О ноћи у којој сам гекнуо

И ево ме, у три ујутру, лежим овде и умирем од болова. Учинио бих било шта да овај бол у десном увету престане или пак не престане. Некако сам се већ навикао на њега. Рече ми једна будала синоћ да ћу умрети пре смака света. Па куд баш ја, мајка му стара?

Глупо је дочекати смак света 'ладан и бео. Губи чар. Чујем казаљке. Тик-так-тик-так... Мораћу некоме да предам шифру од овог чуда, да објави да сам гекн'о, када гекнем. А онда, пар месеци касније и један пост који сам написао, онако, пост-мортум, чисто да зачиним мало. Мислим, нећу се враћати из мртвих да напишем пост, нисам луд, већ сам га написао сад, за касније. Да се разумемо. Судећи по свим гресима које починих, не верујем да ће Исус желети да васкрснем, а још мање да останем ту, доле, да кварим омладину. Да ли сам ја то управо помислио како ћу у рај? Наравно да ћу у рај. Преко везе.

Живот ми је одувек био играчка. Узми, преврни, наопако па усправно... Нек се дешава нешто дивљачки лудо, јер оног трена када ти се престану дешавати ствари, чак и оне измишљене, знаћеш да си умро. И тако, седим у три часа по поноћи на баштенској столици у топлини моје собе и посматрам све те књиге, стрипове и сво то дрво. Боже, хоћеш ли, молим те, зауставити земљу на трен или два? Уморио сам се. Али сам жив. Значи ли то нешто? 

А глава боли и уво боли, уво боли као индивидуа која постоји само да би болела... Навикао сам се на тако неке болове, макар једном годишње. 'Оће ме. Издржим то и кажем - до јаја, ето још једна прича за унуке.

Знаш ли ти мали, онда једном кад је деда стоти пут умирао у двадесетој години живота, какве су мачке шетале земљом? Па оно је рај. Деда ти се тад ложио на једну што ти је могла бити баба, али није, и кад сам вид'о какве лепоте биствују свуда унаоколо, одлучих да не гекнем. Још коју годину. Е, а онда је дошла тридесета. Ту сам већ био одлучио да гекнем. Ал', не лези враже, сретнем твоју бабу. Баба наврла да је женим, ил' роб ил' гроб, треће нема. Дошла са батином, а ја нисам 'тео да гекнем, и тако ти се оженим ја... Па направим твог старог, па и осталих дванаесторо... И сад ти причам ово, јер сам планирао да гекнем.

Скапирао да је у томе формула дугог живота. Што пре кренеш да се жалиш, касније ћеш отићи. То је ваљда нека космичка пошалица, шта ли. Сад је двадесет до четири, шаљем поруку асистенту да ме ипак чукне у неки термин у среду, какав колоквијум, какве пичке материне... Јебали вас компјутери, те вас јебали. Ваљда ће види ускоро. Кад дође из кафане. Изгледа ми као човек који воле да попије и поједе. А богами и да хм... пуца. Кол'ко је мутан овај наш српски образовно-културно-воздижући круг, па то није у реду. Мислим, стварно. Их, кад би престало уво да ме боли...

А ја стојим и гледам се како постојим... Није ни онај Рундек луд. Зашто ја нисам неки моћан песник? Никада то нећу скапирати. Сувише сам обичан и речи су ми сувише обичне. А и гекнућу. Толико о песничкој каријери. Хајд, здраво.