Гледао сам у њу. Гледала је у мене. И ништа. Љубав нам је промакла за милиметар.
Седим сада заваљен у столицу на точкиће, довршавам флашу вина и слушам једну песму изнова и изнова. "По мери твојој, по грудима, моја је шака створена..." Седамнаест је часова и двадесет и четири минута, мој живот и даље нема смисла, а напољу дува несносан ветар. Могу ли наћи мачку која ће умети да ме воли...
Као кер седим покуњен иако знам да немам разлога ни користи од тога... Ако те поново будем срео...Волећеш ме опет. Знам. Овај свет је помало срање када ти ниси ту негде, близу. Ништа не умеш, идиоте, сећаш ли се... Како сам сат времена гладан шетао са тобом по граду, јер ти ниси умела да нађеш пекару... Како сам заспао на клупи у центру града, јер си каснила два сата на састанак... То уствари и нису били састанци. Седели би тако, ја бих ти причао, а ти би се смејала. Какве си фантастичне груди имала. Написао сам ти пар песама. И хиљаде речи које никада нико видео није. Само ја. Шта мислиш зашто овај блог има пет стотина објављених и пет стотина необјављених текстова? Због таквих као ти, мацо.
Ти си, отприлике, мачка за мене. Штета што си скот. Глумиш незаинтересованост и хладноћу. Чиниш све да ме отераш, јер сам пришао опасно близу да постанем твој... Сматраш да је време да бежиш. Знаш да ћу увек бити ту, у твом уху... Чућеш - ммацо, мацо... Кроз вечност... И покоји идиотлук или безобразлук како ти говорим овим мојим храпавим гласом. Вино ми расипа мисли... Ужасно се осећам, а тек је осамнаест часова. Ужасно, а крај се не назире...
Мрак је свуда око мене, признајем, размишљам о томе како бих те спаковао у џеп и однео у свемир, да будеш само моја звер... Ти мислиш да је љубав ужасна ствар. Хеј, ја не умем да волим. Али сам зато невиђени кретен и поломио бих свет на пола када би ми тражила...
Зашто овим светом не тумарају светице које би спасиле грешнике и учиниле ме човеком, макар још једанпут...
0 коментара:
Постави коментар