Укратко о животној спознаји свега

Синоћ сам се напио. Право. Зато што сам хтео. Фазон, сад ја капирам зашто се ти људи што раде тешке послове опијају петком и суботом. Прија. Брате, након тих мртвих пет дана, леже прелепо. Јест да онда почну и понедељком и средом, па касније и уторком, да им буде лепо, али баш их брига, важно је та ствар шљака, а и фазон, од нечег се мора умрети, јебига, не мо'ш само седети гајби и чекати метеор. 

Било је много кретена који су ме хејтовали, али ја сам волео њих, и било је брда жена које ме воле, а и ја сам волео њих. Две су ми рекле да никада не би спавале са мном, оно, за вјек и вјеков, а једна ми је рекла да не би спавала са мном, ал' није за вјек и вјеков, јер ће једном бити пијана и дрогирана, и звала ме је за викенд да пијемо и дрогирамо се, што значи да ми сублимарно поручује да ме жели. Остале нисам питао, јер знам да би пристале. 

Но, шалу на страну, фантастично вече, јесте реч "фантастично" геј, али морао сам да је употребим и ако нађем прикладну негеј замену, едитоваћу овај пост и шероваћу га са вама, поново, у новом руху. Када сам се појавио, настао је метеж, како то већ иде, изгрлили су ме и изљубили сви, чак и мушки, зато што ме воле. Неком лику од два метра и сто кила кога не познајем одмах сам рекао да има геј надимак и он се, у чуду онако, сложио. Касније је лежао на пет жена, онако попреко, док су оне седеле у оном каучу љуљашци, како год се већ то зове, што потврђује моју теорију да је геј. Јест да жене луче влагу на њега, али то тако увек бива, једноставно желе мушкарца са којим могу делити хер кондишнер и разговарати о чланцима из новог броја Космополитена.

У међувремену је нестало струје, као да је Бог хтео да зачини журку, дао је светлосне и звучне ефекте, али није дао кишу, и искључио је само Гагину улицу, значи да је човек (Боже, знам да си трећином (можда и више) човек иако си управо ти створио човека, јер си га створио по свом обличју) нешто хтео. Ја сам друштву саопштио своју мисао, на шта је Ана почела да пева "За косу ме повуци, ка себи ме привуци Николаа, кад будемо били голи ја хоћу да заболи Николаа", и сви су се смејали, а ја мрзим Николу, мрзим Николу шмекера коња, јер клинке воле Џоније кретене класичне које треба пребити, и немојте погрешно да ме схватите, постоји много Никола које волим, али тог једног мрзим и сматрам да би ти, Боже, друже, могао учинити нешто по том питању, јер код нас такве пичкице те туже чак и ако их само пљунеш и лупиш им један шамар, мали. Ногом. Седам пута. А ти си велики, и раније си бачао потопе и чудеса, учини да пропадне кроз неки шахт, макар, молим те, свет ће бити боље место, а ја ћу имати косу и у педесетима, и нећу оседети до сутра. Пошто не знам да ли си на интернету и да ли пратиш ове модерне технологије, помолићу ти се (и замолити те) и пред иконом, за сваки случај.  

Но, вратимо се на ову нашу ствар. Кретени су отишли унутра да играју карте, мувају се, и да им буде лепо. Кантарка и ја смо остали напољу (она је црвени мјетал, додуше мало избледела, али имам дојаву да ће се фарбати ускоро), и сели у кауч љуљашку, отворили другу флашу вина, сместили се удобно, и певали Хајвеј ту хел, док смо се љуљали као звери. Пошто је она ожењена, а и ја ћу бити ожењен ускоро, комплетно, само смо седели тамо и у један ујутру гледали бело небо, као да је дан. Да ли је до треће флаше вина или шта ли, не знам. Прилика за мување је било брда, седели смо сами и загрљени на каучу љуљашци, пијани, напољу диван дан у три ујутру (БОЖЕ, ПАРКИРАЈ ТО СУНЦЕ ГДЕ ТРЕБА, ИМАШ ОВЕ НА СЕВЕРУ ЊИМА ЈЕ 'ЛАДНО), и певали, али нисам хтео да будем сероња, има човека и ја имам жену, и црна Милица је константно долазила до нас и покушавала да хотује са мном, али сам је одбио, јер је не желим, након три безуспешна мувања на бирфестовима претходних година. 

Шалу на страну, да ми је Милица девојка, морао бих да носим Доместос у џепу, к'о они на рекламама, јер је хистерично параноична када је хигијена у питању и прошле године није хтела да се љубимо, док не нађем влажне марамице (ГДЕ ДА НАЂЕМ ВЛАЖНЕ МАРАМИЦЕ НА БИРФЕСТУ, КОЊУ?!), и интервјуисао сам све присутне мушкарце и потврдили су моје становиште (да се Милица никад удати неће) да не носе и не познају ниједног мужјака који носи влажне марамице на бирфест, а да није припадник волим-мушке-јако орјентације. 

Касније, не знам колико је сати било, али знам да је четврта флаша вина била ту, (волим те Кантарка, јер си бринула о мени и стално ми правила бамбус и додавала ми флашу, и што смо се скроз исполивали вином и трчали до чесме да се оперемо, па трчали назад да сачувамо кауч љуљашку и што си ме сачувала када смо ишли кући <3) устали смо Кантарка и ја и полако кренули. Поздравили смо се само са Гагом и још неким, не сећам се, и искулирали кретене што су се смејали унутра, и кренули кући. Чим смо кренули, загрљени и батрљави, закачио сам негде руком и направио раницу малу, и ишла ми је мало крв и смејали смо се и било нам је лепо. Кантарка, женка у тренингу, је била трезнија од мене и сетила се да укуца оно да види кад ће бус. Бус, та предивна звијер, је дошао одмах. Или макар време лети када немаш вина (или кад имаш, не знам). И онда смо ишли једну станицу, сишли некако и она је отишла гајби и ја сам отишао на другу страну, на мој бус. 

У бусу, три бабе и један човек, тога се сећам, сви су ме гледали као да сам пијана будала, а ја сам само пијана будала и не знам колико сам се возио, а онда сам сишао, ни сам не знам како сам потрефио, јер овако се нисам напио још од давних дана, и кривудао сам улицом, ударио у неку зелену ограду, мислим, и цела рука ми је била крвава. Ону раницу сам поприлично проширио, и живот је био леп. Неке су ме комшије виделе, јер су пили кафу у шест ујутру испред куће, а ја сам се трудио да будем достојанствен и да лепо и право ходам. Није успевало. Зато што сам био пијан. Али то није сада важно. Важно је да сам изгледао као кретен, вероватно. 

Стигао сам кући и упао у хибернацију, али аларм клок у мојој глави је подешен на шест сати сна, јер морам у седам да кренем на шљаку, а лежем у један, и нисам много спавао. Попио сам пет литара воде и пола литре чоколадног, појео пола сира и неки омлет сам спремио, Буђо (мај систр) је отишла негде, а матори куња на каучу у дневној соби, кева је у Хрватској, а ја сам на кревету, свом, милом, данас и сутра, док нас понедељак не растави. А моја подсвест је кретен, и мрзим је, јутрос ми се манифестовала у облику кошаркаша кога хејтујем (мање од Ниџе, додуше) и гледам овако, не верујем, је л' ме зајебаваш мозгу, а он ми каже - брате, е, донео сам ти воду, брате, а онда се претвори у Олгу, алфа женку, и смеје ми се, иди бре Олга у курац, уплаши ме, и на крају се претвори у Николицу. Убио сам подсвест. Сада сам само ово што видите, не постоји могућност да постанем психо, оно скривени манијак откривени фин момак, сада сам откривени манијакално фин момак, то је то.

И живот је леп. Волим црвене мјетал девојке.