Како је све почело

'Ајде људи, нек је срећна слава, да је у здрављу и весељу прославите! Иначе, славим и ја, ал' годишњицу. Пре тачно годину дана сам написао прво слово на овом блогу и мислим да је било негде око два сата послеподне. Увек се сећам тих небитних ствари. Но, као што ред налаже, морам да кажем како је настала Барутана. 

У то време сам се баш раширио на Вукајлији, пискарао о свему, углавном о женама, као и иначе. Имао сам брдо људи који су ме читали, чекали моје дефке и све то... Упознао сам прву поставу Вуке, оно фазон, педесетак и кусур људи који су из Београда, а у првих петсто су. Научио сам доста ствари ту, повезао се, кренула су та окупљања и тако то, било лепо, јебеш му матер. И била је ту једна ликуша, црвена и лепа, а ја откидам на црвене и лепе, знате већ...Да се разумемо, није са Вуке, него овако, са стране. Ишла је са једном мојом другарицом у средњу, па сам је тако упознао. И сад, дојмила се она мени, ал' смо билии...Ма небо и земља. Супротни карактери, другачија музика, животи, све...Ал' била црвена и коврџава тад, бела као снег, и кад год бих је видео само би загризао шаку, ил' чупао косу ил' нешто кол'ко је била баш онако, физички, мој тип жене. Каже мени та моја добра другарица, као каже Црвена да су ти добре дефке, али су више онако дуже, блогерске и пита ме да ли сам размишљао да отворим блог. 

И роди се ту у мени неки црв и почнем ја да се ломим...Да, не, да, не...А ја кад почнем да се ломим, ту је Да у најави. Била је недеља и ја појма нисам имао шта да пишем ту, на том блогу, мислио сам да качим песме са јутјуба ил' нешто...Дакле, недеља, два сата послеподне, идемо на славе негде око чет'ри, реко' 'ајде. Отворио сам блог, био је помало буђав, али био сам задовољан и окачио сам ово. Писмо њој. Касније је то мало кренуло, миц по миц, и почео сам да пишем праве приче. Ето како сам ја почео. 

Било је ту и успона и падова, најбоље приче сам написао кад сам најмање био читан, а сада ево, читав месец пишем глупости, а посета никад јача. Није то ни битно толико, битно је да има пар добрих ствари овде за прочитати и то ме чини срећним. Једино што је мало лудо су претраге које су људе довеле на мој блог. Не знам да л' су они луди што то траже ил' сам ја луд што то пишем, али сваким даном све више мислим да је свет баш онакав каквим сам га описивао у својим најмрачнијим причама. Паз' ово: мртвачка глава, прсти исечени тестером, како доћи у барутану (чу, како? ето те.), погреши човек швалер (погреши, је л'?), валпаперс пички (па кад куцаш на ћирилици сине, ето ти, нема ништа), најлепши љубавни стихови за добро јутро (јуначе, не воле то бичарке), зашто нема дувана за мотање у Србији (ко каже да нема, кад има?), пример цигла (на пример, цигла је правоугаоног облика и тврда је), она животиња коју мораш да имаш (покемон?) и секташки поглед, леб ти јебем. Остале претраге су углавном везане за бизаран секс, па не бих да их сада помињем. 

Како год било, беше ово добра година. Боља од прошле, а надам се и лошија од следеће. Биће ово све добро. Има чак и људи који ме препознају као Митомана, додају ме на фејсбуку, ал' све са страхом, јер као што бих се ја плашио да се не разочарам у, рецимо, Иву Андрића да је жив (Буковског нећу ни да спомињем, он би ме вероватно одма' разочарао, такав је човек био, луд), тако се они плаше да нисам неко говедо, јер пречесто су људи који стварају нешто говеда, можда и нема другог начина, откуд знам. Углавном, волим кад ми се јавите, онако, топло ми око срца. 'Ајд, одох на неку славу. Годишњица јеботе! Једина ствар која ме је држала годину дана. Па се ви зајебавајте. Поздрав!