Нешто се чудно дешава. Жене се мотају око мене. Иначе се ја мотам око њих. Изгледа да сам коначно постао једна од оних сломљених играчака које толико воле да оправљају...
Наравно, имам неке колоквијуме ових дана и наравно, знам да ништа од тога нема. Јебеш га, волим тежи начин, да ли зато што сам идиот или само лењ и тврдоглав, не знам... И само седим сада и гледам у те формуле и бројеве и графиконе и сваким треном схватам колико волим речи. Једноставне су, а ако их укомбинујеш на прави начин добићеш генијалност. Са математиком постоји само један (понекад два) прави начин. Немаш слободу. Добро је да нисам уписао књижевност, сморио бих се међу оним снобовима и сви ти професори би ми жестоко ишли на курац и на крају бих завршио мрзећи оно што сам волео. Хтео бих још да пишем о свачему, али нећу. Јебеш га, понекад се мора повући граница. Па онда подвући.
Имам шансе око 22% да препишем на овај, испланирани начин. Чиним све да повећам шансе, али све је у рукама среће, као и увек... Требао бих да постанем неки преварант. Добар сам у томе. Не џепарош. Смотан сам. Неки жестоки преварант. Срање.
Гледам сад - ни блогосфера није што је била... Где су све оне самоубице са самоубилачким постовима? Можда су мртви сви? Нее. Одрасли су. Понекад се осећам усамљено овде. Нико жив не чука сваки дан. Да ли то значи да сам ја уствари мртав, јер седим овде и пишем сваког дана нешто што и не личи баш на срећу?
Не знам да ли да се исцимам мало и саставим неку збирку која ваља. Да је одрадим баш баш онако како доликује. И да исцртам неке цртеже, да убацим унутра... Да се одушевиш када видиш. Да ли би то ико купио? Морао бих да скупим бар триста јура да одрадим то. Да ли бих могао да продам стотину књига?
Зашто људи кажу да превише филозофирам? То су само обична размишљања. Сигуран сам да свако од њих седи на веце шољи и мисли попут мене, само што немају муда или времена или елана или ко зна чега да запишу то и изложе на улицу. Јебеш га, улица је таква, неко ће те пљунути, а неко похвалити...фазон је да избалансираш. И тераш и једне и друге у курац.
Гадне су ове ноћи када "учим". Пречесто чујем своје мисли или себе како разговарам са собом или са сликом или са неком књигом, бајонетом, глобусом... Негде тамо око поноћи ми углавном сестра бане у собу и каже - јеботе, јеси нормалан, не могу да спавам од тебе, певаш, мрмљаш нешто, знаш како се то чује, блабла... Проблем је у томе што имам дубок глас. Као из три бурета. Ужасно звучим. Као покварена плоча. Тако и отприлике понављам неке ствари, једне те исте фазоне и приче вртим и мени је лепо, никад досадно... А људима око мене... Па, њима понекад досади, па их заменим.
Одлазим сада. Не знам где. Можда у купатило. Дефинитивно у кревет. Један од најбољих фазона које сам икада измислио или чуо или како год: када не знаш шта ћеш - одустани. Када највише имаш да радиш, ти иди да спаваш. Средиће се то већ некако. Или неће. Свеједно, није вредно зајебанције. Стварно бих требао потражити неку која није бичарка. Не знам зашто. Волим ја кретенуше. Одређене врсте. Да ли сам ја чудан? Шта је чудно, уопште? Кинез није чудан, а жут је, зове се чудно и прича чудно. Поглавица има кост у носу и није чудан. Један ортак може да си олиже лакат и није чудан. Ја сам чудан. Јебеш овај свет.
поздрав свим мојим пријатељима тамо, свако ко данас чита ово сведочанство треба да слави са мном и мојом породицом јер је све почело као шала за неке људе, а други су рекли да је немогуће. Моје име је Исабелла Етхан и ја сам из Украјине, али се селим у Чикаго у САД са супругом. Срећно сам ожењен, имам двоје деце и дивну жену. Нешто страшно се десило мојој породици, остао сам без посла, а жена је напустила кућу јер нисам могао да бринем о себи и потребама. Моја породица. Она и моја деца у том тренутку. Успео сам девет година, ниједна жена неће да ме издржава да бринем о деци. Покушавам да пошаљем тестове својој жени, али она ме блокира да комуницирам са њом. Покушавам да разговарам са њеном пријатељицом и породицом, али ипак знам да ми неко може помоћи и пријавио сам се тада на толико пријатеља, али они ме и даље неће звати, све док не долази веран дан који никада у животу нећу заборавити. Када сам срео свог старог пријатеља објаснио сам све своје потешкоће и он ми је рекао за сјајну особу која му помаже да нађе добар посао у компанији Цоца Цола и рекао ми је да пише, али ја сам особа која никада не верује у правопис, али ја одлучио да пробам и др Алаба ме је упутио и показао ми шта да радим. У седам дана ручка чини се. Пратите сва упутства и урадите оно што је од мене тражио да урадим добро. Др Алаба је сигуран да ће све проћи како треба и моја жена ће ме поново видети након дивног посла др Алабе. Жена ме зове на непознат број и извињава ми се и рекла ми је да јој стварно недостајем и да се наша деца и моја жена враћају кући. Данас водим компанију Парагон у САД. Препоручујем вам да ако имате било каквих проблема пошаљете е-пошту на овај {дралаба3000@гмаил.цом} или ВхатсАпп преко његовог контакта испод +1(425) 477-2744 Хвала др АЛАБА. и добићете најбољи резултат. Узмите ствари здраво за готово и то ће вам одузети. Желим вам најбоље .......
ОдговориИзбриши