Прича о свитцу

Склупчан сам на земљи и крв липти. Катана и даље вири из мог меса, а она само гледа. Не скреће поглед, само гледа, мене, мач, крв, њега...

Она је била као трешњин цвет за мене, црна ружа, дим цигарете, будила је у мени дете...И таман су нам се погледи играли, казаљке склапале, и све је било тако некако космички наше, али она је отишла. Срела је самураја, шта је за њу један ронин...Нит ли земље, нит ли куће, нит ли господара...Само лутање. Није болело мене то што је отишла, отишла би она у сваком случају, него ме је некако пекло што нисам ни слутио, нисам знао, нисам био спреман да је изгубим. Десило се нагло, ударило ме у главу и нестало. 

Пет дана од њеног одласка, срео сам их на градском тргу. Пришао сам да је питам зашто, а он је исукао мач. Желео ме је мртвог, а ја нисам њега. То је пресудило - мени. Крви је било много, полагано сам цурео у црну бару око мене, не мичући се у пакленим боловима. Часна смрт боли много више него обична, без привилегија. Изабрао сам мученичку смрт, нисам желео да се све тако брзо заврши...Пришао ми је и извукао црвену катану. Питао је да ли желим да ми скрати муке стрпљиво вртећи катану у рукама спремним да сваког часа посеку једну главу, као да је од какве трске. Рекох му кроз зубе да нећу да ми скрати муке, да не заслужујем то. Као да сам неки херој. А нисам, нисам ни близу. 

Сутон је био и свици су летели свуд унаоколо. Било је све некако зелено око мене, као да сам у шуми. Као да сам у шуми, време пролази, а ја стојим само ту, у тој шуми, и читав свет се врти око мене. Било је лепо, само било ми је помало хладно. И као да ме је нешто болео стомак, а ја га   јако стегао у нади да ће убрзо проћи. Није. Један свитац ми је слетео на нос. Имао сам велики орловски нос и тај орао у мени је био спреман да рашири крила и полети горе, високо, чак до неба...Полетео сам, све је било сићушно, али је било тако много светла...Било је лепо знати да је готово. 

Један свитац је полетео са мог носа, баш у том незгодном трену. Она је само гледала, немо, више мене него самураја, више свица него мене и тако...

Очи црне кошуте су блистале у сузама. Свитац је полетео. Потрчала је да га ухвати, али јој је измакао. Трчала је и трчала, скакала је и скакала, али га опет није ухватила...Не, никада више - он је сада слободан. Мали свитац, са жељом да покори свет...

Слични текстови:

• Анти-пушачка исповестОтиш'о је твој ћаћа, по цигаре, пре петн'ест година. Ни ти ниси ништа бољи. И ти ћеш отићи један дан по сок ил' каву, и ето. Да је био рат, па и некако. Нег' отиш'о, рат се био завршио, има пар година. По какве л' је цигаре о… Прочитај
• Иста страна медаље- Али не разумеш, он је генијалан.Гледао сам је у очи, узбуђење, на врхунцу, моја жена. Кажем - Не, драга, ја сам генијалан, написао сам ти хиљаду речи јебено добрих речи, тоне шипарица сањају да су намењене њима, а не т… Прочитај
• Још једна балада о срећникуПришао сам капији и додирнуо кваку, била је, по обичају, закључана. Отишао сам пар метара даље, до места где се шиљата ограда сударала са бетонским зидићем нежног комшије, још један од оних хипи скотова, гајио је цвеће, веров… Прочитај
• Догађајни дијалог двају мртвака Трећег дана након Догађаја, авион је пролетео тик изнад нас остављајући неред на одвећ деформисаним улицама. Леци су летели свуда унаоколо. Поскочио сам, нестрпљиво, и ухватио један. Наша влада, или макар оно што је остало … Прочитај
• СтаростЖивео сам у крају са великим белим и црвеним и наранџастим кућама са великим зеленим травњацима и малом мусавом децом испред њих. Седео сам испред своје лепе беле куће, болничарка би ме сваког јутра извезла напоље и оставила … Прочитај