Мали кер Џо је седео на фотељи и читао новине, а ја сам преправљао по шездесети пут чланак о помаку који су научници направили у стварању мијатурних слатких мамута који би улепшали дане хиљадама усамљених хипстера широм света. Сви имају керове и мачке. Хипстери једноставно не виде срећу у поседовању просечних ствари. Чак ни корњаче или алигатори нису више љубимци који би те учинили другачијим од света. Важност научника и изумитеља јесте управо у томе да чине људе срећним откривајући како да будемо мршави, лепи и екстравагантни.
Мићун се извукао испод стола, протегао и полако одњихао ка кухињи. Он није причао. Једног дана, пре неколико година, одлучио сам да након трагичне смрти мог претходног мачора кренем даље. Мачори живе живот на ивици и зато често гину. Може се рећи да сам и ја на неки начин мачор. Посматрао сам петоро мачића и гледао кога да учиним новим животним сапатником. Сви су ћутали и превтали се унаоколо, а једино је Мићун фрктао на мене и покушавао да ме нападне иако није имао канџе и тек што је прочкиљио на једно око. Од тада смо заједно. Током година се формирао у опипљив приказ мог алтер-ега, што је чинило да се осећам срећним и уједно уплашеним. Можда би требало да напишем чланак о себи. "ЕКСКЛУЗИВНО: ЧОВЕК СА ОПИПЉИВИМ АЛТЕР-ЕГОМ КОЈИ ПРЕДЕ!" Не. Вероватно би ме чукнули у неку установу.
"Можеш ли веровати да су се идиоти сакрили у пећине, јер су мислили да ће смак света?"
"Ђогсоне?"
"Ој?"
"Видео сам те синоћ док си покушавао да резервишеш викендицу на најзабаченијој планини на свету."
"То је било за тебе. Ја не верујем у те ствари."
"Сад не верујеш. Синоћ си веровао."
"Једу ми се кекси. Донеси ми мало, 'оћеш?"
"Одјеби."
Мићун је прошао поред нас погледавши нас са презиром, а потом легао на своје омиљено место испод стола.
"Мачкатане?"
Застао је.
"Лепо спавај."
Лењо је трепнуо, као да покушава да преврне очима, а потом се сместио и заспао. Испод стола је вирио његов давно сломљени реп.
"Ђогсоне! Догу! Псето! Керу!", покушавао сам да дозовем кретена шапућући.
Коначно се тргао. Гледао је у голишаву слику Монике Белучи у новинама.
"'Ел ме зајебаваш? Ти си кер, мајмуне. Дођ' испред!"
"Имам и ја душу. Па говорим шест светских језика, побогу."
"И да говориш тридесет, опет не би имао душу."
"'Ош се бијеш, ш'а?"
Изашли смо испред. Било је хладњикаво. Јебеш га, децембар.
"Мићуну је данас рођендан."
"И?"
"И идемо по поклон сад."
"Да л' си озбиљан? Мени нисте ништа узели."
"Па ти говориш шест светских језика, шта 'оћеш? А и пичка си."
"Ја не идем."
"Идемо. Добићеш кексић."
"Увек ми то радиш..."
Размишљао сам претходних пар дана шта би развеселило Мачкатана. Мислио сам да му купимо неко анатомско лежиште специјално дизајнирано по његовом укусу, али би вероватно одмахнуо главом и легао на своје место испод стола. Храна га је повремено чинила мање мрзовољним, чак сам га једном видео и насмешеног. У томе сам видео шансу. Отишли смо у забачени део града, да потражимо неког миша камиказу.
"Добар дан мишу."
Миш нас је тупо гледао.
Кер је поновио то лајући. Животиње се боље разумеју међусобно него људи. Миш зацича.
"Да ли бисте, како да кажем, размислили да будете поједени од стране једног расног мачора за пристојну надокнаду?"
"'Ош те поједе мачор за кинту?", лајао је Дог.
"А? Ма не треба ништа, може. Ионако ми је живота преко курца. Ја је волим, она с другим, све у першун!"
"Шта каже?"
"Каже да 'оће."
И тако смо нас тројица пошли кући. Миш се звао Ђоле и био је највећи емо кога сам икада видео. Ушли смо унутра, Мићун је спавао. Пустили смо Ђолета да обави последњу вечеру. Похасао је пола фрижидера. Онда је зацичао на секунд, вероватно говорећи како се најео. Бацио сам поглед на Мачкатана. Једно уво му се подигло. Пар секунди касније, брк се насмешио, а он је скочио на ноге и кренуо ка кухињи. Ја сам лежерно изашао у ходник, а Дог је гледао сапуницу, изврнут на каучу. Махао сам му, али није помогло. Одшкринуо сам врата и погодио га папучом међу очи. Онда је скапирао да треба да изађе. Да би ме пребио. Но, то није важно, важно је да је изашао.
Стајали смо пар тренутака, а онда се појавио хеликоптер и слетео у двориште преко пута. Било је чудно. Никад нисмо видели хеликоптер код комшије, он је вечито возио југа, па смо били донекле запањени том променом. Нешто касније, неко је позвонио. Отворио сам. На вратима су стајала два човека у црном.
"Господине, имамо дојаву да је краљевски миш Ђоле Емотивац седамнаести у вашем дому."
"А? Ма не...то није истина."
Прошли су поред мене и затекли призор. Један од људи у црном је вриснуо. Само реп је вирио Мићуну из уста. Онда је Мићун повукао реп и цео Ђоле се појавио, грдан, али жив. Мићун је био хепихепи. Људи у црном су притрчали и отели Ђолета, а затим га на минијатурним носилима однели до хеликоптера и винули се у небо.
Мићун нас је погледао погледом "општим вам са мајком", а Дог ме је погледао погледом "умлатићу те јер нисам добио свој кексић". Гледали смо се мало тако, а онда се Мићун вратио у хибернацију, Мали кер Џо је вежбао клавир, а ја сам отишао да му донесем кексић. Купили смо Мићуну анатомско лежиште. И даље је спавао под столом.
0 коментара:
Постави коментар