Кокос авантура из другачијег угла

Отац Манастије и Нарендије Сташић је био амбасадор. У суштини је био богати продавац перика и ботокс препарата, али о томе се у њиховој близини није говорило, иако су обе сестре то врло добро знале. Живеле су на мору, у близини Еквадора и било им је сасвим лепо током свих тих врелих дана и ноћи. Њихова мајка је била краљица на неком црначком острву у близини, па је због обавеза често одсуствовала од куће. А и отац је често лутао по Холивуду продајући лепоту и иновативне перике од коњске длаке, па су сестре биле често препуштене саме себи.  

Манастија Сташић је била три године старија и пет центиметара виша од Нарендије Сташић која је била сасвим мала, попут једног од оних малих црња које виђате на филмовима. Манастија ја била буцмаста, паметна и страшно организована, а Нарендија је била слободног духа, имала је размак између зуба и често је ишла у пустоловине. Сестре су седеле поред базена, а Манастија је проверавала у роковнику обавезе и наглас их набрајала:

1. Устати - решено

2. Опрати зубе - решено

3. Доручковати фино јер доручак је најбитнији оброк дана - решено

4. Ручати фино јер је ручак врло важан оброк у току дана - решено

5. Лежати на лежаљци - решено

6. Попити лимунаду и освежити се - Хм. Наро, идем по лимунаду, 'оћеш и ти?

Нарендија је добацила да неће и покрила се часописом по глави. А када се Манастија вратила имала је шта да види. У ствари, да не види. Њене сестре није било.

Само је часопис лежао отворен ту и то је све. Манастија је померила часопис и шокирано узвикнула - МОЈА СЕСТРА СЕ ПРЕТВОРИЛА У КОКОС! Почела је узнемирено да скакуће унаоколо све док се није оклизнула и упала у базен. Онда је отишла да се пресвуче па је наставила да узнемирено скакуће. У међувремену је почела да пада киша, па је она, не знајући шта да ради, унела кокос у кућу и отишла да им направи по сендвич.

Дани су пролазили, а Манастија је увидела да постоји могућност да су је бог или ванземаљци наградили што је била добра девојчица па су јој давежа од сестре претворили у кокос. Кокос је био кул. Јели су сендвиче заједно (Манастија би им направила по сендвич, па би, пошто Кокос често није био гладан, појела и његов то јест њен), играли се (Манастија га је бацала у вис и хватала и котрљала и свашта), пливали у базену и сунчали се по цео дан. Родитељи су били толико заокупљени послом да нису ни приметили ту наглу позитивну промену њихове кћери. И тако су дани пролазили, а Манастији је, иако супер у овом издању, недостајала сестра која ће је некад почупати за косу и вриштаво се смејати и гађати је бананама.

Две године касније, Манастија је делила сендвич са својом сестром Кокосом (у коју је у међувремену страшно стекла поверење и причала јој је најповерљивије тајне и слично) и таман кад је говорила - Коко, ти нећеш појести тај сендвич, је л' да? - десило се чудо. Однекуд је искочила Нарендија, права Нарендија, са размаком између зуба и скроз накежена - ПА ДЕЕ СИИИИ МАНООО! Што причаш са кокосом? 

Манастија је била у толиком шоку да се онесвестила. Када се пробудила, Нарендија је седела поред ње. 

- Ти... Ниси се претворила у кокос? 

- Хахахаааа... Побогу, наравно да нисам. Само ми је било вруће и смориле су ме те твоје форе са читањем обавеза и побегла сам у Норвешку и тамо су ме сви звали Мали црња јер су сви тако бели Манастијаа, као снег! 

- Ма ти лажеш. Ја баш волим моју сестру Кокоса. 

- Ало. Па ја сам Кокос, Нарендија. Је л' капираш? 

- Нарендија?

- Да, ја сам. И остајем. Да се играмо стално.

- Можеш да останеш ако ћеш се звати Кокос. И мораш ми правити сендвиче стално. - усхићено је говорила буцмаста Манастија. 

- Исусе Мано, сахраниће те та шизофренија.

- Ћути ту Кокосе један.