Идеална ствар. Што дубље газим у ову суботу, тамо ми се чини да сам све даље од ње. Идеална ствар би била да имам идеалну девојку и да лежим на идеалном кревету гледајући у идеалну ламперију. Наравно, ништа од тога не постоји осим ако ја не кажем другачије. Девојка је дебела и ружна и апсолутно ју је немогуће волети, кревет шкрипи и федери убадају у месо, а ламперија зјапи без сјаја. Али, ако ја кажем - да, баш такву сам тражио, она је идеална, ако кажем - да, кревет је фантастично идеалан, волим када боцка у месо и - да, волим када је ламперија расушена и без оног гламурозног сјаја који јој даје боја; ако то кажем, онда су све те ствари идеалне и самим тим их не треба мењати. Самим тим постижем идеалне услове за срећу.
Дакле, могао бих да будем срећан. Имам потенцијал да учиним свет идеалним местом радећи само једну једину ствар - мењајући себе. Разлог зашто филозофи не расправљају о овој тези (или расправљају, не знам) лежи управо у томе што је бескорисна. Нико не жели да обликује себе према свету, већ сви би да обликују свет према себи. То је тако лоше од њих или вас или нас. Лоши смо. Али, напослетку, то нам је у природи.
Субота полако откуцава свој први сат, а ја мислим - како је занимљиво. Занимљиво. Занимљиво. Живети живот и покушавати прилагодити ствари себи, док истовремено оне покушавају да прилагоде тебе њима. На крају тог мукотрпног рата само је један победник. И он носи све.
Наравно, постоје ту и замке - ти мењаш њу, она мења тебе и на крају када је таман обликујеш у идеалну, она то више није, јер ти ниси више исти. Променила те је. Онда ти настављаш да је мењаш, она наставља тебе да мења и на крају завршите у слатком вртлогу љубави, нико никог суштински променио није, а обоје сте идеални.
И ја сам, као читав овај свет, фелеричан. Не јебем, не идем у теретану, не пратим фудбал и нисам неки пливач. А и њушка сам. То је можда најгоре од свега. Зајебавам се. Поприлично одговарам сам себи. Али, да ли одговарам свету? Поприлично не. Да ли свет одговара мени? Понекад. Читам неке књиге, паметан сам и духовит. Имам спику за десет. Јеботе, па ја бих пао на моје речи. Али, да ли је то довољно њој? Поприлично не. Њу баш брига. Класично зло од жене.
Наравно, постоје ту и замке - ти мењаш њу, она мења тебе и на крају када је таман обликујеш у идеалну, она то више није, јер ти ниси више исти. Променила те је. Онда ти настављаш да је мењаш, она наставља тебе да мења и на крају завршите у слатком вртлогу љубави, нико никог суштински променио није, а обоје сте идеални.
И ја сам, као читав овај свет, фелеричан. Не јебем, не идем у теретану, не пратим фудбал и нисам неки пливач. А и њушка сам. То је можда најгоре од свега. Зајебавам се. Поприлично одговарам сам себи. Али, да ли одговарам свету? Поприлично не. Да ли свет одговара мени? Понекад. Читам неке књиге, паметан сам и духовит. Имам спику за десет. Јеботе, па ја бих пао на моје речи. Али, да ли је то довољно њој? Поприлично не. Њу баш брига. Класично зло од жене.
Посматрано одавде, идеална ствар изгледа поприлично далеко. Но, и даље остајем при ономе да не постоји идеална особа. Мораш је створити. Тачније, покушавајући да је створиш схватићеш да је испред тебе. Уосталом ко уопште жели да живи у идеалном свету?
0 коментара:
Постави коментар