Слушам једну песму, није љубавна и није везана за неку одређену особу. Али... Неке људе бих баш волео да вратим у свој живот. Знам да је то можда глупо, али размишљам о човеку за кога бих руку дао, а већ годину дана немамо контакт, јер је он нашао девојку. Или можда то није разлог. Не знам. Најгоре је када не знаш. Размишљао сам и о неким девојкама, баш су сјајне биле. Небитно, као девојке, пријатељице, шта год.
Имам велике планове што се каријере тиче. Наредна година ће бити сјајна. Језик ће ми се вући по поду од умора, али биће сјајна. А сва та јурњава у жељи да се остварим ме гура све даље од људи. С једне стране, имам све мање времена за моје људе. С друге стране, људима није драго када ме питају како иде, а ја им кажем да је супер. Ако и питају, питају из куртоазије. Не жели он, који вуче кладе данас, да слуша како ти зарађујеш више, а радиш мање, за компјутером. И ја то разумем. Али мрзим да се осећам кривим што мени као иде, иде тешко, али ипак иде, а њему или њој као не иде, или иде, али их кичма боли од тога. То ме често растужује.
Желео бих да сви ми имамо доста и да будемо срећни. Нажалост, свет тако не функционише. Свет се састоји од успона и падова. Плусева и минусева. Рецимо, ако неко има супер породицу, сви здрави и нелуди, и има девојку или девојке, онда постоји шанса да ће имати неки лош посао. Тако ми се чини. Увек иде нешто на уштрб нечег другог, а ми морамо да научимо да будемо срећни иако нам није све баш океј. Немам жену свог живота, немам ни нешто пуно пара, фамилија ми је здрава, али луда, па се може рећи да су ствари боље него што су икад биле.
Но, покушао сам да напишем концепт романа током маја, да пошаљем на неки конкурс, нуде фину награду која би могла помоћи да купим прасе за мајсторе који ми зидају кућу (не могу цео живот да живим са маторцима, доста је било и ових двадесет и нешто година). Цео мај, ја не могу да саставим десет страница. Написао сам једно десет покушаја, разних заплета, исправки, преправки, и схватио сам - нисам још увек спреман. Написао сам прву главу и последњу главу за тај роман, а немам добру средину. Имам почетак и крај, а немам роман. То је тако јебена ствар. Дође ти да плачеш и да се пљунеш и да седнеш и да напишеш тај роман. На крају ништа од тога свега не урадиш, и проживиш још један дан, па се ујутру мрзиш што јуче ниси покушао.
И овај блог сам сјебао, баш је добро почео, а онда сам одрастао и почео да пишем срања. Не могу да убодем две добре ствари годишње да напишем. Ништа корисно. Ништа што би неко хтео да прочита. Ништа што доприноси свету. У последњих пар година, они који залутају на овај блог, верујем, одлазе сјебани или љути јер су бацили своје времена на неке тотално безвезне редове. Жао ми је због тога. Желео бих да ово не буде само дневник, већ и место где се могу осетити емоције. Добре, лоше, али јаке. Битно је да су јаке. Покушаћу у идућим месецима да све ово добије неки шири смисао. Митомане, умри, и пусти да се родим. Или излегнем. Или тако нешто. Јесте, мало глупо звучи. Али ако не почнем да градим име сада, цела ова агонија ће само дуже трајати.