Потпуно бесциљно

Слушам инструментале... Искључиво инструментале. Не знам који ми је. Тако ми дође да седнем, попијем кафу и ударам по тастатури целу ноћ. И тако месец дана. Сваку ноћ. Да напишем роман. Схватио сам какав роман желим да напишем. Само не желим да га почињем без неког ко ће се постарати за то да га и довршим. То је мој ситни проблем. 

Поприличан сам реалиста. Што би ови рекли у песми - већ ходам булеваром сломљених снова. Немам ја шта да тражим у свету бре, приче не пролазе, песме још мање, школа коју завршавам је наводно перспективна, али ја појма немам ништа иако имам неке грдно високе просеке... Биће ово тежак живот, јебеш га... Али и даље се надам да ће ме једног дана неко позвати, изјутра око девет сати, таман када дођем кући из треће смене, и рећи - Господине Митоман, заиста бих волео да објавим ваше приче. Онда бих се ја наложио и писао бих заиста заиста лоше неколико година чекајући други позив. Стотине других позива који никад неће доћи. Моја жена ће, очекујем, пући негде успут и напустити ме. Питање је када ће се то десити. Волео бих да потраје. Та моја жена. Не бих да будем један од оних пробисвета који су се женили шест пута и још им је мало. 

Занимљиво је колико те свет кочи. А ти се трзаш. Понекад може бити и занимљиво колико се неко трза. Знаш шта не ваља на овом свету? Па, сасвим сигурно имаш пар идеја. Али дозволи, рећи ћу ти шта не ваља. Слике. Слике не ваљају. Слике срећних парова који уствари и нису тако срећни, али на сликама изгледају божанствено срећно, исконски срећно. Срећни људи чине обичне људе необично тужним. И обични људи клону духом и остану необично исти. Ту и тамо се провлаче моменти када сви набаце маске и сликају се. И тиме униште још пар живота. Зато се ја сликам у природном издању, истичући ружну њушку у први план и самим тим чинећи да се неки људи осећају боље. 

Сад ми је Пени Лејн на зид ставила срце. Пени Лејн је отприлике, за сада, мој једини званични фан. Фантастично биће. И заиста воли моје речи. Од почетка. Понекад причамо о сексу, дроги и насиљу. О љубави ретко. Али о свему осталом да. Већа је мушкарчина од мене, кунем вам се. Иако упакована у љупко лице и пар добрих сиса. Допало ми се то што смо ето, јебига, виртуелни пријатељи. Волим да чујем шта људи мисле о мојим речима. Није да су нешто нарочито, свестан сам тога, али оно, реците - лоше је. И то ценим. Но, још реч или две о Пени Лејн. Слушам Битлсе и контам што је другачија. Није лицемер. Јебеш га, воли то што понекад опсујем некога и искрено пишем неке луде ствари... И диже ми его, када сви затаје, када и сам затајим и знам да не ваљам и его крене да ми пада испод неких дозвољених граница, таман када почнем да назирем облаке појави се она и вине ме назад у васиону. Играм се црном материјом и није уопште лоше. Чак ни за жвакање. 

Боже, тако ми треба нека која разуме и која не мисли да сам тотално суманути манијак... И ако може да буде лакша од мене, јер довољно сам дебелих жена држао у свом кошчатом крилу. И није то био уопште угодан призор. Сада ми заиста треба нека која ће да ме воли. Кретена могу фасовати на сваком ћошку. 

И извежбао сам се у том препознавању кретена... Данас на факсу, с другог краја хола другара и мене гледају две баш добре цице. Ја кажем - гледај, сад ће код нас. И оне набаце најлепше осмехе што имају и приђу право нама. Ја их питам - шта вам треба? Пошто знам да свет не функционише тако. Оне кажу - хаха, хајде да дате крв. Глупо ми било да кажем да немам, па сам рекао истину - да сам хронични болесник и да не могу да дајем крв. Имам жестоку астму. Враћа се ту и тамо, чисто да ме подсети да нисам слободан. 

И тако... Тешак дан. Сутра... Сутра ће бити још тежи. 

Узгред, додао сам пар линкова на занимљиво. Неки ће вам се можда свидети.