кул ствари.

У том размишљању сам отишао да шорам. Одједном несносна врућина, песак свуда око мене. Утока је пала на под. Армани је крвав. Поглед у огледало. Опет сам онај стари, давно заборављени. Боксерски нос, мршаво тело, укус трулежи у устима. Опет ми фали ваздуха. Јебена астма. Све по старом. Истрчао сам напоље. Гледала ме је разрогаченим очима. Вриштала је. Узела је пиштољ и повикала: "Matalo. Matalo!" Знао сам шта то значи, и кренуо да трчим.

Ранила ме је. И даље сам бежао. У својој црној тренерци, сав исцепан и крвав. Сморио сам, најжешће. Пре минут сам био најкул мафијаш на свету, а сада малодушни ружни интелектуалац који је до сад трчао једино за аутобусом и женама (нисам слушао мудрости старијих). Хтео сам да се убијем, првом приликом. САМ да се убијем, не да ме убије нека покварена кучка.

Замало ме није ударио комбајн. Прелепа млада женица ме је упитала: "Господине, шта вам се десило? Хоћете да вас одвезем до баба Руже, она зна са травкама?" "Нека хвала, крварим и мислим да ћу умрети пре него што стигнемо до баба Руже. А и 'оћу да угинем." "Ох Боже! Мушкарци. Само драмите. 'Ајде пењи се 'вамо горе и идемо."

Попео сам се у комбајн. Ионако ми је било свеједно. Ако већ умирем, дај бар да умрем у друштву. Лепом друштву. "Кретену, дозволи да се представим. Ја сам Катарина, и 'оћу да ти помогнем. И не буди кретен."

Гледао сам у њу. Била је црна, лепа. Онако сва фина, елегантна, у вечерњој хаљини. Стидео сам неупарених чарапа и тренерке. Погледала ме је у очи и рекла: "Немо' се бринеш што имаш неупарене чарапе и тренерку. Битно да је маркирано."

Нисам могао да верујем, чита ми мисли. "Ти си оно што јеси. Јесте, мало си ружњикав, ал' си симпа. И није битно што су ти чарапе и тренерка различите боје. То ћемо средити. Заправо, ти си мозак. То је оно најбитније. Оно остало је само фикција, илузија. И ја сад контам да ти 'оћеш да умреш. Ал' знаш, има и других жена, које неће желети да те убију. Које ће те волети тако обичног, са орловским носем. Лепота стиже изнутра. Нема везе што си кретен."

Слушао сам Катарину и усвојио нека нова схватања. Ипак, увек на крају филма мршави штребер узме најбољу рибу. Одлучио сам да одустанем од мојих црних намера. Ко би се још самоубио поред овакве лепоте? Рекао сам јој: "Мала, идемо на бурек. Убедила си ме. Нећу се самоубити."

"Bad boys, bad boys whatcha gonna do...", аларм арлауче. Пробудио сам се у мом кревету, под дебелим јорганом. Киша је падала напољу. Отишао сам да пишам. У повратку сам угледао шест јаја на око и још нека меса на послужавнику у кухињи. Шест савршених јаја на око, баш онако како ја волим. На цедуљици поред је писало: "Код Слађе сам на кафи, узми и једи. Мама"

Чекајући Нале


Рано зимско јутро. Мраз свуда око нас. Лепо је. Још увек на мерљивом минусу. Баш лепо.
- Ћао Јанко. Ћао Млинко. 
- Ћ Гаго. Ено је иде и Неда.
- Супер. Кога још чекамо? 
- Нале. Требала би сад.
Подне. Минус се смањује, сразмерно нашем расположењу. 
- Кога ми чекамо?
- Нале.
- Ахам. 
После 20 минута тишине, минус се и даље смањује.
- Гладна сам.
- И ја сам.
- И ја.
- И ја.
- 'Ајде се убијемо? 
- 'Ајде.
- 'Ајд.
- 'Ај.
- Овај стуб ће да послужи, јак је. 
- Али немамо конопац.
- Пих, јебем ти.
- Подсетите ме да понесем следећи пут. 
- 'Оћу, обавезно.
- Обавезно.
- Наравно да ћу те подсетити.
После 3 сата, минус расте обрнуто сразмерно нашем расположењу.
- А што ми њу уопште чекамо?
- Треба да нам да ОНО за ЗНАШВЕЋКОГА.
- Дабоме. 
- Наравно. 
- Чекамо и даље. 
Мрак полако пада, минус и даље расте. 
- 'Ајде идемо, неће она доћи.
- Идемо.
- 'Ајде.
- Па крени.
- Не могу. 'Ладно ми је.
Касно зимско вече, минус одавно прекорачио све дозвољене границе. Још мало па се ни на ћелијском нивоу ништа неће мицати.

1 new message
E ljudi, kasniću malo...valjda ćete mi oprostiti, bila sam zauzeta.. :)) Sutra obavezno. U 7 ujutru, obećavam. :** 

- Ајаоо, је л' она нормална?!
- АЈАОООО!
- КУКУУУ!
- Људи сад је већ један. 'Оћемо је сачекати до седам, брзо ће то?
- Јок.
- Не долази у обзир.
- Никако.
- Добро, идемо онда.
- Идемо.
- Нормално да идемо.
- Одлазимо.
И отишли бисмо ми, ал' минус стег'о. Мислим да је било -273 степена Целзијуса. Субјективан осећај. 

4. јануар 2011.

Како сам победио смрт


- Добро јутро шефе, стигао сам.
- Добар дан Кујуне, добар дан. Слао сам по тебе пар пута, ал' ти ниси хтео да идеш. Одбијаш да ме послушаш, хм? 
- Не зови ме Стамбол, ја се не зовем тако. Ја сам Јанко. И нећу да те послушам, нећу да идем! Ко си ти да ме зовеш, да шаљеш по мене? Ја одлучујем о свом животу, а не ти!
- Ја сам Свети Петар, чувар капија Раја. А ти мораш да идеш, време ти је истекло. Нисам сигуран ни да ли си заслужио Царство Небеско. Размислићу. 
- Бори се са мном! Ја нећу да идем! Сви ме доле чекају. Плачу. Ја остајем, бар још пар година. Млад сам да би ме ти одвео. Чак ни Он кад би дошао по мене, не бих отишао. Желим да живим!
- Ја сам послао по тебе, време је истекло. И нећу се борити са тобом. Мораш да пођеш.
- Ти си мени к'о Давиду Голијат, али победићу те. Морам да се вратим, морам! Бирај: мачеви или пиштољи?
- У реду онда. Пошто си тако огорчен, борићу се са тобом. Пиштољи.
- Ако победим, пустићеш ме да одем. Ако изгубим, поћи ћу са тобом, па ти одлучи шта ћеш са мном.
- У реду. Ево, да буде реалистичније идемо на Дивљи запад.
- Супер. Дај и неку музику. Дај Шејна. Па да почнемо.
- Ево. Кад сат откуца подне, потегни. И пригрли вољу Божију.
Подне. Несносна врућина. Стежем мој револвер. Сат откуцава. Потежем. Сат и даље откуцава. Време стоји. Коначно пада. Побеђен је. Устаје сав крвав и враћа нас пред капију Раја.
- Како? Како си успео?! Ја сам Божији изасланик, ти мораш! Ти мораш да пођеш!
- Не. Ја не идем горе. Одох сада, чекају ме.
Будим се, у соби пуној неких апарата који несносно пиште. Око мене брдо људи. Распознајем лица. Сви моји људи, драги људи. Не плачу више. Чујем Млинка како се дере:
- Устај ленчуго, доста си спав'о.
- Колико сам спавао? Шта ми се десило?
Онда неки умилан гласић проговори:
- Две недеље. Био си у коми. Звекн'о те воз. Кад си кретен, па се тркаш са њим. Будало једна.
После пар дана, корачајући улицом са торбом пуном болничких поклона, утонух у размишљање. Још само пар година на земљи. Морам их учинити вредним. Онда се појавио он.
- Хеј смртниче, ја сам испунио свој део, помогао сам ти да се вратиш. Сад је ред на тебе. Потпиши.
Затим извади папир у пламену, отвори ми вену и умочи перо. Потписао сам.

3. јануар 2011.

Свет је мој!

Гледам сад  "Лајање на звезде", и контам кол'ко ствари нисам урадио. Нисам тренирао бокс, а требао сам. Нос ми није низашта, па не би било велике штете. А и могао бих да се качим са свима који ме нервирају. За то има још времена, можда. Даље, нисам смувао најбољу рибу на моје кул фазоне. А бољи сам од оног Филозофа, јебеш ми све. Морам то да пробам једном. Кад нађем неку добру. За то имам цео живот, то ћу успети сигурно. Такође никад нисам пио са професором у кафани. И за то има времена. Потрудићу се да то одрадим. Никад нисам мувао професорку француског. А и немам француски. Ал' имао сам енглески. И добра је риба. Пробаћу и то. Јест' да има мужа билдера, ал' ваљда ме неће одрати. Никад нисам бежао од воза. Ал' то и није неки изазов. Једино Беовоз да чекам, он је бржи мало. Пробаћемо и то. Ако не објавим текст о томе, онда окрените последње стране Новости. Вероватно ме има тамо. Даље, нисам вежбао на тргу. То ћу пробати, чим мало отопли. Надам се да ме неће пребити неки навијачи. Нисам лајао на звезде. За то има времена. Биће оне ту, а и ја ћу. Нисам никад висио са прозора на другом спрату по киши.  То ћу пробати, једног дана. Онако, преко лета, да се расхладим мало. Ако не напишем текст о овоме, гледајте вести вероватно ће ме спомињати. Никад нисам одговарао историју на стадиону. То ће бити мало теже, ал' средићемо нешто. Има времена. Нисам никад возио веспу. То ћу морати да одрадим. Ал' у Италији, са италијанком иза себе. Да буде занимљивије. Даље, нисам никад био духовит. Мораћу то да пробам. Ваљда ћу успети до краја живота. Нисам никад јурио мотором кроз библиотеку. А не, то је из "Индијане Џонса". Углавном, брдо ствари које треба одрадити. То ја зовем живот. Никад нисам радио импресивне ствари. Морао бих да почнем, крајње је време. Цео свет је мој. Само чека на мене, да га узмем.

300 кила


Срећно сам ожењен. Има ево већ два месеца. Све је савршено. Она ме воли. Чак и сувише рекао бих. Имамо само један мали проблем. Вишеструко је тежа од мене. Али то је љубав. Има ситне очи. То је вероватно једина ситна ствар на њој. Страх ме је увек хватао кад треба да идемо у кревет. Никад нисам знао шта ће бити. До сада смо сломили шеснаест кревета. Од тога два са металним оквиром. Једноставно, кад се баци на мене не могу да јој одолим. Притиска ме, као пегла. И њој је лепо. А ја се лечим наредних дана. Већ месец дана никако да ми се среде она три сломљена ребра. И мени је лепо. И наш заједнички живот тако тече, лепо и полако. Ја знам да је посао избацивача стресан, и зато се увек трудим да јој удовољим у свему. Једног дана нисам био расположен за њене мале игрице у кревету. А она ме је прегазила као теретни воз. То је била кап која је прелила чашу. Отишао сам. На растанку ме стегла и 'ранила ме грожђем. Ипак сам отишао. Лутао, пио, туговао. А она? Она је нашла два нова, набилдована дечка. Који би нормалан набилдовани, издефинисани кретен био са њом? Ниједан. Дакле, имала је два луда набилдована дечка, и уопште није мислила на мене. Јебига, погађало ме је то. Време је пролазило, уништио сам се. Остале су само приче. Дебља је него раније, а и даље има неке набилдоване издефинисане са собом. Кретен. Они је не воле као ја. Нико је не воли као ја. Понекад је тако мрзим. Знаш, имала је добру душу. Извајану, лепу. Видело јој се у очима. Мрзим те тако раскалашне девојке. Мали човек, велики јед. Зајеби ти то све. Нико није савршен, а она је дебела. Волео бих да ми опет сломи ребро. Баш као некад. 

2. јануар 2011.

Тренутак пред лоботомију

Улазим у купатило. Седам на шољу. Не волим велика купатила. Не дозвољавају човеку да примети оне фасцинантне детаље. Седим у малом купатилу, а тишина је свуда око мене. Гледам малу неправилност на једној плочици. Гледам натпис на неком детерџенту - 500ml gratis. Гледам бојлерово црвено око. Мало пасте за зубе на патосу. Шару на пешкиру. И изгубим се. Одлутам негде. Почињем да размишљам о дубоким стварима. Оно као, живот је чудо. Нешто као море. Даје ти мало, јако мало. Лагани таласи ти квасе ноге. А ти желиш да те захвати целог, да будеш мокар од главе до пете. И никад ниси у потпуности срећан. А и кад би те захватило целог, било би ти лепо пар тренутака, а затим би те повукло са собом, у понор. Као море, и живот може да те прогута. И треба бити срећан са својих пар капи воде које ти то твоје море повремено да. Онда буђење. Поново разгледање малог купатила, зумирање детаља у тишини. Све видим. Осећам се као неко битан на трен. Опет утонем у размишљање. Колико би лепо било да сам обичан. Оно - рибе, пиће, лудило. А не јебено старомодан. Ал' јебига не могу ја против себе. Једном кад попиздим убићу некога. Сумирање лоших ствари и особина код мене. Само сумирање, немам намеру да се мењам. А и да хоћу не могу. Таква ми је нарав. И како човек да разуме жене? Никако. Ни оне саме не знају шта хоће. Муче ме таква питања. Такође ме мучи и бескрајност свемира. То није могуће. Нервирам се због јебене бескрајности свемира. Уствари није због свемира, него зато што не знам. Волим да верујем да су светови поређани у одређеној хијерархији. Оно као што ми гледамо градић у кристалној кугли, да нас тако неко гледа. А тог неког такође неко да тако гледа. И све тако. Све до творца, тј. Бога. Није лоша теорија. Такође имам своју теорију о стапању теорија о постању. И Дарвина и Бога у један кош. И сасвим је могуће. Теорије завере, и брда других ствари имам тренутно у глави. Шта ћу, беспослен човек. Убио сам паука који се спустио са плафона. И тако. Мало купатило, ситне мисли. Измишљам начин да смувам дан. Још један да прође. Само нека теку. Једном мора нешто да се деси. А онда се тргнем. Зуји ми у ушима. Пустим воду и подигнем панталоне. Тај вртлог однесе мисли са собом. И опет сам насмејан, широм растављених вилица. Кретен. 

Кретен


- Ћао, ја сам онај са кецом из мате. 
- Ћао. Ти си онај некултурни, знам.
- Који бре некултурни? 
- Онај што ме у свом првом коментару на мом (цензурисано) зове (цензурисано!). Звучи као (ЦЕНЗУРИСАНО!). 
- Извини..блабла...
....
Након чет'ри и по сата бесомучног вређања и сасипања њених истина у моје лажљиво лице и мојих лажи у њено чисто и невино лице...блабла...јест' мало сутра. И она је кретен исто к'о и ја. Исто лаже, исто псује, исто се понаша. Кретен. Него, да наставим ја:
- 'Оћеш ли ми се јавити некада?
- Па знаш, повредио си ме. Не верујем да ћу ти се више икада јавити. Вероватно ћеш и да летиш из пријатеља ускоро.
- Е морам да идем, сморила си ме. Ћ! 
Одлазим срећан, јер сам разговарао са кретеном. Такви се ретко данас срећу. Сутрадан ми се јавила, иако је рекла да неће...види и она сама да сам ја занимљив и добар лик.
- Ћао. Написала сам пост. 
- Koga briga?
- Што пишеш латиницом? Пиши ћирилицом. Одмах.
- Ти си дете кретен. Дај ми пољубац. 
- Ју виш. Махање.
Отишла је. Кретен. Састављам јој поруку: "НОВА ЈЕ ГОДИНА СКОТЕ ЈЕДАН МОЖЕШ МАКАР ЈЕДНУ МАЛЕЦКУ ЖЕЉУ ДА МИ ИСПУНУШ! ЈЕДАН ЉУБАЦ, ВИРТУЕЛНИ!!!"
Убрзо се вратила. Морала је да се врати. Кретен.
- Махање. Ти тражиш немогуће. 
- Онда не разговарамо до даљњег.
- :(   Како си само окрутан!
А и нисмо до сад разговарали, свађали смо се. Хоћемо ли и даље да се свађамо?
- Не, пошто нећемо имати никакав контакт. Ћ!
- Тражиш немогуће. Ти хоћеш да ја схватим тебе. Да си усамљен. И тражиш виртуелни пољубац. Боље ишта него ништа, кад већ немаш прави. Е па сад ћеш морати да ме трпиш. Да слушаш и ћутиш. 
Ја сам најпаметнија.
Ти си лажов. 
Ја сам боља од тебе.
Пила сам сад црно пиво упоредо са црном кафом.
Ти ово сада читаш са осмехом. И очекујеш да те хвалим.
...
Петнаест минута касније сам скренуо поглед са "Плаћеника" на РТС1 и погледао у лаптоп. Писало је:
- Ја сада морам да идем да се спремам. Добре сам воље, па ево ти: :*
- Видиш, није тешко бити фин. И нисам усамљен. А ти си дете кретен.
- Блабла...трућ...
Причали смо још пола сата. Сад јој се изгледа није журило. Црвена је и живи далеко. Можда...Ма јок. Сутрадан се поново јавила.
- Сад ће да падне брисање из пријатеља. Махање.
И избрисала ме је. И било ми драго. Макар уме да одржи реч. Драго ми је што сам се свађао са њом. Скренула ми је мисли са неких битнијих ствари, неиздрживих ствари. Живот је занимљив са таквим женама. Кретенима. Свака сличност са стварним особама или догађајима је сасвим случајна и ненамерна. 

Црни Цонга

Цонга је био црн. То је његова прича. Црнац у срцу. Личио је на црнца, али није био црн. Штавише, био је бељи од свих нас заједно. Али имали смо осећај као да је дошао из Етиопијског гета. Једино не знам што Етиопија, ваљда због вере. И био је дебео, што аутоматски повлачи чињеницу да никако није могао бити из Етиопије, а камоли из њеног гета. Углавном, веровали смо црном брату да је из Етиопије. Једини проблем који је имао је расизам. Видео га је увек и свуда. За сваку ситницу, чак и најмању неправду би само узбуђено упитао - Из ит каз ам БЛЕК?! Луди црња. Разне приче су кружиле. Неке добре, неке јок. Причало се да је Цонгу јурио лав, па је тако завршио у Србији. Причало се да је кресн'о Адријану Лиму. Извини Маре, ал' так'а је ситуација. Буди срећан што ти није родила мало црнче. Такође се говоркало да никад не носи опрему за физичко зато што држи тукидида затуреног у чарапу, с обзиром да је црнац. И тако,  много се причало о њему. Црња је био на мојој страни, јер дискриминације има једноставно свуда. Тотално је у праву. Имао је неких додирних тачака са Глујком Бановачким, ал' о томе другом приликом. Причало се да лови веверице по крају. Само сада у ермаксу, треши, и без копља, него само погледом. Да, живи у Земуну. Нико није савршен. Луди црња, у лудој Србији, лови луде керове. Слабо се сналази са социјалним мрежама. Јебига, није лако прећи са димних сигнала на дигиталне. Али надам се скоријем бољитку на том пољу. Такође, био је на неком кастингу за порно глумца. Прошао је у други круг. Видећемо шта ће даље бити. Тражи човек посао у струци. Имам једну дебелу другарицу која је луда за црнцима. Црни, кад видиш ово јави ми се. Да ти дам њен контакт телефон. Да се и ти скрасиш. А и учинио би добро дело. Ко ће њу да жени, несрећницу. И тако, настављам са добрим делима у новој години. Бљак. Црњо, срећна Нова година! Јест' да не знам по ком календару ви у Етиопији славите, ал' нема везе честитаћу ти ја и Српску Нову. И Кинеску. Тако да, опуштено. Надам се да и даље развијаш бицепс. Јо, остани ми фин и црн. Поздрав за црњу!

Последња игра лептира

Сунце усред ноћи. Не плашим те се, рече она и одлута у мрак. Желео сам је, жарко сам је желео. Али она, она....Она је као дрога. Нећу да је пробам. Али како је заносна. Трчао сам. Капљице зноја су се сливале низ лице. Била је ту, осетио сам је. Нисам спавао три дана, али нисам био уморан. Било је сувише важно одржати корак. Она ми бежи, увек за длаку. Ово је страшно велик град, и може се сакрити било где. Али она изгледа воли ову игру, игру завођења. Није нестала не зато што  није могла, него зато што то није желела. Лутао сам за њом. Киша је спирала крв. Крв из ране коју ми је она нанела при нашем ранијем сусрету. Јао, колико је желим. То је инат. То је одавно инат. Мокра улица ушушкана маглом. Све то, само за нас двоје. Стигао сам је. Била је, као вила. Бледа, изморена, сва исцепана и крвава. Једном речју, прелепа. Видео се пркос у њеним очима. Тај жар се никада није гасио, и зато сам је волео. Шчепао сам је. Ударила ме је. Извадио сам моју малу бритву. Лепо се видела гравура - М. Засекао сам је, а она је вриснула. А затим ми је зарила нокте у месо. То је љубав, знао сам. Бежала је, посртала, али није падала. Стигао сам је, на станици двојке. Хтео сам да је помилујем, али ме је угризла. Оборио сам је на земљу. Секао сам је, јечала је ужаснуто. Више није ни имала гласа да пита, да каже. Пољубио сам је. Лепо, све је прелепо. Она вене, као ружа у касну јесен. Крв је текла, кап по кап. А ја сам је држао у наручју. Најлепшу. Даму под месечином. Ње више нема. Ни мене више нема. Љубав нас је уништила. Одлазим. Негде далеко. У свет ситних истина и великих лажи. У мој свет.

1. јануар 2011.

.

Ево ме народе, још увек припит, седим и пишем. Појма немам који наслов да ставим, па ћу оставити празно. Можда је тако и прикладније. Само тачка стављена на претходну годину. Дошао сам синоћ, пио сам. Биле су ту и неке жене, и било ми је једино жао што нема неке коју не познајем, да је малтретирам. Шта је учињено-учињено, нема кајања. Млинко је легенда. Колико волим да се враћам са тим човеком у зору, или у овом случају јутро, кући. Неповезани разговори, веома налик на Владимира и Естрагона. Јао, колико мрзим те кретене. Уствари, мрзео сам их прошле године. Сад сам равнодушан. И и даље болујем од малодушности. Слушали смо неке глупе музике. Неке фине музике. Играли "Човече не љути се". Било до јаја. Неке песме су ме бациле у  размишљање. У старој години. У новој нисам хтео себи да дозволим да тим истим размишљањем покварим раније донесене одлуке. Знате оне новогодишње одлуке којих се нико не придржава? Е па ја сам донео пар још пре пар месеци. Оно као, пробни период до нове године, па после званично ступају на снагу. Него, морам да вам кажем да сада храмљем на једну ногу. Појма нисам имао да Неда има око осамдесет кила. Бокте, ала је дебела. Човек осети тек када се њена нога обруши преко моје. Тако ти је то кад се поџамбамо око кревета. И покривача. А ја пијан, она пијана. Сви малтене пијани. И спава нам се. А Млинко прича. Јеботе, тај човек има пар легендарних фора које ћу украсти. Ја углавном украдем, дорадим, и много боље продам нечије форе од самог инвентора. Тако ти је то. Иначе, ноћас сам добио две поруке. Прва је била од ћалета, који ми је фино честитао нову годину. Једна од ретких ствари које волим код њега је то поштовање традиције неке. Ми иначе славимо Српску нову, ал' пошто смо Срби није нам на одмет још које славље. И тако. А друга порука је била са непознатог броја и гласила је: 
- Srećna Nova 2011! 
То је све. И било ми некако криво, јер не знам ко је. Вероватно је неко погрешио број. Јебена криза, немају људи пара ни да ми пошаљу поруку. Некако ме туга нека уватила. Па сам врло радо ексирао чашице вињака, након изгубљене партије у оној глупој горепоменутој игри. Спавао сам, а мала Божена ме је нешто стално чачкала. Лудо дете, мајке ми! Неко ме је смарао да устанем. Кажу, 'ајмо гајби већ је осам и нешто. И устајем, кроз маглу, у купатило. Све кроз маглу. А онда напоље. Јебено бело. И клизаво. А ја певам ону Бајагину:
- Онда видим јеботе, нигде такве лепоте на целом свету од сто миљаaaa...ЛЕПААА ЈАЊА РИБАРЕВА КЋИИ...
Нисам баш знао речи, ал' ми је та песма у глави цело вече. Појма немам. Битно је да је мени било лепо. У овој години постајем рибар. Одох на Хаваје. Ако Бог да. Доста ми је ове  'ладноће. А слика ће стићи касније. Ако будем желео да је ставим. А нећу желети.

Дакле, ипак ево једне слике. Видите, слика говори више од хиљаду речи. Можда и напишем хиљаду речи о овоме. Једног дана. 

Copyright © БАРУТАНА | Powered by Blogger

Design by Anders Noren