Збирка мутних мисли једног малодушног орла.

27. новембар 2012.

О пичкама

Случајни сам сведок пропадања света. Неописив бес ме обузима када само помислим на све те улубљене душе које ћу срести сваки пут када напустим топлину ове собе. На факултету презирем много људи. Или си скроз на месту или ниси, црно или бело, нисам човек за нијансе сиве у таквим случајевима... Иначе да, и сам сам сив, нисам баш најбољи, али нисам баш ни најгори, нисам ни просечан, дакле, сив сам на хиљаду и један начин, сив као Рошакова маска, вечито у преливима и никада потпуно иста и потпуно сива или црна или бела. Мрзим људе које гледам на интернету, то је углавном гомила дебила и зато ми листа Бјеж садржи преко седамдесет имена са којима не желим ниједну реч да разменим. Углавном су то идиоти. На тој листи нема женских имена. Каква год да је, колики год смарач била и идиот, кретен и још много шта, свако јављање неке од њих сматрам својом малом победом у борби са природом. Знаш оне фазоне - најјачи плоде и тако то... Е, ја не плодим, али сам океј са чињеницом да могу. 

Постоје те неке несавршене, идиоти женског рода који ми неописиво иду на живце, али свако њихово јављање набијам на нос природи и вичем - видиш да могу, само нећу! Звучи као лош фазон из лоших филмова, али заиста је тако, не могу да проводим време са женом која нема бар пар квалитетних речи да ми понуди. Да не причамо о капирању фазона. Може бити најлепша, али кунем ти се да бих је отерао у курац ако не уме да разговара. Можда бих јој прво додирнуо груди или гузу, али ипак бих је удаљио. Јебеш га, не могу. Сметају ми неке ствари. Код једне ми је сметао мирис, који је леп, али се мени није свиђао. Код друге то што ми је гурала језик у грло, а код треће поглед. То су толико баналне ствари, али уствари се све своди на то да ми нису биле довољно занимљиве и нису имале шта да понуде, иако су испрва обећавале. Фалиле су речи. Онда сам наишао на једну која није често говорила, али је говорила добре речи. Добро се љубила, фантастично је мирисала, њена кожа, све... Али, природа је бичарка, није нам поклопила планете, хороскопе и карте, па ме она не воли. Лоше се осећам због тога.

Идем градом и свакодневно гледам ово расуло... Јебеш га, преврнуо бих свет, протресао га мало и вратио на место, само да видим да ли би било другачије. Вероватно не би. Пичке смо. То нам је модерно доба усадило у душе. Полазим од себе. Испао сам пичка стотину пута у животу. А зашто? Без разлога. Једини разлог је био тај што сам пичка. Као што су испали пичке они нагрувани ликови што су се правили да купују жваке, њих десет купује једне жваке, док су нас шутирали ликови и млатили чим су стигли... 

Свет је као неки ишутирани лик. Лице изгледа скроз океј, чак је и смешак на њему, а испод одеће леже подливи и сломљена ребра, црно гњецаво месо од удараца... И пичка сам што не променим нешто, пичка сам што не дам просјаку кинту, пичка сам што пљујем све, а не хвалим никог, пичка сам из много много разлога... 

Био сам на промоцији неке књиге данас. Било је лепо. Чак сам слушао и класику, свирали су клавир и виолина, било је баш добро, препуно врх риба и неке су глумице исто биле ту, сјајан су комад извеле, читале су се песме и било је баш фино... Ауторка је била збуњена и на ивици плача цело вече, толико срећна. Седео сам тамо и замишљао моју промоцију. Јебеш га, оно место је било сувише фенси за мене. Замишљао сам ту ствар, моју промоцију, у некој кафани, а ја стојим на столици, па касније и на столу и читам нешто, заплићући језиком, па прозовем неког из публике и дам му да чита, а ја одем и зајебавам се с народом... Била би то јебачки добра промоција, чак и када бих је правио на неком тако фенси месту. Али ипак, испао сам пичка. Дошао сам кући, скинуо се и легао у кревет. А онда сам почео да дрхтим. Најгора нервоза у животу. Гледам се и не верујем, колика сам пичка. Нисам ја у стању да напишем нешто заиста добро и нешто дуже од две стране... Одустајем читав живот од свега, одустајем и опет одустајем и кад одустанем поново одустанем чисто да бих био сигуран да сам одустао онај први пут... А одустајање је карактеристика пички. 

Тај кукавичлук је сјебао свет. Кева ме је родила када је имала година као ја. Хеј, која су муда некада људи имали. За све. Отићи од куће, урадити ово или оно... А ја лежим у свом топлом кревету и кењам како су сви пичке. А највећа сам од свих. 

2 коментара:

  1. Hahaha, a meni je ovo slatko. :D Izvini druže Mito, al' - slatko je. :*

    ОдговориИзбриши
  2. Pa, možda je malo sladunjavo. Al' to je samo zato što sam pička, pa nemam dovoljno čvrstine da napišem to kako treba. :D

    ОдговориИзбриши

Copyright © БАРУТАНА | Powered by Blogger

Design by Anders Noren