О тужној сцени смрти

Седим у својој старој фотељи са цветним дезеном, а сенке промичу ту и тамо, кад не гледам. Изгледам као човек коме би пријао одмор. Ужасно сам уморно спокојан, гледам у постер голе девојке на зиду и питам се шта да радим са Њом. Она седи у ћошку, ћути и гледа у под. Везана је конопцем за радијатор, а ућуткана траком. 

Шта ћеш бити кад порастеш? - питам је. Подигне поглед и покуша нешто да каже. Нећеш ништа бити - кажем и благо се накезим. Укључим прашњави теве и пустим једну од мојих серија. Комедија. Смејем се гласно. Није баш да ће ми се неко жалити овде, у предграђу. Рекламе. Устанем полако, а кости и фотеља шкрипе у дуету. Сећам се када сам имао осамнаест... Госпођа Биби је исто тако шкрипала као ја сада, а ми - Џони, Малац и ја смо зверали у њену ћерку. Какве ноге! И струк! Груди! Ма све. Госпођа Биби није потрајала. Нисмо ни ми. 

Погледам у њу. Лепа је. Штета. Станем испред старог шпорета до кога светлост измучене сијалице једва допире. Укључим га и ставим воду за кафу. Док се вода труди да постане топла, моје кости синхронизовано шкрипе са климавом дрвеном столицом. Седим за точком и подижем један од ножева поред. Онда кренем да га оштрим. Вода ври. Нож сија беспрекорним сјајем. Оштар као жилет. Скувам си кафу, сипам у шољицу и седнем у фотељу. 

Знаш - кажем јој - ја сам месар. Врашки добар. Знам затворених очију да нађем сваку тетиву, сваки мишић... Оно што ја раставим, Бог не састави. Она само ћути и плаче. Сузе јој се сливају низ лице, као да предосећа шта ће се десити. Устанем и прошетам до стола, док кафа постиже идеалну температуру за уживање. Подигнем нож, сија као у најбољим данима. Затим прошетам до ње, она покушава да каже нешто, али речи су сувишне. Њено лице говори све. Знам сваку реч који би рекла, само да може. 

Мало је касно да ти буде жао, зар не мислиш? - упитам тешко чучнувши поред ње. Она и даље дрхтаво јечи. Готово је - кажем и замахнем ножем. Чује се оштар звук. Погледам на под, па погледам у њу. Кажем - иди, и немој више да крадеш. Конопац је лежао на поду пресечен. Она брзо заклима главом и изађе напоље, а потом отрча у мрак. 

Приђем фотељи са цветним дезеном, отпијем мало кафе, а онда седнем на под, поред гомиле пепела. Драга, извини. Био сам бесан. Глупа клинка је оборила урну. Узмем пепео у шаке и распем га свуда око себе.

Ето, сада си са мном мало више него пре.