Зашто су минуте дуге?

Нека ноћ зна да буде баш дуга,
као ова.
И тако дуга и смртно спора
је сасвим сигурно краћа од оне
што ће доћи после ње.
Слушам веш машину како уморно
окреће кругове
и сат како казаљкама пара време,
гледам у мрак
и гладан сам,
а питање се само поставља.

Потиснем питање,
покушавам да гледам филм,
али филм је тако огаван...
Покушам да читам, али светло је
тако слабо и немоћно
да чини да одустанем.
Боже, волим то мало жуто светло.
Свуда је по соби, али као да није,
толико је слабо.
Заиста спашава ствар.

Глад и жеђ ме чине нервозним,
а знам да нема ништа у близини
или у даљини,
јер ноћ је и људи не мажу паштету ноћу.
Они што походе фрижидере имају већ
разрађен систем и само ждеру,
али нормални људи не мажу паштету
после дванаест часова
и то је једна од ствари које сви знају
али и даље је нико не записује.

Лежим и гледам у мрак,
а време никако да прође
или да макар бар неко подношљив дође,
да ми помогне да прекратим овакве сате...
И онда кажем - идем.
Не знам ни сам куда, али идем.
А питање се само поставља.

Зашто људи не једу паштету ноћу?