Љубавна

Ја те не љубим
и нисам сигуран
ни да ли је икад било другачије.

Можда сам те
некад
пољубио случајно,
у пролазу,
у сну,
или сасвим случајно,
на јави,
у некој уметнутој
шездесет и првој секунди
тог минута када сам
осетио укус твоје љубави.

Не знам
ни да ли се то
тако назвати сме,
љубав је једна велика реч,
али ипак само реч,
антиквитет
попут старих плоча или маркица.

И знам да нисам нежан,
не умем показати или објаснити
осећања поред свих речи које знам.
То је тужно и ништа ту не могу...
А све ове љубавне под тепих бацам,
шта ће ми кад ту ниси ти.
Нисам чак сигуран ни да ли постојиш,
али видео сам те
и била си лепа,
сваки пут када те угледам
све лепша и лепша,
све док једног дана својим сјајем
не убијеш моје очи
и речима поразиш душу.

А ја ћу онда сести на клупу у парку,
на једну од хиљаду наших клупа
и чекати и чекати и чекати...
Не знам шта, можда љубав
која не постоји
и смирај дана,
да прошеташ поред мене
са плавокосим младићем,
погледаш ме и наставиш даље.

Ето шта љубав учини од симпатије.