Збирка мутних мисли једног малодушног орла.

07. септембар 2015.

Очима лудака гледао сам свет идући ка врху

Вечерас сам сигурнији но икад да ћу успети. Ово није налет оптимизма, ово је реалност. Иако многи мисле да сам преамбициозан. Иако пут није лак и није брз. Иако ће ме многи замрзети успут. Иако постоје шансе да све пође по злу. 

Када мало размислиш, сваки дан који доживиш је коцка. Од тренутка када устанеш из кревета, постоје реалне шансе да нећеш дочекати сутрашњи дан. Можда ти авион улети кроз прозор и понесе те са собом. Можда се оклизнеш на сапун и сломиш врат. Можда се задавиш кикирикијем. Можда постанеш бескућник. Можда сутра добијеш рак. Могућности су бесконачне. Али ипак, ту си. Дакле, што не ризиковати с времена на време? 

Направио сам план. Божанствени план. План који могу остварити кроз годину дана. Напред. Само напред. Увек напред. И како старим, ствари почињу да долазе на своје место. Пре пет година сам био глупи клинац, мислио сам да ћу објавити роман и згрнути гомилу лове и да ће ми живот бити заиста заиста леп. Сада знам да ствари не функционишу на тај начин. Али постоје неки други начини да се одраде ствари. Да натерам себе да пишем. Да натерам себе да живим, чак и лоше тренутке, тренутке у којима не видим смисао, али видим лепоту, јер ако проведем дан са преварантом, рецимо, моћи ћу то верно да опишем. Замисли. Дан са фенсером. Дан са месаром. Дан са политичарем. Хиљаде дана ме могу претворити у великог писца... И милион написаних речи... Тренутно сам негде на пола тог пута. Још само пола милиона речи, још само три или четири године и онда ћу бити спреман. Онда ће моје речи бити довољно добре за свет. За читав свет. 

Мислим да више нисам толико глуп као што сам био док сам био клинац. Мислим да би свет требало да чује моје речи и управо на томе ћу радити, много, заиста много... Бићу свуда, искакаћу из екрана, са папира, кроз телевизор и говорићу истину, велику и моћну, тешку буђаву истину и сви ће моћи то да виде и сви ће знати, једног дана, када кажем - време је да урадимо неке велике ствари - да се не шалим. 

Чини ми се да многи људи мисле да сам потпуно поремећен тип... Да ми је мозак олупина и да стварно не знам шта радим и говорим... Никада нисам говорио против тога. Заиста сам јебено најпоремећенији лик кога ћете икада срести, иако ћу на прву лопту изгледати сасвим нормално. 

Научио сам давно једну лекцију... Људи се боје лудила. Уколико ти неко прети или те млати или ти загорчава живот на било који начин, само се смеј. Смеј му се у фацу, певај песме, реци му како ћеш га убити, прво у причи, а потом и у стварном животу једног дана... И то ће бити то... Све ће престати... Сви се боје лудила. Када их гледаш намргођено док мазиш мачку. Када говориш као што ја говорим, испретурано, неповезано, када допустиш мислима да ти се излију на главу... Људи се боје тога. Осете неки чудан страх када пређеш са приче о политици или сиромаштву или љубави на узбуђене повике о томе како си највећи војсковођа на свету... 

А тако је лако навући се на лудило... Говориш све што хоћеш, слободан си и јачи од свих... И док сви мисле да ниси баш сав свој, ти добијаш прилику да се играш са њима... Да их провоцираш. Да сецираш њихове навике и повике и гомилаш искуства... И онда, када прочитају твоју причу, седну, попију мало воде и кажу - тако је стварна. Као да се овде догађа. И ето, највећа награда икада. Успех. 

Вечерас сам сигурнији но икад да ћу успети... Вечерас летим у небо и нећу стати док ме неко ваздушном пушком не обори... Вечерас сам схватио да чак и људи као ја могу владати светом... Неким својим малим лепим светом.

4 коментара:

  1. Последња реченица је потврдила таг! Све остало речено би могло врло лако да се попије, уз бисквит и рум.

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. Је л' би се наљутио када бих ти рекао да не знам шта си сад рекао? Мислим, немој да се наљутиш, објасни другу. :Д

      Избриши
    2. Ставио си га у категорију Пресеравања, и онда си засрао на крају, то сам хтео да кажем :Д

      Избриши
    3. Јебига, стварно сам то мислио тад. Цео велики свет ми се учинио као превише за обичног човека као што сам ја. Међутим, ко зна. Макар ми амбиција не мањка.

      Избриши

Copyright © БАРУТАНА | Powered by Blogger

Design by Anders Noren