Џебадаја Олрајт је био један сјајан господин. Био је то петао са мозгом бика, заиста врхунац генетско-механичког инжењеринга, супериоран у сваком погледу у односу на обичног петла и наравно, као и већина генетско-механичко модификованих бића - потпуно непотребан. Залетао се на друге петлиће и увек је био нарогушен и нападао је и керове и мачке и људе. Прави монструм, рекао бих. С обзиром да сам се дружио са Малим кером Џоом и Мићуном од сломљена репа, нисам желео да се упуштам у било каква посла са још једном лудом и надасве малтретирајућом животињом, уз већ постојеће две. А онда се десио тај несрећни тренутак непажње у ком сам могао изгубити живот - ако не од камиона марке Фап, онда сасвим сигурно од Мићунове канџе, јер сам му просуо доручак по врућем асфалту. Спасао ме је, погађате, Џебадаја Олрајт. Бацио се и склонио ме са пута. Погледао сам га у механичку страну лица и покушао да се захвалим, а онда је уследила цела једна авантура...
- Е, хвала ти заиста, не знам шта друго да ти кажем...
- Ништа ништа, триста еура.
- Овај...
- Шалим се ја мало, није триста него двјесто педесет, ид' укурац.
- Али ја се стварно извињавам, ја немам пара до ових сто двадесет динара што му дође један кома нула један еуро и ову кесу намирница које су сада размазане свуд унаоколо.
- Ништа ништа пулене бјели, сутра да ми донесеш теглу пилећих крилаца на жару и слободан си!
- Па, господине, како оно беше,
- Џебадаја Олрајт, сјајан господин, погледај само перје на овом репу!
- Да... Овај, господине Олрајт,
- Џебадаја само, молим те, сви којима сам спасио живот ме зову тако. И мама Брка.
- Мама Брка?
- Па да. Доктор који ме је саставио зове се Брка и он ми је најближе нешто живом рођаку, па га зовем мама Брка.
- Што мама, кад је мушко...?
- ПА ЗАТО ШТО ЈЕ ПИЗДА ЕМОТИВНА, ПУ!
- Али, хтедох рећи, господине Џебадаја, је л', зар ви једете пилећа крилца на жару? Нисте ли и ви - пиле? ....
- Ја - пиле? Боже ме сачувај! Ја сам рођен овакав какав сам, са инфра црвеним оком и титанијумским кљуном, страшно снажан, одважан и сјајно привлачан супротном полу!
- Да... Свакако. Него, ја сада морам поћи, ако не замерате, је л'.
- Чекај чекај мало! Да попричамо, јеб'о га ти. А чиме се ти бавиш у животу?
- Па, ја сам тренутно незапослен...
- А јебеш ли шта?
- Па, ако хоћете искрено, господине Џебадаја...
- Наравно да хоћу искрено, гром те не ударио, секта те не спалила!
- Па слабо, то јест ништа.
- Одлично! То значи да си океј момак, смушен, мутав, баш какав ми треба!
- Аха. Да? .....
- Да. Ти ћеш да идеш са мном да купимо мама Брки поклон.
- Чек, ви хоћете да ја идем са вама да купимо поклон?!
- Да, мама Брки. Ми да купимо.
- Али не постојимо МИ! Какав поклон бре, журим кући, морам нахранити животиње!
Онда сам зачуо Малог кера Џоа. И Мићуна. Разговарали су седећи на клупи покрај пута. Онда ме је Мићун погледао и фркнуо - петао ти спасе живот и ти нећеш да идеш да купиш поклон? Али, али... Твоја храна, рекао сам ја очајно. Ма, опуштено, јео сам код две комшинице од јутрос, била пилетина, прсте сам полиз'о. Без увреде Џеремаја. Ма какви, рече петао. Онда ме је Џо шутнуо у дупе и кренуо сам Џеремајом Олрајтом да купимо његовој мами Брки поклон.
- Овај, Џеремаја, а којим поводом купујемо поклон?
- Мама Брки је рођендан. Он сваки рођендан само седи у лабораторији и пије медицински алкохол, па сам мислио да га изненадим.
- Аха, а овај, имаш ли пара?
- ПАРА?! Пих, па нисам ти џабе тражио тристо еура, пичка ли ти стринина...
- Па добро... Мораћемо се снаћи са сто двадесет динара.
- НАПРЕД У НОВЕ ПОРАЗЕ! ОВАЈ, ПОБЕДЕ! - гракнуо је Џеремаја.
А онда га је ухватила мала девојчица за гушу и почела да га мази и дави и грли јако и да му чупа пера из репа. Џебадаја Олрајт је био страшно бесан, али није му се дало да побегне малом ђаволку који је тек проходао и силно се забављао играјући се страхом и трепетом околине - Џебадајом Олрајтом. Онда је дошла мама те мале девојчице и сликале су се заједно сви - мала девојчица и мама и поплавели Џебадаја са ручицом око врата. И баш у том тренутку ми је синула идеја. Док је Џебадаја побегао, било је решено.
- Имаш ли слика са мама Брком?
- Па какво је то питање? Ми смо људине праве, НЕ СЛИКАМО СЕ! Шалим се, имам тону.
- Океј, набавио сам албум за сто двајест динара и ове моје папуче, идемо убацити слике!
Сат времена касније, мама Брка - човек од сто кила и два метра висоширине је плакао као цурица и стезао Џебадају Олрајта који је покушавао да изгледа уздржано и надасве бећарски, али му није полазило за руком. И тако смо Џебадаја Олрајт и ја изравнали скор на један - један, за сад. До неког новог сусрета, ЈЕБ'О ТЕ КЛИНГТОН!
Ooooo Mitomane, kako ti utičeš na moje raspoloženje u pozitivnom smislu :) Hvala ti, ova priča mi je baš danas sela kao dupe na nošu :)
ОдговориИзбриши