Збирка мутних мисли једног малодушног орла.

13. децембар 2011.

Мрш!

Поприлично сам уморан, људи ми прилазе и вичу зашто се не јављаш?! Као у земљу да си пропао, нигде те нема...Гадови, бичарке, мр'ш! Зашто ме нисте звали да видите да ли сам жив? Зашто ми нисте лепо послали поруку, дошли на врата и покуцали, рекли ћао и сели поред мене, зашто ме нисте позвали на фудбал, реми, крикет, јеботе! Зашто нећете да поделите са мном мафин, зашто мислите да сам нестао? Нисам ја нестао, и даље сам ту, непомичан у својој архаичној соби, и нисте ни ви нестали, него смо се једноставно одвезали и отишли, одлетели као балони у небо. 

Није мени криво због тога, него ме само убија та глума, зашто глумити изненађеност, говорити како мене нема, а милион ствари које некад нису могле проћи без мене су сада обављене, вероватно исто тако добро, вероватно је био неки геј кошаркаш или шмекер или неко трећи да загреје атмосферу, вероватно је све исто и нико није незаменљив, али оно "па где си ти? нема те" ме некако и сада пробада кроз груди и избија ми на нос, кипи, кипи као киселина, кока кола, мртав ванземаљац. 

И ето, само тај бес у мени куља и сваки пут планем све више када ми дође нека, рецимо то жаргонски, риба, а сви знамо какве су то рибе, дебеле, црне од пудера и соларијума и још триста кураца на њима, и након те неке журке на којој је пољубила шеснаест странаца само зато што су јој лепи, ђус вотка, лепа моја, ђус вотка, пољубила шеснаест лепотана, ју, постидела се, сутра статус на фејсу - желим ону праву, вечну љубав. Браво лутко, не смета мени што ти ниси природна, свако има своје, ал' ми иде на курац тај твој надрукани став, шта ког курца бацаш те форе, кад ни сама не верујеш у то? Мислиш да ћеш наћи оног правог тако што ћеш прићи неком рандом лику и крнути му језик међ крајнике, па ако добро одреагује, ето новог разлога за срећу, тугу и још тону емоција. 

Много тих риба каже - ма удајем се за првог који издржи са мном три месеца. Браво срећо, јеси тол'ко лоша, размажена, неиживљена? Питам се како би биле са неким годину дана...Да не спомињем сада дуже периоде, али како? И помало сам сит свега тога, и зато кад ми наиђе неко нормалан, зготивим га до неба, грабим те људе, желећи да се окружим њима, јер заиста вреде. Штета, ето, што их је мало. Сад ме слободно попљујте, реците ми да сам старомодан, да сам луд, али није ми то право, није ми штошта право, ал' јебига, свет је као машина, само пичи, и боли га патка што теби нешто није право. И дебеле бичарке боли брига. Све их боли брига што се ти узбуђујеш зато што су оне тако, рецимо, несхваћене. 

Реално, одох да спавам, ако наставим овако, биће белаја. Макар сам се мало растеретио. Мр'ш! 

0 коментара:

Постави коментар

Copyright © БАРУТАНА | Powered by Blogger

Design by Anders Noren