Из баштенске столице

И тако, две године већ седим овде и пишем. Сећам се, имао сам осамнаест година и ништа нисам знао, пробудио сам се те недеље и рекао себи - хајде да пишеш. Уствари, сви већ знате причу о Маји. Изгледала је и изгледа и даље као жена из бајке, али никада нисам био заљубљен у њу, само сам је желео и из чисте досаде сам отворио блог, пар тренутака пре него што ме је матори викао што нисам спреман да идем на славу. Мислио сам да ће то бити вишеструко корисно. На крају и би тако. Нисам смувао Мају. Али сам смувао неке друге мачке. Само седиш и нешто кликне и учиниш неку моћну ствар... Тако треба чинити све.

Две године записујем све путеве којима сам ходио, све љубави које сам осетио, сав бес који ме је обузимао, све разговоре које сам водио и оне које нисам водио (званично), све луде ствари које обичњаци називају животом, све расправе са Богом у којима ме је победио ћутањем и понеку глупост коју сам морао избацити из главе. Некима је читав овај блог глупост, некима је пак злато... Ни једни ни други нису у праву, истина је тамо негде...

Играо сам се мало са бројевима сада, и откад немам математику почињем да схватам да нисам мрзео њу већ систем, професоре и све оне који су знали да је учине тако болном. Но, за ове две године рецимо да сам проводио по два сата дневно пишући блог. Понекад сам проводио и много више, али рецимо нека су чиста два сата, свакога дана, током две године. То нас доводи до следећег закључка - током две године, провео сам шездесет и један дан пишући. Дакле, сваке године читав један месец. 

Било је људи који су мислили да сам фејк и да пишем због популарности, да форсирам... Нисам се потресао. Знаш у чему је фазон? Ово је прва ствар у животу која ме је задржала и одржала толико дуго... Фазон, имаш толико могућности, све можеш створити и све можеш рећи и ништа што ти смета или те чини срећним не мораш угушити у себи... Можеш постати какав-такав слободњак, макар умно... О рибама да ни не причамо, оне траже нешто другачије у мору фудбалера и геј кошаркаша, а ето, јебеш га, овај блог је моја реклама, светлећа, неонска, која вришти - он је другачији. Наравно да нисам другачији. Требало ми је много времена да скапирам да сам савршено обичан и након хиљаду промена коначно сам нашао реченицу која описује Митомана - Уствари, само још један тип са периферије. 

Седим у баштенској столици, за мојим столом, међу папирима и осећам се добро, имам неки смешни стари лустер који сам мазнуо из дневне собе када му је било време да иде... Гледам по овом миру, јебеш му мајку, иде неки џез, а ја схватам да вероватно нећу завршити овај пројекат до сутра и сасвим сам океј са тим... Хајде да постанем велики. Курац. Да бих то постао морам имати нешто да понудим свету. А шта је пар слова за милионе бедника који брину о оном никад доживљеном сутра... Шта је пар слова уопште? Две године сам сабио у рецимо сто и нешто хиљада речи. Бре, мало је то. 

Но, идем да покушам да спасим овај испит. Имам још десетак сати. Фантастично. Дакле, две године сам већ овде. Многе сам испратио и, такође, многе дочекао. Постојан сам. По први пут у животу. Свакоме треба та једна ствар да га учини стварним... Та призма кроз коју ће се свет чинити нешто занимљивијим местом но што заиста јесте. Хајде свете, покажи шта знаш. Боже, спреми се, ноћас ћу те добити у вечној расправи коју водимо. Пичко, одговорићеш. 

А ви људи... Извините што претерано псујем... И хвала на читању.