Прича о Сари

Она се звала Сара. Волео сам то име, било је необично и као скројено за њу. Није она била Марија или Драгана или Тања, она је била Сара. Била је ниска и плава и имала је најлепше сисе које сам у животу видео. Стално је играла фудбал са нама док смо били клинци. Био сам најстарији у крају и сигурно најсмотанији. Зезао сам се вечито и она се смејала мојим фазонима. Тако је било све док једног дана ја нисам рекао - еј, ти играш са мном. Боже, како сам дриблао тада. Није ми било равног у крају, ма на планети ми није било равног! Дао сам један гол, па други гол, па трећи гол, а они су само падали. Покушавали су да ми уклижу, да ме изгурају на кварно, ма све су покушавали, али ја бих увек утерао ту лопту у њихов гол. Или бих је додао њој и она би дала гол, док би мене рушила њих тројица. То ми је било најслађе. Изгледао сам као херој и ништа ме није болело, ниједан од свих њихових удараца... Сви су били безначајни. 

Сећам се да сам помислио - ето жене за мене. Био је то први пут да сам помислио то. Касније је уследило још неколико, па још неколико. И сваки пут када сам то помислио зајебао сам се жестоко. Играли смо фудбал још неко време, живот се чинио леп, а ја сам чекао дан када ће Сара коначно постати моја. Сви су говорили о томе, читав крај, сви, чак и она када ја не бих био ту. А сви су се ложили на њу. Била је остварење свачијих снова. И сви су је желели. Трудио сам се да растерам керове, али био је то ђаволски тешак посао. Хеј, нико не одваја човека тако лако од његових снова. Чак и сломљених зуба, крваве мајице и уста пуних прашине, човек сања и мисли - шта су два зуба и мало крви за сан? Онда те човек погледа погледом који каже одјеби. Дакле, ниси могао тек тако отерати неког од ње. Пришла би ми понекад, погледала ме у очи и рекла - Мики, не занима мене нико од њих. И даље сам пиздео због њих, а још више због ње, јер је играла игру као мајстор и није ми дала да је пољубим. 

Једном смо играли фудбал, тек смо почели и био сам стандардно смотан, повремено добар, али углавном смотан, а онда се појавила она и ја сам заиграо као један од оних фудбалера са сличица које смо скупљали као клинци. Онда ми је пришла и продрала се - ја сам курва?! Јебеш га, затекла ме је. Преслишавао сам се у глави да ли сам нешто погрешно рекао, а онда сам рекао - јебига, ниси, извини. Мислио сам да ће то поправити ствар. Било је као да са повезом на очима покушавам да исправим грешке на писменом. Поприлично немогуће. Драла се још мало, а онда је отишла. Касније сам сазнао да је један клинац све измислио. Био сам бесан као никад у животу.

Сутрадан се појавио на фудбалу. Руке су му увек биле прљаве. Читав живот је био сиса, цинкарош и лажов и сви су га тукли, а ја сам га бранио. Мислио сам, јебига, јесте сиса, али ви'ш колики је, мож' у џеп да га ставиш. Хиљаду пута сам га спасао. То ме је чинило још горим, био сам као звер, океј, можда је та звер изгледала као изгладнели олињали вук, али сам ипак био звер. Пришао сам му и рекао - бежи. Имаш времена док скинем јакну. Скинуо сам јакну - није бежао. Направио сам пар корака и окачио је на неки стуб. Онда сам се вратио и завалио му шамар који ће памтити сви, а нарочито он, врло врло дуго. Подигао сам поглед. Видео сам страх на свим лицима око мене. Мали пацов се запенио, видео сам сузе у његовим очима - јебаћу ти маму сад, убићу те! Рекао је то и почео сумануто да витла. Траг моје руке се јасно оцртавао од његових уста до левог увета. Залетео се на мене. Нисам желео да га ударим шаком. Мислио сам - он је мала сиса. Ишао сам полако уназад и лупао му шамаре. Након шестог се зауставио, склупчао на трави и почео да плаче. Океј, сисо, рекао сам, прво ортаци, па онда рибе. Ја знам да се ложиш на Сару, али запамти ово што сам ти рекао. Онда сам га подигао и рекао, он игра са мном. Сви су се смејали. Малопре си га тукао, сада он игра с тобом?! - неко је вриштао од смеха. Да, рекао сам. Погледао сам у њу. Смејала се лепо. 

Прошло је неко време, а она је почела да се мота с неким кретенима. Нису то били обични кретени, то су били кретени које сам баш мрзео. Једном су дошла тројица да ме туку, рекавши ми да је оставим на миру. Хеј, пајсери, па смувајте је ако можете, шта вам ја сметам? - питао сам. Један ме је закачио палицом по ребрима. Претурио сам се преко улице и побегао. Није то био баш херојски акт, али јебига, одувек сам знао које битке не могу да добијем. Након тога ми је ћале забранио да је виђам. Мислио сам - шта он зна, то је љубав. А онда сам скапирао шта ме је привлачило. Имала је очи грешнице, тело грешнице, имала је душу грешнице. Чак и тако млада изгледала је зло, грешно, била је другачија од других које су изгледале чисто и невино и углавном су и биле такве...

Понекад бих седео са неким у крају и она би прошла, и увек би се нашао неки кретен да је покоментарише. Јебао бих је - рекао би неко. Јебаћу ти матер - рекао бих ја, кипећи. Понекад бих скочио на тог неког лика који ништа није учинио, прокоментарисао је као што смо увек радили са сваком која прође. Јебеш га, нисам могао да смислим да неко стави шапе на њу. Била је право маче, са грешним погледом и нечим светим у себи и звала се Сара. 

Једно вече сам је видео са тим кретеном. Љубили су се. Након две вечери сам је видео са неким другим типом. Питао сам се како то стално да наилазим на њу? Да ли ме прогони? Више нисам пиздео. Када би прошла, нико је углавном не би прокоментарисао; она би само рекла - ћао момци, они би рекли - ћао, ја бих оћутао и то је тако трајало. С времена на време би се појавио неко нови у крају, она би прошла, а он би рекао - Уф, каква је, ушао бих у њу као будала у кредит! Или тако неки фазон. Неки би га погледали, па би погледали мене, нисам био опасан ни тежак, имао сам шездесет кила и био сам ужасно смотан, али ипак, било је ту нешто. Погледали би ме, па поново њега и наставили с разговором. Нисам шизео више. Гледали смо је сви тако и мислили једну те исту ствар - она је савршена. Понекад смо мислили и - погледај те бутине, или - погледај те груди, али се све сводило на грешне мисли. Била је грешна и све нас је повлачила у понор. Волео сам је. 

Била је мала и плава. Звала се Сара. Била је прави каубој.