О битним стварима

Еј...
Хтео сам нешто да ти причам,
нешто сасвим небитно
о ноћима попут ове.

Исто су црне и исто дуге
као и све друге,
али блистају неким сјајем
и чине да се осећам баш добро.

Седим за столом и гледам у
гомилу непрочитаних књига,
две шоље кафе,
једну довршену и
другу сасвим пуну и хладну...

А неке небитне ствари морам
да спакујем негде у потиљак,
до сутра.

Избрисаћу, вероватно, неке битне ствари
попут осећаја за простор,
знања из математике и воље за рад.

Заборавићу вероватно и
све везано за љубазност,
спорт и умешност филмског пољубца.

Ма, јебеш га, то ионако читав живот
бришем зарад небитних ствари.
Ствари које морам да знам на један дан.
Или два, свеједно.
То бришем, јер није важно и не морам
тога да се сећам.

Али зато желим да се сећам сваког доброг разговара
који сам водио,
сваког спектакуларног призора који сам видео,
и сваке жене коју сам пољубио,
смотано и лоше.

Људи памте бројеве телефона, рођендане,
годишњице, рокове трајања, распореде,
рецепте, научне формуле
и колико су попили синоћ.
Чему то?

Име, (понекад) презиме и лик.
И све и једна паметна или добра реч коју си ми рекао.
То памтим.
Имам приоритете.
И не знам неке ствари које бих баш требао да знам.
А не трудим се да их сазнам,
јер бих морао да потиснем гомилу нечега
што сматрам битним.

И тако, вртим се у зачараном кругу,
волећи ту гомилу непрочитаних књига,
ушушкан у лажни осећај сигурности
који ми она даје.

Сасвим добра ноћ...