Неонске рекламе трепћу. Стојим на надвожњаку и посматрам град. Графити су свуда. Вапај клинаца за спас. Али Бог је глув. Хиљаде аутомобила јуре прљавим улицама. Стојим на надвожњаку и машем, али нико не одмахује, нико не труби, нико ме не види. Упркос томе да ноћ у граду не постоји, да постоје само стотине хиљада светала, упркос свему томе невидљива сам мрља овог града, који сваким даном све више људи има и све мање човека.
Снег када падне, учини град на тренутак чистим и празним и чини се као да је Исус стигао и средио ствар. Наравно, сутрадан већ видиш сву прљавштину на улицама и сав олош како шета, гази и пропада у ту исту прљавштину. Љубав не постоји у овом граду, постоје илузије које можеш створити и хранити све док не буде осећај сличан љубави, а ако нестане, не плачеш зато што је љубав нестала већ зато што се илузија разбила као стакло, призма кроз коју си срећно посматрао свет.
Седим и гледам у даљину, док аутобус покушава да побегне из закрчених булевара. Загушљиво је и несрећно село овај град. Преко моста прелазим и ближи сам слободи метар или два него што бејах пре. Не постоје девице, једнорози и добри послови... Све су то илузије телевизије. Телевизија одржава људе на ивици, спашава их од свакодневног лудила и чини да се осећају срећно док гледају како други људи живе... Немам шта да тражим на оваквом месту.
Изађем из аутобуса на периферији и направим пар корака, закорачивши у мрак. Онда се претворим у себе, а потом у шишмиша. И одлетим на неко мање гнусно место.
Снег када падне, учини град на тренутак чистим и празним и чини се као да је Исус стигао и средио ствар. Наравно, сутрадан већ видиш сву прљавштину на улицама и сав олош како шета, гази и пропада у ту исту прљавштину. Љубав не постоји у овом граду, постоје илузије које можеш створити и хранити све док не буде осећај сличан љубави, а ако нестане, не плачеш зато што је љубав нестала већ зато што се илузија разбила као стакло, призма кроз коју си срећно посматрао свет.
Седим и гледам у даљину, док аутобус покушава да побегне из закрчених булевара. Загушљиво је и несрећно село овај град. Преко моста прелазим и ближи сам слободи метар или два него што бејах пре. Не постоје девице, једнорози и добри послови... Све су то илузије телевизије. Телевизија одржава људе на ивици, спашава их од свакодневног лудила и чини да се осећају срећно док гледају како други људи живе... Немам шта да тражим на оваквом месту.
Изађем из аутобуса на периферији и направим пар корака, закорачивши у мрак. Онда се претворим у себе, а потом у шишмиша. И одлетим на неко мање гнусно место.
0 коментара:
Постави коментар