Боже. Нема више црва недореченог постојања кога морам убијати речима и затрпавати максималним трудом доказане постојаности, моћности папира и мастила, слова, моћности интернета који ме неће бацити у заборав... И тако, само седим и дане проводим пред празним парчетом папира. А сви прозори у свет које имам... Не вреде ни пишљива боба. Само седим и седим и гледам у папир, монитор, зид... А у мени расте црна рупа која ће једног дана прогутати свет.
Нема, опет нема
0 коментара:
Постави коментар