И само сам јој рекао - реци шта очекујеш, урадићу то ујутру. Никада нисам био човек који бежи од одговорности. Не знам, мислим да сви ми имамо дужности и да морамо да их испунимо. Јер ако не испунимо наше дужности, онда смо лоши људи. А ако смо лоши људи, чинимо свет лошим. И тако, у покушају да испуним своје дужности, губим косу. Постајем сед и кваран. Не верујем у могућности будућности. Дужности су изнад тога.
Јебеш дужности. Можда је у реду да сви будемо лоши људи. Можда неко, тамо негде, заиста жели да будемо кул. Али тај неко нас не познаје. Не зна како је тешко овде преживети. И заиста желим да се ствари промене. Да не морам молити неког да ми каже шта жели, па да то урадим. Мислио сам да ће ме овај слободњачки посао ослободити бесконачног чекања и испуњавања шефових жеља... Преварио сам се. Сви моји клијенти су моји шефови. И сви серу. Нико не каже браво, урадио си добар посао. Нико не даје неке бонусе. Само ти кажу, хвала, и то као неизоставан завршни део поруке. Мрзим шефове. Цео живот ми неко шефује, цима ме, и нико не поштује мој рад. А радим. Радим како треба. Доводим ствари скоро до савршенства. Ништа.
У ствари, не мора нико од њих да ме цени, нека ме само не зајебавају и бићу срећан. Али очигледно то не може тако. Очигледно је да морам да напишем књигу и обрнем неки кеш. Од свих излаза, овај је највероватнији. Зато што знам да мора бити савршена. И зато што ћу је тако и написати.
Синоћ сам био у неком пабу и стартовао сам неку рибу коју сам у ствари знао од раније, али се нисам сећао. Који бедак. После смо се сдружили. На све безобразне приче које су уследиле после, у друштву, само се смешкала. Ух, како мрзим рибе које се само смешкају! Пита неко, ајмо људи, која је ваша неиспуњена сексуална фантазија, а она каже - па ја немам... мени се оне везују за особе. Све ти јебем, како је могуће да сам толико погрешио? Изгледала је симпатично, а ја сам био пијан, али која је то роспија, боже драги. Сви говоре све, шпрдамо се, док једино она се смешка и не даје нам ништа. Ни реч. Мрзео сам је тих сат и нешто што смо седели заједно. Ок је ако не поделиш своје мрачне фантазије, девојко, капирам, али да ли је реално да немаш одговор на питање типа - опиши неки свој кул дан? (мало смо се запили, па је једна Хелга постављала рандом питања која су испала као фантастична ствар) Мрзим такве људе. Реци нешто бре, немој филозофски да ескивираш одговоре и мислиш како си риба.
Углавном, прослава моје дипломе се наставља, био је ово сјајан месец, конобари многих локала ме готиве, готивим и ја њих, желим да имам мрежу мојих конобара широм града, то ми је сан... Оно као, да ме готиви, да за мене увек нађе места, да држи моју пепељару празну и да се за'ебавамо... Да ми донесе неку чоколадицу уз кафу, оне што углавном чувају за добре рибе. Тај неки фазон. Ствари иду фино у том смеру. То ми се допада.
Након овог лошег поста који сам започео ноћас, а нисам успео да га завршим, идем да устанем, протегнем се и кажем - јеботе, ја сам опет жив, и искористићу то на најбољи могући начин. Јеботе, кроз само два дана ћу почети да пишем књигу. Биће јебено до јаја.
Синоћ сам био у неком пабу и стартовао сам неку рибу коју сам у ствари знао од раније, али се нисам сећао. Који бедак. После смо се сдружили. На све безобразне приче које су уследиле после, у друштву, само се смешкала. Ух, како мрзим рибе које се само смешкају! Пита неко, ајмо људи, која је ваша неиспуњена сексуална фантазија, а она каже - па ја немам... мени се оне везују за особе. Све ти јебем, како је могуће да сам толико погрешио? Изгледала је симпатично, а ја сам био пијан, али која је то роспија, боже драги. Сви говоре све, шпрдамо се, док једино она се смешка и не даје нам ништа. Ни реч. Мрзео сам је тих сат и нешто што смо седели заједно. Ок је ако не поделиш своје мрачне фантазије, девојко, капирам, али да ли је реално да немаш одговор на питање типа - опиши неки свој кул дан? (мало смо се запили, па је једна Хелга постављала рандом питања која су испала као фантастична ствар) Мрзим такве људе. Реци нешто бре, немој филозофски да ескивираш одговоре и мислиш како си риба.
Углавном, прослава моје дипломе се наставља, био је ово сјајан месец, конобари многих локала ме готиве, готивим и ја њих, желим да имам мрежу мојих конобара широм града, то ми је сан... Оно као, да ме готиви, да за мене увек нађе места, да држи моју пепељару празну и да се за'ебавамо... Да ми донесе неку чоколадицу уз кафу, оне што углавном чувају за добре рибе. Тај неки фазон. Ствари иду фино у том смеру. То ми се допада.
Након овог лошег поста који сам започео ноћас, а нисам успео да га завршим, идем да устанем, протегнем се и кажем - јеботе, ја сам опет жив, и искористићу то на најбољи могући начин. Јеботе, кроз само два дана ћу почети да пишем књигу. Биће јебено до јаја.