Збирка мутних мисли једног малодушног орла.

3. новембар 2012.

Почеци пролазности

Све је голи курац. То је једина реченица која ми одзвања главом последњих пар часова. Каже ми профа српског из средње (нека врста ментора) - пошаљи текстове неким часописима за књижевност, за почетак. Ја седим и гледам - који почетак? Почетак чега? Већина добрих писаца није имала почетак. Имали су снове, јесте, то мало геј звучи, али то је све што су имали. Одбијени били хиљаду пута, док нису одустали, а потом су постали познати. Ниједан право добар писац није имао почетак. Јер све што има почетак има и крај. А добри писци немају крај. И, рецимо да пошаљем текстове тим надувеним скотовима који седе за својим малим столовима и пљују те као да си псето. Рецимо да пошаљем и да ме објаве. Фантастично! Имам почетак. Још три балвана (не рачунајући оне из редакције часописа) ће знати за мене. А кога брига за балване? Ионако их читав свет мрзи. Што се мене тиче, не би ме било брига ако ме мрзе, важно би било само да воле моју књижевност. Али, то је потпуно друга прича.

И даље имам онај проблем - уметност ми је један нестваран појам, потпуно апстрактан, који као да се не може заробити у речи или слици, предмету или било где другде... Неко каже за себе да је уметник. Ако се шали, онда у реду. У супротном, нек одјебе. Не постоје уметници. Постоје генијалци, постоје талентовани, постоје вредни, али не постоје уметници. Ти ствараш? Људи праве бебе сваки дан, стварају живот... А ти мислиш да си неко због слике или песме. То је смешно, разумеш?

Каже профа - конкурси су намештени, и ја се слажем. Углавном. Имаш пар који су реални. Сви те само по рамену потапшу, као до јаја си, а да скрпиш кинту и издаш књигу нико је купио не би. То је она гадна ствар, у тебе не верују чак ни они за које си сигуран да те подржавају. Тако је то. И онда се запиташ, како човек овде да успе? 

Жури ми се. Овај свет постаје све негостољубивији, можда ускоро настане дуго очекивани хаос... А деведесет и девет посто мојих речи су у електронском формату. Проклео бих дигитално доба да нисам део њега. Већ сам довољно проклет, хвала, не требам проклињати сам себе. Две бомбе на кључна места и све моје речи, све те јединице и нуле записане на гигантским магнетним плочама ће нестати, као да никада ни постојале нису. Речи попут ових, које нико осим мене није видео, ће нестати заувек. Пожелим некад, као сад, да гурнем у јавност све речи које сам икад написао, чак и оне најцрње... Поделићу са вама пар речи. Ионако не знам шта ћу са њима. 

Знаш, постоје ти шкартови од готових песама, прича и сличних којештарија... Те шкартове понекад претварам у песме, приче и сличне којештарије. Дајем им сопствени живот. А понекад, као сад, скоро све их бацим, тако недовршене, недорасле, ситне, али ипак помало значајне, у свет:

Хвала драги Боже!
Ма нема на чему синак, било је забавно гледати те како се мучиш. Хајде сада, идемо на пиво. Па после свако својим путем. Знаш да не примам самоубице у Рај.


Да седим негде, са неком девојком, и да ми она каже да ме воли. Или да ме мрзи. Или било шта. Да попијемо још пар пива и да јој кажем - Осам је часова ујутру драга, хајде да се венчамо. Замисли то. 

Љубав ме занима, али само као посматрача или, евентуално, експерименталног субјекта.

Реално, не волим те. Зато што не. Да те волим, седео бих и слушао неку музику и писао. А сада само одговарам на питања која не постављаш. 

Сунце које се оцртава кроз узан процеп завесе ми говори да је дан. 
Још један дан.
Ех, када би могла 
поимати свет онако како га
појмим ја.

Оно мало генијалности што овај свет има да понуди вечерас се изгубило у тишини...и јецајима.

Сматрам да би ова соба била нешто боља када бих из ње избацио једину ствар која светли - лаптоп. Са њим би отишли и људи који живе у њему. Обриси и сенке би били свуда. А машта би, без имало труда, избацивала најневероватније сцене, успут смишљајући генијалан крај. Можда бих тада успео да напишем фантастичну причу. Има ли боље похвале од оне која каже - имам осећај као да је доживео све то о чему пише? Наравно да је доживео, у уму је прошао кроз све фазе тешких болести, кроз све пороке и све злочине... Дакле, не мрднувши се са кревета, тај човек је сакупио искуство, изградио га од нуле, и надмашио реално. 

Убризгавам шећер у своју душу. И није неки сладак осећај. Много је горчине ту.

Она је била неко кога бих могао да волим. Не само њене груди или ноге. Могао бих, целу да је волим, да је љубим и да је жвалим, попут недораслог пса... Али, и ти моменти прођу и све што ти остане је само сећање и пар длака, које си погубио ко зна где... 

У неким ноћима пишем, пишем поприлично добре ствари, почињем па стајем, јер ништа се не дешава, нема оног грча или олакшања или смеха или обичног гледања у ламперију после сваке реченице. Само лежим, нешто ме гуши, а не знам, шта је то. Ни музика, песме које иду једна за другом, не погађају жицу, и не знам да ли да гледам филмове из раних осамдесетих или једноставно да спавам, да дозволим врагу да ме угуши. 

Одувек сам волео да замишљам ко ће све бити на мојој сахрани. Већина људи то ради, воле да замишљају да су вредни нечијих суза, и зноја, и пара, времена, можда чак и љубави. Ни моја сахрана није ништа другачија од њихових, осим што сам замишљао мало више људи него остали, мало више суза и јаких речи попут - а волела сам га... или био је прави друшкан... или зашто си морао да одеш сад? 

2 коментара:

  1. Јер све што има почетак има и крај. А добри писци немају крај. Potpisujem. Rale, ne tuguj, ti si dobar decko. Oticemo mi jednog dana i na to pivo. Ovo cisto da znas da naletim ponekad, iako mi ne vjerujes :* Anci

    ОдговориИзбриши
  2. Mojoj tuzi kraja nema. Ali još se nadam. :D I ovo si sad namerno došla, da bih mislio kako si dobra. :*

    ОдговориИзбриши

Copyright © БАРУТАНА | Powered by Blogger

Design by Anders Noren