Па... Још једно вече без речи, а? Да.
Не могу, понекад, да си створим чак ни слику у глави тог нечега из чега ће нићи све те речи. Знаш, понекад се појави прелепа жена и ја је питам - о чему да пишем? Она одговори - о мени. Ја јој кажем да стално пишем о њој. И тако, у тренутку, неком споредном тренутку, чујем реч или видим неку слику и схватим да већ имам причу у глави. Или реченицу. Реченицу по реченицу... Знаш како то иде. Не знаш. Знам да не знаш. Ал' јебига. Ја и нисам баш човек за објашњавање, сувише детињасто и конфузно звучим, чак и себи.
Понекад је баш тешко остати жив. Знаш, баш жив. Девојка ме не воли и каже да ми није девојка, а реално и није, али поприлично је фантастична, а ја сам пак, поприлично безобразан па идем унаоколо и мислим о њој као о својој мачки. Музика ме реже, неке тешке виолине, не знам ни сам који ми је курац да их слушам баш сад... Данас сам довршио неку књигу, погледао филм, гледао кроз прозор и у теве... Ма ништа. Ни речи. Неки дани једноставно нису створени за писање. Тим данима вероватно блистају сликари. Или неки други безнадежни облици живота... А писци се повлаче у своје рупе и чекају неки бољи дан. Штета што нисам писац... Можда бих могао да се самопрокламујем само на један дан, да рачунамо да сам читав овај дан провео као писац без инспирације, у свом буџаку... А сутрадан да опет не будем писац и да сасвим лоше пишем.
О, какав очајан дан... Без љубави, музике и суза... Срећна лица која чине да се осећаш усамљено су била врхунац овог ужасног дана. Заиста заиста ужасног.
0 коментара:
Постави коментар