Збирка мутних мисли једног малодушног орла.

31. децембар 2012.

Још једна...

Из ове године излазим као победник. Имам жену која би могла бити другачија од  свих другачијих које сам срео, имам пса кога нисам имао прошле године, мог великог Малог кера Џоа, имам и даље Мићуна који је још дебљи него пре и имам Буђу, мог систера који ме храни већ годинама у одсуству кеве и, у крајњој мери, ћалета. Сви су ту, и то је кул. Имам двадесетак књига које нисам имао прошле године, сет за покер и пар печата у индексу који говоре да сам очистио прву годину. Све у свему, живот је био добар ове године, много је свега било и волео бих да се нешто слично догоди и следеће. Ма нек се и изокрене све, али само нек се нешто догађа, па да коначно и ја добијем своје штампано парче папира којим ћу моћи растеривати муве и мувати несрећнице које се ложе на великане. Или оне који макар мало подсећају на њих. 

Дакле, мало је грдно чинити ову ноћ посебном, пошто ћу исто бити пијан као и неке друге у току године и исто грдан и све, али ипак... Биће нешто моћнија. Сви ти лампиони и петарде... Разумете. Свету с времена на време треба мало ватромета. А ово је ноћ за то. Уживајте. И не будите говеда, немојте да вас износе пијане пре поноћи. 

30. децембар 2012.

Деда Мраз је био хипик

Седео сам на ве-це шољи. Чиста, бела и хладна. Такав сам био и ја. Мислио сам да ће се нешто променити током година, али није. И даље сам био најпопуларнији скот који је ходао куглом земаљском још од Исуса. Технички, ја ретко ходам земљом, јер се као прави шеф и господин који јесам углавном возим. Дохватио сам прво писмо из џака који сам држао у купатилу за случајеве нужде, међутим... Било је розе и мирисало је супер, па сам одлучио да се позабавим још мало у тоалету и прочитам га. Дивота. Обрисао сам се, навукао панталоне и изашао напоље да прошетам један круг по постројењу. Миџити су радили ужурбано, можда звучи смешно, али ми смо одувек били озбиљна фирма, фирма која испоручује на време и по заслузи... 

Напунио сам каду и мало лежао у њој, а онда сам позвао три патуљасте жене да ме истрљају. Био сам фаца и био сам вољен и био је то добар живот на ниским температурама које сам фантастично подносио. Онда сам се обукао, ставио своју надалеко чувену капу и кренуо на пут. Прича о екстравантности коју поседујем наравно да није била тачна, санке су вукли керови, а хиљаде миџита се утркивало са мном, носећи све те поклоне... Погладио сам браду и пригрлио малену мачкицу која ми је током године решавала коресподенцију са милијардама поклоника убеђујући их да не постојим. 

Мрежа андерграунд веверица је вршила дистрибуцију поклона за неваљале девојчице и нормалне дечаке који имају потенцијал да израсту у необичне ужасе током само неколико година. Ушао сам у једну зграду, попео се на трећи спрат и позвонио. 

- Добар дан.
- Добро вече.
- Господине, јесте ли ви Милица?
- Не. 
- Дивота! Можете ли је, молим вас, позвати на трен.
- Не могу.
- Сто посто је опет лепа. Па је кријете. Мада, ви је једино не кријете од оне продавачице Марлбора са ћошка. А требало би. Цигаре су штетне.
- Моја Милица не пуши. 
- Па пропушиће. Од нервозе. Јер нема момка. Тако сам ја једном... Било је ужас. И дан-данас гризем нокте и сав сам жут.
- Па добро човече, да л' сте ви нормални?
- Дакако. Него сам донео само поклон Милици, па да идем.
- Па остави га код мене и иди.
- А не бих ја. У питању је осетљива ствар.

Након два сата разговора са господином татом, ушао сам. Те године је Милица добила најбољи поклон икада. Смувала се са мном. А ја сам остао најпопуларнији лик још од Исуса. 

29. децембар 2012.

Новогодишња

Ова ноћ лоше утиче на људе
без плана, без циља...
Ускоро ће нова година,
и сви хрле да донесу велике одлуке,
да грцају у великим речима и
уз ентузијазам и еуфорију испрате
стару годину.
Годину која није била боља од оне 
која јој је претходила,
као што ни та, 
нова, која долази, 
неће бити боља од ове. 

Ја то знам, ти то знаш, сви то знају...али,
нада је чудна бољка,
чак и кад си у живом блату до гуше и не можеш
да дишеш надаш се да ће ти неко тутнути сламчицу у уста 
и продужити твој драгоцени век...
Век који је састављен од година,
које су биле више-мање исто добре или лоше. 

Милионер из блата, на пример, је имао моћно добру годину.
И још пар људи на свету. 
Свеукупно, шта је пар људи за нас,
пар милијарди несрећника? 
Гледамо их на тевеу и надамо се.
Надамо се да ће нам година бити добра.
А под добра подразумевам стандардно иста, 
ма какав стандард био.

Деда Мразе, ја нисам као друга деца.
Донеси ми свега,
бесконачност и бесмртност,
добре речи и луде жене,
донеси ми
све што не постоји
и коначно,
донеси ми свет.

А умеш ли ти бити
безразложно задовољан годином 
или макар даном?
Од ситних ствари се почиње, што си задовољнији
данима и годинама, 
то ће ти боља вечност бити. 
Но, не дозволи мени да претерујем.
Вероватно знаш све то и сам.
Додај у списак новогодишњих одлука:

Покорити свет.

Можда, ако кренеш сада,
након дугог низа више-мање исто
лоших или добрих година
и успеш у томе. 
А онда? 
Онда ћеш моћи да кажеш -
хвала свима,
била је ово заиста добра вечност.

27. децембар 2012.

Љубичаст је био свет, то је боја њених гаћица

Одувек сам сматрао да одговор лежи у правим женама. Правој жени. Свет би био тужно место када би за сваког од нас постајала само по једна права жена. Ту једну поквариш, нешто се деси и останеш у беди читав живот свој... Мислим да свет не функционише тако. Много је правих, само их требаш срести. Међутим, космос фунционише на чудне начине. Ако имаш среће, као ја, сретаћеш их једну по једну и имати тренутке среће. Ако си пак несрећно копиле, срешћеш их све одједном и све их изгубити. Одувек сам се молио да ми се не деси тако нека ствар. То би ме докусурило. 

Дакле, права жена. Груди - има. Лепа - лепа. Паметна - паметна. Луда - луда. Капира - углавном. Пре је било капира - капира, ал' ето, љубав чини људе глупим, само што ја мало каскам... Ускоро ћу довољно затупети па ћемо опет бити на капира - капира. Све у свему, моћна је. Одговара. Оправља ме. Полако. Не знам да л' је то добра или лоша ствар. Видећемо.

Лежим овде и срећан сам. Срећнији него иначе. Иначе не знам какав сам. Људи кажу да сам скењан и да глумим да сам хепихепи. Не знам да ли је то истина. Ја само лежим и ударам по тастатури. Није као да нешто осећам. Нисам ни срећан ни тужан. 

Срећан. Овде. И онда нека ми неко каже како не постоје ствари за које жена, ТА жена, није решење. Одувек сам то знао, одувек сам писао о томе, одувек прижељкивао да имам неку мачку која би лежала поред мене и разумела све, ништа више... 

Права жена те може оправити, учинити ти прихватљивијим свет и учинити те прихватљивијим свету, учинити те бесмртним и пречесто мртвим... Може те волети и сексати и терати те да чиниш оно што умеш најбоље, али нећеш... Твој проблем више не би била киша ни ветар ни глад у Африци ни уметност ни људи ни земља да стане ни ништа... Све би то могла испеглати твоја мачка. Потенцијал праве жене је неограничен, као свемир... Иде поред тебе, кроз тебе и око тебе и откључава скривене делове твоје личности, делове који би заиста могли бити од неке користи... Живот је чипс и ја разумем да не желиш да га делиш... Али помисли само шта све можеш добити од праве жене за мало чипса? Можеш добити груди и разумевање и смејање и батине. И свет. Ту сам ситницу заборавио.

Знаш ли у чему је фазон са правим женама? Када сазнају да су праве, пречесто те отерају у курац. Дођу, седну и погледају те у очи мислећи да си манијак. Оверли атачд. Гуглујте, укурац, да вам не преводим сад. И знаш шта ме брине? Да ће ме једног дана уместо напушавањем курцем нека сачекати са неком реченицом попут - направи ми малишане, шес' комада! То би била трагикомедија свемира, сестре које плету судбине би се тако слатко смејале морнарском чвору који су ми везале на нити живота током пуш паузе. Онда би једна отишла до МекДоналдса и наручила хамбургере и три велика шејка. А ја бих се копрцао, тако мали и минијатуран... И џаба молитве, џаба све... Ако се замериш главном даси, завршићеш са неком списатељицом и оплакивати дан када се свет није смакнуо упркос томе што си је пољубио. 

Ово је грдан пост. И ја сам грдан. И све праве жене су грдне. И свет је грдан. Али ипак... Добро је имати грдну жену и бити грдан и писати грдне постове и учинити све да покориш тај грдни свет и да својим грдним унуцима испричаш колико си велики био и какву си жену једног тренутка имао поред себе и како је свет тада изгледао љубичаст...

26. децембар 2012.

Исповест повампиреног скота

Све је исто... Ламперија је црвена и кревет шкрипи и сат куца... Плаво око телевизора говори да је он и даље ту и да је и даље жив... Али нешто се променило. Не могу ухватити своју сенку више, умрла је или сасвим ишчезла, не знам... Можда сам умро и ја, па зато немам сенке, али капирам да и мртви људи имају сенку, чак и мртви људи који ходају имају сенку. Што ме доводи до закључка да сам се повампирио. 

Лук не једем, никад га ни јео нисам, а цркву и крст свети поштујем и волим... Поштовао је и волео и Дракула пре него што је гекн'о. Имао сам сребрну огрлицу једно време, али сам пре пар месеци приметио да ми смета и скинуо је. Сунце сам мрзео свих лета које сам проживео. Све је ту. У курац. Повампирио сам се. Само... Јебеш га, чак и као вампир сам социјално неприхватљив. Мрзим друге вампире. Мрзео сам вампире одувек. Ш'а кој' пенис зуби и локање нечије крви. Нема шансе. А вампирице или макар изгубљене тинејџерке у покушају повампиривања су ме плашиле. Грдно су ме плашиле. Волео бих да сретнем неког повампиреног. Чисто да разменимо искуства. И да ми каже куд да идем и шта да радим овако повампирен. Контам да има неку сврху. 

И тако лежим и слушам Чајковског, а сенка се не враћа... Сећам се када сам је чврсто држао у својим рукама, када је била опипљива и жива, када се мењала и лебдела свуда унаоколо, када је постајала убица или романтик, слика или вино, када је стварала најстварније приче које сам икада замислио и написао, када ме је спашавала од свих заморности малограђанштине... Недостаје ми моја сенка. Овако повампирен не могу чак ни честито да умрем, не могу да дозволим жељи да ме савлада и скочим са највише зграде у граду, јер неће имати смисла, пробудићу се састављен и жив, јер сам већ мртав и као такав не постојим и не осећам свет као што то чине они који се не би саставили када би звекнули на плочник са тридесет и другог спрата. Тужно је бити сабласт. 

Зидови су хладни, а Бог не опрашта... Све је маркетиншки трик. Можда бих требао бежати, бежати и само бежати... Бежати на крај света, а са краја света у пакао... 

Можда ова моја повампиреност има неке предности. Постојаћу кроз вечност, све док се не нађе неки фанатик са сребром, крстом и светом водицом... Или нека фем фатал, свеједно...Нећу морати постати писац да бих осигурао своју бесмртност, биће довољно да се клоним црквењака и ултра десничара...А све те жене, љубавнице, кокете, вина, сиреви, музичари и мајстори уметности који ће се тек родити... Ето, још једна мана повампирености, изгубио сам оштрину и почео да верујем у љубав и уметност, какве којештарије... 

О Боже, дај ми један ђир у твом свемирском царству које мирише на лаванду... Немој ме патити овде. Врати ми моју сенку и останимо ортаци какви смо до сад били. Ђаво је мала маца за нас, покоримо свет заједно, да, свет над којим си изгубио контролу...

Камионџија апрувд

Стајао сам пред огледалом и петљао око кравате. 

"Знаш, не иде ти сако уз гаће", приметио је Мали кер Џо. 
"Ид' у курац." 

Мићун ме је погледао и преврнуо очима. 
"Значи без кравате?", упитао сам.
"Без", потврди Ђогсон.

Бацио сам кравату, навукао панталоне и изгледао нормално. Добро, ако не нормално, онда сигурно уобичајено. Имао сам дејт илити састанак и био сам врашки нервозан. Мачка је била из фине куће, имала је манире и те фантастичне груди и вечито је носила сакое, а ја сам данима савладавао технике самоконтроле, али џаба, чим би ме пољубила у образ, све је падало у воду. 

Мали кер Џо је играо сони и псовао Рамба, Шумахера, Предатора и полицајца са Петловог брда наизменично. Мићун би се повремено извукао са свог невидљивог места испод стола пришао Малом керу Џоу и опалио му шљагу, овај би ућутао, а Мачкатан би се вратио свом сну. И тако смо биствовали у хармонији, све док је нисам пронашао у дубинама интернета и начисто прсо.

"Одо'."
"'Оћеш да идем с тобом?", упита Дог Ђонсон преко пениса. 
"Стварно би ишао са мном?"
"Па, да. За разумну надокнаду."
"Три кексића?"
"Нек буде четири и имамо дил."

И тако смо Мали кер Џо и ја кренули на састанак. Он као подршка из сенке, а ја као нервозна битанга и пробисвет у покушају да се прикаже у неком шаренијем и мање грдном светлу. 

"Ћао мала."
"Ћао."
"Хоћемо ли?"
"Хајдемо."

Мали кер Џо је седео недалеко од нас изгледајући као поприлично ухрањена џукела бескућник. Намигнуо ми је. Увек је имао те лејм форе. Сели смо у неки кафе мала и ја, изгледала је поприлично океј, и сам сам изгледао поприлично океј, имала је деколте и то је био проблем, али успевао сам да се контролишем. Првих дванаест минута. Конобар је изгледао потплаћено, видео сам уво Дога иза неког огромног фикуса, али нисам био изненађен, знао сам да је на све спреман. Конобар је донео њен сокић и моју кафу, било је вотке у том сокићу, сасвим сигурно, јер је пошашавила начисто након неколико минута. Девојка из пристојне куће. Не пије. Ударило у главу. 

Кренуо сам да је пољубим или макар да јој лизнем образ, али јок, почела је да се измиче и смеје као блентава клинка. Ђогсон је морао да реагује. Пришао је и паркирао своје масивно дупе одмах до ње, тако да не би могла даље да се измиче. Пољубио сам је показујући Догу да се склони. Отишао је назад иза фикуса. Људи су гледали. Неки у чуду, неки су се смејали. Једна госпођа је плакала. Вероватно је и њен господин по'ватао на неку овакву фору.

И тако, ово мување би остало сасвим обично мување да није било једног камионџије. Изашли смо мала и ја напоље, било је лепо време за децембар или било који други месец, нисам могао да чекам да пређемо улицу, дохватио сам је на семафору, било је то једно моћно семафор по'ватавање, уживиш се и повремено бацаш погледе на семафор... Хвала богу за тајмере који су постављени, погледаш само и знаш да имаш још шездесет и девет секунди да вршљаш по том телу и тим уснама и живот је тако готиван... А онда се појави камионџија и затруби, подигнем поглед, али не и главу, а он подигне палац и набаци онај ортачки кез мали-и-ја-сам-то-радио-некад-само-жежи. Помислио сам испрва да је то неки начин на који ми је Ђогсон исказао подршку, али када сам се окренуо, он се њушкао са неком керушом. Била је мала, црна и длакава и он заиста није имао укуса. За разлику од мене. Био сам камионџија апрувд, и она са мном, јер је то била потврда да је мачка и по.

И тако, све је било фино док нисам стигао кући. Ушао сам ноншалантно унутра, а Мићун је изгледао запрепаштено када ме је видео. Био је на некој мачки. Била је расна, персијска, очешљана и миришљава. Имао је Мачкатан укуса. И ја сам. Кер је био кер, њему се нема шта замерити. Све у свему, били смо јебачка дружина.

25. децембар 2012.

Пружаш руку, али не

Мислиш ли да је ово јутро то?
Мислиш ли да је ово дан када ћеш променити свет?
Не?
Зато никада нећеш бити ништа осим човека.

Запиташ ли се икад о чему кондор размишља
изјутра кад полети из свог гнезда?
Он помисли - ја сам краљ неба,
закорачи и узме га за себе.

А секвоје, које почну као танка нит и
заврши као џинови?
Оне погледају сунце и кажу бићемо сунце,
ухвате га својим џиновском крошњама
и цела прашума спава у мраку...

Знаш ли хоћеш ли икад смоћи снаге
да постанеш неко лепши, бржи, бољи у
истој кожи у којој си боравио до сад?
Хоћеш ли заувек умирати тако обичан и празан?

Васељена кује чудне планове,
у тим плановима се не видиш и никада се нећеш
ни видети ако останеш само ти.
Немој бити оно што јеси.
Буди сто пута бољи.
И исто толико пута вечнији...

А неки ће се клинци играти у песку
и бити хиљаду пута мудрији него што ћеш ти
икада бити.
То су клинци који ће променити свет.
Или ће га оправити или скембати,
једно од та два,
сасвим сигурно...

24. децембар 2012.

Десперија

Седео сам под овим сунцем са тобом и гледао уморни град. Ниси претерано изгледала заинтересована за рај. Чак ни на земљи. Говорила си чудно, изгледала си чудно, мирисала си чудно и била си најнормалније маче које сам срео у последњих двадесет година. И тако смо проводили сваки дан под сунцем, чак и онда кад га није било. 

Пробудио бих се ујутру, протегао, шљапнуо те по дупету да се помериш и некако се искобељао из кревета. Имала си солидно дупе. Трљао бих зубе, а ти би се превртала по кревету потпуно чупава, поспана и нестварна. Пљуснуо бих се хладном водом и навукао своје хавајске панталоне, а ти би онда клиснула у купатило и не би те било по пола сата... Кренуо бих на посао, лош и дуг и мало плаћен, а ти би ме дохватила и игра би отпочела. Због тог јутарњег секса сам редовно добијао отказе и мењао ужасне послове за још ужасније. Ти си радила свој нешто мање ужасан посао већ неколико година и ниси изгледала нарочито срећно док си навлачила чарапе, обувала штикле и спремала се за одлазак... 

Дошао бих кући, углавном прљав и страшно мртав, опружио се по поду и заспао... Ти би дошла касно и била би психотична и немогућа, па бисмо се заједно истуширали, а онда бих заспао покушавајући да средим твоју главу. Ни моја није била сређена, али ниси разумела, мислила си да само мрзим читав свет... Уплаћивао сам лутрију сваки дан и чекао и чекао... А ти си пила, плакала и спавала и тако смо постојали... Желели смо да живимо, али није било никог да нам каже да грешимо и да нећемо стићи далеко... Или било где. Нигде. Забрљали смо.

Седели смо и ја бих се пробудио, шљапнуо те по дупети и свет би се исто вртео као претходног дана, а ми смо се и даље надали, ишчекивали рестарт света или можда мало среће... Уплатио бих лутрију и сањао рај, а ти си само била ту... У покушају да живиш. Да живимо.

Криза идентитета вол.1

И тако лежим, шест хиљада стратосфера изван своје коже... и питам се... ко сам ја? Проблем несталности имамо ветар и ја. Али он зна да је ветар и зна да је јак и шта треба да ради и куда да иде... Ја не знам ништа. И камо сад, коме, како, зашто? Све сам суштински битне ствари пропустио чини ми се... Иако нисам сигуран ни које су тo.

23. децембар 2012.

Шишмишов лет

Неонске рекламе трепћу. Стојим на надвожњаку и посматрам град. Графити су свуда. Вапај клинаца за спас. Али Бог је глув. Хиљаде аутомобила јуре прљавим улицама. Стојим на надвожњаку и машем, али нико не одмахује, нико не труби, нико ме не види. Упркос томе да ноћ у граду не постоји, да постоје само стотине хиљада светала, упркос свему томе невидљива сам мрља овог града, који сваким даном све више људи има и све мање човека.

Снег када падне, учини град на тренутак чистим и празним и чини се као да је Исус стигао и средио ствар. Наравно, сутрадан већ видиш сву прљавштину на улицама и сав олош како шета, гази и пропада у ту исту прљавштину. Љубав не постоји у овом граду, постоје илузије које можеш створити и хранити све док не буде осећај сличан љубави, а ако нестане, не плачеш зато што је љубав нестала већ зато што се илузија разбила као стакло, призма кроз коју си срећно посматрао свет.

Седим и гледам у даљину, док аутобус покушава да побегне из закрчених булевара. Загушљиво је и несрећно село овај град. Преко моста прелазим и ближи сам слободи метар или два него што бејах пре. Не постоје девице, једнорози и добри послови... Све су то илузије телевизије. Телевизија одржава људе на ивици, спашава их од свакодневног лудила и чини да се осећају срећно док гледају како други људи живе... Немам шта да тражим на оваквом месту.

Изађем из аутобуса на периферији и направим пар корака, закорачивши у мрак. Онда се претворим у себе, а потом у шишмиша. И одлетим на неко мање гнусно место. 

22. децембар 2012.

Баснословни крај

Седео сам, цевчио еспресо и покушавао да проникнем у њену душу. Изгледала је елоквентно, мајко, са деколтеом који је наслућивао груди које би савршено стале у моју шаку и косом које је било свуда и много. Изгледала је као минус, и сам сам био минус, а сви знамо шта се деси када се два минуса споје - настаје плус. И тако, док сам се бавио анализом њене психо-физичности, тридесет и шест минута је протекло поред нас, а још се нисмо смували. Почео да се питам да ли је све у реду са мном, пошто са њом очигледно није било.

- Мала?
- Да?
- Ми ако се не смувамо вечерас нисмо ништа направили.
- Нећемо се смувати.
- То све кажу.
- А јеби се.

У курац, имала је те велике очи и могла је солидно да ме трипује само седећи тамо и трепћући и не слутећи каква се шизика одвија у мени. 

- Ми смо, мала, фантастични. Смак света чека само ми да се смувамо, па да отпочне.
- Добро си ми рекао. Онда се нећемо смувати и мир у свету.
- Хоћемо.
- Нећемо.
- Хоћемо.
- За петнаест година. Кад проживим мало.
- Сад.
- Не.

Био сам на центиметар од ње, али је вешто избегавала сваки покушај обљубе. Свет се чинио бесмислено мртвим док сам зверао у њу. Игра се наставила још читавих сат. Она и моје руке на њој, око ње, свуда, али од пољубца ништа. Било је момената када сам покушавао да је собалим применом обрнуте психологије - ништа.

Идемо кући, рекао сам. Гледали смо се. Гледали се. И још мало се гледали. Не знам да ли је време стајало или сам био дрогиран, али смо се до'ватили. И бураз, било је моћно. Свет је ћутао моменат или два, а онда је све почело да се распада. Комета је љуљнула, а ја сам је само погледао и изустио - рекох ти. Фантастични смо.

21. децембар 2012.

Мачкатанов рођ

Мали кер Џо је седео на фотељи и читао новине, а ја сам преправљао по шездесети пут чланак о помаку који су научници направили у стварању мијатурних слатких мамута који би улепшали дане хиљадама усамљених хипстера широм света. Сви имају керове и мачке. Хипстери једноставно не виде срећу у поседовању просечних ствари. Чак ни корњаче или алигатори нису више љубимци који би те учинили другачијим од света. Важност научника и изумитеља јесте управо у томе да чине људе срећним откривајући како да будемо мршави, лепи и екстравагантни. 

Мићун се извукао испод стола, протегао и полако одњихао ка кухињи. Он није причао. Једног дана, пре неколико година, одлучио сам да након трагичне смрти мог претходног мачора кренем даље. Мачори живе живот на ивици и зато често гину. Може се рећи да сам и ја на неки начин мачор. Посматрао сам петоро мачића и гледао кога да учиним новим животним сапатником. Сви су ћутали и превтали се унаоколо, а једино је Мићун фрктао на мене и покушавао да ме нападне иако није имао канџе и тек што је прочкиљио на једно око. Од тада смо заједно. Током година се формирао у опипљив приказ мог алтер-ега, што је чинило  да се осећам срећним и уједно уплашеним. Можда би требало да напишем чланак о себи. "ЕКСКЛУЗИВНО: ЧОВЕК СА ОПИПЉИВИМ АЛТЕР-ЕГОМ КОЈИ ПРЕДЕ!" Не. Вероватно би ме чукнули у неку установу.

"Можеш ли веровати да су се идиоти сакрили у пећине, јер су мислили да ће смак света?"
"Ђогсоне?"
"Ој?"
"Видео сам те синоћ док си покушавао да резервишеш викендицу на најзабаченијој планини на свету."
"То је било за тебе. Ја не верујем у те ствари."
"Сад не верујеш. Синоћ си веровао."
"Једу ми се кекси. Донеси ми мало, 'оћеш?"
"Одјеби."

Мићун је прошао поред нас погледавши нас са презиром, а потом легао на своје омиљено место испод стола. 

"Мачкатане?"
Застао је.
"Лепо спавај."
Лењо је трепнуо, као да покушава да преврне очима, а потом се сместио и заспао. Испод стола је вирио његов давно сломљени реп. 

"Ђогсоне! Догу! Псето! Керу!", покушавао сам да дозовем кретена шапућући.
Коначно се тргао. Гледао је у голишаву слику Монике Белучи у новинама. 
"'Ел ме зајебаваш? Ти си кер, мајмуне. Дођ' испред!"
"Имам и ја душу. Па говорим шест светских језика, побогу."
"И да говориш тридесет, опет не би имао душу."
"'Ош се бијеш, ш'а?"

Изашли смо испред. Било је хладњикаво. Јебеш га, децембар. 
"Мићуну је данас рођендан."
"И?"
"И идемо по поклон сад."
"Да л' си озбиљан? Мени нисте ништа узели."
"Па ти говориш шест светских језика, шта 'оћеш? А и пичка си."
"Ја не идем."
"Идемо. Добићеш кексић."
"Увек ми то радиш..."

Размишљао сам претходних пар дана шта би развеселило Мачкатана. Мислио сам да му купимо неко анатомско лежиште специјално дизајнирано по његовом укусу, али би вероватно одмахнуо главом и легао на своје место испод стола. Храна га је повремено чинила мање мрзовољним, чак сам га једном видео и насмешеног. У томе сам видео шансу. Отишли смо у забачени део града, да потражимо неког миша камиказу. 

"Добар дан мишу."
Миш нас је тупо гледао.
Кер је поновио то лајући. Животиње се боље разумеју међусобно него људи. Миш зацича. 
"Да ли бисте, како да кажем, размислили да будете поједени од стране једног расног мачора за пристојну надокнаду?"

"'Ош те поједе мачор за кинту?", лајао је Дог.
"А? Ма не треба ништа, може. Ионако ми је живота преко курца. Ја је волим, она с другим, све у першун!"

"Шта каже?"
"Каже да 'оће."

И тако смо нас тројица пошли кући. Миш се звао Ђоле и био је највећи емо кога сам икада видео. Ушли смо унутра, Мићун је спавао. Пустили смо Ђолета да обави последњу вечеру. Похасао је пола фрижидера. Онда је зацичао на секунд, вероватно говорећи како се најео. Бацио сам поглед на Мачкатана. Једно уво му се подигло. Пар секунди касније, брк се насмешио, а он је скочио на ноге и кренуо ка кухињи. Ја сам лежерно изашао у ходник, а Дог је гледао сапуницу, изврнут на каучу. Махао сам му, али није помогло. Одшкринуо сам врата и погодио га папучом међу очи. Онда је скапирао да треба да изађе. Да би ме пребио. Но, то није важно, важно је да је изашао.

Стајали смо пар тренутака, а онда се појавио хеликоптер и слетео у двориште преко пута. Било је чудно. Никад нисмо видели хеликоптер код комшије, он је вечито возио југа, па смо били донекле запањени том променом. Нешто касније, неко је позвонио. Отворио сам. На вратима су стајала два човека у црном.

"Господине, имамо дојаву да је краљевски миш Ђоле Емотивац седамнаести у вашем дому."
"А? Ма не...то није истина."
Прошли су поред мене и затекли призор. Један од људи у црном је вриснуо. Само реп је вирио Мићуну из уста. Онда је Мићун повукао реп и цео Ђоле се појавио, грдан, али жив. Мићун је био хепихепи. Људи у црном су притрчали и отели Ђолета, а затим га на минијатурним носилима однели до хеликоптера и винули се у небо. 

Мићун нас је погледао погледом "општим вам са мајком", а Дог ме је погледао погледом "умлатићу те јер нисам добио свој кексић". Гледали смо се мало тако, а онда се Мићун вратио у хибернацију, Мали кер Џо је вежбао клавир, а ја сам отишао да му донесем кексић. Купили смо Мићуну анатомско лежиште. И даље је спавао под столом.

20. децембар 2012.

Дођи

Спавао сам недовољно,
трамваји су ужасно нестални,
голубови серу
и кују планове да покоре свет;
жене су комплетни идиоти
и све што сам радио у животу
се своди на грешке.
Установа за фрикове је пуна,
и ја студирам тамо,
људи пљују по улици,
ја пљујем по улици и
по свету и кретенима ниже врсте
који стоје раме уз раме са великанима...
Сваки жив човек је важан,
али није сваки мртав човек неважан.
У томе лежи разлика између обичњака и генија.
Курац ми је оштећен, гладан сам и жедан
и мртав, а бол у мојој души
и мојим ребрима не јењава....
Понекад помислим да је све ово
природно стање ствари,
да је ишчашеност света уствари
нормала и да сви који су иоле срећни
не припадају овде.
Понекад сам мрзовољан,
и имам право.

Да, апокалипса може почети
што се мене тиче,
нек ми поправи мало дан.

19. децембар 2012.

Из баштенске столице

И тако, две године већ седим овде и пишем. Сећам се, имао сам осамнаест година и ништа нисам знао, пробудио сам се те недеље и рекао себи - хајде да пишеш. Уствари, сви већ знате причу о Маји. Изгледала је и изгледа и даље као жена из бајке, али никада нисам био заљубљен у њу, само сам је желео и из чисте досаде сам отворио блог, пар тренутака пре него што ме је матори викао што нисам спреман да идем на славу. Мислио сам да ће то бити вишеструко корисно. На крају и би тако. Нисам смувао Мају. Али сам смувао неке друге мачке. Само седиш и нешто кликне и учиниш неку моћну ствар... Тако треба чинити све.

Две године записујем све путеве којима сам ходио, све љубави које сам осетио, сав бес који ме је обузимао, све разговоре које сам водио и оне које нисам водио (званично), све луде ствари које обичњаци називају животом, све расправе са Богом у којима ме је победио ћутањем и понеку глупост коју сам морао избацити из главе. Некима је читав овај блог глупост, некима је пак злато... Ни једни ни други нису у праву, истина је тамо негде...

Играо сам се мало са бројевима сада, и откад немам математику почињем да схватам да нисам мрзео њу већ систем, професоре и све оне који су знали да је учине тако болном. Но, за ове две године рецимо да сам проводио по два сата дневно пишући блог. Понекад сам проводио и много више, али рецимо нека су чиста два сата, свакога дана, током две године. То нас доводи до следећег закључка - током две године, провео сам шездесет и један дан пишући. Дакле, сваке године читав један месец. 

Било је људи који су мислили да сам фејк и да пишем због популарности, да форсирам... Нисам се потресао. Знаш у чему је фазон? Ово је прва ствар у животу која ме је задржала и одржала толико дуго... Фазон, имаш толико могућности, све можеш створити и све можеш рећи и ништа што ти смета или те чини срећним не мораш угушити у себи... Можеш постати какав-такав слободњак, макар умно... О рибама да ни не причамо, оне траже нешто другачије у мору фудбалера и геј кошаркаша, а ето, јебеш га, овај блог је моја реклама, светлећа, неонска, која вришти - он је другачији. Наравно да нисам другачији. Требало ми је много времена да скапирам да сам савршено обичан и након хиљаду промена коначно сам нашао реченицу која описује Митомана - Уствари, само још један тип са периферије. 

Седим у баштенској столици, за мојим столом, међу папирима и осећам се добро, имам неки смешни стари лустер који сам мазнуо из дневне собе када му је било време да иде... Гледам по овом миру, јебеш му мајку, иде неки џез, а ја схватам да вероватно нећу завршити овај пројекат до сутра и сасвим сам океј са тим... Хајде да постанем велики. Курац. Да бих то постао морам имати нешто да понудим свету. А шта је пар слова за милионе бедника који брину о оном никад доживљеном сутра... Шта је пар слова уопште? Две године сам сабио у рецимо сто и нешто хиљада речи. Бре, мало је то. 

Но, идем да покушам да спасим овај испит. Имам још десетак сати. Фантастично. Дакле, две године сам већ овде. Многе сам испратио и, такође, многе дочекао. Постојан сам. По први пут у животу. Свакоме треба та једна ствар да га учини стварним... Та призма кроз коју ће се свет чинити нешто занимљивијим местом но што заиста јесте. Хајде свете, покажи шта знаш. Боже, спреми се, ноћас ћу те добити у вечној расправи коју водимо. Пичко, одговорићеш. 

А ви људи... Извините што претерано псујем... И хвала на читању. 

МкЏ на Северном полу

"Мислиш ли да некоме недостајемо?", упитао је Мали кер. 

Да, познавао сам кера који говори. Звао се Мали кер Џо и био је отприлике две трећине моје висине. То не значи да сам ја био мали, већ сасвим супротно - он је био велики. У чему је трик, питаш се ти? Сам је себи наденуо име, јер је био велики фан Холивуда, уз ноту интелектуалног нихилизма који га је прожимао од репа до њушке још од онда када је погледао свих шест стотина епизода "Праве љубави". Био је велики кер, можда и највећи икад, али се опет називао малим, јер је сматрао да нико на свету не заслужује титулу величине, нарочито узимајући у обзир колико смо небитан делић свемира. 

"Не знам. Надам се да да." 
"Верујеш ли у Бога?", упитао је Мали кер Џо кезећи се.
"Верујем."
"А верујеш ли у глобално загревање?"
"Не."
"Е па, можда би требало. Санта се топи."

Погледао сам у правцу његовог погледа и заиста угледао како се лагано одваљују делови снега и леда у воду. Мали кер Џо је поприлично личио на Скуби Дуа, с том разликом да је био нешто црњи око њушке и око очију. Такав изглед му је стварао проблеме, јер је вечито изгледао као кер коме не можеш веровати, а када би проговорио тек онда је отклањао сваку сумњу да је кер коме не можеш веровати, јер керови, јел'те, не говоре, макар сигурно не шест светских језика. Тебе сад вероватно интересује где смо. Плутамо на санти леда. То већ знаш. На неком од северних мора. Небо је шарено и зелено и црвено и још увек не постоје дан и ноћ, што значи да само још увек на старом северу.

"Можда би требало и да се помолиш том твом Богу."
"Одјеби догу", кажем и запалим цигару.
"Волео бих да смо сада на некој плажи и да јурим и отимам женама торбе..."
"Ја бих волео да сам сада у свом кревету и да сањам све ово, да се пробудим и да моја мачка буде поред мене..."
"Мачка?"
"Женска персона са дугом косом и добрим ногама, тепам јој тако, јасно сад? Боже!"
"Ако нам се санта ускоро отопи биће ћао аморе."
"Превише гледаш теве."
"Да, нарочито сад."

Били смо део експедиције која је отишла горе да учини све да оживи минијатурне мамуте који би били продавани као ултимативни кућни љубимци. Нажалост, једно јутро смо се пробудили и наш контејнер за спавање се удаљавао од кампа, једино наш, тихо и нечујно, без могућности за помиловање или спас, сви су спавали дубоким сном леденог срца и сањали ћелије и откровење, славу и топао оброк под посебним небом од шеснаест милиона нијанси зелене. 

Правио сам снешка и нисам имао шта да му ставим за очи, а Мали кер Џо је читао стрип и изгледао изузетно културно воздигнут. Одједном, угледао сам брод. Додуше, сасвим сигурно напуштен брод, са извесном могућношћу да је уклет или макар проклет, као и да на њему потенцијално станују духови, звери и мале зубате жене.

Занемарите последњи пасус, отишао сам до клоње, а дог се пришуњао и одлучио да искаже своју параноју која је вероватно последица присећања свих епизода Скуби Дуа које је погледао током свог псећег живота. Но, заиста је био један брод ту. 

"Хајдемо", рекох му.
"Не."
"Где ти је авантуристички дух?"
"Ено га у фрижидеру, заједно са мојом храном и твојим љубавима."
"Ако се икада извучем одавде написаћу причу и у причи ћеш бити пичка."
"Ко бре пичка? Идемо."

Прешли смо на брод када је санта пришла довољно близу. Писало је "Краљ ледоломаца". Ид' у першун. Зачули смо неке звуке и запомагање. Мали кер Џо се искезио поново показујући моћне очњаке. Био је највеће псето психо-физички које сам икада срео. Размишљао сам трен или два - шта ако је дог у праву? Дог Ђонсон? Могао бих тако да му тепам. Не. Сувише отмено. Шта ако су доле стварно чудовишта? Погледом сам потражио Малог кера Џоа. Био је пар корака испред мене, спремајући се да упадне у капетанску кабину. Придружио сам му се. Изгледао је неустрашиво. Неочекивано. Изгледа да нисам баш знао све о тој бараби. Банули смо унутра.

Сабласни крици су престали. Запомагање, молитве и вриштање су престали. Унутра је било врло топло, а млади капетан са само капом на себи је лежао поврх мале пиргаве девојке, која је, претпостављате, такође била гола, вероватно зато што је била врућина. 

"Извините, зачули смо помагање, па рек'о да помогнемо..."
"И, успут, били смо на санти леда, па и себи да помогнемо. Има ли пива?", упита Мали кер Џо. Битанга.
"Ау. На тренутак сам помислио да су нас нашли", рече млађани капетан пиргавој гологузи.
"Ко да вас је нашао? И извините, шта то радите децо?"
"Сексамо се."
"На северном полу?"
"Па, њен ћале је директор једне шпијунске агенције, па би ме вероватно окачио за муда негде да зна да се сексамо."
"Па си је зато дотерао на северни пол?!"
"Зато што се волимо. Зато смо дошли."
"Тако је мали, само цепај!", довикивао је дог ждерући неку пилетину.
"Бог вас благословио тако ненормалне", додао сам ја.
"Бог нема везе с тим", викао је дог заливајући пивом, "то је космичка повезаност између ово двоје!"
"Кретен. Него, хоћемо ли децо кући?"
"Па... знате како. Хајде ви лепо сачекајте напољу да ми завршимо, па ћемо вас бацити кући, није никакав проблем." 

И тако смо чекали напољу. Четири сата. Дог је мазнуо телефон капоњи, па смо поделили слушке и уживали у неком генгста репу. 

Ово је почетак приче о Малом керу Џоу и мени. Док сам ово писао, завијао је. Траву. Бацио сам му кексић. Оставио је траву. Склонио сам је. То увек пали. Џаба што је једини кер на свету који говори, и даље је само кер. Не постоји проблем који кексићи не могу решити.

18. децембар 2012.

О ноћи у којој сам гекнуо

И ево ме, у три ујутру, лежим овде и умирем од болова. Учинио бих било шта да овај бол у десном увету престане или пак не престане. Некако сам се већ навикао на њега. Рече ми једна будала синоћ да ћу умрети пре смака света. Па куд баш ја, мајка му стара?

Глупо је дочекати смак света 'ладан и бео. Губи чар. Чујем казаљке. Тик-так-тик-так... Мораћу некоме да предам шифру од овог чуда, да објави да сам гекн'о, када гекнем. А онда, пар месеци касније и један пост који сам написао, онако, пост-мортум, чисто да зачиним мало. Мислим, нећу се враћати из мртвих да напишем пост, нисам луд, већ сам га написао сад, за касније. Да се разумемо. Судећи по свим гресима које починих, не верујем да ће Исус желети да васкрснем, а још мање да останем ту, доле, да кварим омладину. Да ли сам ја то управо помислио како ћу у рај? Наравно да ћу у рај. Преко везе.

Живот ми је одувек био играчка. Узми, преврни, наопако па усправно... Нек се дешава нешто дивљачки лудо, јер оног трена када ти се престану дешавати ствари, чак и оне измишљене, знаћеш да си умро. И тако, седим у три часа по поноћи на баштенској столици у топлини моје собе и посматрам све те књиге, стрипове и сво то дрво. Боже, хоћеш ли, молим те, зауставити земљу на трен или два? Уморио сам се. Али сам жив. Значи ли то нешто? 

А глава боли и уво боли, уво боли као индивидуа која постоји само да би болела... Навикао сам се на тако неке болове, макар једном годишње. 'Оће ме. Издржим то и кажем - до јаја, ето још једна прича за унуке.

Знаш ли ти мали, онда једном кад је деда стоти пут умирао у двадесетој години живота, какве су мачке шетале земљом? Па оно је рај. Деда ти се тад ложио на једну што ти је могла бити баба, али није, и кад сам вид'о какве лепоте биствују свуда унаоколо, одлучих да не гекнем. Још коју годину. Е, а онда је дошла тридесета. Ту сам већ био одлучио да гекнем. Ал', не лези враже, сретнем твоју бабу. Баба наврла да је женим, ил' роб ил' гроб, треће нема. Дошла са батином, а ја нисам 'тео да гекнем, и тако ти се оженим ја... Па направим твог старог, па и осталих дванаесторо... И сад ти причам ово, јер сам планирао да гекнем.

Скапирао да је у томе формула дугог живота. Што пре кренеш да се жалиш, касније ћеш отићи. То је ваљда нека космичка пошалица, шта ли. Сад је двадесет до четири, шаљем поруку асистенту да ме ипак чукне у неки термин у среду, какав колоквијум, какве пичке материне... Јебали вас компјутери, те вас јебали. Ваљда ће види ускоро. Кад дође из кафане. Изгледа ми као човек који воле да попије и поједе. А богами и да хм... пуца. Кол'ко је мутан овај наш српски образовно-културно-воздижући круг, па то није у реду. Мислим, стварно. Их, кад би престало уво да ме боли...

А ја стојим и гледам се како постојим... Није ни онај Рундек луд. Зашто ја нисам неки моћан песник? Никада то нећу скапирати. Сувише сам обичан и речи су ми сувише обичне. А и гекнућу. Толико о песничкој каријери. Хајд, здраво.

16. децембар 2012.

Мјау

- Хеј мјау?
- Ш'а 'оћеш? 
- Да те пољубим.
- Само једном?
- Само једном.
- Не може.
- Добро, желим много пута, хиљаду пута.
- Не може. Пичко.
- Што сам сад пичка?
- Зато што ме не волиш.
- Хајдемо негде на клопу.
- Нисам гладна.
- Ти ниси гладна? Ш'а се дешава?
- Одјеби.
- Да ниси трудна? Хаха.
- Па мало.
- Хахаха... Чек. Мало?
- Мало много.
- Ајао. Чек да седнем.
- Само ти полако.
- Јеси свесна да ће нам деца бити кретени?
- Јесам. Ко ме тер'о да се спавам с тобом. 
- А и ти каква си... Ако од тебе наследи памет, а од мене лепоту, мож' комотно да га закључамо у подрум и не пуштамо напоље до осамнаесте. Онда је свој човек. Ал' без да ме спомиње као ћалета игде.
- Лепо је мени мајка говорила...
- И мени моја, ал' нисам хтео да слушам. Каже лепо жена - сине, она је грдна, ви'ш каква је никаква, килава, а и чукнута у главу... Виче мајка бежи, ал' ја не чујем...
- Сад би ти јебала матер, тако слатко, само да нисам трудна.
- Да, немој се нервираш. Шта ако буде све добро? Паметан на мене, а леп на тебе... Ихх.. Дивота једна! 
- Кокнућу те мајке ми! Овом ћу те оклагијом премерити преко леђа, пичко једна вашљива! 
- Ја сам ти купио ту оклагију! Остави! Моје!
- И дете је твоје, па не вичеш остави!
- И њега остави!
- Ш'а кажеш?
- Волим те мјау.
- Пичко... Ајде да се узмемо?
- Вооо... Полако мјау. 
- Премерићу те оклагијом.
- 'Оћемо сутра?
- Одма.
- Одма?!
- Да. Па после на хас. Једу ми се кромпирићи.

15. децембар 2012.

Уснула схватања

Схватио сам нешто управо. Ламперија није црвена већ браон. А они чворови и годови од којих сам правио лице уопште и ни на који начин не формирају ишта слично. Поставља се питање... - да ли сам одсањао живот? 

Лежим овде и не умем да пишем... Мислио сам да напишем најкраћи пост на свету, али ме нешто вуче да додам реч или две и тиме овом посту одузмем једну вредност коју би икада имао. Сада више није најкраћи. Сада је просечно обичан. 

14. децембар 2012.

Опроштајна

Збогом мачке
збогом вино
збогом интернету
и збогом идиотима осредње просечности.

Збогом Мићуне,
збогом Мали керу Џо,
збогом матори покварењаку
и збогом мачке, опет.

Мислио сам да живим тамо негде преко,
али нека комета или корејци или земљотрес
или пакао или снег или љубав или Исус ће доћи
и сјебати ствар...

Одлучио сам да се убијем, 
желим да се забележи и зна да сам својевољно
пристао на овај смак света 
и да нећу бити жртва већ самоубица кога ће скембати...

Желим да могу слободно погледати врагу у очи
и насмешити се,
хоћу да зна да ми поп није био на опелу,
јер то нисам желео, 
а не зато што није стигао,
јер је и сам био мртав....

Желим да се рукујем са Вишом силом,
макар то био и враг,
желим да додирнем све што је изнад мене
и да чујем реч од свега што је боље, више и светије 
од било чега мени знаног...
Овај смак света нуди толико могућности...
Планирам га дочекати
лежећи на кревету уз неку жену,
гледајући у ламперију
и смишљајући 
како да побегнем од
ружне доколице којом је
испуњен свет.
Само то и ништа више.

Уствари, ко може више да тражи
и да буде сигуран да ће му жеља бити услишена?

13. децембар 2012.

Патка 102

Не умем. Дан је надвисио ноћ и ноћ је прогутала дан, а ја и даље не умем. Мисли су ми као расуто стакло у свемиру, тако нестварне и неспојиве... Мрзим ове дане када не умем. Мрзим тада и непријатеље и пријатеље и свет, а понајвише мрзим себе. Где год се осврнем могућност плива, скаче и шапуће речи, али инспирација је као жена, нежни кретен који чини ствари лепим када је ту и нежни кретен који тако често одлази... И ја не могу без ње. Нисам навикао. Морам да пишем, имам осећај да ће ми речи избити на уши ако их не запишем што пре... То је мало теже када имаш само фрагменте и немаш воље ни инспирације за било шта... Ово није добар месец за моје писање. Дешава се управо оно чега се плашим, неке жене су ту и факултет је ту и зима је ту и сви су ту и одвлаче ме од неопходности живота мог. 

Ово је као када ћомана скидаш са допа. Запослиш га нечим другим и чекаш да престане да мисли о томе... Чекаш да престане да буде ћоман. А њему на челу пише ћоман. Он је предодређен за ћомана, он воли што је ћоман, то је његов живот да га списка, исто као што је ово мој живот да га спискам... конташ? Плашим се да је већ почело оно одвајање, живот ти виче да живиш, а ти би да додаш још који ред на блог који нико не чита... И не желиш да црнчиш и ожениш се и умреш, желиш само да лежиш као некад и гледаш у црвену ламперију... 

Сви ви претерано компликујете животе једноставних људи, пустите их да једноставношћу доведу себе до висина, пустите... Једноставност је лагана...Погурајте ме, видите да сам запео... 

11. децембар 2012.

О невољи

Невоља...
Сваки пут када ме погледаш
упишеш реч невоља
у моју душу...
Невоља ти је име...
Чисто да знају једног дана,
када умрем,
да си била ту читав живот...
Али ти нећеш бити ту читав живот.
Отићи ћеш чим ти се укаже прилика.
То ме чини тужним, невољо.
Можда си већ отишла,
само ја то не примећујем.
Волим те невољо.
Знаш ли то?

Сунце није срећа

Седим у стриптиз бару и то се чини сасвим природно, осим што није. Моја жена ће се за пет минута појавити на тој сцени, обгрлити шипку и измамити бале и паре од свих ових уморних филозофа радничке класе. Узмем још један цуг вискија, очајан је, и даље не могу да се навикнем... До мене седи мала жена патуљак или само жена патуљак или само мала жена, али боље, најбоље је рећи како ствари стоје - мала жена патуљак седи до мене и зове се Луна, пише јој на личној карти коју држи на столу, јер сви мисле да је клинка и нико неће да јој сипа још једно пиће. Поприлично је улетвљена. Бармен изгледа као сова, толике очи има... Никако да се опустим од њих. Очи велике, буљаве и зелене, са три слоја подочњака. Јебана сова. Јебани стриптиз бар. И надам се, нејебана моја жена. Као да је битно. Људи умеју толико да драме око секса или најобичнијег пољупца... Мада, капирам поенту, није ствар у чину већ у ономе што стоји иза, јер чим ме вараш значи да ме не волиш, да си ме сита или да ме мрзиш и још стотину ствари, а не значи ама баш никада да ти се јавила жеља и да си једноставно шчепала првог који је наишао. Неправда!

Гледам у Луну, а бар мирише на паре, похлепу и грех... Не уклапа се овде. Изгледа чисто. Почиње шоу. Моја жена изгледа добро и скоро потпуно је гола. Имам неки чудан осећај да је никада нисам видео голу, тако ми чудно и далеко изгледа... Вуна од напурлитаних аустралијских оваца се продавала свуда, чак и на оваквим местима. Пажњу су ми скренули нека двојица шеширџија гласно склапајући уговор. Били су занимљивији него моја гола жена око које се сада вртео један мексиканац кога су млатила двојица из обезбеђења. Узмем још један цуг. Луна... Изгледала је као мећава, сунце или клетва стотину индијанских племена... Толико опасно. Мексиканац је и даље хватао моју жену за груди. Двојица снагатора су тукла и тукла, али он није посустајао. Понекад човек мора завршити посао. Настао је општи метеж и збрка, није се више знало ко чије груди дира ни ко чија пића пије ни ко кога бије ни ко ће све то да плати... Неко крикну: "Мурија!", и наста стампедо, а стотину јаука се разлегало кроз бар... 

Река крви тече дуж дугачког шанка, а вече је тек почињало. Луде ноћи у овом граду се не завршавају без крви, љубави и кајања. Мислим да бих се могао коначно развести и оженити мини женом којој и даље треба лична карта када наручује пиће... Сасвим сигурно. Но, сва срећа што ово није један од оних промашених живота и ја нисам један од оних промашених људи иначе би било зајебано, стварно бих то учинио, кунем ти се...

9. децембар 2012.

О великим сновима

Знаш, свет је ужасно гладан остварења. Сви јуре овај или онај велики сан... Мораш наћи начин да побегнеш од свега тога или ћеш постати као они. Неоствареност и несрећа коју она доноси са собом имају привлачне силе и ако ниси довољно јак повући ће те у вртлог, вечни круг снивања и самопрезира.

Гледам како стварно ствари почну да се поправљају када нађеш неке прихватљивије снове. Са великих сиса на мале или било какве, са објављивања књиге на суво викенд пискарање по сајтовима, са идеалног посла на било какав мање прљав посао... Дугачак је списак. Прилагодиш снове и удараш у месо. Остварен си. Можда је то као када учиш да ходаш. Нико није одмах потрчао. Корак по корак идеш, уз константна посртања. И тако би, макар теоретски, могао преко малих циљева доћи до великих и бити срећан и остварен.

Откад сам одустао (немо' случајно да ми се јави неки мангуп са спиком - друже, млад си да би умро, себе сахрањујеш, живи, Исус је велики и томе слично), све некако иде. Иде. Некад узбрдо некад низбрдо, али иде. Када имаш велике снове некако ти се све ово што ти је под носом чини небитно. И уствари, док конташ како да се дочепаш оног што желиш, пропустиш најбитнију ствар - живот. Океј, знам да живот нема много да понуди, уоквириће те и ишарати борама и нећеш бити сасвим срећан никад... Фора је да пронађеш нешто. Зато постоје религија, библиотеке и кафане, аутопутеви и курве. Инстант срећа.

Читав живот осећам се надпросечно. Иако све говори баш супротно, погледаш ме и јасно ти је како стоје ствари. Упркос томе нешто је чинило да се читав живот осећам за нијансу изнад других. Не знам да ли је то само самопоштовање, али сам сваким даном све сигурнији да је у питању егоцентричност. Најтежи облик. Увек сам мислио да сам створен за велика дела, знаш... Као и сви, вероватно. Прва грешка. Мислим да у животу нисам видео успешног човека који је од малих ногу говорио - бићу велики, као што сви просечни чине. Углавном су великани великани због неке игре судбине, сасвим случајно остварени или су се пак генијалношћу и ћутањем остварили, уз мало среће пре смрти... И већином су умрли као бедници. И то нам нешто говори, зар не? Но, свако од нас би пристао на бедну смрт зарад бистовања битним у овом свету, ја, лично, бих то учинио и за много мање, за упис у бедну историју ове наше тужне расе...

Људи ме често сматрају фуњаром, фукаром и нечим много грђим зато што говорим то. Јебала те историја те те јебала историја, шта ти значи што ћеш бити у неком уџбенику или некој књизи, бићеш мртав исто као и сви остали... Тако говоре. И ја се слажем, али схватите једну ствар - премало ми је све што овај свет има да понуди данас или сутра. Потребно ми је пар година постојања након смрти да бих коначно био задовољан. Вероватно не бих био срећан, можда чак ни задовољан. Тако је то са великим стварима. Увек се мал'ко смориш, јер очекујеш ватромет. А ватромет постоји само у причи. Но, био бих мртав, па ме то не би много потресло.

Да наставим. Одмалена сам сматрао да сам бољи од других. И тек када легнеш на кауч са самим собом и наплатиш си терапију скупоцено, тек онда знаш на чему си... Океј, кажеш, признајем, ја сам чедо просека. Тумор зван Велики снови успешно уклоњен. Пацијент има велике шансе да гекне током првих месец дана... Ако преживи, биће поприлично срећнији. Хвала вам докторе и...терајте се у мајчину. Капираш ли колико је добро и истовремено ужасно бити просечан? Зато сви беже од тога. Боје се ужасности обичности. Некако, људи жуде да буду у друштву надпросечних, необичних, јер се тако и сами осећају боље, више, снажније... Често су се скупљали око мене. Имао сам ту ауру која говори - ја сам другачији. Наравно, када би ме добро упознали и провалили у обичност моје утробе само би се окренули и отишли. Или би остали, помало разочарани, па бисмо заједно били обични.

Обичним корацима обичњака ка обичним циљевима, преко ситних снова и инстант срећки до звезда... Мораш гледати у пут којим идеш. Јер ако гледаш у звезде, може ти се десити да упаднеш у блато и читав живот мислиш како се крећеш за звездама, а уствари стојиш заглављен у блату и не видиш то и умиреш тужан... Избегни замке пута и ухвати си звезду. Али пре тога, попиј пиво, прочитај нешто и води љубав слушајући радио... Радио чини да се осетиш мање сам, чак и међу људима... Музика је једна од тих инстант срећки. Треба је форсирати исто као и друге ситне ствари које можеш да приуштиш са својом обичном платом. Живи. Исус је велики!

8. децембар 2012.

Црвена плава црвена

Искреност је ствар коју највише ценим. Ја сам Митоман, побогу, потражите на интернету шта то значи. Верујем у своје приче. Трудим се да живим своје приче. Слажем се, то је потпуно имбецилно, али шта да човек ради на овом досадно сивом свету? Мало маште и можеш си створити било шта. Тако то код мене функционише. 

Седи ми мала у крилу и говори - са њим сам се и са њим сам се, а са њим ћу једног дана.... Она је лоша. Не фолира. Погледа ме у очи и каже - очајан си, када сам заиста очајан. Исто тако ми каже - добар си, када сам добар. Комплетна искреност. Поруке се своде на - када и где? А састанци на седење на неком месту и гледање у очи или у неку удаљену тачку и причање. Ја причам, када завршим, онда она прича. Причамо. И још понешто.

Колико је грдно када нађем неку фантастичну мачку и форсирам је до граница у жељи да је видим како пуца, како се претвара у бичарку, желећи да видим оно најгоре у њој ни сам не знајући зашто... И онда тако, с времена на време наиђем на неку одговарајућу даму и све се одвија као у бајци... све док јој не споменем љубав и мене у истој реченици. Онда постају але. Држање хладно, речи као жилети, а текст идентичан код свих. Не знам да ли је мој его толико велики да мислим како се све ложе на мене или се заиста ложе на мене и надам се да никада нећу ни сазнати, јер оно што додаје ноту занимљивости је управо то вечито питање...

Занимљива ми је та игра лажи којом се сви служе... Код мене је то некако ишчашено. Потпуно сам искрен према људима када им говорим шта мислим о њима, потпуно сам искрен када одговарам на питања која они постављају мени, али сам тотални лажов када постављам питања сам себи. Мислим да ћу једног дана, када одговорим искрено на питања која постављам себи схватити да свет нема смисла, да сам тако обичан и просечан и скочићу са неке високе зграде и постати мрља у историји... Но, надајмо се да тај дан никада неће доћи. 

Ма колико лажљивице биле занимљиве, увек ћу радије седети са лошом, али искреном. Оне су као бедем, ослонац који добро служи и вечито греје... Када бих трансформисао једну од оних лажљивица којима се допадам у искрену бичарку која би умела да ме воли, био бих најпознатији научник на свету. Наравно да се то никада неће десити. А ако се и деси, нећу никоме рећи. Чуда се дешавају само једном. Одређеним људима. Остали, попут мене, могу створити понеко. Али када би се то десило... Заиста бих почео да верујем у чуда. Верујем у Бога, али такође мислим да га боли курац за нас. Повремено сврати, оправи штогод и продужи даље. Не ствара чуда, не трипујте се.

Искрен да будем, појма немам ни шта сам вам рек'о ни што сам вам рек'о. Ваљда вам верујем. И баш ме брига. Могао бих да смањим вулгарност у мојим текстовима. То управо чиним. Мада, искрено, боли ме курац за смањење вулгарности. Ко не воли нек шета. Брате. Спавам. Ако ускоро не заспим скапираћу да је овај свет бесмислен и да сам тако обичан... А онда ћу покушати да попијем плаву пилулу и заборавим све... Морате ме спречити у томе. Сувише сам вредан да бих трунуо у сновима... Црвена је спас.

7. децембар 2012.

Лежим и седим и стојим и слушам...

Корачам кроз поноре мрака, а депресија свија своје нежне руке око мене. Депресија, божанствена увертира у срећу. Да не постоји она нико не би умео да буде срећан. Били би срећни идиоти и празни, али нико други. Нико вредан помена. 

Лежим или седим или стојим и схватам да ме читав живот проналазе курве. Леже или седе или стоје уз мене и говоре ми - знаш, ја кад сам се јебала са тим и тим десило ми се ово или десило ми се оно... Лежим или седим или стојим и климам главом. Курве се лепе за мене, јер сам човек који нуди љубав. Изгледам као срећни идиот, кретен и пробисвет са добром душом, кунем ти се да постоји посебна категорија у женском свету за добродушне кретене... Ја разумем да оне мисле - е, овакав ми треба. Јест' да није ни за курац и ништа не зна и сав је скењан и смешан, али је човек који би ме волео. Љубав је најузвишенији мотив и никад достигнути циљ у животима већина људи... Могао бих писати о љубави хиљаду и једну ноћ иако сам само једном или ниједном волео неког... Али не можеш створити љубав. Да ли капирате то, ви лепе жене са нарушеним моралом и размазаном маскаром? 

Седе ми у крилу и кикоћу се, љубе ме и причају по читав дан о чарима блуда... Не разумеју... Не разумеју мене, не разумеју ништа или пак разумеју све, па зато и седе ту, тако близу... Гледам их и нисам љубоморан ни на једног мушкарца са којим су биле. Не знам зашто. Слушам их и гледам их и завлачим им руку у гаћице, савршено суптилно, углавном на неком ужурбаном јавном месту... Понекад помислим на пар оних, ретких, за које бих душу продао ђаволу, пар оних које су имале ту искру у оку и ужасну лепоту сопственог постојања... А онда наставим да слушам приче изгубљених душа. Понекад, али само понекад су те душе на месту, рођене тако, курвањске, рођене рђаве... Остале су само залутале, изгубљене одлазиле у кревет са сваким који би обећавао свет или макар добру забаву... Ствар је идентична као са пићем. Увек мислиш - ма шта је још ово једно, након свих оних од раније... И никада не можеш предвидети ону чашицу која ће бити превише, од које ће ти бити мука и повраћаћеш и мрзети себе и свет. 

Седим са тим оштећеним женама и привлачи ме та несавршеност, несиметричност, негативност и горчина помешана са веселошћу духа... Не волим сломљене играчке, али прија бити у њиховом друштву... Напослетку, слични се проналазе. Колики је свет и опет имаш ројеве, људи се крећу у ројевима, рој ових, рој оних... Како је добар осећај седети и гледати у неког ко изгледа као да разуме или изгледа као да га боли курац и за тебе и за разумевање... Нема лажне бриге, нема лажног разумевања или искреног неразумевања које намиришем на сто километара... Погледаш неког у очи и видиш одмах. Ако нема оштрине, ако је само равна линија тупавости присутна, онда знаш да требаш паковати прње и нестати из његовог или њеног друштва. 

Понекад се питам да ли да ставим прстен некој од тих искусних дама, можда и неког пробисвета у стомак... Понекад се питам има ли смисла уопште очекивати роматичарски идеал који је свако од нас креирао у глави... Понекад се питам има ли смисла седети и слушати приче о блуду на минус два степена у олињалом парку... Понекад се питам да ли је љубав имагинарна ствар, ствар коју су измислили песници, јер им је било страшно досадно... 

5. децембар 2012.

Празнина


Седим и осећам 
њен мирис на себи. 
Мирис њене лепе коврџаве косе 
и Лаки Страјка. 
Добра је мала.
Можда јој одглумим представу звану љубав.

Ма, зајеби.
Умрећу празан.

4. децембар 2012.

Застани

Гледао сам у њу. Гледала је у мене. И ништа. Љубав нам је промакла за милиметар. 

Седим сада заваљен у столицу на точкиће, довршавам флашу вина и слушам једну песму изнова и изнова. "По мери твојој, по грудима, моја је шака створена..." Седамнаест је часова и двадесет и четири минута, мој живот и даље нема смисла, а напољу дува несносан ветар. Могу ли наћи мачку која ће умети да ме воли...

Као кер седим покуњен иако знам да немам разлога ни користи од тога... Ако те поново будем срео...Волећеш ме опет. Знам. Овај свет је помало срање када ти ниси ту негде, близу. Ништа не умеш, идиоте, сећаш ли се... Како сам сат времена гладан шетао са тобом по граду, јер ти ниси умела да нађеш пекару... Како сам заспао на клупи у центру града, јер си каснила два сата на састанак... То уствари и нису били састанци. Седели би тако, ја бих ти причао, а ти би се смејала. Какве си фантастичне груди имала. Написао сам ти пар песама. И хиљаде речи које никада нико видео није. Само ја. Шта мислиш зашто овај блог има пет стотина објављених и пет стотина необјављених текстова? Због таквих као ти, мацо.

Ти си, отприлике, мачка за мене. Штета што си скот. Глумиш незаинтересованост и хладноћу. Чиниш све да ме отераш, јер сам пришао опасно близу да постанем твој... Сматраш да је време да бежиш. Знаш да ћу увек бити ту, у твом уху... Чућеш - ммацо, мацо... Кроз вечност... И покоји идиотлук или безобразлук како ти говорим овим мојим храпавим гласом. Вино ми расипа мисли... Ужасно се осећам, а тек је осамнаест часова. Ужасно, а крај се не назире...

Мрак је свуда око мене, признајем, размишљам о томе како бих те спаковао у џеп и однео у свемир, да будеш само моја звер... Ти мислиш да је љубав ужасна ствар. Хеј, ја не умем да волим. Али сам зато невиђени кретен и поломио бих свет на пола када би ми тражила... 

Зашто овим светом не тумарају светице које би спасиле грешнике и учиниле ме човеком, макар још једанпут... 

3. децембар 2012.

Модернизам за све

Кокс не. Трава да. Шта, ти као јебеш? Јебеш. Колико година ти имаш уопште? Петнаест. Сома људи су ти пријатељи? Наравно, брат до брата. Сломише ти руку у шутки. Носиш ермакс. Не носиш ермакс. Носиш мартинке. Кул. Шишаш се на опасно. Ниси педер. Или пушташ косу. Ниси педер. Не носиш ни ермакс ни мартинке, стављаш балзам на косу и волиш рвање. Геј си. Џаба пушташ браду. 

Имаш палицу и пендрек и нож. Носиш нож у школу. Наливаш се пивом. Наливаш се ракијом. Јебеш се са клинком. Јебеш се са типом. Јебеш се у дупе. Авангардно кењаш како си дотакао дно живота у тринаестој. Волиш сисе. Волиш дебељушкасте девојке. Свима причаш како волиш добре рибе. Сви воле добре рибе. Мали Бојан ти је купио цвет. Чула си да Мики има рацку од девет инча. Мики је човек за тебе. 

Бели си црнац, ћега ти се виде док шеташ шест броја веће лоне. Спрејом шараш по згради. Ти си уметник и живећеш од тога. Пишеш добре саставе. Ти си уметник и живећеш од тога. Тренираш фудбал. Ти си уметник и живећеш од тога. Тренираш карате. Ти си опасан и знаш да ћеш радити у Меку. Пушиш Дрину. Пушиш Лаки. Пушиш све. И курац понекад. Не волиш, али мора се. Не воли ни он да лиже, па ајд, шта ће. Ти прцко као знаш да лижеш? Ајде, покажи како. Не смеш, видеће те разредна. Пичко. Не волиш да лижеш. 

Толико си често пијан да мислиш како си жесток. Сканкчина. Нимфоманке од тринаест година. Без телефона ни у веце не идеш од девете. Навучеш танге, јер то је кул. Носиш боксерице и не носиш поткошуљу, јер то није кул. Мажњаваш кеви паре из новчаника да уплатиш клаџу. Мислиш да си коцкар. Неко је написао на столу да си курва. Твој живот је окончан. Плачеш и вучеш курву распалу за косу. Ниси ти крива што имаш високу учестаност пропусног опсега. Она је курва, не ти. Ти само понекад погрешиш. Кокс мало.

Депресија те шиба, кашљеш ујутру док палиш комп ногом и хладно ти је, јер не носиш пиџаму - то није кул. Попијеш кафу, јест да имаш десет година, али треба ти. Не можеш да замислиш дан без ње и ВоВ-а. Или ЛоЛ-а. Или фејса. Дођу три лика и скачу ти по глави. Ти узмеш три другара и одеш и скачеш некоме по глави. Кул си. 

Прочитао си једну лектиру у животу и свима причаш о томе. Урбано сине, урбано ћеро. Вриштиш на кеву, јер нема струје, а живот протиче поред тебе. Недостаје ти интернет. Треба ти цигара. Јебе ти се. Пије ти се. Једу ти се масни сендвичи. Имаш сто кила. Студираш. Трећи пут прву годину. Тата даје кеш и даље. Тераш косу на урбано, имаш прсинг и тетоважу. 

Бришеш буљу са дипломом. Било којом. Ако икада узмеш коју. Гледаш теве. Шпанска серија, турска серија, па риалити шоу. Крадеш ситнице и трипујеш криминал. Стављаш пудер и шљокице лопатом, а скидаш шминку динамитом. Важно је да будеш лепа. Природа нема никакве везе са лепотом. Опасан си навијач. Звезда је живот. Партизан је живот. Умро би за гол. Све би дао да се појави твоја слика у новинама на насловној. Трећа јакна коју си сјебао јер не знаш да држиш бакљу. Ружан си и самопоуздање ти је закопано негде под земљом. Немаш сисе, али мислиш да си риба. Толико си опијена да не можеш да стојиш. Скидају ти гаће у аутобусу. Време је да и мали Николица омасти брк. Јесте мало глупав. Али зато има мали курац. Трипује те трава, трипују те сличице. Слушаш хард рок и мислиш како је живот фантастичан. 

Права љубав је она љубав са којом затрудниш. Осећаш неописиву жељу да гледаш исти клип са мачком која се смеје по шестоти пут. Фантастично утрошена четири сата. Увече се покријеш по глави и смориш се. Соба ти је у розе окречена, а дечак си. Твој ћале мисли да си педер и неспособан. Свачији ћале мисли да си неспособан. Ти си неспособна за све, не умеш ни ноге да подигнеш када се појави неки момак који ти фолира љубав. Седиш на платоу обучен као циган и мислиш како си јебено урбан. Или носиш шапку и цвикере без диоптрије... Ужасе... 

Које сте пичке. Сви колективно. Нико нема храбрости да уради било шта. Ни ја. Мене боли курац. Озбиљно очекујем други Христов долазак. Доћи ће међу нас и сешће у круг, спржити најквалитетнију траву и циркати вино, одбити неколико клинки које се ложе на религију, гледати хиљаде поклоника и рећи - одјебите. Затим ће устати и рећи да је све ово тотално у реду, ово је еволуција, ово се од нас очекује, множимо се до потпуног уништења, погазимо све идеале, морал потопимо и изобличимо љубав у мало трљања телом о тело... Прошетаће мало улицама света, погледати неколико типова и неколико ликуша и рећи ће - ви сте другачији. Они ће рећи - јесмо курац, видиш да и ми дувамо и јебемо и пијемо и пушимо и дрогирамо се и бијемо и ништа не радимо, док свет пропада... Да, рећи ће он, али ви не желите да будете спашени. Ви већ јесте у рају. Онда ће им дати неку врхунску пају и ресетовати свет...

1. децембар 2012.

Питање живота

Седим за овалним столом и осећај је добар. Ништа ме не жуља, ништа ми не смета, топло је и удобно... Питање за питањем искаче, али једно ми привлачи пажњу. Шта бих радио да се пробудим једног лепог јутра сасвим сам на свету? Нема људи, животиња, зомбија, нема ниједног живог бића на Земљи осим мене. Све остало је ту. 

Да ли сам довољно способан да преживим? Тешко, али вероватно бих се снашао. Био бих суверени владар целог света, моћник и најчитанији писац на свету... Био бих тако велики и јак, а цела васиона би ћутала...

И јебено сам, сјебан и уништен... И даље мислиш да постоје битнијe ствари на свету од секса? 

30. новембар 2012.

Корак напред

Лежим у мрачној соби и замишљам неку секси мачку како ми прилази. И тако она прилази и прилази, али никако да приђе. Кучка. Одлучим да се извучем из кревета и одем да се промувам по граду. Чуо сам да ће бити неки добар избор за мис. Сваки је добар. Онда се преврнем на другу страну и наставим да спавам.

Након пар сати отворим очи - све је исто. Мобилни звони. То није исто. На поду удаљен два метра од мене скаче солирајући песму од Адел... Размишљам да одустанем, јер превелику жртву захтева тај позив. Можда није обичан позив - помислим и окренем се на другу страну. 

Након још пар сати поново отварам и гледам око себе - све је исто. Телефон мирује. Мислио сам да се вратим у хибернацију не би ли се, евентуално, променило нешто следећи пут када отворим очи, али сам био гладан. Устанем, навучем гаће, па панталоне, па чарапе и изађем напоље. 

Стано, један шиш-ћевап ми чукни - кажем и седнем за метални сто. На зидовима фотографије људи како срећно клопају код "Буцка". Јебеш га, стварно бих могао да пробам жабу. Мислим, знаш оне жабље батаке. Ћутим. 'Де да споменем овде жабе, да ме угазе ови гурмани...

Мрско ми да се вуцарам пешке кући, седнем у аутобус. Лагано се труцкам и певам - путују путују кочије беле... Неки лик седа поред мене. Као да је из канализације испузао. Мајко. Звони ми мобилни, опет. Немам времена сад, морам да се извучем некако одавде.

Долазим кући, скидам чарапе, па панталоне, па гаће и лежем у кревет. Замишљам неку секси мачку како ми прилази... Звони. Опет. Јебено опет. Јавим се.

- Јо.
- Е матори, читав дан те зовем. 
- Ш'а је?
- Знаш ону Милу, коју си оставио због сисате Марије која те је оставила због услед великог носа?
- Да, шта с њом? 
- Па, ево, мала је мисица, управо јој тијару сручише на главу. Бомба.
- Е до курца. 

Прекинем везу. Погледам око себе и окренем се на другу страну. А волео сам је. Гиљотина.

29. новембар 2012.

Понори душе

Пропадам у поноре
стварности
и питам се
постоји ли неко
довољно моћан
да ме врати у свет
у коме је добар осећај
бити бескористан,
немоћан и сјебан.
Безбрижан и слободан
седим на баштенској столици
док ми вечност говори
како јој је доста мојих срања...
Седим тако са обе руке раширене
и смејем се док се умор гомила
на мом челу, мом носу и у мојим борама...
Вене су зелене, али у њима нема плаве крви...
У леву руку ми је укључен модем,
а у десну кофеински напитак...
И мислим да ништа боље не осликава
ужасност постојања од ове,
пропале,
ужасно раштимоване
песме.
Нек ме неко врати
на последње подешавање
које је функционисало,
на онај тренутак
када ме ништа није болело
и када нисам био лош
и имао сам љубав
или макар илузију те
божанске справе...
Понекад лежим,
уствари увек лежим
и гледам у ламперију
и чини ми се као да се
читав свет може сместити
измећу тих малих чворова
и текстура.
Кунем ти се,
оволико лоше се
нисам осећао
од јуче...
Сутра ће ми вероватно
донети
добро јутро
солидно идентичан дан
и још једно тешко вече
и ноћ...
И тако се вртим у
бесконачној петљи живота...

28. новембар 2012.

Размишљања учене ноћи

Нешто се чудно дешава. Жене се мотају око мене. Иначе се ја мотам око њих. Изгледа да сам коначно постао једна од оних сломљених играчака које толико воле да оправљају...

Наравно, имам неке колоквијуме ових дана и наравно, знам да ништа од тога нема. Јебеш га, волим тежи начин, да ли зато што сам идиот или само лењ и тврдоглав, не знам... И само седим сада и гледам у те формуле и бројеве и графиконе и сваким треном схватам колико волим речи. Једноставне су, а ако их укомбинујеш на прави начин добићеш генијалност. Са математиком постоји само један (понекад два) прави начин. Немаш слободу. Добро је да нисам уписао књижевност, сморио бих се међу оним снобовима и сви ти професори би ми жестоко ишли на курац и на крају бих завршио мрзећи оно што сам волео. Хтео бих још да пишем о свачему, али нећу. Јебеш га, понекад се мора повући граница. Па онда подвући. 

Имам шансе око 22% да препишем на овај, испланирани начин. Чиним све да повећам шансе, али све је у рукама среће, као и увек... Требао бих да постанем неки преварант. Добар сам у томе. Не џепарош. Смотан сам. Неки жестоки преварант. Срање. 

Гледам сад - ни блогосфера није што је била... Где су све оне самоубице са самоубилачким постовима? Можда су мртви сви? Нее. Одрасли су. Понекад се осећам усамљено овде. Нико жив не чука сваки дан. Да ли то значи да сам ја уствари мртав, јер седим овде и пишем сваког дана нешто што и не личи баш на срећу? 

Не знам да ли да се исцимам мало и саставим неку збирку која ваља. Да је одрадим баш баш онако како доликује. И да исцртам неке цртеже, да убацим унутра... Да се одушевиш када видиш. Да ли би то ико купио? Морао бих да скупим бар триста јура да одрадим то. Да ли бих могао да продам стотину књига? 

Зашто људи кажу да превише филозофирам? То су само обична размишљања. Сигуран сам да свако од њих седи на веце шољи и мисли попут мене, само што немају муда или времена или елана или ко зна чега да запишу то и изложе на улицу. Јебеш га, улица је таква, неко ће те пљунути, а неко похвалити...фазон је да избалансираш. И тераш и једне и друге у курац. 

Гадне су ове ноћи када "учим". Пречесто чујем своје мисли или себе како разговарам са собом или са сликом или са неком књигом, бајонетом, глобусом... Негде тамо око поноћи ми углавном сестра бане у собу и каже - јеботе, јеси нормалан, не могу да спавам од тебе, певаш, мрмљаш нешто, знаш како се то чује, блабла... Проблем је у томе што имам дубок глас. Као из три бурета. Ужасно звучим. Као покварена плоча. Тако и отприлике понављам неке ствари, једне те исте фазоне и приче вртим и мени је лепо, никад досадно... А људима око мене... Па, њима понекад досади, па их заменим.

Одлазим сада. Не знам где. Можда у купатило. Дефинитивно у кревет. Један од најбољих фазона које сам икада измислио или чуо или како год: када не знаш шта ћеш - одустани. Када највише имаш да радиш, ти иди да спаваш. Средиће се то већ некако. Или неће. Свеједно, није вредно зајебанције. Стварно бих требао потражити неку која није бичарка. Не знам зашто. Волим ја кретенуше. Одређене врсте. Да ли сам ја чудан? Шта је чудно, уопште? Кинез није чудан, а жут је, зове се чудно и прича чудно. Поглавица има кост у носу и није чудан. Један ортак може да си олиже лакат и није чудан. Ја сам чудан. Јебеш овај свет. 

27. новембар 2012.

О пичкама

Случајни сам сведок пропадања света. Неописив бес ме обузима када само помислим на све те улубљене душе које ћу срести сваки пут када напустим топлину ове собе. На факултету презирем много људи. Или си скроз на месту или ниси, црно или бело, нисам човек за нијансе сиве у таквим случајевима... Иначе да, и сам сам сив, нисам баш најбољи, али нисам баш ни најгори, нисам ни просечан, дакле, сив сам на хиљаду и један начин, сив као Рошакова маска, вечито у преливима и никада потпуно иста и потпуно сива или црна или бела. Мрзим људе које гледам на интернету, то је углавном гомила дебила и зато ми листа Бјеж садржи преко седамдесет имена са којима не желим ниједну реч да разменим. Углавном су то идиоти. На тој листи нема женских имена. Каква год да је, колики год смарач била и идиот, кретен и још много шта, свако јављање неке од њих сматрам својом малом победом у борби са природом. Знаш оне фазоне - најјачи плоде и тако то... Е, ја не плодим, али сам океј са чињеницом да могу. 

Постоје те неке несавршене, идиоти женског рода који ми неописиво иду на живце, али свако њихово јављање набијам на нос природи и вичем - видиш да могу, само нећу! Звучи као лош фазон из лоших филмова, али заиста је тако, не могу да проводим време са женом која нема бар пар квалитетних речи да ми понуди. Да не причамо о капирању фазона. Може бити најлепша, али кунем ти се да бих је отерао у курац ако не уме да разговара. Можда бих јој прво додирнуо груди или гузу, али ипак бих је удаљио. Јебеш га, не могу. Сметају ми неке ствари. Код једне ми је сметао мирис, који је леп, али се мени није свиђао. Код друге то што ми је гурала језик у грло, а код треће поглед. То су толико баналне ствари, али уствари се све своди на то да ми нису биле довољно занимљиве и нису имале шта да понуде, иако су испрва обећавале. Фалиле су речи. Онда сам наишао на једну која није често говорила, али је говорила добре речи. Добро се љубила, фантастично је мирисала, њена кожа, све... Али, природа је бичарка, није нам поклопила планете, хороскопе и карте, па ме она не воли. Лоше се осећам због тога.

Идем градом и свакодневно гледам ово расуло... Јебеш га, преврнуо бих свет, протресао га мало и вратио на место, само да видим да ли би било другачије. Вероватно не би. Пичке смо. То нам је модерно доба усадило у душе. Полазим од себе. Испао сам пичка стотину пута у животу. А зашто? Без разлога. Једини разлог је био тај што сам пичка. Као што су испали пичке они нагрувани ликови што су се правили да купују жваке, њих десет купује једне жваке, док су нас шутирали ликови и млатили чим су стигли... 

Свет је као неки ишутирани лик. Лице изгледа скроз океј, чак је и смешак на њему, а испод одеће леже подливи и сломљена ребра, црно гњецаво месо од удараца... И пичка сам што не променим нешто, пичка сам што не дам просјаку кинту, пичка сам што пљујем све, а не хвалим никог, пичка сам из много много разлога... 

Био сам на промоцији неке књиге данас. Било је лепо. Чак сам слушао и класику, свирали су клавир и виолина, било је баш добро, препуно врх риба и неке су глумице исто биле ту, сјајан су комад извеле, читале су се песме и било је баш фино... Ауторка је била збуњена и на ивици плача цело вече, толико срећна. Седео сам тамо и замишљао моју промоцију. Јебеш га, оно место је било сувише фенси за мене. Замишљао сам ту ствар, моју промоцију, у некој кафани, а ја стојим на столици, па касније и на столу и читам нешто, заплићући језиком, па прозовем неког из публике и дам му да чита, а ја одем и зајебавам се с народом... Била би то јебачки добра промоција, чак и када бих је правио на неком тако фенси месту. Али ипак, испао сам пичка. Дошао сам кући, скинуо се и легао у кревет. А онда сам почео да дрхтим. Најгора нервоза у животу. Гледам се и не верујем, колика сам пичка. Нисам ја у стању да напишем нешто заиста добро и нешто дуже од две стране... Одустајем читав живот од свега, одустајем и опет одустајем и кад одустанем поново одустанем чисто да бих био сигуран да сам одустао онај први пут... А одустајање је карактеристика пички. 

Тај кукавичлук је сјебао свет. Кева ме је родила када је имала година као ја. Хеј, која су муда некада људи имали. За све. Отићи од куће, урадити ово или оно... А ја лежим у свом топлом кревету и кењам како су сви пичке. А највећа сам од свих. 

26. новембар 2012.

О добротвору

Клинац је седео у ћошку и склапао Рубикову коцку. Коцкица је била толико мала да је једва видео. Био је ћорав. Али је и даље упорно вртео. Нека се песма разлегала кроз оронулу зградицу. У ходнику је седео физикалац и лагано вукао прсте по гитари. Једна госпођа је јела кекс на спрату изнад, посматрајући сутон. Све се чинило некако романтично. Хаос је романтичан, а сви знају да из хаоса настаје мир. Отуд и ова мирноћа у згради свратишта за бескућнике. 

Закорачио сам унутра. Очај се осећао у ваздуху. Ишао сам кроз ходник, а на крају је седео тај несрећник са гитаром. Био је прљав од цемента, цигала и осталих узалудних ствари. Али то није било то. Седео је тамо и прелазио прстима преко жица, увек подједнако споро и подједнако лоше. Седео је човек са црним облаком над главом и свирао гитару. Стао сам испред њега у мојим лакованим ципелама и пљунуо га. Подигао је главу и знао сам да је то то. Ударио ме је у плексус, па у главу. Пао сам на под у свом скупом капуту. Ударио ме је још пар пута у главу, а онда ме је дуго дуго шутирао и скакао ми по глави. Затим је устао и лагано отишао. 

Подигао сам поглед. Изнад мене је стајао клинац са Рубиковом коцком. "Еј мали. Знаш, мораш да знаш шта човеку треба. Није тешко... Учини неког срећним." "Господине, крварите из чела." "Па шта?", насмејао сам се. "Шта је мало крви за човекову срећу?" "Не разумем", рекао је ћорави клинац. "Видиш, оног човека је отпустио један као ја. Сјебао га начисто. Требало му је да пребије неког као што сам ја. Да се тргне мало. Дај ми ту коцку 'вамо. Ево ти, иди у продавницу играчака и тражи највећу коцку коју имају." "Хвала господине." 

Устао сам, крв ми је текла низ лице, аркада, шта ћеш. Пошао сам уз степенице, немар се видео свуда унаоколо... "Хеј госпођо!", викнуо сам. Окренула се. "Волели бисте да падне снег?" "О", отпочела је изненађено, "више од свега." Пуцнуо сам прстима. Око стотину момака је чинило да снег заиста пада. "Ох", чуо се узбуђени узвик док сам полако силазио низ степенице. Јебеш га, то је најмање што се може учинити за непокретну старицу. 

Нисам Деда Мраз. Нисам ни Исус, Бог или ванземаљац. Само богаташ коме овај свет иде опасно на курац.

Copyright © БАРУТАНА | Powered by Blogger

Design by Anders Noren