Полако ветар ме носи

Када сам је упитао да ли жели да проведе вечност у овом бару са пожутелим завесама и нашминканим дамама у црвеним хаљинама, рекла је да не зна. Ни ја нисам знао ништа, био сам студент, али нисам знао ништа као ни они који нису били студенти и то је био један зачарани круг, црна рупа незнања. И не можеш да нас кривиш, њу зато што није знала шта хоће или мене што нисам знао ништа, јер то је тако људски да ми је мука. Помало јуриш незнанке, помало покушаваш да живиш, покушаваш да се трудиш да опстанеш и онда постанеш само обичан, огуглаш, лупиш пар пута главом о зид и још више огуглаш, постанеш само обичан, попијеш мало воде и мало батина од обичних људи и огуглаш, постанеш само обичан, све док ти не почнеш да лемаш друге, док не почнеш да будеш слово на папиру, мртво слово на папиру, а по теби пишају камиле и цепа те ко хоће и шврља те ко хоће, а ти си тако обичан са живцима сакривеним испод четрнаест центиметара грубе коже, недодирљив и смеран, одлучан да истрајеш у обичности свога обичњаштва. 

Рекла је да би волела да упозна моје родитеље и моји су родитељи рекли да би волели да упознају њу, али она не постоји, ни они не постоје, али њихове речи су тако стварне да понекад трепнем и по неколико пута само да то престане, да се врати мрак и вечност обичњаштва, глобуса и стрипова у моју стварност. Приђе ми баба и каже наркић, ма бежи баба, јесте, наркић, дрогиран од маштања, сања боље сутра, легализована вутра би решила све, доведимо браћу авганистанце да нам дају рецепт и посаде тоне мака, мало прашка за пециво и ето, није зелена трава дома мог, али може да послужи да се осећате посебно и да сјебете све напоре које сте уложили да будете обични, тако обични. 

Када сам је упитао да ли жели да проведе вечност у овом бару са пожутелим завесама и нашминканим црвеним дамама у обичним хаљинама, рекла је да не зна. И ко може да је криви, она је сама по себи обична, не зна да пише песме или слика слике, гледа само право и не смеје се често, њу не треба браћа авганистанци да врате, не, не, њој треба реанимација, шамарање свим средствима јавног информисања по сред брњице, да се сети шта, како и где...и што је још битније - зашто? 

Рекла је да би волела да упозна мене и ја сам се сложио. И ја бих волео да упознам себе. 

Када сам је упитао да ли жели да проведе један секунд у овом бару са пожутелим завесама и нашминканим црвеним дамама у црвеним хаљинама и са црвеним маскарама, рекла је да. Један секунд није много времена за тебе, за мене, за мрава...али, можда неком значи, можда неко сада нешто ради и можда сјебеш све ако останеш само један секунд ту где си. Као у цртаном, тег од хиљаду кила и једна мрља, од сенфа, на твојој бради. "Понекад не разумем жене...", је рекао неки генијалац, јер када бих ја дошао на тај ниво спознаје женског бића не би ми требало све ово, био бих бог у свету од једнога, и био бих обичан тај један, дрогирани наркић који сања свет без толико много дима, без ружних жена и лепих мушкараца и разумео бих жене и не бих се опијао, само бих се играо пакмана, трчећи кроз лавиринте лажне стварности коју су за мене створили други, улазног сигнала тешког за прочитати. 

Не видим на очи, спава ми се, Бог је само играчка, тако звучи, као једна од оних играчака из киндер јајата које склапаш и док не склопиш не разумеш Бога, не разумеш ништа, не знаш ништа и вероватно ништа нећеш знати ни после, али макар си покушао, појео си ону чоколаду около и згужвао папир бацивши га под кауч да га никад нико не нађе, јер сада је тај живот само твој, нема више ничега. Обични људи једу гргеча за великим столом, ракију пеку четири старца, ја сам и даље глуп и не знам ништа, а она и даље не зна шта жели, ми смо само обични људи и ми волимо чоколаду, штета што је чоколада за славне и богате. 

Када сам је упитао да ли жели да проведе живот са мном на овом свету са пожутелим завесама и нашминканим црвеним фрајлама, рекла је не. Разумео сам то, јер напослетку, сами смо дошли, сами и одлазимо, без питања, убацују нас у капсуле стварности и исто тако без питања нас ваде напоље, а оно између је живот и требао сам да се зовем Мирослав. Не бих писао овако да се зовем Мирослав. Био бих смотан и ружан и луд да се зовем Мирослав...Исто као и сад, али сад сам Јанко и то је боље него Мирослав, јер хиљаду је писаца који се зову Мирослав, али они нису тако јебено добри, волео бих да се зовем Јанко и да пишем...да пишем баладе о Синбаду и Алибаби...о малој сирени и чудном сексу...о витезовима и о смрти.