Корачам кроз поноре мрака, а депресија свија своје нежне руке око мене. Депресија, божанствена увертира у срећу. Да не постоји она нико не би умео да буде срећан. Били би срећни идиоти и празни, али нико други. Нико вредан помена.
Лежим или седим или стојим и схватам да ме читав живот проналазе курве. Леже или седе или стоје уз мене и говоре ми - знаш, ја кад сам се јебала са тим и тим десило ми се ово или десило ми се оно... Лежим или седим или стојим и климам главом. Курве се лепе за мене, јер сам човек који нуди љубав. Изгледам као срећни идиот, кретен и пробисвет са добром душом, кунем ти се да постоји посебна категорија у женском свету за добродушне кретене... Ја разумем да оне мисле - е, овакав ми треба. Јест' да није ни за курац и ништа не зна и сав је скењан и смешан, али је човек који би ме волео. Љубав је најузвишенији мотив и никад достигнути циљ у животима већина људи... Могао бих писати о љубави хиљаду и једну ноћ иако сам само једном или ниједном волео неког... Али не можеш створити љубав. Да ли капирате то, ви лепе жене са нарушеним моралом и размазаном маскаром?
Седе ми у крилу и кикоћу се, љубе ме и причају по читав дан о чарима блуда... Не разумеју... Не разумеју мене, не разумеју ништа или пак разумеју све, па зато и седе ту, тако близу... Гледам их и нисам љубоморан ни на једног мушкарца са којим су биле. Не знам зашто. Слушам их и гледам их и завлачим им руку у гаћице, савршено суптилно, углавном на неком ужурбаном јавном месту... Понекад помислим на пар оних, ретких, за које бих душу продао ђаволу, пар оних које су имале ту искру у оку и ужасну лепоту сопственог постојања... А онда наставим да слушам приче изгубљених душа. Понекад, али само понекад су те душе на месту, рођене тако, курвањске, рођене рђаве... Остале су само залутале, изгубљене одлазиле у кревет са сваким који би обећавао свет или макар добру забаву... Ствар је идентична као са пићем. Увек мислиш - ма шта је још ово једно, након свих оних од раније... И никада не можеш предвидети ону чашицу која ће бити превише, од које ће ти бити мука и повраћаћеш и мрзети себе и свет.
Седим са тим оштећеним женама и привлачи ме та несавршеност, несиметричност, негативност и горчина помешана са веселошћу духа... Не волим сломљене играчке, али прија бити у њиховом друштву... Напослетку, слични се проналазе. Колики је свет и опет имаш ројеве, људи се крећу у ројевима, рој ових, рој оних... Како је добар осећај седети и гледати у неког ко изгледа као да разуме или изгледа као да га боли курац и за тебе и за разумевање... Нема лажне бриге, нема лажног разумевања или искреног неразумевања које намиришем на сто километара... Погледаш неког у очи и видиш одмах. Ако нема оштрине, ако је само равна линија тупавости присутна, онда знаш да требаш паковати прње и нестати из његовог или њеног друштва.
Понекад се питам да ли да ставим прстен некој од тих искусних дама, можда и неког пробисвета у стомак... Понекад се питам има ли смисла уопште очекивати роматичарски идеал који је свако од нас креирао у глави... Понекад се питам има ли смисла седети и слушати приче о блуду на минус два степена у олињалом парку... Понекад се питам да ли је љубав имагинарна ствар, ствар коју су измислили песници, јер им је било страшно досадно...
0 коментара:
Постави коментар