Не умем. Дан је надвисио ноћ и ноћ је прогутала дан, а ја и даље не умем. Мисли су ми као расуто стакло у свемиру, тако нестварне и неспојиве... Мрзим ове дане када не умем. Мрзим тада и непријатеље и пријатеље и свет, а понајвише мрзим себе. Где год се осврнем могућност плива, скаче и шапуће речи, али инспирација је као жена, нежни кретен који чини ствари лепим када је ту и нежни кретен који тако често одлази... И ја не могу без ње. Нисам навикао. Морам да пишем, имам осећај да ће ми речи избити на уши ако их не запишем што пре... То је мало теже када имаш само фрагменте и немаш воље ни инспирације за било шта... Ово није добар месец за моје писање. Дешава се управо оно чега се плашим, неке жене су ту и факултет је ту и зима је ту и сви су ту и одвлаче ме од неопходности живота мог.
Ово је као када ћомана скидаш са допа. Запослиш га нечим другим и чекаш да престане да мисли о томе... Чекаш да престане да буде ћоман. А њему на челу пише ћоман. Он је предодређен за ћомана, он воли што је ћоман, то је његов живот да га списка, исто као што је ово мој живот да га спискам... конташ? Плашим се да је већ почело оно одвајање, живот ти виче да живиш, а ти би да додаш још који ред на блог који нико не чита... И не желиш да црнчиш и ожениш се и умреш, желиш само да лежиш као некад и гледаш у црвену ламперију...
Сви ви претерано компликујете животе једноставних људи, пустите их да једноставношћу доведу себе до висина, пустите... Једноставност је лагана...Погурајте ме, видите да сам запео...
0 коментара:
Постави коментар