Синоћ сам био на неком рођендану. Лоше друштво, добро пиће. Па, добро, врло ретко буде обрнуто. Седећи на некој меканој угаоној гарнитури поред моје бивше девојке и њеној новог дечка схватио сам, поново, колико мрзим суботе. Субота је дан када не излазим из куће, лежим и гледам филмове, читам нешто и мрзим свет. Сви ти глатко избријани ликови са њиховим срећним лицима, пијаним лицима, шетају улицама и мисле како су жестоки или паметни или и једно и друго. Па онда сликање, певање, бахатост... Ох, та слатка младост.
Седим на тој угаоној гарнитури, с једне стране седи тај несрећник са њом, а с друге ми седи неки клинац који ми је сат времена изигравао културно-уметнички програм причајући ми ловачке приче о томе како је постројавао неке људе, терао таксисту да га вози не знам ни ја где за неку сићу, како га је тукла интервентна - он паф шамар, ја устанем, он паф шамар, ја устанем и кажем ш'а је пичко. Девојке ме нису занимале, нашао сам једну интересантну пре пар дана и сада покушавам да јој објасним да сам прави човек за њу, али њој игра једна ситница - не навијам за Звезду. Не навијам ни за Партизан. Не навијам ни за кога. Не пратим фудбал, јер не гледам теве. Једноставно и просто. Њој смета. А она мени баш не смета. И баш бих да буде близу, сваки дан.
Пар сати касније, остали смо нови момак моје бивше и ја сами у том ћошку, ишчашени из своје рутине, препуштени чарима мрака и тишине коју је стварала претерана бука. Упознамо се, попричамо. Он каратиста, црни појас - ја клошар, пискарало, кењатор. Он не пије, ја пијем. Он лепота, ја не баш. Он је слуша, ја и нисам баш. Све у свему, после мене је изгледа схватила шта не жели и потпуно ме заменила, нашавши савршеног мушкарца. Добар лик, било ми га жао. Испричали се ми, о сновима, надама, љубавима, ма о свему. Она гледа са подијума, поприлично припита, и чудно јој је како ми разговарамо - а тако смо различити. Онда се прекрсти и дође и одведе га. Нико то није видео, осим мене. И тако, потпуно различити, али имамо једну заједничку ствар - обојицу судбина кара у шупак. Морао сам тако да се изразим, опростите. И та наша заједничка несрећа нас чини сличним поред свих различитости.
Седим тако и размишљам много, дуга је била ноћ, а пола сам је провео седећи сам у том ћошку. Размишљао сам о Богу. Бога замишљам као старог речног капетана који стоји на железничкој станици, са плавом капом, белом брадом, потамнелом кожом и прљавим прстима. Никада ми није било логично да творац свемира и људи, мене, буде ћосав. Дакле, брада мора да постоји, па све остало. Уствари, срео сам га пре пар дана и изгледао је баш тако.
Пришао ми је и рекао - оо, то си ти друже, и пружио ми руку. Биле су прљаве. Нисам му пружио руку. То је једини човек у мом читавом животу коме нисам пружио руку. Шта радиш? - питао је. Гледао сам га леденим погледом којим гледам људе које желим да отерам. Успева понекад. Имаш цигарету? - ништа. Ћутао сам и само га гледао хладним погледом. Стари речни капетан, види се да је дуго времена провео пловећи, сам... Нећеш да причаш са капетаном? - упитао је. Не - рекао сам. Добро - пружио је руку. Поново сам одбио да се рукујем са њим. Волим када су ми руке чисте. Подигао је руку и војнички одпоздравио, а онда је ставио руке на леђа и одшетао низ перон. И тако сам пропустио једину прилику да разговарам са неким налик на оног кога желим да питам пар питања. Нисам му чак ни руку пружио, то мора је био тест, звучим као шизофрени клинац, али запитај се - какав то човек одбија топло пружену руку и то два пута. Добио сам чак и прилику да се искупим, али ни тада то нисам учинио. И након тога он ми одпоздравља и одлази, стари капетан... Стари капетан. Стари капетан. Стари капетан... Значи ли ти нешто стари капетан?
А ноћ је дуга и ја пијем неки коњак који пије мене и поприлично добре ствари пишем пијан, али јутрос нисам писао, јер сам се бојао оног што би могло настати. Пре два минута ми она каже да то нема везе са Звездом, да сам само идиот, али зашто жене праве разлику између идиота? Има нас на сваком ћошку одавде па до свемира, а опет, оне бирају правог. Сваки је идиот прави, ако си ти права. И заиста си могла бити права, са тим очима као у ланета и баш добрим осмехом и косом и тим згодним ногама и малим рукама и занимљивом игром завођења која није морала никад да престане... Али је престала. Ја сам човек који не верује у крај. Док сам овде све су стазе чисте, разлика је једино у ономе чиме су поплочане. Ја ходам путем живота и није важно како ћу стићи на циљ, овом или оном пречицом, свеједно је... А путеви људи се пречесто укрштају. Звучи глупо, али тако је.
0 коментара:
Постави коментар