Ма дај, зајеби, не постоји тако нешто попут доброг живота. Нешто најближе томе што можеш добити (ако си жестоки срећник) је лош живот са учесталим добрим моментима. Живот се најчешће сведе на један једини сјебани шаблон. Излизан до зла бога. Учиш, радиш, нађеш неку жену, направиш неку децу и онда се све сведе на чекање. Чекаш плату, чекаш две недеље годишњег, чекаш да деца одрасту, чекаш да та иста деца почну да праве срања, чекаш да прођеш код доктора, чекаш пензију и најчешће, још од почетка, чекаш смрт. Много лош шаблон. Ту и тамо понеко искочи из шаблона и буде нешто бољи или гори од свих. Етикета му, наравно, не гине. У таквом времену живимо, навикли смо на етикете свуда, па што не и на људима?
Посао је ту да те ишчаши, изобличи, промени... То све допушташ да би имао да једеш или си приуштио неку "срећу". А најближе срећи што ћеш прићи је пиво или два недељом поподне. Наравно да ће жена да ти кења како нема прашка за веш. И да ће клинци да те смарају како им не даш за ово или оно, а пијеш пиво. Наравно да ћеш да се посвађаш, јер те нико не разуме. Уствари, сви те на неки начин разумеју, али и они су гладни свега, па гледају како да дођу до тога. Не требаш их кривити. Углавном, то је најближе срећи што ћеш бити. И можда, заборавио сам, они усамљени моменти на веце шољи, када ћеш сконтати задовољство самоће. Нормално, задовољство траје пар минута, а не пар сати или година... И самоћа је срање. Жешће од шаблона.
Мука ми је и од саме помисли да ћу да завршим тако. Тако лако, предвидиво и немоћно. Једноставно, неко је установио да је то природан ток ствари и да то тако треба. Чему онда живот? Шта, хоћу ли проналазити тренутке среће у превозу или скривајући се по неким ћошковима и записујући сва срања које ми постојање сручи за врат? Углавном се тако постаје велики писац. Ја не бих да будем велики писац. Ја бих да будем мали. Књига за унуке. Једна само. Капирам да ће ми деца бити неки жестоки пробисвети, очекујем то, и да ме жена неће разумети, то ми је оно најгоре... Но, јебеш све то. Мене занима један други живот. Живот за који нисам сигуран да ли ћу имати воље да га живим. Толико сам лењ. У праву је стари кад каже да сам вуцибатина. Није у праву кад каже да ова вуцибатина никад неће ништа постићи. И заиста се надам да ћу му показати, да ће схватити да ме је ипак требао некад по рамену потапшати.
Ја бих један другачији живот. Океј, био је поприлично сјебан до сад, и кажем - у реду, отписујем ових двадесет година. Морам негде у иностранство отићи. Не због пара. Не само због пара. Схватио сам да се добро осећам у непознатом. Онда морам да чиним нешто. Нови живот пустињака, нови људи, нове ствари, неки динар који ће ми помоћи када се вратим овде. Да будем далеко од ових проблема овде. Имаћу неке друге проблеме, али то неће бити ови, на које сам навикао током свих ових година. И нормално, како старим тако ме све више притискају. Није толико тешко. Али ипак, нећу да се удавим у шаблону. Волео бих да се оженим сутра. С неком која разуме. Остало ми није важно. Можда да запалим на брод, то је океј.... Капирам да бих радио по читав дан и знам да би ми било мука, али хеј, онда долазимо од оног живота најближег срећи - океј, шљакаћу по читав дан неки ужасно лош посао и бићу страшно уморан и сјебан. Али, једно велико али, будићу се сваког дана на другом месту, градови, обале, нека места на којима никад не бих био... Притом, замисли... Чекај, морам да узмем залет да би разумео.
Постоји дакле, једна наизглед потпуно безначајна ствар у животу, али мени врло много значи. Детаљи. Детаљи, попут оних какве је минџуше носила богата британка крстарећи тим бродом. И искуство, али не искуство у раду, већ искуство у контакту са људима... Карактери, желим да знам све карактере овог света и неке фантастичне детаље које ти само тако нешто (попут пута око света) може пружити. Можда претерано серем, али замисли богатство у детаљима и искуству које бих стекао радећи тако нешто. Сасвим довољно да пишем о томе дуго дуго времена. Јебеш га, мени то значи нешто.
 |
| Овај неки фазон. |
Наићи на неку фантастичну мачку, довољно је да разуме, да зна кад да не смета и то је то. Прихватио бих и то, кад већ фаталних љубави нема на овом свету. Можда говорим као разочарани песник, али ту ствар свакога дана изнова схватам. Направити те мале пробисвете, али тек негде у четдесетој или нешто касније и онда седети у фотељи и гунђати. Одржати контакт са два-три добра другара, са људима за које знаш да нису сисе. И водити дуге разговоре са мачором. Ни сам не знам, али само некако да искочим из шаблона, не зато да бих био другачији, већ зато што је шаблон срање.
Само искочити, па макар био пробисвет и будала, шта год, само да не идем том предвидивом рутом, чекајући на проблеме, убацујући динар по динар у касицу за црне дане... А сви су црни, у тој колотечини живота.
Мало је, можда, уствари, мало је сасвим сигурно, ових пар речи да стрпам читав живот у њих. Али, мислим да сам најбитније рекао. То би се отприлике могло рећи и много једноставније, али сам човек који воли да компликује. Ево примера - дођу и кажу прилагоди се, већ имаш пут, а ја кажем - ма јебите се сви, нећу.
0 коментара:
Постави коментар